• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Čitajući Jovanovo evanđelje počeo sam da razmišljam o ovom pitanju. U njemu je obuhvaćeno šest značajnih stvari koje je učinio Hristos. Prva je čudo promenjene vode u vino (2. poglavlje), druga je isceljenje sina carevog službenika (4. poglavlje), treća je isceljenje hromog pored ribnjaka Vitezde (5. poglavlje), četvrta je množenje hleba i vina i nasićenje velikog broja ljudi (6. poglavlje), peta je isceljenje slepog (9. poglavlje) i šesta je vaskrsenje Lazara (11. poglavlje). Može se reći da Jovanovo evanđelje opisuje još jedno čudo - sedmo, a sedam je broj punine. To čudo je Isusovo vaskrsnuće. Prema 20. poglavlju Isusovog evanđelja ova čuda su zabeležena sa ciljem da bi ljudi poverovali da je Mesija upravo Isus, Božji Sin i da bi kroz veru u Njega, pronašli život večni (Jovan 20,30-31).

Osim toga, tu su obuhvaćena i različita ljudska reagovanja na Isusova čuda. Obratićemo pažnju baš na ova reagovanja upravo zato što su jako slična našem reagovanju na informacije o Isusu Hristu.

Svadba u Kani Galilejskoj

Prvo zabeleženo Isusovo čudo je bila promena vode u vino u Kani Galilejskoj. Radilo se otprilike o 120 litara vode koju je Gospod Isus promenio u vino. Desilo se to na jednoj svadbi kada se prilikom veselja desilo da je ponestalo vina. U događaj su bili uključeni i Isusova majka i sluge na svadbi. Oni su posude punili vodom i onda su ih nosili kod starog svata (starešine svadbe) da proba vino, u koje se voda promenila. To su bili ljudi koji su videli čudo, koje je bilo moguće videti, omirisati i okusiti. Kako su reagovali na ovaj predivan događaj? Ne znamo, nema ništa o tome zapisano. Pokušavam da zamislim, iako o tome nema ništa u Bibliji zapisano, da je jedan od tih ljudi došavši kući rekao svojoj ženi: "Zamisli samo šta se danas dogodilo! Na svadbi je bio jedan čovek - zove se Isus, bio je tamo sa svojom majkom. Usred svadbe je ponestalo vina. I taj čovek, taj Isus, je naredio da se posude napune vodom i on je vodu - promenio u vino!"

"Meni se čini da si ti više pio nego što si posluživao..." ljutito će njegova žena. "Da si barem doneo više jela za decu!"

"Pa, ja sam to sopstvenim očima video!" Međutim, sve je to uzalud, jer žena ne veruje. Muž se verovatno uvredio i rekao sam za sebe: "Ne moraš mi verovati. Nisam glup, pa sopstvenim sam to očima video. Kako je on to samo uspeo da uradi?" Onda je još nekoliko puta pomislio na taj događaj i nastavio da obavlja svakodnevni posao.

Možda ćete se sa mnom složiti da je to tako nekako bilo. Međutim, setio sam se još jednog pitanja: zašto se taj čovek o svemu nije interesovao malo više? Zašto nije išao za Isusom, ili njegovom majkom? Sopstvenim je očima video čudo! Njegov problem ima većina ljudi: taj čovek je bio površan. Zastao je, malo se zamislio: "... hm, sve mi je to nekako čudno..." i nastavio je dalje sa svojim poslom i zadubio se u misli - to je doduše najjednostavnije, ali to nije najpoštenije s obzirom na istinu. Koliko puta se desi da čovek pročita neku knjigu o Bibliji, u kojoj autor predivno prikazuje njenu genijalnost i Božji karakter; ili razgovara sa nekim ko mu skreće pažnju na biblijska proroštva o Isusu Hristu, koja su se do najmanjeg detalja ispunila; ili čuje vesti o Izraelu i proroštvima, koja su se takođe tokom istorije ovog naroda ispunila. I ovaj čovek, koji ustvari traži istinu i smisao svega, samo odmahuje glavom i misli u sebi: Sve mi je to nekako čudno. Izgleda da ima nečega u svemu tome. Pa, ipak na kraju će opet uslediti pitanje: "Šta imamo danas za večeru?"

Zašto smo tako često slični našem poslužiocu na svadbi u Kani Galilejskoj? Nije to baš prijatno pitanje, pre svega zato što nas duhovna pitanja više i ne interesuju. Ne razmišljamo o Bogu, ne želimo da razmišljamo o večnosti, o nebu i paklu. Ne istražujemo da li su biblijski izveštaji istiniti. Stavljamo glavu u pesak poput noja i pretvaramo se da za nas duhovni svet jednostavno ne postoji. Svakog čoveka ponekad dodirne glas o Bogu, i to je prilično neprijatno iskustvo, zato što takva informacija u dubini duše probudi pitanje: "A šta ako taj Bog stvarno postoji? Šta ako Isus stvarno postoji, a ja se pretvaram da to nije istina? Šta ako stvarno postoji večni život?" Ipak, ovakva neprijatna pitanja vrlo brzo ugušimo pomoću televizije, zabave, posla, alkohola i raznih drugih stvari: samo da ne bi o tome morali da razmišljamo...

Ako se u nama ovakva pitanja češće pojavljuju - to je dobro. Od njih je samo još jedan korak do odluke za potragom istine. Taj korak može biti ovakva molitva: "Bože, ne znam da li postojiš. Ne verujem u tebe, ali ako stvarno postojiš i ako su hrišćani u pravu, molim te, objavi mi se." Ovom molitvom čovek ne rizikuje mnogo. U najgorem slučaju ju je izgovorio sam sebi. Sa druge strane, ova molitva može otvoriti vrata istinskog traganja. Nakon ovakve molitve čovek može postati osetljiviji na impulse koje mu šalje sam Bog. Počinje više da istražuje i razmišlja o odgovorima. Biblija govori, da Bog želi da svi ljudi budu spaseni i da poznaju istinu. Bog očekuje da ćemo mu se makar malo otvoriti, da bi nam se predstavio kao Otac koji ljubi, i kao saosećajni Oslobodilac od greha.

Najbolji lek za površnost jeste kada čovek shvati da sam mora odgovoriti na pitanje: "Nisam li po pitanju Božje egzistencije i istinitosti Biblije isuviše površan? Da li pošteno tragam za istinom? Izvodim li zaključke iz istina u koje sam potpuno uveren? Želim li da živim prema tome u šta se uverim kao istinsko i stvarno?" Ovo su jako važna pitanja. Malo je ljudi koji ih sami sebi postavljaju. Malo je ljudi koji su prema sebi toliko pošteni. I to je velika šteta, jer šta je na svetu značajnije od toga gde ću provesti večnost? Da li je važnija realnost mog sadašnjeg života ili realnost večnosti? I dok postojanje večnosti ne dokučim preciznim logičkim argumentima, nije pošteno od mene ako tvrdim, da ne postoji. Pravo pitanje glasi: "Želim li da saznam stvarnu istinu? Želi li u svom životu biti vođen stvarnom istinom? Jesam li u tome dosledan?"

Oni koji su posluživali na svadbi u Kani su, na prvi pogled, bili u boljem položaju od nas: čudo su videli sopstvenim očima. Mi imamo pismeno svedočanstvo u rukama. Šta da radimo sa time? Negiraćemo njegovu tačnost? Kakvo je naše pravo za to? Reći ćemo da je to izmišljotina? A šta onda sa onim ostalim proročanstvima u ovoj knjizi, koja su se već ispunila? Nazvaćemo ih mitovima? Međutim, tekst nije pisan kao mitologija. Naprotiv, pisan je kao reportaža. Ima još jedna moguća reakcija na biblijski izveštaj - možemo da mu poverujemo. Da, Isus je promenio vodu u vino. To znači da nije bio običan čovek. Stvarno je mogao da bude onaj za koga se predstavljao - Božji Sin, Mesija, Spasitelj celog sveta. I moj Spasitelj, takođe. Da li u to verujem? Ako je moj odgovor da, nameće se pitanje: da li sam ga primio kao svog Spasitelja?

Dragi čitaoče,
ako to još nisi uradio, nemoj to više ostavljati za kasnije. Nemoj biti površan, nego budi dosledan i pošten. Sigurno nećeš zažaliti.

Ozdravljenje hromog

Sledeće čudo, koje je opisano u 5. poglavlju Evanđelja po Jovanu, jeste isceljenje hromog čoveka u banji Vitezda u Jerusalimu. Ovaj čovek je bio hrom već 38 godina, kada ga je Isus iscelio. Bilo je to veliko čudo. Problem je bio u tome, što je ovo čudo Isus uradio u subotu. "Pa šta..." pomislio bi svaki normalan čovek "... bitno da je čovek opet zdrav." Samo što su mnogi ljudi u Jerusalimu tada razmišljali potpuno drugačije. Šta? Kako? Da bismo razumeli o čemu se radi moramo nešto da kažemo o judaizmu.

Judaizam je religiozni sistem, koji kombinuje biblijsko učenje Starog Zaveta sa ljudskom tradicijom. O tome govori evanđelista Marko 7,3-4:

Jer fariseji i svi Jevreji, ne jedu dok ne umiju ruke do lakata, držeći se onog što im je ostalo od starih; I kad dođu s pazara, ne jedu dok se ne umiju; i još mnogo ima što su primili te drže: peru čaše i žbanove i kotlove i klupe.

Judaizam je religija koja kombinuje biblijsku praksu sa ljudskim naređenjima, ili eventualnim rabinskim interpretacijama Biblije, koja imaju oblik samostalnih odredbi ili zabrana i koja čine poseban sistem čije je poštovanje neophodno za spasenje čoveka. Cilj ovih dopuna i objašnjenja je bio stvaranje "terena za Toru", t.j. ovim posebnim odredbama, koje su prožete Mojsijevim zakonima, onemogućiti kršenje sopstvenih zakona. Vremenom su rabinske odredbe dobile toliki značaj, da više nisu smatrane kao dopuna Tore, nego su smatrane kao posebne vrednosti koje nadvisuju odredbe Svetog Pisma. To dokazuje npr. navod iz Talmuda: "Reči Tore sadrže dozvoljene i zabranjene, lake i teške odredbe, ali reči zakonika su sve teške."

Mogli bismo reći da i nije bilo ničeg lošeg to što su Jevreji na osnovu tradicije radili. To je moguće reći samo ako se stvari posmatraju površno. Naglašavanje tradicije je uzrokovalo dve veoma problematične stvari:

1. Jevreji su na sve vernike vršili pritisak, da izvršavaju odredbe koje nisu bile Božja naređenja, nego su proisticale iz njihove tradicije.

2. Jevreji su jako revnosno ispunjavali ljudske odredbe, a Božja naređenja nisu.

Vratimo se našem događaju. Nailazimo na klasičan primer kako religija koju su stvorili ljudi sa svojim odredbama, ustvari postaje prepreka na putu ka Bogu. Isus je iscelio hromog čoveka u subotu. Prema Bibliji u subotu nije bilo dozvoljeno da se radi. Prema rabinskom tumačenju u subotu nije bilo dozvoljeno da se bilo šta radi - ni da se isceljuje. Ortodoksni Jevreji tog vremena su oko subote stvorili puno odredbi, kojima je bilo tačno utvrđeno šta u subotu sme da se radi, a šta ne. Isus se nije uklapao u njihove odredbe sa činom isceljenja hromog čoveka. Jevreji nisu bili sposobni da pogledaju izvan svojih religioznih šema, i zato su Isusov čin okvalifikovali kao prekršaj odredbe o suboti - dakle kao nešto što sigurno nije od Boga. Isus se trudio da ih navede na logično razmišljanje. Hteo je da napuste svoje ograničena i stereotipna gledišta. U 7. poglavlju evanđelja po Jovanu je napisano:

Jedno delo učinih i svi se divite tome. Mojsije vam dade da se obrezujete (ne kao da je od Mojsija nego od otaca); i u subotu obrezujete čoveka. Ako se čovek u subotu obrezuje da se ne pokvari zakon Mojsijev, srdite li se na mene što svega čoveka iscelih u subotu? Ne gledajte ko je ko kad sudite, nego pravedan sud sudite.(stihovi 21-24)

Stvarno je to tako bilo, judaizam je kao sistem imao samo ograničenja. Uglavnom kada su se srele dve oprečne odredbe. To se dešavalo npr. kada su se srele odredbe o praznovanju subote sa odredbom o obrezanju deteta na osmi dan nakon rođenja - ako je taj dan bio subota. Jevreji su pametno prilagodili ove dve odredbe na taj način što su odrebi o obrezanju dali veći značaj od one o suboti, zato što je osmog dana nakon rođenja najbolja mogućnost zgrušavanja krvi, i rana od obrezanja se najbolje zaceljuje. Na ovo je Isus aludirao - ovde se radilo o isceljenju celog čoveka! Uzalud. Isus se jednostavno nije uklapao u jevrejsku sliku o tome, šta je pravoverno a šta nije. Pravoverno nije to šta je u suprotnosti sa odredbama starijih.

Šta je Isus rekao religioznim Jevrejima, koji su bili toliko revnosni?

Pregledajte pisma, jer vi mislite da imate u njima život večni; i ona svedoče za mene.I nećete da dođete k meni da imate život. Ja ne primam slave od ljudi. Nego vas poznajem da ljubavi Božije nemate u sebi. Ja dođoh u ime Oca svog i ne primate me; ako drugi dođe u ime svoje, njega ćete primiti. Kako vi možete verovati kad primate slavu jedan od drugog, a slave koja je od jedinog Boga ne tražite? (Jovan 5,39-44)

Isus je znao da Jevreji istražuju Pisma, i misle da rade sve što je u njima propisano kao uslov večnog života. Samo što su Pisma svedočila o Mesiji, a to je bio upravo Isus. Kako to da ga ovi učenjaci i pismoznalci nisu prepoznali? Zato što su bili zaslepljeni sopstvenim tumačenjem i shvatanjem Pisma. Naglašavali su svoju učenost i svoj religiozni sistem. U judaizmu su rabini bili najpopularniji ljudi, popularniji i od vladara. Kada bi ovi ljudi priznali Isusa kao Mesiju, morali bi da odbace svoje tumačenje Pisma, i tako bi izgubili svoj položaj, autoritet i moć.

Religiozni sistem uvek čoveka ograničava. To važi i danas. (Pod religijom mislim na sistem učenja i obaveza, unutar kojih ima čovek garantovanu Božju naklonost, upravo zato što pripada tom religioznom sistemu, i što ispunjava odgovarajuće obaveze tog sistema itd.) Religiji Bog ustvari uopšte i nije potreban, samo kao deo sistema.

Spasenje u nekom religioznom sistemu nije Božji dar, nego nagrada za poštenje, vernost "crkvi", za ispunjavanje određenih obaveza itd. Ljudi koji žive u nekom takvom sistemu jako teško menjaju svoje ustaljeno mišljenje. U ovakvom sistemu se više i ne istražuje, niti proverava ono što se smatra za dogmu, tj. večnu istinu. Tu se samo konzumira, upija. Uopšte se ne diskutuje o nekim stvarima, nego su svi prinuđeni na pokornost sistemu kao celini. Religiozan čovek sam sebe, naravno, smatra za verujućeg, i zato i ne razmišlja o tome, da u njegovom odnosu sa Bogom ima nečeg šta bi moglo da se promeni.

Najveći problem religioznog čoveka nije površnost, već nespremnost za razmišljanje i menjanje svojih pogleda.

Onda dolazi i do moralnog problema - religiozna pripadnost ovakvom čoveku daje osećaj više vrednosti i značaja. Istog momenta bi ovaj čovek, ako bi uzverovao i odrekao se svoje religioznosti, bio predmet ismevanja i ogovaranja. Ko bi rizikovao tako nešto?

Dragi čitaoče,
da li možda i ti ne pripadaš sličnom religioznom sistemu? Da nisi pripadnik neke crkve, koja ti osigurava spasenje samom tvojom pripadnošću? Probaj samom sebi da postaviš pitanje: Kakav je moj odnos prema Isusu Hristu? Da li je On moj lični spasitelj i Gospod?

Fariseji i pismoznalci nisu prihvatili Isusa kao Mesiju, zato što ih je zaslepio njegov religiozni položaj. Da nisi i ti možda zaslepljen? Da li si spreman da rizikuješ i ismevanje i protivljenja, samo da bi pridobio Boga? Ako je tvoj odgovor DA, moli Gospoda da ti se objavi. Uzmi Bibliju i počni da je čitaš sa molitvom, da bi te Gospod vodio, bez predrasuda i ustaljenih mišljenja. Bog će ti se sam objaviti ako budeš u tome istrajao.

Isceljenje slepog ili: Već su bili odlučili...

Hajde da analiziramo i treći slučaj nevere opisan u Jovanovom evanđelju. Zapisan je u 9. poglavlju. Tamo je zapisano da je Isus opet u subotnji dan nekog iscelio - čoveka slepog od rođenja. Ovaj događaj je podigao veliku prašinu. Prvo je ispitivan isceljeni čovek, zatim i njegovi roditelji, opet on a na kraju je nastala konfrontacija sa Isusom. Fariseji - predstavnici religioznih Jevreja - su u početku bili zbunjeni. Zbunilo ih je to što je Isus učinio veliko čudo, što je bilo svedočanstvo da je Bog sa njim. A opet, uradio je to u subotu, što je - u njihovim očima - bio veliki greh. Jako je zanimljivo pratiti razvoj mišljenja tih ljudi:

U početku su zbunjeni - kao da i sami traže. U evanđelju je napisano:

I posta raspra među njima. (Jovan 9,16)

Možda su iz tog razloga pitali isceljenog šta misli o tome koga je iscelio. On je odgovorio sasvim jednostavno i prostodušno:

Prorok je. (Jovan 9,17)

Međutim, tokom sledećeg razgovora sa njegovim roditeljima na videlo izlazi jedna zanimljiva činjenica. U stihu 22. je napisano:

Ovo rekoše roditelji njegovi, jer se bojahu Jevreja; jer se Jevreji behu dogovorili da bude isključen iz zbornice ko Ga prizna za Hrista. (Jovan 9,22)

Dakle, Jevreji su još pre toga odlučili da Isusa ne prihvate kao Mesiju. I onda, odjednom, kao grom iz vedra neba, Isus pokazuje svoj božanski karakter - isceljuje čoveka slepog od rođenja. Na trenutak ih je to zbunilo. Prilikom drugog ispitivanja isceljenog čoveka već imaju potpuno drugačiji pristup:

Daj Bogu slavu; mi znamo da je čovek ovaj grešan. (Jovan 9,24)

Otkud su to znali? Da li su saznali nešto novo o Isusu, nešto što bi ga okaljalo? Ne, nikako. Samo su ostali dosledni svom prvobitnom gledištu. Njihov jedini cilj je sada bilo u svemu ovome pronaći neki sitnicu, nešto sa čime bi celu stvar mogli da negativno okarakterišu. Zato su govorili:

Mi znamo da s Mojsijem govori Bog; a ovog ne znamo otkuda je. (Jovan 9,29)

Drugim rečima: taj čovek je jako sumnjiv i treba sa njime biti jako oprezan. Isceljeni čovek odgovara sa potpuno zdravom logikom:

To i jeste za čudo što vi ne znate otkud je, a On otvori oči moje. A znamo da Bog ne sluša grešnika; nego ako ko poštuje Boga i volju Njegovu tvori, onog sluša. Otkako je sveta nije čuveno da ko otvori oči rođenom slepcu. Kad On ne bi bio od Boga ne bi mogao ništa činiti. (Jovan 9,30-33)

Kakve jednostavne i istinite reči! Čitalac bi pomislio: sada će se fariseji zamisliti nad jednostavnošću i logikom ovih reči i otići će da traže Isusa. Možda biste vi tako uradili. Samo što se ta istina, na koju je, na tako jednostavan način, ovaj čovek ukazao, uopšte nije uklapala u njihov život, religioznost i trenutnu političku situaciju. Jednostavno NE - Isus NE, i dosta! Njihove reči i dela su bili potpuno drugačiji:

Odgovoriše i rekoše mu: Ti si se rodio sav u gresima, pa zar ti nas da učiš? I isteraše ga napolje. (Jovan 9,34)

Na taj način su fariseji sami sebi zatvorili put ka istini. Zanimljivo je kakvi su bili Isusovi susreti sa nekima od njih. Kada je Isus rekao:

Ja dođoh na sud na ovaj svet, da vide koji ne vide, i koji vide da postanu slepi... (Jovan 9,39)

Neki od fariseja su čuli ove reči, i odmah su Ga pitali:

Eda li smo mi slepi? (Jovan 9,40)

U trenutku su se osetili kao prozvanima. Gospod Isus odgovara rečima koje važe i danas:

Kada biste bili slepi ne biste imali greha, a sad govorite da vidite, tako vaš greh ostaje. (Jovan 9,41)

I danas je ovakav "farisejski" pogled jako zastupljen. Mnogi ljudi misle da vide, ali Gospoda Isusa Hrista kao svog ličnog Spasitelja i Iskupitelja ne poznaju. Dovoljno je samo pročitati nekoliko knjiga, par stranica iz Biblije, biti pretplaćen na neki hrišćanski časopis, ponekad razmeniti par reči sa kolegama na poslu o Bogu i religiji, nekoliko puta godišnje otići u crkvu - i to je dovoljno, zar ne? "Meni više niko ništa novo ne može reći", u sebi misli ovakav čovek. Prestao je da traži, prestao je da se raspituje, njegovo trenutno poznavanje Boga mu je dovoljno. Ne oseća potrebu da proverava i dopunjuje svoje znanje o Bogu. Možda misli da mu je za to potrebno uložiti mnogo napora, i da će morati sve iznova da proživljava i saznaje. Zato nije zainteresovan za bilo kakve nove informacije, niti za bilo šta drugo, šta bi moglo da naruši njegovu stabilnost i mir. To je čovek koji je već odlučio.

Možda i nije toliko značajno na kom nivou poznanja Boga se takav čovek zaustavio, ali je jako tragično što se zaustavio i prestao da traži, i prestao da se raspituje. Često takav čovek i ne zna šta o Bogu misli i kakav je njegov odnos prema Njemu. Ima u sebi samo osećaj da Bog jeste i da ga Bog priznaje. Veruje u Boga i to je dovoljno. Zašto da se nepotrebno uznemirava.

Dragi čitaoče,
da li možda i ti ne spadaš u ovu grupu ljudi? Možeš li da kažeš šta veruješ, i na osnovu čega veruješ? To je jako važno, zato što vera nije samo osećaj vere, nego i zauzimanje stava prema nekoj realnosti.

Navedimo jedan primer: Ako želim nedeljom ujutro da stignem iz Praga u Liberc, moram ne samo da verujem da u 6 i 40 ide autobus u Liberc sa autobuske stanice Florenc, nego moram ujutro na vreme ustati i u 6 i 30 već biti na stanici. Odakle vera, koja me tera da nedeljom rano ujutro ustanem, jurim na autobusku stanicu, zatim u metro stanicu da bi u određeno vreme nestrpljivo čekao na peronu 25? Ova vera je rođena potrebom da nedeljom ujutro stignem u Liberc, sa stanovišta autobuskog reda vožnje i pravca odakle dolazi autobus. Proizašla je, dakle, iz potrebe da se bude u Libercu i iz informacija koje potiču iz proverenih izvora. Zamislite da moja vera u polazak autobusa proističe iz "osećaja". Ranije sam od nekog čuo da nedeljom ujutro oko 7 sati odlazi autobus u Liberc. Nema potrebe da više bilo šta proveravam - moja vera je dovoljna. U 6 sati i 45 minuta stižem na stanicu i shvatam da je autobus otišao nekoliko minuta ranije. Šta bi mi u tom slučaju vredela moja vera? Šta mi vredi što sam imao jaku veru? Činjenica je da je vera mogla biti ispravna, ali objekat vere je bio lažan.

Verujem da je i vera fariseja bila jaka. Sam Gospod Isus je za njih rekao da su uvereni u to da ispravno vide stvari. Pa, ipak su bili slepi - verovali su u pogrešne stvari. Zato što su odbili da dalje istražuju i usavršavaju svoju veru - ostali su slepi sve do kraja.

Nemojmo slediti njihov primer. Proveravajmo kroz Božju Reč objekat svoje vere. Proveravajmo, da li je to u šta verujemo, upravo ono šta nam Bog daje da verujemo. Jer ne postoji samo opasnost da nam pobegne autobus u Liberc - za dva sata ide sledeći - postoji mnogo veća opasnost, a to je da nam "izmakne" život večni. I to sve samo zato što mislimo da vidimo, a ustvari to uopšte nije istina.

Vaskrsenje Lazara, ili: Jednostavno - neću

Lazar je bio Isusov prijatelj. Jednog dana je umro. Bio je već tri dana u grobu kad je došao Isus sa svojim silnim povikom:

Lazare. Iziđi napolje!

Pozvao ga je već vaskrslog iz groba. To je bila silna manifestacija Božje moći! Da li je Isus trebalo da uradi nešto veće da bi dokazao Jevrejima da je On stvarno Mesija o kome su proroci prorokovali?

Pogledajmo kako su na ovo čudo reagovale jevrejske verske vođe. U 11. poglavlju Evanđelja po Jovanu navedene su njihove reči:

Šta ćemo činiti? Čovek ovaj čini mnoga čudesa. Ako ga ostavimo tako, svi će ga verovati; pa će doći Rimljani i uzeti nam zemlju i narod. (Jovan 11,47-48)

Zanimljivo, zar ne? Fariseji su znali da bi Isusu poverovao ceo narod, zato što jednostavno nije bilo moguće neverovati. Njegova dela su o njemu govorila potpuno tačno i precizno. Zapitao sam se: a zašto u njega nisu poverovali sami fariseji? Odgovor se nalazi u sledećem, 12. poglavlju Jovanovog evanđelja. Od 37. stiha je napisano:

Ako je i činio tolika čudesa pred njima, opet Ga ne verovahu; Da se zbude reč Isaije proroka koji reče: Gospode! Ko verova govorenju našem? I ruka Gospodnja kome se otkri? Zato ne mogahu verovati, jer opet reče Isaija: Zaslepio je oči njihove i okamenio srca njihova, da ne vide očima ni srcem razumeju, i ne obrate se da ih iscelim.

Fariseji su bili uvereni da samo oni razumeju Božje istine, da samo oni potpuno razumeju jevrejsku religiju. Bili su uvereni da vide, ali su bili slepi. U tome je bila njihova krivica. Njihova sigurnost u sopstvenu ispravnost i ravnanje sa Bogom su im potpuno zaslepile oči. Zato je Bog okamenio njihova srca. Ne želite da vidite - onda nećete ni videti. Svako dobija od Boga samo to što sam želi.

Primetimo, da jevrejski sveštenici ustvari uopšte u Boga nisu ni verovali, iako su bili verski profesionalci. U svom strahu za narod, koji kada bi uzverovao, bio bi ugrožen od Rimljana, oni nisu ni pomislili da ako je Bog kroz Isusa stvarno poslao Mesiju izraelskom narodu, on sigurno neće biti od strane Rimljana onemogućen, i sigurno da ima nekakvo rešenje. Ne, to je za fariseje, koji su racionalno razmišljali, previše duhovno. Oni su napravili njihov sopstveni plan: Isusa jednostavno ukloniti.

Ovo je stvarno zanimljivo: ne mogu da veruju, zato što ne žele. A da ne bi verovali i drugi, onda je bolje sa lica zemlje skloniti to što bi na veru moglo navesti. Napisano je da su Jevreji odlučili da ubiju i korpus delikti - Lazara, zato što je mnogo ljudi zbog njega poverovalo u Isusa.

Koliko ljudi i danas ne veruje samo iz principa. "Ja sam ateista; ništa mi nemojte govoriti, to bi mi samo lutalo po glavi. Ne želim da verujem!" Kakva tragedija.

Dragi čitaoče,
ako slučajno pripadaš ovoj grupi ljudi - stani. Posledice tvoje nevere će biti večne!

Jevreji, koji su svoju nespremnost da veruju maskirali strahom za narod su nakon 40 godina morali svojim očima da gledaju pustošenje Judeje, spaljivanje gradova, masovno ubijanje i nasilno porobljavanje i raseljavanje njenih stanovnika po celom svetu; takođe i hram - ponos Judeja - bio je spaljen a Jerusalim potpuno razrušen. Nije pomoglo ni ubistvo Mesije, točak istorije se okretao dalje. Jevreje je snašlo upravo ono šta su uklanjanjem Isusa hteli da spreče.

U već citiranom 12. poglavlju Evanđelja po Jovanu opisana je još jedna zanimljiva reakcija na Lazarovo uskrsnuće:

Ali opet i od knezova mnogi Ga verovaše; nego radi fariseja ne priznavahu, da ne bi bili izgnani iz zbornice; Jer im većma omile slava ljudska nego slava Božija. (Jovan 12,42-43)

Teret dokaza je bio isuviše velik, da ne bi dotakao srca nekih vođa. Samo što su položaj i mogućnost njegovog gubljenja, opasnost odbačenja i progonstva kod njih bili mnogo jači. Već u 5. poglavlju evanđelja po Jovanu Gospod Isus tim ljudima upućuje sledeće reči:

Kako vi možete verovati kad primate slavu jedan od drugog, a slave koja je od jedinog Boga ne tražite? (Jovan 5,44)

Ovo su jako važne reči, koje i danas važe. Šta nam je u životu važno? Mišljenje ljudi ili naša vrednost u Božjim očima? Da li nam je bitniji naš položaj, naš prestiž i naš lagodan život koji bi mogli da izgubimo ako bi sledili Isusa Hrista; ili nam je možda više stalo do Božje naklonosti i Njegove milosti, oproštenih greha i večnog života? Svako od nas će jednom stati pred Boga, koji će da sudi naša dela. Biblija o tome precizno govori. Kako ćemo se opravdati? Ko će nam pomoći? Naši prijatelji, kolege sa posla, rodbina? Niko. Tamo nam samo Isus može pomoći, ali samo pod uslovom da ga već ovde na zemlji prihvatimo kao svog Spasitelja i Iskupitelja iz naših greha. Umirao je na krstu zato da mi sami ne bi morali da ispraštamo za svoje grehe. Ali Isus živi!

Dragi čitaoče,
upravo zato možeš da Mu kažeš. Možeš da Mu se zahvališ za Njegovu žrtvu. Možeš da Ga zamoliš da uđe u tvoj život. Možeš da Mu se potpuno predaš. A ako osećaš da nećeš da imaš nikakve veze sa religijom, da jednostavno ne želiš (kao fariseji), možeš Mu i to reći. Budi iskren, jer Isus može sa time nešto da uradi. Jer upravo u Evanđelju po Jovanu piše da su Isusa sahranili Josif iz Arimateje i Nikodim - dva Jevreja na visokom položaju, koji su zbog straha bili samo tajni Isusovi sledbenici. U trenutku kada je to bilo potrebno Bog je dodirnuo njihova srca i oni su postali Božje sluge. Možda će slično biti i sa tobom. Samo nemoj zaboraviti da Bogu kažeš istinu.

"Jer iako su Boga poznali, nisu ga kao Boga proslavili, niti zahvalnost pokazali, nego u svojim mislima padoše u ništavnu varku, te potamne njihovo nerazumno srce. Postali su ludi govoreći da su mudri..." (Rimljanima 1,21-22)