• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Problem abortusa prati mnogo polemika, nesporazuma i oštrih razmena gledišta. Polemika ne vodi nikuda. Treba razumeti da ako na jednom kraju ljudskog života stoji abortus, onda na drugom vreba eutanazija - smrt iz milosti.

I jedno i drugo - ubijanje jako mladih i ubijanje jako starih - ima jednako poreklo i usko su međusobno vezani. Eutanazija je funkcija abortusa, ili razumljivije rečeno: Ubijamo neželjenu decu, željena deca će ubijati neželjene roditelje.

Kada počinje život? I savesni lekari će potvrditi da život počinje u trenutku začeća. I mnogi biblijski stihovi potvrđuju ovu istinu.

Koji je mene stvorio u utrobi, nije li stvorio i njega? Nije li nas On isti sazdao u materici? (Jov 31,15 RDK)

Negiranje ove činjenice nije intulektualni već moralni problem.

"I stvori Bog čoveka po obličju svom, po obličju Božjem stvori ga; muško i žensko stvori ih." (1. Moj. 1,27 RDK)

Onaj ko ubija čoveka u bilo kojoj fazi njegovog života - ubija obličje Božje. Radi ništavila ne bi Bog - Isus Hrist - umirao na krstu. Čovek ima vrednost Božjeg života. Međutim, upravo u tome je njegova beskonačna vrednost, ali istovremeno i njegov beskonačni gubitak ako se tokom svog života ne sretne sa Bogom, Isusom Hristom.

"Ali sada, Gospode, Ti si naš Otac; mi smo kao, a Ti si naš lončar, i svi smo delo ruku Tvojih." (Isa. 64,8 RDK)

Bog nas "mesi" i oblikuje kao lončar glinu od trenutka našeg začeća. Zato je abortus direktan uticaj u Božje stvaranje, uništavanje Njegovog dela! Kako se samo usuđujemo da uništavamo Božje delo, kada se prema stvarima od stakla i porcelana, ljudskom rukom načinjenih, ophodimo sa izuzetnom pažnjom pazeći da ih ne oštetimo? Da li je možda porcelan sa raznim ukrasima vredniji od čoveka? Klanjamo se stvorenju i njegovim delima umesto da poštujemo Boga i Njegovo delo. Da li smo nepropadljivu Božju slavu zamenili sa propadljivom slavom čoveka? U politici, u međuljudskim odnosima se čovek trudi (ili to samo tako izgleda) da bude pristojan, ne vređa, prijatan je i ne gura nos u tuđe poslove. Kako to da ga iste ove osobine ne sprečavaju da gura nos u stvari našeg Stvoritelja? Ljudska misao je tamna, ruke okrvavljene. Čovek je najhrabrije stvorenje od svih, jer svojevoljno ubija to što je Bog stvorio.

"Jer si Ti stvorio šta je u meni, sastavio si me u utrobi matere moje. Hvalim Te, što sam divno sazdan. Divna su dela Tvoja, i duša moja to zna dobro. Nijedna se kost moja nije sakrila od Tebe, ako i jesam sazdan tajno, otkan u dubini zemaljskoj. Zametak moj videše oči Tvoje, u knjizi je Tvojoj sve to zapisano, i dani zabeleženi, kad ih još nije bilo nijednog." (Ps. 139,13-16 RDK)

Bog je znao da će u poslednja vremena mnogi biti ubijeni od strane drugog čoveka još pre svog rođenja. Ne živimo u prepotopskom svetu nego u vremenu neposredno pre no što će svet biti uništen vatrom! Naša zloba je nabujala isto kao i pre potopa. Kao što je bilo u dane Noja isto će biti i u dane Sina čovečjeg.

Bog se interesuje za svaki trenutak ljudskog života. On ga održava. Bog nas je poznavao još pre nego što je počeo da stvara. Nek je svaki udisaj samo i samo hvala Njemu. Nema trenutka kada nas On ne prati svojim pogledom.

"Može li žena zaboraviti porod svoj da se ne smiluje na čedo utrobe svoje? A da bi ga i zaboravila, ja neću zaboraviti tebe. Gle, na dlanovima sam te izrezao; zidovi su tvoji jednako preda mnom." (Isa. 49,15-16 RDK)

Kako da se Bog ne zanima za začeće i naš život u majčinoj materici, kada govori:

"Pre nego te sazdah u utrobi, znah te; i pre nego iziđe iz utrobe, posvetih te; za proroka narodima postavih te." (Jer. 1,5 RDK)

Kako se čovek uopšte usuđuje da ubija nerođeno dete kada sam nije tvorac života? Kako se čovek uopšte usuđuje da ubija one kojima je Bog odredio životne zadatke još pre nego što su izašli iz majčine materice? Kako se samo usuđuje? Da li je za to dovoljan samo majčin pristanak i lekarska titula? Pa, Bog je naredio: Ne ubij!

"Gospod ubija, i oživljuje." (1. Sam. 2,6 RDK)

Čovek ne sme samo tako, bezrazložno, da poseže na život drugog čoveka. Smrt je ušla u čovekov život tek nakon njegovog pada. O životu i smrti ne odlučuje čovek nego samo Bog, to je Njegovo isključivo pravo!

"Čuli ste kako je kazano starima: Ne ubij; jer ko ubije, biće kriv sudu. A ja vam kažem da će svaki koji se gnevi na brata svog nizašta, biti kriv sudu; a ako li ko reče bratu svom: Raka! Biće kriv skupštini; a ko reče: Budalo! Biće kriv paklu ognjenom." (Mt. 5,21-22 RDK)

Ove Isusove reči govore same za sebe. Nema opravdanja, nema povlačenja, nema druge šanse, dok se ne pokajemo. Abortus je obično ubistvo. Prekid trudnoće je izraz kojim samo umirujemo nemirnu savest. U stvarnosti nije reč o prekidu nego o završetku trudnoće. Prekid, dakle, ima i svoj nastavak, ali završetak ne.

"Ovako veli Gospod: Za tri zla i za četiri što učiniše sinovi Amonovi, neću im oprostiti, jer paraše trudne žene u Galadu da rašire među svoju. Nego ću zapaliti oganj u zidovima Ravi, te će joj proždreti dvorove..." (Amos 1,13-14 RDK)

Čovek nema prava da oduzme život detetu ni pre nego što ono izađe iz majčine materice. Prelaz iz materice u spoljni svet (rođenje) je samo promena sredine. Dete nije neka niža vrsta zato što mu za život treba pupčana vrpca majke. Slično tome nije neka niža vrsta onaj kome je za život potreban veštački bubreg.

"...bolje ti je s jednim okom u život ući, nego s dva oka da te bace u pakao ognjeni. Gledajte da ne prezrete jednog od malih ovih; jer vam kažem da anđeli njihovi na nebesima jednako gledaju lice Oca mog nebeskog." (Mt. 18,9-10 RDK)

Mnogi opet govore da mongoloidnu, deformisanu i na neki drugi način u razvoju ometenu decu možemo prekidom trudnoće poštedeti patnji! Možemo navesti primere genijalnih ljudi koji su u detinjstvu smatrani za nenormalne. Broj prekida trudnoće zbog oštećenosti ploda je samo jedan mali procenat od ukupnog broja abortusa. Abortusu pristupaju uglavnom zdrave žene i ubijaju se uglavnom zdrava deca. I kada bi bili sto posto sigurni da je nerođeno dete ometeno u razvoju, Bog nam svojom Rečju pokazuje da su naši humanistički argumenti ustvari jako nehumani i lažni.

"A Gospod mu reče: Ko je dao usta čoveku? Ili ko može stvoriti nemog ili gluvog ili okatog ili slepog? Zar ne ja, Gospod?" (2. Moj. 4,11 RDK)

Oni koji zbog svog nazovi saučešća odobravaju ubijanje "neuspelog", prizivaju na sebe osudu:

"Teško onom ko govori ocu: Što rađaš? I ženi: Što se porađaš? Ovako veli Gospod Svetac Izrailjev i Tvorac njegov: Pitajte me šta će biti; za sinove moje i za delo ruku mojih naređujte mi." (Isa. 45,10-11 RDK)

To je osuda za one koji dižu glas protiv rađanja "neuspelih". Kakva li će biti osuda onih koji "neuspele" ubijaju?

Drugi zagovornici abortusa postavljaju pitanje: "A šta ako je žena silovana?" Pre svega budimo iskreni sami prema sebi. Priznajmo da sva "silovanja" u stvarnosti i nisu bila silovanja. Stvarna silovanja sa velikim batinama, sa masnicama i krvavim podlivima, gde se stvarno radi o životu, imaju posledica samo u retkim slučajevima. A kada iz toga proistekne trudnoća? Da li je ubijanje deteta u redu? Šta o tome govori Biblija?

"Neka ne ginu očevi za sinove ni sinovi za očeve; svaki za svoj greh neka gine." (5. Moj. 24,16 RDK)

Plod silovanja nije posrnulost deteta, nego posrnulost oca. Zašto bi zbog zločinačkog oca trebalo da bude ubijeno nevino dete? Kad već opravdavamo ubistvo, zar ne bi bilo pravednije kada bi radije tražili kažnjavanje smrću uzroka - dakle oca, nasilnika - umesto ubistva posledice - dakle nevinog deteta? Na kraju krajeva mnoge žene bi bile spašene od napada siledžija. Da li shvatamo apsurdnost našeg delovanja, ako do detalja razmislimo o svojim argumentima?

Kada bismo ograničili abortuse samo na ekstremne slučajeve - na decu ometenu u razvoju i na silovanja, dakle na slučajeve na koje se zagovornici abortusa najčešće pozivaju, to bi značilo zabranu samo malog broja abortusa. Velika većina abortusa se obavlja na zdravoj i nenasilo začetoj deci. Argumenti o nepravilno razvijenoj i silovanjem začetoj deci su samo maske, koje sakrivaju pogled na opravdanje krvožednog nagona za ubijanje bilo kog nerođenog deteta.

Ceo problem dakle nije u planiranju ili neplaniranju nerođenog deteta, već u neodgovornosti oba partnera - više muškarca. Većina abortusa je posledica preljube i nevere, koji su u današnjem svetu normalna pojava. Bilo kakav polni odnos izvan braka je fizički, duševno i duhovno opasan. Upravo duhovna smrt, koja je posledica preljube i nevere, je verovatno najtragičnija.

"Navrati ga mnogim rečima, glatkim usnama odvuče ga. Otide za njom odmah kao što vo ide na klanje i kao bezumnik u puto da bude karan, Dokle mu strela ne probije jetru, kao što ptica leti u zamku ne znajući da joj je o život." (Priče 7,21-23 RDK)

Onaj koji čini preljubu misli u sebi da je bik koji sve nosi pred sobom, ali je ustvari vo. Tako ga naziva Božja reč. Siguran seks izvan braka ne postoji. Vanbračni seks prouzrokuje ne samo zdravstvenu, nego uglavnom moralnu i psihološku tragediju pojedinca i celog društva sa ogromnom štetom i nepopravljivim posledicama. Ubijeno dete u majčinoj materici je sačuvano za večni život od strane samog Boga. Onima koji usluge ubica traže i onima koji ta ubistva obavljaju će biti neuporedivo gore. U opasnosti su da budu večno izgubljeni! Od Božjeg pogleda se niko ne može sakriti.

"Proklet da je koji bi primio kakav poklon da ubije čoveka prava." (5. Moj. 27,25 RDK)

"Ali oči tvoje i srce tvoje idu samo za tvojim dobitkom i da prolivaš krv pravu..." (Jer. 22,17 RDK)

Abortusi nisu besplatni - za naručeno ubistvo plaća najamnik ubice. Abortusi su vođeni željom za dobitkom i sebičnošću na obe strane. Motiv se puno ne razlikuje od ubistva počinjenog prilikom pljačke. Čovek nije spreman da se odrekne svog vremena, novca, nivoa života i komocije. Ne želimo da umanjujemo značaj i složenost nekih slučajeva, ali vas molimo da malo bolje razmislite o opravdanosti prolivanja nevine krvi. Da li je položaj trudne žene stvarno bezizlazan? Gde su ostali članovi porodice, gde je crkva, gde su hrišćani? Gde su ustanove koje mogu pomoći onim parovima koji godinama bezuspešno pokušavaju da imaju dete? Svi mi, do zadnjeg, smo u istom loncu sa onima koji su ubili čoveka izvan ili unutar majčine materice. Svi smo prema Isusovoj definiciji ubice, jer nema čoveka koji makar jednom u svom srcu nije gajio neku mržnju. Isus postavlja mržnju na nivo ubistva:

"...jer ko ubije, biće kriv sudu. A ja vam kažem da će svaki koji se gnevi na brata svog nizašta, biti kriv sudu..." (Mt. 5,21-22 RDK)

A šta sa onima koji su se već svog neželjenog ili neplaniranog deteta oslobodili? Da li je to za njih kraj? Da li im Bog to može oprostiti? Neka se ne uznose oni koji čedomorstvo nemaju na savesti. Svi koji nezainteresovano posmatraju takve stvari su krivi. Imaju na savesti najmanje to da ne ljube Boga celom svojom mišlju, celim svojim srcem i celom svojom snagom, a to je najveća Božja zapovest. To što ne ljube bližnjeg svog kao sebe samog je za Boga veća krivica nego bilo kakvo ubistvo - i nerođenog deteta. Iz nepoštovanja ovih zapovesti izvire svo zlo zajedno i sa abortusom. Spasonosno rešenje nije u ograničavanju i nikada ne može biti u čoveku zato što smo svi grešni. Bog, bezgrešni Isus Hrist, nam daje sigurnost:

"Ja, ja sam brišem tvoje prestupe sebe radi, i grehe tvoje ne pominjem. Opomeni me, da se sudimo, kazuj, da se opravdaš." (Isa. 43,25-26 RDK)

On nas je sačuvao samo radi sebe. Njegov dar možemo samo da primimo. Milost je najskuplji dar.

"U kome imamo izbavljenje krvlju Njegovom, i oproštenje greha, po bogatstvu blagodati Njegove, koju je preumnožio u nama u svakoj premudrosti i razumu." (Ef. 1,7-8 RDK)

"Ako priznajemo grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti grehe naše, i očisti nas od svake nepravde. Ako kažemo da ne sagrešismo, gradimo Ga lažom, i reč Njegova nije u nama." (1. Jn. 1,9-10 RDK)

Nema greha koji nam Bog ne bi mogao oprostiti. Bez Hrista smo izgubljeni svi do jednog, zato što slušamo vladara zemaljskih sila.

"I vas koji bejaste mrtvi za prestupljenja i grehe svoje, u kojima nekad hodiste po veku ovog sveta, po knezu koji vlada u vetru, po duhu koji sad radi u sinovima protivljenja." (Ef. 2,1-2 RDK)

Onaj ko se protivi Bogu je rob sotonin. To nije samo priča. Nemojmo se oslanjati na ljudsku mudrost, dobrotu i humanizam. Iz Biblije znamo da čovek koji se uzda u drugog čoveka i živi prema sopstvenim pravilima umesto da traži mudrost kod Boga biće proklet i doći će na sud Božji.

"U kojima nekad hodiste po veku ovog sveta, po knezu koji vlada u vetru, po duhu koji sad radi u sinovima protivljenja; u kojima i mi svi živesmo nekada po željama tela svog, čineći volju tela i pomisli, i bejasmo rođena deca gneva, kao i ostali." (Ef. 2,2-3 RDK)

Primite Hrista da bi između vas i Boga bio savršeni mir.