• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Operacija slepog creva nije uopšte teška, ni opasna, ali u mom slučaju je malo drugačije i želim da ispričam kako je Bog bio dobar prema meni.

Moje ime je Ljubica Muzički, bolujem od mišićne distrofije od rođenja i već 39 godina koristim invalidska kolica. Na trajnom sam smeštaju u Domu za odrasla invalidna lica na Bežanijskoj Kosi u Beogradu.

No, bolesti ne biraju žrtvu, i kad je počelo da me boli slepo crevo, morala sam u bolnicu. Nisam se bojala operacije, ali mi je bio ogroman i nerešiv problem to što ne mogu dugo da ležim u krevetu, pogotovo ne na leđima, zbog velike deformacije tela i kontraktura, a ne mogu ni sama da se pomeram.

Vreme koje provedem u krevetu je 7-8 sati tokom noći, i to uvek samo na desnoj strani, jer jedino tako mogu da ležim, u određenom položaju bez okretanja i pomeranja. Jedva dočekam jutro i ustajanje jer me sve zaboli.

Veliko pitanje je bilo, "Bože kako ću ja posle operacije ležati nekoliko dana, kad ne mogu izdržati ni 24 časa u krevetu". Ali...

Najdivnija stvar je to, što je i Bog znao da ja to ne mogu i divno se pobrinuo za mene.

Prvi momenat u bolnici sam se osećala jako sama i bespomoćno, ali duboko u sebi sam verovala da će moj Bog biti samnom i pomoći mi. Znala sam, biće teško, ali neću biti ostavljena jer On ima vlast nad svim okolnostima.

I naravno, posle operacije morala sam ležati, bila sam jako slaba a medicinske sestre koje tamo rade nikako nisu mogle biti pored mene da me nameštaju i pomeraju onoliko koliko i kako je to meni trebalo. Bog je zato potakao neke moje sestre iz Crkve da budu sa mnom i da mi pomažu u mojoj nemoći. U stvari, bile su samnom non-stop, i danju i noću. Dolazile su na smenu, po par sati svaka, i tako osam dana. Zaista ne bih mogla bez njih. Doktori u bolnici su mimo svih pravila dozvolili sve to i dali mi dvokrevetnu sobu, za mene i moje posete.

Ne mogu da prestanem da se divim Bogu i da mu zahvaljujem za sve, što je tako savršeno isplanirao. Sestre su bile iz Crkve Božije, Pentekosne, Baptističke i jedna iz Pravoslavne Crkve, koja je još i medicinska sestra, pa mi je dosta pomagala i sa svoje stručne strane.

Divno je bilo gledati svu tu Božju ljubav na delu, kako je samo divno mirisala i kako se tada tamo rascvetala! Medicinske sestre koje tamo rade pitale su: "Pa dobro, ko ste vi?" Hvala Bogu da je to bila prilika da im se kaže o Hristovoj ljubavi.

Sretna sam i zahvalna Bogu što sam u to vreme mogla i mojoj rođenoj sestri, koja ne veruje u Boga, a dolazila mi je par puta u bolnicu, govoriti o Božjoj ljubavi i šta Isus meni znači, jer je i ona bila zatečena, iznenađena i nije mogla da veruje svojim očima videvši toliko ljubavi i humanosti na jednom mestu.

Bilo mi je teško i bila sam slaba, ali moje srce se radovalo u Bogu. Bog se proslavljao tada u toj bolnici, uprkos, patnji i trpljenju svuda okolo.

I ovde, u Domu me neki pitaju kako sam izdržala u bolnici znajući za moj problem ležanja, a ja im onda govorim o Božjoj dobroti prema meni.

Rana je brzo zarasla i nije me bolela, jedino su trpile ove moje koščice. Četiri dana sam primala samo infuziju i dosta povraćala, te sam potpuno izgubila snagu. Jedva sam počela da jedem. Nisam imala snage da sedim u kolicima.

Kada sam izašla iz bolnice još uvek sam bila jako slaba, pa mi je došla mama da bude ovde samnom jer sam i dalje morala dosta da ležim a bez stalne tuđe pomoći, to je nemoguće. Ostala je ovde osam dana, dosta je stara, bolesna i nemoćna, ali mi je ipak bila od velike pomoći. Zahvalna sam Bogu i za tu mogućnost, da malo duže budem sa mamom i sestrom, jer one ne mogu često da dolaze u posetu.

Za svo ovo vreme Bog mi je, stvarno dao sve ono što mi je bilo potrebno, i taman onoliko koliko mi je trebalo.

Tako je to u ovoj suznoj dolini. Uvek neko trpljenje, ali možemo se pouzdati u Boga, koji sve drži pod kontrolom i koji sve izvodi na dobro, i zato nas poziva da zahvaljujemo za nevolje.

"Ne samo, pak, to nego se hvalimo i nevoljama, znajući da nevolja trpljenje gradi; A trpljenje iskustvo, a iskustvo nadanje; A nadanje neće se osramotiti, jer se ljubav Božija izli u srca naša Duhom Svetim koji je dat nama." (Rim. 5:3-5)