• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

"I poče ih učiti da Sin čovečiji mora mnogo da postrada i da bude odbačen od starešina, prvosveštenika i književnika, da će ga ubiti i posle tri dana će vaskrsnuti. I to govoraše otvoreno. A Petar ga uze nasamo i poče ga koriti. No on se okrenu i videvši svoje učenike ukori Petra i reče: idi od mene, satano, jer ti ne misliš o onom što je božansko nego o onom što je ljudsko. I dozvavši narod sa svojim učenicima reče im: ko hoće za mnom da pođe, neka se odrekne samoga sebe, pa neka ponese krst svoj i ide za mnom. Jer ko hoće da spase svoj život, izgubiće ga; a ko izgubi svoj život zbog mene i evanđelja, spašće ga. Jer šta koristi čoveku da zadobije sav svet, a život svoj izgubi? Jer šta će čovek dati u zamenu za svoj život? Jer ko se postidi mene i mojih reči u ovom preljubotvornom i grešnom rodu, njega će se postideti i Sin čovečiji kada dođe u slavi svoga Oca sa svetim anđelima." (Mk. 8:31-38)

Poziv slediti Hrista u ovom slučaju je povezan sa Isusovim naveštanjem svoje muke na krstu. Isus Hrist mora trpeti i biti odbačen. To "mora" je po Božjem planu, da bi se Pismo ispunilo.

Trpljenje i odbačenost nije jedno te isto. Isus je u svom trpljenju mogao biti i slavljen. U tom trpljenju je svet za njega mogao pokazati puno saosećanja i divljenja. Ono je, kao tragično, u sebi još moglo nositi i neku vlastitu vrednost, vlastitu čast i ponos, ali Isus je u svom trpljenju bio odbačeni Hrist - Mesija. Ta odbačenost oduzima Njegovom trpljenju svako dostojanstvo i ponos. To je trebalo biti jedno trpljenje bez časti. Trpljenje i odbačenost je sažeta poruka Isusovog krsta.

Smrt na krstu znači trpeti i umreti kao odbačen i ponižen. Isus mora trpeti i biti odbačen zbog božanske nužnosti. Svaki pokušaj da se ta nužnost spreči je sotonski, čak i ako dolazi iz kruga Njegovih učenika, od Petra. Hrist koji trpi je od početka bio sablazan za crkvu, jasno se pokazuje, da ona ne želi jednog takvog Gospoda, i ne želi da, kao Hristova Crkva, prihvati takav zakon trpljenja. Petrov prigovor je negodovanje prema trpljenju. Kroz ovakvo neprihvatanje trpljenja je sotona prodro u crkvu i želi je odvojiti od krsta Njenog Gospoda.

Stoga je za Isusa važno, da naglasak o istini trpljenja jasno i nedvosmisleno prenese i na svoje učenike. Kao što je Isus samo trpeći i odbačeni Hrist - Mesija, tako je i vernik samo učenik Hristov, samo onda ukoliko je odbačen i trpi, ukoliko je sa Njim razapet. Sledba Hrista stavlja sledbenika pod Hristov zakon, tj. pod krst.

"Ko hoće, neka za mnom pođe" - govori Isus. On ih još jednom stavlja pred odluku. To nije nešto što se samo po sebi razume, čak i među učenicima. Niko na takvu odluku ne može biti prisiljen, ona se od nekoga čak i ne može očekivati. Ta odluka mora biti donesena po rečima: "Ako neko" (želi slediti Isusa), i to uprkos svim drugim ponudama! Dakle sve zavisi od odluke da se sledi Hrist. Poziv je otvoren, ne nasilan. Odluka mora bili lična i slobodna.

"Ako me neko želi slediti, neka se odrekne samog sebe." Kao što se Petar odrekao Hrista rekavši: "Ne poznajem tog čoveka", tako sada onaj, ko se odlučio da sledi Hrista, treba samome sebi reći to isto. Samoodricanje se nikad ne može pretvoriti u mučenje samoga sebe ili u praktikovanje asketskih vežbi; ono nije ni samoubistvo, jer se i u tome može provući čovekova vlastita volja. Samoodricanje znači poznavati samo Hrista, a ne više samoga sebe, Njega gledati samo kako pred nama korača, a ne put koji stoji pred nama a kojim je veoma često preteško hodati. Samoodricanje znači: On me vodi i čvrsto se držim Njega.

"Ako neko želi da me slediti... neka uzme svoj krst na sebe." Isusova je milost sastoji se u tome, što je svoje učenike rečju o samoodricanju pripremio za sledeću istinu: Ako smo na sebe zaboravili i ne poznajemo se više, jedino tada možemo biti spremni da nosimo krst zbog Njega.

Ako poznajemo samo Njega, tada više ne osećamo bol i muke našeg krsta, jer vidimo samo Njega i krst Njegov. Da nas Isus nije tako prijateljski pripremio na ovu istinu, ne bi smo bili kadri uzeti i nositi taj krst. Ali on nas je osposobio, da tu tvrdu reč možemo prihvatiti čak i kao milost. Ona nas susreće u radosti dok Ga sledimo i u Njemu nas jača.

Krst nije nevolja ili zla sudbina, to je trpljenje koje nas snalazi zbog naše povezanosti sa Isusom Hristom. Krst nije slučajno, nego nužno trpljenje. To nije trpljenje prouzrokovano našim prirodnim karakterom (egzistencijom), nego usled našeg hrišćanskog karaktera. Krst ne predstavlja samo trpljenje, nego i trpljenje i odbačenost, Međutim, opet je to samo odbačenost radi Isusa Hrista, a ne iz nekog drugog razloga ili ponašanja.

Jadno je hrišćanstvo, koje sledbu Isusa ne uzima više ozbiljno, koje je od Evanđelja učinilo samo jeftinu utehu vere i za koje se prirodna i hrišćanska egzistencija nerazdvojno isprepliću, razumeće krst kao svakodnevnu nevolju, kao nužnost i strah našeg prirodnog života. Ovde se zaboravlja, da krst istovremeno uvek znači i odbačenost, da krstu pripada i sramota trpljenja. Biti odbačen u trpljenju, biti prezren i napušten od ljudi, predstavlja jedno istinsko obeležje trpljenja krsta. Krst znači sutrpljenje sa Hristom - Hristovo trpljenje. Samo povezanost sa Hristom, kako se razume poziv za slediti Ga, može iskusiti pravo značenje krsta. Jadno je hrišćanstvo, koje više nije u stanju razlikovati građansku i hrišćansku egzistenciju, on krst ne može shvatiti.

"Ako me neko želi slediti... neka uzme svoj krst" - on je već spremljen, samo ga treba podignuti. Isus je jasan - da ne pomisli neko, da sam sebi mora pronaći neki krst ili trpljenje. Za svakoga je pripremljen njemu svojstven krst, koji je od Boga određen i odmeren. On mora podneti ono trpljenje i odbačenost koja mu je određena. Za svakoga je to druga mera.

Jednome je Bog odredio veće trpljenje, te mu daruje milost mučeništva, dok drugoga čuva od većih napasti koje prevazilaze njegove snage. Ipak, to je jedan isti krst. I svakom se hrišćaninu zapoveda da ga ponese.

Prvo Hristovo trpljenje, koje svako mora iskusiti, jeste poziv na odvojenje od sveta. To je umiranje staroga čoveka u susretu sa Isusom Hristom. Onaj koji stupa u sledbu, poistovećuje se sa Isusom i u Njegovoj muci i smrti. Ali, krst nije užasni kraj jednog pobožnog i srećnog života, on stoji na početku zajedništva s Isusom Hristom. Opet, svaki Isusov poziv vodi u smrt. Nije važno, moramo li napustiti kuću ili zanimanje kao prvi učenici da bismo sledili Isusa ili kao Luter moramo izaći iz manastira u svetovno zanimanje. U oba slučaja očekuje nas ista smrt, smrt zbog Isusa Hrista, odumiranje našeg starog čoveka zbog Isusovog poziva.

Poziv slediti Ga, to krštenje u ime Isusa Hrista, to je poziv na smrt i život. Hristov poziv, krštenje, nalaže hrišćaninu svakodnevnu borbu protiv greha i đavola. Svaki novi dan sa svojim napastima tela i sveta, navaljuju na učenika. Zadobijene rane i ožiljci koji ostaju, živi su znaci nošenja krsta i zajedništva sa Isusom.

Postoji još jedno trpljenje i sramota od koje nijedan hrišćanin nije pošteđen. Istina je, da je samo Hristovo trpljenje donelo pomirenje svetu, jer je On trpeo zbog greha svog sveta, jer je na Njega pao sav teret duga. No, On svojim sledbenicima daruje ukus svog trpljenja. Zbog toga i na Isusovog učenika, takođe, dolaze kušnja i greh, ljudi ga često prekrivaju sramom i izbacuju kao žrtvenog jarca napolje iz grada. Hrišćanin postaje nositelj greha i duga drugih ljudi. On ne bi mogao izdržati taj teret, kad i sam ne bi bio nošen od Onoga koji nosi sve grehe. On može, snagom Hristovog trpljenja, nadvladati grehe kojima ga drugi ljudi napadaju, tako što im oprašta, da bi i njima se Bog smilovao i oprostio im.

Takav hrišćanin nosi teret drugoga - "Nosite bremena jedan drugoga, jer ćete tako ispuniti zakon Hristov!" (Gal. 6:2). Kao što Hrist nosi naš teret, i mi treba da nosimo teret naše braće; Hristov zakon, koga se treba držati, je nošenje krsta. Teret moga brata, koji treba da nosi, nije samo njegova vidljiva sudbina, njegov karakter i prirodne sklonosti, to je u pravom smislu reči - i njegov greh. A ne mogu drugačije nositi, nego samo ako mu oprostim i to snagom Hristovog krsta u kojem i ja imam učešća. Hristov poziv na nošenje krsta svakog sledbenika uvodi u zajedništvo - kroz oproštenje naših međusobnih greha. Oproštenje greha je Hristovo trpljenje učenika i zapoveđeno je svim hrišćanima.

A kako učenik može znati, šta je njegov krst? On će ga primiti kada počne da sledi Gospoda koji je trpeo, gde će u zajedništvu s Isusom prepoznati svoj krst. Tako trpljenje postaje obeležje Hristovih sledbenika. Učenik nije nad svojim učiteljem. Sledba je "passio passiva", imperativ trpljenja. Zbog toga je Luter mogao na svoju listu, kao jedno od obeležja istinske Crkve uvrstiti i trpljenje. Jedan članak u Augsburškom veroispovedanju definiše Crkvu kao zajednicu onih "koji su progonjeni i mučeni radi Evanđelja".

Ko ne želi prihvatiti svoj krst, ko svoj život želi sačuvati od trpljenja i odbačenosti od strane ljudi, taj će izgubiti zajedništvo sa Hristom, taj ne sledi Hrista. A ako ko izgubi svoj život sledeći Hrista, u nošenju krsta, povratkom sledbi i u zajedništvo sa Hristom, ponovo će ga pronaći.

Ko se stidi Hrista i sablažnjava krsta, taj neka za sebe ne govori da sledi Hrista - on nije u zajednici sa Hristom. Sledba je dragovoljno vezivanje za trpećeg Hrista. Stoga trpljenje hrišćana ne treba biti ništa čudno. Šta više, ono bi trebalo biti samo radost i milost. Izveštaji o prvim mučenicima Crkve svedoče da je Hrist trenutke njihove najveće patnje proslavio i preobrazio, darujući im neopisivu sigurnost svoga prisustva i zajedništva. Zato, iako su bili usred najstrašnijih muka, bili su obdareni neiskazivom radošću i blaženošću. Nošenje krsta pokazalo im se kao jedino moguće nadvladavanje trpljenja. Ovo pak, vredi za sve koji slede Hrista, jer je i za samog Hrista vredelo.

Kao što je Hrist poslušnim nošenjem svoga krsta sačuvao svoje zajedništvo sa Ocem, tako i naše nošenje svoga krsta može nas sačuvati u zajedništvu sa Hristom. Čovek se može osloboditi od tereta svoga krsta, ali se time uopšte ne oslobađa od tereta, on postaje nosač još jednog mnogo težeg i nepodnošljivijeg tereta. On tada nosi breme koje je sam izabrao i samoga sebe. Isus je pozvao sve koji su nosili terete i trpeli, da odbace svoje breme i prihvate Njegovo, koje je blago, i Njegov teret, koji je lak. Njegovo breme i Njegov teret je Njegov krst. Hod sa tim krstom nije nevolja i očaj, nego osveženje, odmor za dušu i najveća radost. Više nismo pod zakonima i teretima koje smo sami sebi natovarili, nego pod bremenom Onoga koji nas poznaje i koji uz to još zajedno sa nama teret nosi. Pod Njegovim bremenom možemo biti sigurni, da je On uvek blizu i da smo zajedno sa Njim. Oni koji Ga slede uzimajući na sebe svoj krst, uvek mogu računati na Njega.

"Stvari ne treba da idu po tvom razumu i logici, nego iznad tvog shvatanja; spusti se u tvoj nerazum i daću ti moj razum. Nerazum je pravi razum; ne znati kuda ideš zapravo znači znati kuda ideš. Moj te razum uopšte ne čini nerazumnim. Avram beše izišao iz svoje zemlje i to ne znajući kuda će. Odrekavši se svega i predavši se mome znanju dođe pravim putem do pravog kraja. Vidiš, to je put krsta, njega ti ne možeš naći, zato te ja moram voditi kao nekog slepca; ne ti, ne neki čovek, ne neko stvorenje, nego Ja, Ja sam. Poučiću te po mome Duhu i Reči kojim putem moraš poći. Ne dela koja ti izabiraš, ne trpljenje koje bi ti hteo, nego ono što te stiže protiv tvoga izbora, protiv tvojih misli i požuda, tu sledi, tu te zovem, tu budi učenik, ovo je pravo vreme, tvoj je Učitelj došao" (Martin Luter).