• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

I. CRKVENI PLAN ČITANJA BIBLIJE

Svaka crkva treba da ima svoj plan čitanja Biblije, i u okviru tog plana, trebalo bi da bude propoved na osnovu onoga što je čitano prethodne nedelje.

Na ovakav način, ujedinjuje se propoved pastora sa čitanjem Biblije od strane članova crkve. Primenjivanje ovog saveta od strane crkve, svakako bi doprinelo oživljavanju crkve, pod uslovom da pastor duboko veruje da je Biblija Božija Reč.

Crkva i Biblija idu zajedno. Crkva postoji zato da bi se propovedao i veličao Isus Hrist, o kome govori Biblija - i nizašta više. Crkva koja ne stavi Bibliju na presto ljudskih srca - lažna je i ne odgovara svojoj nameni. Biblija nije neka obična knjiga koja je samo za propovednike i učitelje. Ta knjiga jeste za sve ljude. Propovednici i učitelji, koji se oslanjaju na neku drugu osnovu, ne treba da budu biti iznenađeni, kada se njihov trud, na posletku pokaže uzaludnim.

Bez obzira na raznovrsno širenje Hrišćanske istine u našim organizovanim crkvama, Biblijskim školama i fakultetima koje pripremaju propovednike i crkvene vođe sa odličnim religijskim obrazovanjem; bez obzira na izdavanje velikih količina hrišćanske literature i na konstantan rast broja skupova i organizacija na kojima se diskutuje, uči i govori u ime Biblije i čak se citiraju čitave glave i stihovi; - većina članova crkve ima takav odnos prema Bibliji, kao da ona objavljuje nešto drugorazredno, nešto što ne postoji u njihovom životu. Ljudi žele da slušaju propovednike i starešine crkava, da diskutuju o Biblijskim događajima, ako se oni dotiču njihovih života. Međutim, da čitaju Bibliju sami, to rade samo neki. Od 100 članova crkve, moguće je da samo jedan zna kako se sve Biblijske knjige zovu i o čemu se u njima govori. Moguće je, da više od 3/4 američkih članova Protestantskih crkava ne mogu da nađu i kažu, bez pripreme, Propoved na gori ili čak Deset zapovesti.

Posebno zbog nepoznavanja Biblije, ravnodušnosti prema njoj i ignorisanju, oni nemaju osećaj duboke odanosti prema crkvi ili osećaj krivice zbog toga. U proseku, od 100 članova crkve, manje od 1/3 ili 1/4 nedeljno bogosluženje posećuju stalno.

Kako je to strašna osuda popularnim metodama crkvenoga rada! Nije li žalosno zanemarivanje vaspitanja, koje stvaraju naše crkve? U većini slučajeva to je crkva laodikejskog tipa: Ona je ravnodušna, puna je neslaganja, niti je hladna niti je vruća, ima taštinu; ili to može biti tip sardske crkve, gde je samo malo onih, koji nisu opoganili svoje haljine. Mene čudi to kako članovi crkve mogu biti tako ravnodušni, nemarni prema knjizi koja nam govori o Spasitelju, ali mnogo više me začuđuje to, što crkvene vođe tako malo rade po tom pitanju. Nema sumnje u to, da je najslabija tačka crkve danas oskudica crkvenog vođstva, koje služi za usmeravanje i upravljanje ljudi ka jedinstvenoj celini, koja se javlja kao izvor i temelj onoga na šta je Crkva pozvana.

Čitanje Biblije u crkvi zajedno sa propovednikom

Mene začuđuje to da takozvani "modernisti" sa svojim odličnim stavom prema Bibliji, nemaju nikakav interes da privuku svoje ljude za čitanje Biblije.

Takve vođe jesu petokolonaši koji podrivaju hrišćansku veru unutar crkve. Oni ne posvećuju dovoljno pažnje čitanju Biblije na skupu vernika. Ove reči nisu u njima.

Ono što dovodi u sumnju jeste to, da naši "konzervativni" propovednici, koji sa borbenom strašću objavljuju svoju veru u Bibliju kao u Božju reč, troše svoj rečnik za proslavljenje i hvaljenje Biblije, imaju tako malo brige za svoje članove, ne ohrabruju ih da čitaju Bibliju, oni su ravnodušni prema ovoj knjizi.

Ovo je meni, jednostavno neshvatljivo! Pastor propoveda, učitelji uče, profesori na fakultetima marljivo vaspitavaju mlade služitelje crkava, da bi se oni razvili u više pravaca za službu Gospodu. Ali gde su crkve, služitelji, profesori na fakultetima, koji su osim poziva, vremenom pribegli ka svestranim metodama, da bi stvorili naviku čitanja Biblije među onima, koji se nalaze pod njihovim pastorskim starateljstvom? Svi poduhvati i metode savremene crkvene organizacije i sva njena delatnost, izgledaju određeni za to, da stvore utisak, da sve zavisi od propovedi. Propovedanje je zapovest od Boga, to jest propovedanje celokupne istine Svetoga Pisma. Ovo može da bude izvrtanje novozavetne reči "propovedanje", kada je primenjuju za nadahnuće na propovedaonici. Naravno da propovedanje o Bogu ne podrazumeva propovedi potpuno lišene uputstva Božije reči, kako je to rasprostranjeno u sadašnje vreme. U svakom slučaju, propovedanje čak i sa najlepšim planom i na najlepši način, nikad nije bilo namenjeno od Boga kao zamena za čitanje Biblije od strane samih članova crkve.

Svaki član mora da čita Božiju Reč. Ovo je jedna od osnovnih karakternih crta zdrave hrišćanske crkve, naravno, kada se sprovodi u pravilnom smeru. Ona više od bilo čega drugog pomaže hrišćaninu da bude onakvim, kakvim bi trebao da bude na svom životnom putu. Ako crkva u osnovi može da izgradi predane čitaoce Božije Reči, onda će to proizvesti korenitu promenu u crkvi. Kada bi sve crkve mogle da podstaknu svoje članove da čitaju Bibliju, tada bi oni, sigurno i oslobodili društvo od svega nevaljalog, što je nemoguće učiniti na neki drugi način.

Primer iz Srednjeg veka. Od 10-15 veka, crkva je pod vlašću Papa, upravljala svetom despotskom rukom, kao i svaka druga zemaljska imperija. Nije li čudno to, da su crkvena vrhovna vlast i mračni srednji vek postojali u isto vreme? Crkva je kao "svetlo" sveta, dala svetu mračni srednji vek. Zašto? Zato što je papinstvo ugušilo slobodu, zabranilo širenje Biblija među ljudima, kažnjavalo ljude za čitanje i sa bezgraničnim samopouzdanjem zamenilo Bibliju papskim ukazima. I sve ovo je dovelo do dobro poznatog mračnog srednjeg veka. Hiljadugodišnje carstvo je već tada moglo doći umesto srednjeg veka.

Primer iz doba Reformacije. Vrata za Bibliju su bila otvorena sa Martinom Luterom, i njeno širenje među ljudima bilo je podržano neuporedivom i nepobedivom dušom samog Lutera, oca protestantske reformacije. Ova reformacija je proglasila slobodu savremenom svetu - to je bio moćni korak napred ka razvoju čovečanstva.

Onaj ko dobro poznaje istoriju, odlično zna za to, koliko mi našu slobodu dugujemo Bibliji i svemu onome što nam je drago u životu.

Primer iz vremena Engleske Kraljice Elizabete. U knjizi o engleskoj istoriji autora Grina napisano je: Nikada nije bilo takve moralne promene u Engleskoj, kao u poslednjem periodu vladavine kraljice Elizabete. Engleska je postala narodom knjige, i ova knjiga je bila Biblija. Bibliju su čitali ljudi svih klasa i slojeva. I rezultat je bio veliki. Moralni pravac je bio promenjen.

Nešto najlepše što crkva može da uradi danas, jeste to da Božju Reč usadi u srca ljudi. Samo na ovaj način crkva može doprineti rešavanju svih drugih problema. Reč Božja je najjače oružje crkve. Da li je ovo moguće? Da li je ovo praktično? Da li je moguće da svi članovi crkve postanu redovni čitaoci Biblije? Naravno da mogu, i to za kratko vreme. Sve što je za ovo potrebno jeste, da propovednik veruje u ovo i da ovome posveti svoje srce. Nije dovoljno samo propovedati o čitanju Biblije čak i kada se o ovome često priča. Moguće je da se neko i odazove tome?! Ali kada propovednik stvarno hoće da privuče svoje članove za čitanje Biblije, on onda mora da sastavi određeni plan za čitanje Biblije i da ga predloži svojim članovima. Propovednik mora sve da uradi, da bi članovi crkve razumeli da on od njih očekuje učešće u ovom delu crkvenog života. On sam lično mora da bude inicijator, on mora da se drži ovoga iz nedelje u nedelju, na jedan ili drugi način, on mora ovo, davati njima godinu za godinom, i sve to će pokazati njegovu ozbiljnost prema ovome i prema spremanju propovedi.

Što se tiče propovedi, nije potrebno izabrati tekst iz Biblije koji nisu čitali ostali članovi i širiti ga u tipičnu propoved, koja ne pobuđuje članove da čitaju Bibliju. Propoved mora da bude proučavanje onog dela Pisma, koji su čitali. Treba skrenuti pažnju ljudi na njene najlepše delove, na najinteresantnije činjenice i korisne lekcije, kao što je bila lekcija Biblijskog časa. Nema nikakve sumnje u to da će se svaka prosečna crkva iskreno i sa zadovoljstvom odazvati na ovakav napor od strane propovednika. Ali, neki ljudi mogu reći da nije interesantno nedeljnu službu učiniti Biblijskim časom. Nije li proučavanje Biblije interesantnije, nego uobičajeni način propovedanja?

Da li mi mislimo da je većina ljudi u crkvi tako malo biblijski inteligentna i nema želje za dubokim propovedanjem od strane propovednika? Nasuprot tome, sigurni smo da većinu ljudi interesuje takav plan i da se oni nikada ne bi umorili od tako sročenog plana. Nikada! Nikada! Oni će voleti i poštovati svog propovednika zbog ovakvog načina rukovođenja, podsticanja i pomoći u sticanju takve navike. Šta bi sve proizvelo primenjivanje ovakvog plana? Primenjivanje datog plana bi proizvelo vernost crkvi, crkve bi bile prepune. Interesovanje za slušanje propovedi bi se povećalo, a takođe i znanje Božije reči. Hrišćanstvo bi se širilo a zajedno sa njim i duhovna snaga i porodični oltar (čitanje Božije reči i molitva), porodično jedinstvo. I kakav još lek ima za neodlučne, ravnodušne članove crkve, koji traže svetska zadovoljstva? Šta još propovednik može da kaže takvima, što bi donelo veće rezultate? Postoji li još neki evanđeoski metod? Postoji li lakši, sigurniji i zdraviji put privlačenja ljudi za Hrista, nego kroz ličnu reč Isusa Hrista? Koji je još efektivni metod za dosezanje nespašenih ljudi? Koji je lepši temelj za obnovljenje? Može li crkva da ima bolji zadatak, nego da pretvori zajednicu, ili celokupno društvo u čitaoce Biblije?

Pretpostavimo da crkva ima takav plan čitanja Biblije, usvojen od strane članova crkve sa nedeljnom propovedi, kao što je to ovde predloženo. I pretpostavimo da je crkva prihvatila plan čitanja Biblije ne samo od strane članova crkve, već i od strane društva u celini, i šalje povremeno pisma koja sadrže plan čitanja Biblije, sa pozivom na nedeljno bogosluženje. Ima li lepšeg evangelizacionog metoda od ovog? Ako ovo nije posao propovednika, šta je onda njegov posao?

II. POSEĆIVANJE CRKVE

Posećivanje Crkve jeste čin obožavanja i poštovanja Boga

Svi Hrišćani bi trebalo da posećuju crkvu svake nedelje, izuzev za vreme bolesti, neophodnog rada, ili kada se radi o nekoj drugoj neodložnoj obavezi. Ovo treba da bude stvar savesti i čin našeg Bogopoštovanja. Crkva je najbitnija ustanova društva. Nedeljno bogosluženje se javlja kao osnovni metod izvršavanja svog rada u društvu. Ništa u životu društva, nema takvog značaja kao stalne nedeljne službe.

Svaki vernik treba da voli svoju crkvu, i u određeno vreme na sastancima mora da slavi Onoga, zbog Koga ona u stvari i postoji.

Šta to znači? Pretpostavimo da bogosluženje odgovara svojoj nameni, i kada bi crkve bile pune svake nedelje, društvo bi to odmah primetilo a to bi označavalo da crkva ispunjava svoju evanđeosku namenu. I kao rezultat toga rešili bi finansijske i misionarske potrebe. Celokupni crkveni rad bi bio napredniji. Ovo bi ojačalo crkvu. Od ovog zavisi rešenje problema, koji stoji pred hrišćanstvom! Kada bi svi hrišćani počeli da ispunjavaju ovu temeljnu hrišćansku obavezu, to bi veoma povećalo uticaj crkve i Isusa Hrista, zbog Koga crkva i postoji.

Zbog čega je potrebna crkva? Da bi se Hrist propovedao ljudima. Crkva nije bila stvorena od strane ljudi, ali je ljudi koriste i zloupotrebljavaju. Crkva je bila stvorena od strane Isusa Hrista. Isus Hrist je duša crkve i njen gospodar. Crkva postoji zato da bi govorila o Hristu. Nije crkva ta koja menja ljudske živote, već to može da učini samo Hrist. Misija Crkve se sastoji u tome, da veliča Isusa Hrista tako, da bi On mogao da učini blagoslovenu promenu u srcima ljudi.

Crkveni red. Okupljati se zajedno u ime Isusa Hrista. Reč "crkva" označava "one koji su izabrani i pozvani, tj. narod odvojen iz sveta". Da bi učinio delo u ljudskim srcima, Hrist mora da bude u njihovom razmišljanju, a ovo znači da crkveni sastanci moraju da budu češći, da podsećaju ljude na Hrista.

Koliko često treba posećivati Crkvu? Svakog prvog dana u nedelji, zbog toga što je ovo dan Gospodnji - vaskrsenje. Ovo je sam Gospod ustanovio. U Delima Apostolskim 20:6,7, čitamo da je Apostol Pavle morao da ide čak u Troadu "prvog dana u nedelji", da bi okupio učenike zajedno. Bog je izabrao crkvu i izdvojio je prvi dan u nedelji, da to bude dan crkve. Svo hrišćanstvo je priznavalo ovo i učinilo je ovaj dan danom odmora od običnog rada.

Druga Okupljanja. Dobro organizovana crkva, sprovodi mnoge sastanke za različite sekcije. Nedeljna škola je najdragocenija dopuna. Nedeljna večernja služba ima isto tako bitno mesto u životu crkve. Mi govorimo ovde o tome da svi hrišćani priznaju nedeljno jutro kao vreme služenja u crkvi. Za sve hrišćane ovo je veoma bitna služba. Jutarnja nedeljna služba je centar celokupne strukture oko koje se okreće ceo crkveni život. Druga okupljanja ponekad ne moraju biti posećivana od strane članova crkve.

Tako disciplinovani ljudi verno, savesno, nastavljaju da celog svog života posećuju nedeljna okupljanja, koja su važnija od svih religioznih okupljanja, i to se smatra kao opšta Hrišćanska obaveza, sa izuzetkom u slučaju bolesti ili ako su neki drugi neizostavni razlozi u pitanju.

Redosled se nikada neće promeniti. Pronalaskom štamparske mašine, štampanjem Biblija i hrišćanske literature, ljudima se pruža mogućnost da čitaju o Hristu. Programi na radiu takođe daju mogućnost da se ostane kod kuće i da se slušaju propovedi i bogosluženja. Ali ovo svakako ne sme da zameni neophodnost našeg prisustva u crkvi. Ovo je Božji plan, da se njegov narod, u celom svetu, u određeno vreme sastaje zajedno, otvoreno, da bi proslavljao Hrista.

Kakvo je stanje u današnje vreme? Uopšte uzev, posećenost crkve nedeljom moralo bi da bude 100%. No, ako pogledamo crkvu kao celinu, kakva je ona, i ako izračunamo posećenost jutarnjim nedeljnim službama, i zimi i leti, u dobro i u loše vreme, mi onda uviđamo, da u protestantskim crkvama u našoj zemlji, ovaj broj doseže negde između 1/3 - 1/6 svih članova crkve. Ovo je temeljna slabost protestantizma. Ravnodušnost za utvrđivanje, koje je neophodno za postojanost u Hristovoj nauci, u svom osnovnom značenju, bez sumnje, javlja se kao velika prepreka ka napretku u hrišćanskom radu.

Posećivanje crkvenih sastanaka nedeljom ujutro, može da bude veoma tačan pokazatelj interesovanja ljudi za njihovu crkvu, a zajedno sa tim i za Isusa Hrista. Naš odnos prema jutarnjim nedeljnim službama pokazuje naš odnos prema uticaju Isusa Hrista na naš život. Kada smo mi verni, tada mi pomažemo Njemu, a kada smo ravnodušni - mi Ga onda ne proslavljamo.

"Odlaziti u crkvu da bi se poklonili". Pod tim podrazumevamo to, što nas pobuđuje da stalno posećujemo zajednicu; naša želja da u crkvi sretnemo poznanike ili čujemo nešto interesantno, ili naš dug prema Hristu, o kome nam govori naša hrišćanska savest. Naravno, podrazumeva se da mi moramo, da se potrudimo da dolazimo na vreme; da ostavimo zadnje stolice za one koji dolaze kasnije; i da ne zauzimamo prva mesta u redu, kako drugi ne bi morali da se provlače pored nas; da budemo tihi, kulturni, učtivi, uviđajni i saosećajni.

"Tako je malo Hrista za vreme bogosluženja", kaže neko. "Bogosluženje je tako siromašno, tako je malo duhovnosti u muzici, propovedi su bez sadržaja, zato ljudi ne idu u crkvu. Tako je malo proučavanja Biblije, tako malo duhovne pomoći. Kako mi možemo da idemo u crkvu radi Hrista, kada je Njega tako malo na našim bogosluženjima?"

Zar nam nije žao zbog toga? Mi smo dužni da priznamo kako je sve to istina. Svakako je ovo rad Hrista, nek je urađen i ljudskim rukama, nedostojnim i malo efektnim. Ne gledajući na sve greške, obična služba u običnoj crkvi može da bude korisna za nas, kada mi imamo pravilan odnos prema njoj.

Nedeljna škola i crkva. Nedeljna škola je takodje bitan deo crkvenog rada. Najveća greška crkve je nebriga za decu celokupnog društva. Kako je to dobra stvar, biti dobar učitelj nedeljne škole i vaspitavati decu u hrišćanskom duhu. Nedeljna škola je samo pomoćno sredstvo, i ona ne može da zameni crkvu. Religijsko vaspitanje, koje ne veže decu i crkvu, nije dostojno svog naziva. Ako se deca od malena ne naviknu da posećuju crkvu, tj. još od nedeljne škole, onda sa sigurnošću možemo reći, da se ona nikada neće naviknuti da posećuju crkvu.

Pomoćne grupe i okupljanja. Da bi crkva bila delotvorna, ona mora biti dobro organizovana. U hrišćanskom radu, mnogo mogu da doprinesu male grupe, ali odanost takvoj grupi ne može da zameni predanost crkvi. Sastanci takvih grupa ne mogu da zamene osnovno crkveno bogosluženje. Pravilo je da neki hrišćanski rad ne može da bude razlog za odsutnost na nedeljnoj službi, izuzev u posebnim slučajevima.

Radio. Nije li bolje ostati kod kuće i saslušati dobru propoved, nego ići u crkvu i slušati lošu propoved? Svakako, ali samo ne nedeljom ujutro! Mi idemo u crkvu ne samo da slušamo propoved, već mi tada proslavljamo Boga. Radio nas ne opravdava za izbegavanje ove hrišćanske dužnosti. Zbog toga, propovedi na radiju nisu ništa lepše od onih koje slušamo u crkvi.

Nije li dovoljno samo ponekad posećivati crkvu? Ne! Većina članova crkve, koji posećuju službe neredovno jesu razlog sadašnje tužne situacije. Kada bi oni posećivali službe redovno, tada bi na naše sastanke, dolazilo puno ljudi, svake nedelje. To bi dalo crkvi silu i uticaj. Svaka nedelja pripada Hristu! Svaka nedelja! Najveća potreba protestantskih crkava je to, da svaki član prihvati ovo zbog čiste savesti.

Izvinjenja i razlozi, koje izgovaraju članovi za ne posećivanje crkve često su tužni i ništavni. Na primer: "nisam raspoložen"; "nemam potrebe za to"; "lepše je da spavam"; "lepše je da ležim i čitam novine"; "lepše je da negde otputujem"; "lepše je da nekog posetim"; "lepše je da dočekujem goste"; "lepše je da idem da igram košarku za vreme crkve"; ili "za vreme mog pesničkog nadahnuća ja odlazim u šumu i družim se sa pticama, rekom i cvećem" i tome slično. Svi ovi razlozi imaju jedan te isti koren - ravnodušnost. Ovo su ti članovi za koje je Gospod govorio "izbljuvaću te iz svojih usta".

Rad u nedelju. Neki članovi moraju da rade nedeljom. Naše je mišljenje da Gospod prihvata ove ljude iako oni posećuju bogosluženje nekog drugog dana.

Kako podstaknuti ljude na ovakav odnos prema crkvi?

Uradite ovo na temelju bogosluženja i budite postojani u ovome. Počinjući od detinjstva i do doba starosti, učite stalno sa propovedaonice, u osnovnoj školi, da biti nedeljom ujutru u crkvi - jeste hrišćanski dug pred Bogom. Učite se ovome, učite i UČITE, i sprovodite službu kao vid služenja Bogu. Crkva je Dom Gospodnji. Sam Gospod se nalazi u njemu. Dajte Božijoj reči odgovarajuće mesto, nek crkva ima učešće u tome. Neka svi pevaju u slavu Gospodu!

Ovaj put vodi ka dvostrukom ubeđenju:

1. Svaki Hrišćanin mora stalno da čita Bibliju i da posećuje bogosluženja.

2. Redovno bogosluženje mora da se sastoji od izučavanja Biblije i crkvenog pevanja.

Predlažemo odluku, koju svako sada može doneti u svom srcu:

Verujem da je Hristos - Osnivač Crkve, Da Crkva postoji, da bi se propovedao uticaj Isusa Hrista. Svrha crkve jeste okupljati se zajedno u ime Isusa Hrista, jer je Sam Gospod odredio koliko to često treba obavljati: Svake nedelje. I On nam je odredio dan za to: Nedeljno jutro se računa kao vreme za posećivanje crkve.

Ja obećavam da ću za vreme celog svog života, gde god da se nalazim - izuzev u vreme bolesti ili kada je to stvarno neophodno - svako nedeljno jutro posećivati crkvu, i raditi to samo zbog Isusa Hrista.

JA ĆU DOLAZITI U CRKVU NA VREME I BIĆU PAŽLJIV ZA VREME SLUŽBE CELOG SVOG ŽIVOTA ČITATI BOŽJU REČ

Ime i prezime: __________________

Nastavak u sledećem broju...