• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Profesor Aurelije Augustin čestitao je sam sebi kad je učionicu u Kartagi ugledao krcatu plemićima koji su iščekivali njegovo jutarnje predavanje. Sa svojom školom u Bankarskoj ulici u prvom afričkom gradu i svojim učenjem koje je oduševljavalo buduće poslovne ljude latinskoga sveta, Augustin je bio, nema sumnje, veoma cenjen.

U svojoj dvadeset devetoj godini Aurelije Augustin je bio tipičan profesor četvrtog veka. Nastava se najčešće održavala u kućama ili iznajmljenim salama. Đačka školarina pokrivala je učiteljevu platu i druge školske troškove. Nakon što je u dvadesetoj završio retoričke i filozofske nauke u Kartagi i nakon što je godinu dana podučavao u Tagasti, (Severna Afrika), Augustin je 374. osnovao svoju školu u Kartagi.

Augustinov dar za literaturu pokazao se već u mladosti. Zahvaljujući svojoj oštroumnosti, kada mu je bilo 17 poslali su ga u školu u Kartagi. Nemoralna okolina i vaspitna blagost njegovog oca Patricija gurnuli su Augustina u grešan život.

Njegova majka Monika je bila pobožna hrišćanka i molila ga je: "Sine, čuvaj se greha i razvrata." Međutim, njegov otac je imao veći uticaj, na njega. U osamnaestoj godini Augustin je postao otac vanbračnog deteta. S prezirom je odbio venčanje - brak, ali je živeo sa ženom i svojim sinom.

Odbivši Hrista, u koga je verovala njegova majka, Augustin je sve više otupljivao kako duhovno, tako i moralno. Pristupio je manihejcima - persijski kult koji je vešto spajao zoroastrijska i hrišćanska naučavanja. Slogani ove sekte su bili: "Apelujemo na zdrav razum", "Savršeno znanje i čista istina". Ovo je izazvalo Augustinovo intelektualno zanimanje, sve dok nije iziskivalo promenu u njegovom načinu životu.

Nakon te novosti, njegova je ojađena majka posetila biskupa. Bujica njenih suza navela ga je, da izjavi: "Nije moguće da dete tih suza propadne". Godinama nakon toga Monika se držala se ovih reči, kao datih joj a samog neba.

Devet je godina Augustin revno sledio manihejske doktrine. "Stil Biblije je barbarski", govorio je svojim studentima. "Više mi kazuje Ciceron; mogu da ga shvatim." Svakako, Augustin je svoje hrišćanske prijatelje upozoravao na to da i manihejci imaju đakone, prezvitere i biskupe. Čak su držali i obred krštenja i euharistiju.

Lični susret s biskupom Faustom, koga su smatrali najvećim manihejskim učiteljem, lišio je Augustina svakog entuzijazma za mahinejce. Kada se poveo razgovor o manihejskim i grčkim razmimoilaženjima u astronomiji, biskup je otvoreno priznao svoje neznanje i nezainteresovanost. Što je Avgustina šokiralo.

"Pa, on nije ništa drugo, samo običan verski propagandista!" shvatio je Augustin. Razočaran u tom kultu i nakon što su mu huligani potpuno demolirali školu, Augustin je odlučio da ode u Rim. Kad je Monika doznala za njegove nakane, molila ga je u suzama: "Nemoj ići u taj veliki, pokvareni grad." Uprkos, njenim vapajima, on se spremio da otplovi. Na putu do broda opazio je da ga ona sledi.

"Ne, ne odlazim, majko", lagao je. "Idem na brod samo da otpratim prijatelja. Pričekaj me u crkvi Sv. Ciprijana na brdu." Augustin se ipak ukrcao na brod i zaplovio prema Italiji. Majka ga je čitavu noć čekala u crkvi, pre no što je počela da ga traži po gradu. Kad je otkrila da ju je prevario, bila je ponovno slomljena, ali je ustrajno nastavila da moli za njegovo obraćenje.

Nedugo po svom dolasku u Rim Augustin se razboleo i skoro umro od velike groznice. Pa ipak, i tada je odbio da u majčinoj veri potraži utočište i spas. On više nije nepokolebljiv manihejac koji drži i traži istinu; sada se okrenuo grčkim filozofima.

Zdravlje mu se povratilo, otvorio je retoričku školu u gradu na sedam brežuljaka. Godinu kasnije jedan ga je visoki rimski činovnik imenovao profesorom retorike u Milanu.

Biskup Ambroz, pobožan čovek, hrišćanin, bio je najuticajniji čovek u Milanu i bilo je posve prirodno da ga novo prispeli učitelj potraži. "Dobro došli u naš grad", srdačno ga je pozdravio Ambroz. Augustin je odlučio da posluša njegovu propoved u crkvi.

Nakon što je čuo Ambroza, Augustin je njegov retorički stil ocenio kao sjajan. Dok je kritički slušao, istina hrišćanske poruke počela je delovati na njega. "Možda se majčina vera može ipak opravdati", razmišljao je.

Tada je Monika došla u Milano. "Majko, nisam više manihejac", izjavio je mirno. "Ali još nisam ni hrišćanin", dodao je. Monika je radosno obnovila svoje molitve za njega. Majka i sin su zajedno počeli pohađati crkvu.

Augustin je čuo Ambroza kako govori o grehu cara Davida: "Da je David grešio, to je ljudski, da se pokajao, to je izuzetno. Ljudi slede Davida u grehu, ali ga napuštaju kad se izdignu do priznanja." Augustina je opsela vlastita prošlost; David se pokajao, ali on nije.

Njegovi prigovori na račun hrišćanstva, počeli su da padaju, jedan po jedan. Osvedočio se da je Isus rođen od Deve Marije i da je Biblija nadahnuta knjiga. Uz to, bio je tu i pobožan život njegove majke. Ipak, postojala je još jedna visoka planina, ispred koje se nije osećao sposoban da je savlada.

Držao je da je njegov nemoralan život postao neminovnost. Želeo je postati hrišćanin, ali je osećao da ne može nadvladati svoje grešne strasti. Danima se njegova vera borila sa strahom. Onda je, juna 386. pričao prijatelju Alypiusu o svojoj tegobi. Kad se rasplakao, otišao je u vrt, bacio se pod neku smokvu i zavikao: "Bože, zašto ovog trenutka ne napraviš kraj mojoj optužbi?"

U tom trenutku začuo je komšijino dete kako peva: "Tolle lege! Tolle lege!" (Uzmi i čitaj! Uzmi i čitaj!) "Igra li se?", upitao se. "Ili je ovo božanski nalog za mene da otvorim Bibliju i da je čitam?"

Otvorio je primerak poslanice Rimljanima, što ga je ostavio u vrtu, i pročitao prvi odlomak koji je ugledao: "Živimo pristojno - kao po danu, ne u pirovanjima i pijankama, ne u bludu i raskalašnosti, ne u svađi i zavisti; nego uzmite na sebe Gospoda Isusa Hrista, i ne starajte se za telo - kako ćete zadovoljiti požude." (Rimljanima 13:13-14 EČ).

Pun radosti pokazao je taj odlomak Alypiusu. "Oslonio sam se na Hrista," uzviknuo je. "Srce mi se žari svetlošću mira." Požurili su da kažu majci Moniki kako su joj trideset i dve godine molitve urodile plodom. Kasnije, nakon dugog razdoblja molitve, posta i naročitih proučavanja, Augustina i njegovog sina, Adeodatusa krstio je biskup Ambroz.

Augustin je smerao da se vrati u Afriku i da u Tagasti vodi miran život hrišćanskog laika, a dok je čekao brod, umrla je njegova pobožna majka Monika. Samo nekoliko dana pre smrti rekla je sinu Augustinu: "Moja je nada, što se ovoga sveta tiče, sada ispunjena. Postojao je samo jedan razlog zbog koga sam htela još malo poživeti. Želela sam da u tebi vidim hrišćanina pre no što umrem."

Augustin je potpuno promenio svoje namere i proveo još godinu dana u Rimu, gde je napisao četiri knjige. Nije ni bio svestan toga da se upustio u karijeru pisca, koji će imati uticaj na Hrišćanstvo u toku mnogih narednih vekova.

Kad je 388. dospeo u Afriku, prodao je očevo imanje i većinu novca podelio siromasima. Zadržao je jednu zgradu za potrebe hrišćanske zajednice koju je ovde utemeljio. Sa svojim prijateljima posvetio se životu proučavanja Svetih spisa i molitvi.

Tokom tri godine u Tagasti, Augustin je nastavio da piše. Godine 391. obišao je crkvu u Hippo Regiusu, gradu zapadno od Kartage, nedaleko mora. Članovi nove crkve radosno su ga dočekali i poveli do svog biskupa. Kasnije je skupština jednodušno zatražila da ga se postavi na mesto pomoćnika starom biskupu Valeriju. Augustin se nastanio u Hippo Regiusu i, na Valerijevu molbu počeo je da propoveda i podučava obraćenike. Godine 396. nasledio je Valerija na biskupskom položaju.

Naredne 34 godine bile su plodonosne. U to vreme je napisao više od sedamnaest knjiga, od kojih se dve i danas ubrajaju među najveća dela latinske književnosti: "Božji grad" i "Ispovesti".

Kad je 410. gotski glavar Alarik osvojio Rim, Augustin je bio nadahnut da napiše "Božji grad". U njemu je opisao poreklo i rast dva grada. Jedan, grad ovoga sveta, napravili su ljudi koji žive za sebe i materijalne stvari. A ljudi nadahnuti Božjom ljubavlju stvorili su drugi grad, Božji grad.

Književni kritičari su njegove "Ispovesti" prozvali "jednom od sto najvećih knjiga svih vremena". Ta knjiga, je potpuno posvećena i prožeta Bogom, veoma se često iz nje navodi citat: "Ti si nas stvorio za sebe i naše je srce nemirno, sve dok se ne smiri u tebi".

Tokom biskupovanja u Hippu, Augustin je kroz svoja dela bio poglavito odgovoran za službenu osudu pelagijanizma, snažnog pokreta koji je naučavao spasenje kroz dobra dela, kao i to da je Hristova smrt bila samo primer ljudima, a ne i stvarno otkupljenje.

Augustinovo snažno naglašavanje Božje milosti i suverenosti imaće dubokih učinaka u kasnijim razdobljima crkvene istorije. Uznemireni Nemac Martin Luther proučavaće njegovu doktrinu o opravdanju verom i pobuniće se protiv rimske crkvene hijerarhije srednjeg veka. Kalvin će učenja o prvom grehu i predestinaciji zidati na Augustinovim doktrinama o prvom grijehu, utičući tako na veći deo Evrope i Novoga sveta.

Ali, na žalost slavni Augustin je propovedao i neke doktrine koje su narednih godina upotrebljene za izgradnju jedne "svemoćne crkve". One su doprinele da se stvori privilegovani sloj sveštenika, i to tako da im se dalo isključivo pravo da vrše obred krštenja, što se počelo smatrati neophodnim za spasenje, pravo da kažnjavaju jeres, da propisuju u crkvi vršenje određenih spasonosnih dela, koja su pružala vrlo nesigurno spasenje dušama - samozavaravanje. Posle, par vekova, ova izopačena učenja, svezaće živote i duše bezbroj ljudi.

Do 430. Rim je već bio pao u ruke varvarima. Veliko carstvo se mrvilo a rimska se crkva našla u vakumu vlasti, nastojeći da sačuva kulturu Zapada i proširi crkvenu vlast nad novim narodima i državama što su se izdizali.

28. avgusta 430. dok je Hippo bio opkoljen Vandalima sa severa, Aurelije Augustin je mirno umro. Bio je zadnji biskup Hippa. 432. Vandali su spalili grad. Augustin je ujedno bio poslednji veliki teolog pre dolaska srednjeg veka, mračnog perioda koji je od 590. trajao gotovo hiljadu godina i u kojem su se i duhovni i intelektualni život borili za opstanak, u mraku. U mnogim je mestima i u mnogim trenucima civilizacija u Evropi izgledala više mrtva nego živa.