• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Dragi moji, htela bi sve nas da ohrabrim i kažem koliko je velika moć molitve. Molitvom je Ilija zaustavio kišu, na Ilijinu molitvu i veru ponovo je pala kiša. Na molitvu je Ana dobila sina. Molitvom je zapaljena žrtva Ilijina, tako da je sav narod vikao: "Gospod je Bog, Gospod je Bog". (1. Car. 18:39)

Bog čuje naše molitve. Petog oktobra 2000. god. doživela sam veliko svedočanstvo moleći se za druge. Kada se molimo za druge i nama Bog pomaže, kada nam zatreba njegova pomoć i zaštita. Molila sam se tada, tog petog oktobra, za našu naciju da je Bog zaštiti, da dopusti strah na neprijatelja njenog - Bog je to uslišio. I kada je bilo potrebno nama, Bog je uslišio reči naše molitve.

Nemam dovoljno reči, da zahvalim Bogu što je sačuvao moju ćerku, kada su je napali lopovi, koji su prislonili pištolj na čelo, tražeći od nje da im da mobilni rekavši: "Daj ili pucam". Ona je skinula cev sa čela i počela da viče. Tada je Bog primenio moju molitvu, dopustio je strah na zle ljude i oni su pobegli. Hvala Bogu što nas on čuva kada smo nevolji i ispunjava naše potrebe. Zahvalna sam mu što mi je ispunio moju čežnju za spasenjem moje dece. Bog me i u tome uslišio, moja deca su poverovala i 28.07.2001. krštena su u ime Isusa Hrista za oproštenje greha. Moja deca su spašena, moja zahvalnost Bogu za to je velika i sada zajedno sa mojim suprugom mogu reći: "Ja ne znam šta ćete Vi, ali ja i moj dom služićemo Gospodu." (Isus N. 24:15) Neka Vas Bog blagoslovi.

Utorak, 11 septembar 2001. počeo je kao svaki drugi dan za Stanlija Praimnatha (Stanley Praimnath), đakona crkve "Assemblies of God" i zaposlenog u Fuji Bank u New Yorku. Stanlijeva kancelarija je bila na 81 spratu u drugoj kuli.

"Iz meni nekog nepoznatog razloga, tog jutra sam molio: Gospode zaštiti mene i tvoje ljubljene svojom svetom krvlju. Ovu rečenicu sam ponavljao iznova i iznova. Dok sam bio na svom radnom mestu, dogodio se napad na prvu kulu, pokušao sam da telefoniram poznanicima tamo, ali veza je bila u prekidu. Onda sam sa još nekoliko kolega krenuo da napustim zgradu. Obezbeđenje nas je zaustavilo na izlazu i pitalo, kuda smo to krenuli. Vratili su nas nazad na radna mesta, dok su celu situaciju prokomentarisali: "To je samo mali incident. Zgrada je potpuno sigurna." Ovo je bio smrtonosan savet, jer samo preživeli smo ja i još jedan, radnik...

Kad sam se vratio gore u svoju kancelariju, nazvao me poznanik iz Čikaga i pitao me da li je sve u redu. Odgovorio sam mu rekao da jeste, ali kad sam digao pogled ugledao sam drugi avion (UA 175) kako leti direktno prema meni. Molio sam: Gospode, pomozi mi sada! Sakrio sam se ispod stola. Tada je avion udario u kulu. Odjednom sam se zatekao zatrpan u otpacima, krhotinama do ramena, ali Bog mi je dao dovoljno snage da sve stresem sa sebe. U tom trenutku osećao sam se kao najjači čovek na svetu. Dok sam pokušavao da se snađem u svom tom lomu, molio sam: Gospode pomozi mi, želim da idem kući. Odjednom, sam primetio svetlost baterijske lampe kroz manju rupu na zidu i pomislih u sebi: Moj anđeo čuvar, Gospod je poslao nekog da me spasi. Ovaj anđeo čuvar je bio jedan od zaposlenih u zgradi, do moje kancelarije, delio nas je zid. Bilo je nemoguće da se diše, ali doviknuo sam: "Slušaj, reci mi jedno. Da li ti znaš Isusa? Ja odlazim u crkvu svake nedelje." On odgovori: "Onda, molimo zajedno, da se probijemo kroz zid napolje." Odjednom sam osetio kako me obuzima neka silna snaga. Rekao sam zidu: "Ti ćeš pasti pred mojim Bogom i mnome. Nekako sam se probio kroz rupu na zidu, ne znam kako. Brajan, čovek sa druge strane, me zagrli i reče: "Od danas si moj brat doživotno!"

Onda smo se počeli da se spuštamo stepeništem. Kako smo silazili dole, vatrogasac koji je bio tu, vikao je: "Trčite, spasite se!" Ali gde? Vatre je bilo svuda, Brajan i ja smo se probijali kroz nju. Kada smo izašli napolje iz tornja, dva bloka dalje stigli smo do crkve i obojica smo hteli da zahvalimo Bogu. U trenutku kada smo uhvatili kvaku crkve, naš toranj se srušio.

Onako sav prašnjav i pun posekotina došao sa, kući i zagrlio svoju ženu i dve kćeri. Zajedno smo plakali pred Bogom i zahvaljivali za Njegovu zaštitu. Bez obzira šta ko mislio o svemu ovome, ja znam da je Božja ruka u zadnjem momentu skrenula avion. On je leteo pravo na mene. Kada je udario u zgradu, to je bilo samo 6 ili 7 metara od mene, ja sam preživeo. Ja znam da je Isus, moj Gospod veći od svega i da Njegov prst može pomeriti i avion!

Nije prošlo dugo vremena od jednog nedeljnog prepodneva u crkvi, kada sam stajala pred braćom i sestrama. Svi su se molili za moje isceljenje...

Da, krenem od početka. Pre nepunih godinu dana sam otišla u bolnicu sa jakim bolovima u leđima. Posle nekoliko dana su mi saopštili dijagnozu, koja nije obećavala ništa dobro. Dijagnoza je glasila: otečena i naduvena bešika. Međutim, tu je bila još jedna dijagnoza: tzv. polivalentna alergija na lekove. To je značilo da ne smem da uzmem bilo kakvu tabletu, ili primim bilo kakvu injekciju. Lekari su uradili mnogo ispitivanja i testova. Svi rezultati su bili pozitivni. Rekli su mi: "Žao nam je, ali moraćete da naučite da živite sa tom bolešću". Dobila sam otpusnu listu i otišla kući. Međutim, kod kuće nisam ostala dugo. Posle dve nedelje sam ponovo bila u bolnici, ali sada sa novom dijagnozom, koja je bila gora nego one prethodne. Sada je glasila: "Lupus ertromatus", ili u žargonu "Crveni vuk". Imunološki sistem mog organizma je počeo je da funkcioniše naopako; umesto da bude odbrana, on je počeo da uništava srce, pluća, organe za varenje... Celo moje telo. Lekari su mi rekli da za ovu bolest nema leka.

Bio je to jako težak udarac za mene. Lekari su mi rekli da imam života nekoliko meseci. Život obolelog od ove bolesti se može značajno produžiti terapijom sa odgovarajućim lekovima. Kod mene to nije bilo moguće, jer je moj organizam bio alergičan na skoro sve lekove. To nije bilo sve. Dobila sam visoku temperaturu i upalu gornjih disajnih puteva. Lekari su stajali pored mog kreveta i bespomoćno posmatrali razvoj moje bolesti. Jedino šta su mogli da urade, bilo je stavljanje hladnih obloga za snižavanje temperature. Tada sam im rekla, da takve obloge sebi mogu da stavljam i kod kuće, u kojoj želim i da umrem.

Na moje insistiranje su me pustili kući. Sa kćerkom sam dugo pričala o mom stanju, kada su mi se javljale strašne sumnje: Šta ako umrem, a na kraju se "ništa ne desi"?

Sledećeg dana mi se uopšte nije išlo u crkvu, ali sam ipak otišla, iako sa jakim bolovima. Brata Jana, koji je propovedao, skoro da i nisam primećivala. U mislima sam bila jako daleko, jako daleko od Boga... Trgla sam se tek kad je Jan pozvao da izađu napred oni vernici, kojima u srce sotona stavlja sumnju, da se moli za njih. U tom trenutku sam prosto "izletela" napred, znajući da se to odnosi na mene. Tada sam pred celom crkvom iznela svoj zdravstveni problem, tj. rekla sam im da bolujem od neizlečive bolesti. Odmah su svi počeli da se mole.

Odjednom sam u leđima osetila neki "dodir" i bolovi su počeli da popuštaju. Klekla sam na kolena i zahvaljivala Bogu Svemogućem za to što me je iscelio. Molila sam Boga da mi oprosti grehe, jer Mu nisam verovala. Celu sledeću nedelju sam provela u kući, bez ikakvih bolova. U nedelju sam otišla na bogosluženje u grad Košice. Bio je to dan krštenja. Opet se cela crkva molila za mene. Ja sam, međutim, ponovo počela da sumnjam, jer sam u tim trenucima osetila jak bol i nesnosnu temperaturu. Uplašila sam se da se bolest vraća. Sela sam na svoje mesto i nastavila da se molim. Bol je polako nestajao i od tog trenutka više nikada nisam osetila nikakav bol.

Sledećeg četvrtka sam otišla kod lekara sa željom da mi zatvori bolovanje i vrati me na posao, jer sam se osećala sasvim dobro. Lekar me je sumnjičavo pogledao (verovatno je mislio da sam od silnog bola počela da gubim zdrav razum, jer mi je on već pripremio invalidska kolica), ali je ipak pristao da uradimo nova ispitivanja. Rezultate ispitivanja sam morala da čekam nekoliko sati, a potpuno su bili gotovi tek u ponedeljak. Čekajući rezultate, celo prepodne, sam provela kod Janke Hlavačove i tek onda sam otišla u bolnicu. Lekar je namerno moje rezultate ostavio za kraj, ali kad sam ušla u ordinaciju pogledao me je sa čuđenjem rekavši: "Ne znam šta se desilo, ali rezultati su negativni. Vi ste potpuno zdravi." Nisam mogla više ništa da mu kažem od silne navale emocija. On mi je rekao da to, da li ću ponovo početi da radim ne zavisi od njega, nego od komisije na koju u ponedeljak treba da idem. Tada su već svi rezultati bili gotovi. Svi su bili negativni. Članovi komisije su mi samo poželeli mnogo uspeha u daljem životu i radu.

A ja i danas radim. Moje svedočanstvo je tim jače što nisam uzela ni jednu jedinu tabletu, niti primila injekciju. Svakom verniku i neverniku govorim, da je mene iscelio Isus Hrist, i svuda gde o tome govorim uvek iznova i iznova Mu zahvaljujem. Osetila sam moć Njegovog isceljenja. HVALA TI, GOSPODE!