• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Smrću apostola Jovana, oko 100. godine nestao je i posljednji očevidac Isusova života na Zemlji. Novu, mladu veru susrele su brojne teškoće i nevolje: pitanja doktrina, problemi oko organizacije crkve, lažna učenje i progonstva. Ljuti zbog naglog širenja nove "sekte" kroz svoje carstvo, rimski carevi su gledali na Hristove sledbenike sa strahom i nedoumicom.

O Polikarpovom ranom životu postoje samo površni detalji. Ipak, njegovi kasniji zapisi i svedočanstva iz zapisa drugih ljudi, pokazuju da je on bio učenik apostola Jovana i da je poznavao Andriju i Filipa. Dva kasnija crkvena oca: Jeronim i Tertulijan, izjavljuju da je apostol Jovan imenovao Polikarpa za nadglednika crkve u Smirni.

Iz malobrojnih celih Polikarpovih zapisa sačuvano je i jedno pismo, koje datira iz oko 110. godine. To pismo je on poslao crkvi u Filipima. Ono sadrži 14 kratkih glava sa lepim ukrasima od pojedinih stihova iz Biblije. Polikarp piše da je "Hrist trpio zbog naših greha čak do suočenja sa smrću", i "vi ste spašeni milošću, a ne zbog svojih dela". On je opominjao Filipljane: "Molite za careve, činovnike, vladare i za one koji vas progone i mrze." Njegova opomena nije bila bez osnove. Progoni i mržnja naroda protiv hrišćana su bili veliki, ali Polikarpov odgovor na to bilo je ponavljanje Hristovih reči: "A ja vam kažem: ljubite neprijatelje svoje i molite se za gonitelje svoje." (Mt. 5:44 EČ)

Smirna je bila bogat lučki grad gde se između mnogih grčkih i rimskih bogova, prvenstveno obožavao bog Bahus (Dionisus). Ovaj grad je svakog februara priređivao sportske igre koje su bile poznate po celom tadašnjem svetu.

Ne zna se tačno da li 155. ili 156. godine, Smirna je bila uzavrela od bučnih masa ljudi. Mase koje su se došle, da prisustvuju sportskim igrama, koje su se tu održavale. Hrišćani su se plašili tih svečanosti, jer se dešavalo da tokom tih dana masa traži dodatak svojoj zabavi u gonjenju i bacanju hrišćana u arenu sa izgladnelim divljim zverima, a sve to na opšte zadovoljstvo i uživanje skoro celog grada.

Po rimskom zakonu se čoveku, koji je javno priznao da je hrišćanin, mogao kazniti smrtnom kaznom. Ukoliko bi se javno odrekao Hrista i prokleo ja, te prineo hvalu i žrtvu imperatotu rima, Cezaru, kao svom bogu - bio bi pomilovan.

Ovaj put se jedanaest fanatičnih hrišćana iz Smirne dobrovoljno predalo vlastima. Oni su govorili: "Dobit ćemo mučeničku krunu. Pre ili kasnije nas ovo čeka, verovatno ćemo i onako morati umreti zbog naše vere." Ovih jedanest hrišćana je bilo bačeno divljim zverima u areni. Kada je i posljednji mučenik bio kidan od divljih zveri, krvožedna masa sa tribina je skandirala: "Još, još, još! Smrt bezbožnicima!" Tada je drugi urlik odjeknuo arenom: "Pronađite Polikarpa! Hoćemo Polikarpa!" Polikarp je odavno bio trn u oku mnogobožačkim žiteljima Smirne.

"Biskupe Polikarpe, narod u areni uzvikuje tvoje ime". Šaptao je glasnik, koji je dotrčao u kuću Polikarpa. "Požuri, moramo te skloniti iz Smirne." Božji je čovek dostojanstveno odmahnuo glavom te rekao: "Pustite me, ostajem ovde. Spreman sam da umrem za svoga Gospoda." "To je ludost", govorili su mu prijatelji. "Spas od gomile - nije kukavičluk! Potreban si crkvi!" Uveravali su ga.

Polikarp je pristao da ga sakriju na imanje izvan grada. Tamo se s prijateljima molio za hrišćane, koji trpe i za njihove progonitelje. Jednog dana nakon molitve rekao je prijateljima: "Prikazao mi se gorući jastuk. Biću živ spaljen."

Za njim je bila organizovana velika potera, tražili su ga svuda. U zadnjem času Polikarpa su sklonili s imanja ispred dolazeće potere i odveli ga na drugo. Lovcima na glave se nije posrećilo, ali su uhvatili dva mlada roba na koja se sumnjalo da znaju, gde se skriva Polikap. Ubrzo posle sklanjanja na to drugo imanje, Polikarp je bio uhvaćen. Nakon mučenja jedan od robova je odao gde se Polikarp sklonio. Potera je odmah opkolila to imanje i pronašli su ga u krevetu na tavanu male drvene kuće. Osamdesetšestogodišnji starac digao se mirno i srdačno izustio: "Mora da ste gladni." Mahnuvši svojim prijateljima naredio im je: "Donesite im hrane i pića koliko god žele."

"Pustite me da se na miru pomolim", zamolio je naoružane ljude iz potere. Dozvolili su mu. Nakon dva sata molitve ustao je rekavši: "Sada sam spreman da idem s vama". Poveli su starog biskupa, poseli ga na magarca i doveli u grad. Tamo ga je Herod, glavno komandujući vojske prebacio u svoju kočiju.

Kad je seo do njega, Herod ga je nagovarao da se potčini vlastima: "Šta je to tako strašno u tome ako kažeš 'bog Cezar' i ako mu prineseš tamjan kao žrtvu?"

"Neću!" Rekao je starac odrešito.

Herod je doveo Polikarpa u arenu, koja se tresla od vrištanja, smeha i kletvi pijanog naroda.

"Jesi li ti Polikarp?" upitao ga je prokonzul kroz svu tu buku.

"Jesam."

"Ti si star čovek. Nije neophodno da umreš. Ne moraš ništa drugo učiniti, osim da daš zakletvu pred Cezarom i kažeš: 'Dole s bezbožnima!' Pa, ću te vrlo rado osloboditi."

Biskup Polikarp je bacio pogled oko sebe na tribine arene. Okrenuo se gomili i viknuo je iz sveg glasa: "Dole s bezbožnima!"

Prokonzul mu opet priđe govoreći: "Zakuni se caru, pa ću te pustiti. Prokuni Hrista!"

"Osamdeset šest godina sam Ga služio i nikada mi nije učinio ništa na žao. Kako da hulim na svoga Cara koji me je spasio?"

Prokonzul ga je ponovo nagovarao da se odrekne Hrista, ali mu Polikarp reče u lice: "Znaš li ti ko sam ja?" Pitao ga je. Dalje glasno doda: "Ja sam hrišćanin!"

"Dobro, budi ti to ako želiš," reče prokonzul, "ali, zbog ljudi u areni, kaži da se odričeš Hrista. Ubedi ih u to."

"Smatram, da si ti vredan mog obrazloženja," odgovori Polikarp. "Učili su nas da odajemo počast vladarima i vlastima sve dotle, dok to ne škodi našoj veri. A što se tiče ove rulje, ona ne saslužuje moje opravdanje."

"Imam divlje zvijeri. Baciću te njima, ako se ne predomisliš," pripretio mu je prokonzul ozbiljno.

"Dovedi ih." Odvratio je mirno Polikarp.

"Spaliću te," pripreti ponovo prokonzul.

Polikarp na to reče: "Oganj kojim mi ti pretiš ne gori više od sata i ugasi se; a tebe čeka vatra poslednjeg suda Božjeg i večna vatra pakla predviđena za grešnike, ali zašto otežeš? Hajde, učini ono što si naumio!"

Nakon tih reči prokonzul je poslao glasnika u arenu, da bi tri puta objavio glasno: "Polikarp je priznao da je hrišćanin!" Čuvši to, rulja je sasula bujicu psovki a neki su vikali: "To je učitelj iz Azije, onaj koji je razorio naše bogove! Smrt Polikarpu!"

Ubrzo je pripremljena lomača. Dok su se gledaoci gurali i istezali vratove, da bi što bolje videli, ono što sledi. Polikarpa su doveli do pogubilišta. Dželati su prišli Polikarpu, da ga prikucaju na stup lomače, ali on mirno reče: "Ostavite me ovako. Taj, koji mi dopušta da izdržim vatru, učiniće i da ostanem miran na lomači. Nije potrebno da me prikivate ekserima o stub."

Tada je plemeniti, neustrašivi biskup podigao glas u molitvi hvaleći Boga što ga je "smatrao dostojnim da umre na takav način". Vatra je naložena i plamen buknuo oko njegova tela. Kako oganj nije doticao njegovo telo neko vreme, jedan dželat ga smrtno probode kopljem. Neka crkvena predanja kažu, da je dim koji se širio arenom od Polikarpove paljevine bio veoma prijatnog mirisa, što je narod ustavljalo u čuđenju i nedoumici.

Tako se okončao zemaljski život obljubljenog biskupa iz Smirne i Jovanovog učenika. Možda se u zadnjim trenucima setio Hristovog obećanja crkvi u Smirni, što ga je preko Jovana dao u Otkrivenju: "Budi veran do smrti pa ću ti dati venac života" (Otk. 2:10 EČ).