Naslovna » Magazin » Arhiva » #5 » ....

Ljubav bez granica...

Martin Marko

Sedeo sam u zagušljivoj prostoriji, na drvenoj klupi, oslonjen na hladan zid i sve se u meni rušilo...

Nije to bio insert iz nekog lošeg filma, već moja zatvorska realnost, koju nisam mogao da razumem ni posle šest godina tamnovanja. Moj život je pre toga bio samo uspon: cenjeni pravnik i karijera u komunističkoj tajnoj policiji... a sada zagušljiva ćelija sa rešetkama na prozorima. Nikako te dve stvari nisam mogao da sastavim zajedno.

Iako sam imao hrišćansko vaspitanje, uvek sam mislio da sam u životu sam sebi dovoljan i da ću sve postići i bez Boga. Sada sam opet smatrao, je nepravedan i surov.

Samo jednom sam odbio poslušnost "mašineriji", iz ponosa, što mi ga je sama duboko usadila, i nije smirila, dok moju "lojalnost" nije obezbedila trinaestogodišnjim zatvorom. Gde je tu pravda? Moja familija se raspala, prijatelji su nestali a stažari su bili zadojeni mržnjom, koju sam osećao na svakom koraku. I kazna boravka u samici, jedna od mnogih, koju sam u trajanju od trideset dana upravo izdržavao bila je prouzrokovana ovom mržnjom. Čime sam zaslužio ovako strašnu sudbinu?

U dubini moje duše su se odjednom pojavile misli, koje nisam hteo da prihvatim, jer su me veoma neprijatno krivile... krivile, ali za šta? Kako se odjednom u meni pojavila ta neopisiva krivnja? Šta se to sa mnom dešava? Pa nisam baš toliko loš! Iako... Samo da nije te stalno prisutne krivice. Stvarno se sve u meni rušilo: "Dali se kaješ, za to šta si uradio i kako si živeo?" Ovaj glas je bio toliko jasan kao da govornik stoji pored mene. Bilo je u tom glasu neverovatne smirenosti, mira, ljubavi, milosrđa, oproštaja... U samici osim mene nije bilo nikoga, ali ja sam tada znao, da sam se rodio samo za to da bi čuo taj glas. Iz mene je izašao samo tihi šapat: "Da Gospode, kajem se. Celim srcem se kajem." Osećao sam kao da mi je duša odletela iz tela. Činilo mi se kao da stojim pred nečim, što svojim razumom ne mogu ni shvatiti, niti obuhvatiti.

Moj podsvesni strah je postao smešan u odnosu na ovo olakšanje i utehu. Moć koju je imao zatvor, je pred ovakvim čuvarem nestala, a zlo celog sveta je pored ovakvog utočišta izgubilo značaj. Postepeno sam gubio osećaj za sve oko sebe. Bili su to trenuci kad sam bio srećan, moja duša kao da je letela u beskonačnost napunjena prelepim zvucima orgulja i spajala se "sa Dobrom", koje je bilo tu pored mene i u meni... Iz tog divnog osećanja me je prenuo moj vlastiti glasan plač. Robijaška bluza je bila mokra sa prednje strane - od mojih suza. Nikako nisam razumeo šta mi se dešava. Kroz glavu mi je prolazilo na hiljade pitanja, ali i pored toga sam ostao spokojan, jer sam "osećao" da će to "Dobro" sutra opet doći k meni. I došlo je. Svaki dan, sve do kraja moje kazne u samici sam osećao Njegovu prisutnost i sa Njim preživljavao najlepše dane svoga života.

Došlo je i poslednje veče moga tamnovanja u samici. To veče je bilo posebno, jer se "Dobru" otvorila moja duša, kao što se cveće otvara prema suncu, i tada sam, suprotno mogućoj realnosti, dobio sigurnost da ću biti oslobođen pre, nego prođe četiri meseca. Neposredno posle toga sam na prljavom zidu samice ugledao sliku panorame Visokih Tatri (Slovačka), i čuo sam glas: "Dobro zapamti to što vidiš..."

Po izlasku iz samice su se stvari odvijale neverovatnom brzinom. Nakon dva meseca u državi se desila "nežna revolucija", koja je na mene i meni slične, ukazala kao ne teške žrtve prošlog režima. Nije prošlo ni četiri meseca, a meni je bila ukinuta kazna. Još sam dobio zadatak od novih vlasti, kao jedan od istaknutijih paćenika, da pomognem u zbrinjavanju oslobođenih zatvorenika, u okviru široke amnestije, koju je objavio novi predsednik. Radilo se na mom potpunom oslobađanju, pa u svoj toj gužvi, sam na svoje "Dobro" iz dana provedenih u samici skoro potpuno zaboravio. Ponovo sam svoju sudbinu imao "čvrsto" u svojim rukama. Prilikom jednog službenog putovanja, jako sam se iznenadio, kada sam kroz staklo na kolima video poznate predele Visokih Tatri. Počeo sam da se tresem. Bila je to ona ista slika koju sam tada u samici "u viđenju" video. Jako sam se uplašio, jer sam negde duboko u meni čuo poznati glas: "Dobro zapamti to što vidiš..." Osećao sam da će se desiti nešto strašno.

I desilo se! Nakon nekoliko dana se sve promenilo. Sve čega bi se latio nije mi polazilo za rukom, sve se oko mene rušilo. Ljudska obećanja i ljudi, na koje sam se oslanjao, potpuno su me razočarali i prevarili. Bio sam besan. U silnoj želji da dešavanja okrenem u svoju korist, pokušavao sam da potplatim ljude i "sudbinu". Trošio sam i zadnje zalihe, a kada ni to nije bilo dovoljno, u očajanju sam "potpomogao" moju raspadajuću budućnost prodajom već odavno ispražnjenog stana, koji sam inače dobio od države na korišćenje. Prodao sam ga za dvesta hiljada kruna. Sudbina mi se i dalje podsmevala. Ne samo da nisam ništa sačuvao, nego su me zbog tog stana i krivično gonili. To je već bilo previše. Nisam imao hrabrosti da se suočim sa realnošću. Višak para sam podelio poznanicima, i odlučio da izvršim samoubistvo. Taj dan sam sve zaposlene u organizaciji poslao na zadatke, zaključao se u kancelariji, dva puta okrenuo ključ, ostavio ga u vodoravnom položaju. A vrata još dodatno vezao lancem. Napravio sam sebi u kupatilu toplu kupku i ...prerezao žile na rukama.

Probudio sam se u bolnici. Sopstvenim ušima nisam verovao kada sam čuo da sam još uvek živ samo zahvaljujući tome, što je jedan od vozača zaboravio neke svoje stvari i vratio se da ih uzme. Našao me je i zvao pomoć, jer vrata nisu bila zaključana, a ključ samo što nije ispao iz brave. A lanac? Nije uopšte bio vezan!!! Da je došao samo pet minuta kasnije, nikad ne bih napisao ovo svedočanstvo.

Kada su mi za prodati stan, i pored oproštene prethodne kazne, presudili devet godina zatvora, mislio sam da ću poludeti.

Godinu i po dana sam živeo kao u derilijumu, sve dok jednog dana u zatvor nije došao hrišćanski hor. Dan danas ne znam kako sam osvanuo u toj sali, kojom se orila himna o dolazećem Kralju... Iznenada sam počeo da se tresem kao u groznici, suze su same potekle, a negde duboko u meni sam čuo nebesko: "Tu sam! Ipak smo se sreli..."

"Da Gospode", odgovorio sam bojažljivo "oprosti". Bilo je to čudo, jer sam u tom trenutku shvatio, da je moj Gospod sve vreme bio kraj mene i čekao me. Nije to bio niko drugi, nego sam Isus Hrist, živi Bog, toliko živ kao ti ili ja, samo nevidljiv našim očima.

Istog trenutka sam presrećan primio Gospoda Isusa neopozivo u svoje srce kao svog ličnog Spasitelja i predao mu svoj život.

Od tog trenutka u mom životu su počele da se dešavaju neverovatne promene. Isus je sa mnom svaki dan, oslobađa me svakog straha, rešava svaki moj problem. Nestale su depresije i neizvesna budućnost; ostali su samo radost, ljubav i mir, koji ljudi ne mogu razumeti. Blaženo osećam i prepoznajem Gospoda u svakom trenutku svog života. Dao mi je inspiraciju da napišem knjigu o predivnim iskustvima sa Njim. Za sada ne mogu da je štampam, jer nemam dovoljno sredstava. Sredstva mi nedostaju i za otplatu spominjanog stana, jer bi u smislu novih zakona njegovom otplatom nestao razlog za moj dalji boravak u zatvoru.

Nisam ni malo nestrpljiv. Moj Gospod, koga neizmerno volim, gospodar je tih sredstava. I vremena, takođe. Slava Gospodu!

Izvor: ETHOS 4/1995. Priložio: Branko Milijašević.
"Ako nema Boga - sve je dozvoljeno."
- Dostojevski

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 258
Ukupno: 2601051
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/magazin/arh/005/04.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.