misaone refleksije
"Hrišćanin nikad ne spava u vatri ili vodi, ali mamuran postaje na toplim sunčevim zracima." (Berridge)
"Bog je živi Bog, i ne voli trome i pospane svece, a mi ne samo da treba da mu služimo u ovom životu, već treba da imamo i život u našoj službi." (Calamy)
"Hladna voda progonstva se često baca Crkvi u lice, da bi se probudila (osvestila)." (Arrowsmith)
"Kada je gvožđe mnogo rđavo, tada ga stavljamo u vatru, da se pročisti. Što je više krivo, jače i više ga udaramo čekićem da se ispravi. Tako hrišćani koji su mnogo rđavi tj. koji su skupljali rđu mnoge godine, neka se ne žale Bogu što ih vodi u vatru i pod čekić." (Brooks)
Uči putu čedo svoje,
Neka sluša reči tvoje
Kad mu tepaš, kad ga maziš,
Kao bebu kad ga paziš.
Kad u krilo svoje primiš,
Čedo malo, tek stasalo,
Putu dobrom ti ga uči,
i nedaj zlu da ga muči.
Kada bebu svoju uzmeš
Sa osmehom sve uradi
U životu svoje bebe,
Uvek ljubav ti posadi.
Na tvom krilu dok ga držiš,
Tri godine dok još nema,
Pravom putu nauči ga,
Da putuje srca smerna.
Sve istine što postoje
Neka znade čedo tvoje,
Prije pete sve nek snimi,
Tad po njima će da živi.
Prije nego sedam ima,
Put ka Nebu pokaži mu,
Da nauka sveta toga
Ne da temelj na lažima.
Temelj pravi, ti postavi,
Armiraj ga u ljubavi,
Da bi čedo tvoje malo
Na temelju tom ostalo.
Hristovo je breme ljubav, a nesrećničko je breme mržnja.
Hristovo je breme istina, a đavolsko breme laž.
Hristovo je breme bratoljublje a grešničko samoljublje.
Hristov je jaram pomaganje i davanje, a grešnički jaram krađa i otmica.
Hristov je jaram trud za nebesko carstvo, a grešnički je trud za carstvo zemaljsko.
Hristov je jaram tesan put što vodi u carstvo Božje, a bednički je jaram širok put što vodi u propast.
Hristovo je breme svetinja i milost u svemu, grešnički je put vulgarnost u svemu.
Hristovo je breme celomudrenost i poštenje, a grešničko nepoštenje i razvrat.
Hristovo breme je trpljenje što vodi krajnjoj pobedi, grešničko je breme nestrpljenje što vodi očajanju.
Hristovo se breme nosi sa očima uprtim u večni život u carstvu Božjem, a svetsko se nosi sa očima uprtim u grob.
Koji je jaram blaži i koje je breme lakše?
Jedna Crkva tražila je sebi propovednika. Crkveni Odbor se sastao i ispitivali su mnoge kandidate. Sve su ih odbacilli kao neodgovarajuće. Međutim, jedan član tog Odbora nije se baš slagao sa ostalima u odlukama. Kada je izgubio strpljenje, odlučio je da podstakne članove Odbora, da malo ispitaju sebe. Tada je ustao i rekao: "Evo, imam pismo od još jednog kandidata za našeg propovedika."
"Braćo!
Razumeo sam da je Vaša propovedaonica upražnjena i hteo bih da se javim u tu službu. Imam mnoge kvalifikacije. Propovednik sam koji ima mnogo uspeha, a imao sam nešto uspeha i kao pisac. Neki ljudi kažu da sam dobar organizator. U većini mesta gde sam se kretao ili boravio bio sam vođa. Već mi je preko pedeset godina, a ni na jednom mestu nisam propovedao duže od tri godine. Neka mesta sam morao napustiti jer je zbog moje službe nastala pobuna u gradu. Moram vam priznati da sam već tri ili četiri puta bio u zatvoru, ali ne zbog nekih kriminalnih dela. Radeći mogu još mnogo da postignem, iako moje zdravlje nije baš najbolje. Crkve u kojima sam propovedao bile su male, iako su se nalazile u velikim gradovima. Nisam bio baš u najboljim odnosima sa religioznim vođama u gradovima u kojima sam propovedao. Naime, neki su mi pretili, a neki su me čak i fizički napali. Nisam baš najbolji za vođenje dnevnika rada, zaboravljam i one koje sam već do sada krstio. Ali, ako me Vi ipak možete prihvatiti trudiću se da radim najbolje što mogu."
Zastao je. U tom trenutku značajno je pogledao u članove Odbora i rekao: "Šta mislite, da ga pozovemo i da ga prihvatimo?" A ovi fini, uglađeni crkveni ljudi bili su preneraženi.
"Pozvati nezdravog čoveka koji stvara pobune, zaboravlja stvari i koji je povrh svega bio u zatvoru?! Pa je li taj član našeg Odbora poludeo? Ko je potpisao to pismo? Ko se to uopšte usudio da nam se javi na mesto propovednika?!"
Taj član Odbora ih je sve dobro pogledao pre nego što je odgovorio:
"Potpisano je - apostol Pavle."
Jednog dana, žena po imenu Lujza je zaspala i sanjala strašan san. Sanjala je, da joj je pismo, koje je doneo dostavljač, napisao neko iz pakla. Poštar je prolazio pored gorućih sumpornih jezera u paklu i stigao do vrata koja su ga pustila u spoljašnji svet.
Sanjala je da je stigao do njene kuće, ušao unutra, i nežno ali sigurno je probudio. Predao joj je poruku i rekao, da joj je to pisala prijateljica iz pakla. Lujza je u snu, drhtavim rukama uzela pismo i počela da čita:
Draga prijateljice,
trenutno stojim na sudu. Nekako osećam, da bi tebe trebalo kriviti za to. Na zemlji sam sa tobom bila svaki dan, ali mi nikada nisi pokazala put. Poznavala si Gospoda u istini i slavi, ali mi nikada nisi to ispričala. Moja spoznaja je bila vrlo maglovita. Mogla si me sigurno dovesti do Njega.
Iako smo na zemlji živele zajedno, nikada mi nisi govorila o novom rđenju, i sada stojim ovde okrivljena, jer mi nisi spomenula Njega. Naučila si me mnogim stvarima, to je tačno. Zvala sam te prijateljicom i verovala ti.
Shvatam da je sada kasno. Mogla si me sačuvati od ove sudbine. Danju smo hodale a noću razgovarale. Ipak mi nisi pokazala Svetlo. Pustila si me da volim, živim i umrem. Znala si da nikada neću živeti na visini.
Da, zvala sam te "prijateljice" u životu, verovala ti kroz radost i borbe. Sada, stigavši na kraj, ne mogu te nazvati svojom prijateljicom.
- Marša
Pošto je pročitala pismo, Lujza se probudila. San je bio još uvek takva stvarnost, da su joj se kapi znoja slivale niz telo. Mogla se zakleti, da oseća opori miris sumpora i dima u sobi.
Dok je promišljala o značenju svog sna, kao hrišćanka, shvatila je da je propustila obavezu za: "Idite, dakle, i učinite sve narode mojim učenicima." Dok je o tome razmišljala, obećala je sebi, da će ujutru nazvati Maršu i pozvati je sa sobom u Crkvu.
Sledećeg jutra, nazvala je Maršu, a razgovor je tekao ovako:
- Bile, je li Marša tamo?
- Lujza, zar ti ne znaš?
- Ne, Bile, ne znam. A šta to?
- MARŠA JE POGINULA PROŠLE NOĆI U SAOBRAĆAJNOJ NESREĆI. Mislio sam da ti to znaš.
Dragi verniče, da li je ovo i tvoje svedočanstvo? Da li svedočiš svojim prijateljima sa kojima si svaki dan zajedno? Postoji li neki tvoj prijatelj u paklu, koji pita, zašto mu nisi rekao o Gospodu?
"Kad rečem bezbožniku: "Poginućeš!" a ti ga ne opomeneš i ne progovoriš mu da bi odvratio bezbožnika od bezbožnoga puta njegova, da bi ga sačuvao u životu, onaj će bezbožnik poginuti sa svojega bezakonja; ali ću krv njegovu iskati iz tvojih ruku. A kad ti opomeneš bezbožnika, a on se ne vrati od bezbožnosti svoje i sa zloga puta svojega, on će poginuti s bezakonja svojega, a ti ćeš sačuvati dušu svoju..." (Jezek. 3:18-19 DK)
Moramo reći našim prijateljima o Gospodu pre nego što bude kasno. Ja moram isto, jer imam mnogo prijatelja koji, ako bi sada umrli, večnost bi proveli u paklu, na mestu određenom za sotonu i nevernike.
Budimo svedoci svetu!
