17. Zašto hrišćanstvo?
Zašto ne postaviti otvoreno pitanje: postoji li Bog Biblije? Kada govorimo o Božjem postojanju, tu svako bez izuzetka ima veru. Ateista takođe ima veru. U njegovom slučaju, to je vera da Bog ne postoji. On ne može znati da Boga nema. On nije ateista po znanju nego po verovanju. Humanista isto tako ima veru. Čak ni agnostik ne može a da ne veruje, pošto ne može da izbegne ni smrt ni život. Niko ne može biti nepristrasan posmatrač i gledati na život iz daleka. Nemoguće je sedeti u gledalištu, jer život nije pozorište. Zato u vezi s pitanjem ima li Boga svako ima veru budući da nije siguran.
Ipak u nešto se može biti siguran. Naime, ako postoji Bog, neograničeni Bog, On je sigurno veći, i to neograničeno veći, od sveukupnog ljudskog znanja. Vaše znanje može biti veće ili manje od moga, ali za sve nas je zajedničko to da nam je znanje ograničeno. Isuviše često ni sami sebe ne razumemo, druge da ni ne spominjem. Trebalo bi nam staviti do znanja da ćemo i shvatanje Boga imati ograničeno. Ne zato što je limitiran On nego zato što smo limitirani mi. Budući da ograničeno ne može ni dokučiti, a kamoli razumeti ili obuhvatiti neograničeno, tako smo mi ljudi bespomoćno upućeni na Boga da nam On sam sebe otkrije.
Pitanje koje se može i treba postaviti glasi: da li nam je Bog govorio na razumljiv način? Odgovor je: da jeste, i to ne najedan nego na nekoliko više nego razumljivih načina, ali moram naglasiti da su i načini komuniciranja, kao i sve što postoji, ograničeni i ne mogu obuhvatiti neograničenog Boga.
Ilustrujmo to ovako: Vi koji čitate ovu knjigu verovatno me ne poznajete, ili možda ipak nešto malo znate o meni. No i da me nikada niste sreli, videli ili dotakli, možete imati određeno znanje o meni. Kako? Samim tim što čitate ovu knjigu. To što sam napisao ne može vam otkriti svu istinu o meni, ali će vam ipak reći neke važne stvari, u prvom redu da postojim.
Upravo na ovakav način Bog je počeo sa objavom sebe samoga čoveku. Stoga što je Stvoritelj, objavio se kroz stvorenje. "Slavu Božju kazuju nebesa", piše u Bibliji. To znači da stvorenje samo po sebi ukazuje na svog Stvoritelja.
Prva apologetska priča koju sam čuo bila je baš na ovu temu.
U jednu srednju školu došao je novi profesor geografije. Bio je hrišćanin koji se nije stideo da jasno i glasno kaže i pokaže svoju veru. To je po njega, naravno, imalo negativne posledice. Ostali profesori su ga počeli ismevati, poneki i vređati. Nekako najglasniji bio je profesor fizike i matematike. On ne samo da je koristio svaku priliku da omalovažava i zadirkuje svog mladog kolegu nego je i sam stvarao takve situacije. Tako je jednom u želji da tera šegu sa tom "nesrećom od profesora", kako ga je nazivao, otišao u kabinet za geografiju. Otvorivši vrata, zastao je zadivljen velikim lepim novim globusom.
"Otkud ovaj globus?!", uskliknu zadivljeno. "Niodakle", odgovori profesor geografije.
"Slušaj, mali, ja znam da si ti malo blentav kada možeš da veruješ u Boga i sve te gluposti, ali nemoj da praviš glupim i mene. Lepo te pitam odakle ti ovaj globus, mislim ko ga je napravio?
"Pa rekao sam vam. Niko ga nije napravio, stvorio se tu onako, sam od sebe."
"Bože blagi, koja si ti budala koja veruje u čuda i bajke", poče se smejati nadobudni profesor temeljnih prirodnih nauka.
"Gospodine", mimo će ismevani, "vi tvrdite i od drugih zahtevate da veruju kako se cela zemaljska kugla i sve što je na njoj bez Stvoritelja stvorila onako sama, ni od koga i ni od čega, a u isto vreme se smejete što sam rekao da se ovaj globus koji je, uzgred rečeno, tek jadna i gruba slika veličanstvene Zemlje stvorio sam od sebe. Ako u ovoj prostoriji postoji neka budala, pitanje je ko je to od nas dvojice."
Toni Holand, profesor hemije na Univerzitetu u Salfordu, bio je naučni humanista do svoje tridesete godine. Tada ga je zaintrigiralo pitanje: "Ima li Boga?" Posle ozbiljnog ispitivanja zaključio je: "Posle svih proučavanja bilo mi je neshvatljivo da se tako složen sistem, čiji smo i mi jedan deo, mogao pojaviti bez stvoritelja. Baš kao što velika simfonija svedoči o sposobnostima i talentu kompozitora, svet i svemir svedoči o mudrosti i sili Božjoj. A nauka nije ništa drugo do opisivanje Božjih dela."
I zaista, ako samo nepristrasno uzmemo nauke kao što su matematika, fizika ili astronomija i kroz njih pogledamo svet koji nas okružuje, stvarno je teško ne videti prst moćnoga Stvoritelja. Ovu činjenicu verovatno najjezgrovitije je izrazio Edvin Konklin, profesor biologije na Princeton univerzitetu rekavši: "Mogućnost daje život nastao pukom slučajnošću jednaka je mogućnosti nastanka sistematskog rečnika zbog toga što je u štampariji eksplodirala bomba."
* * *
Drugi način na koji se Bog objavio čovečanstvu jeste Njegov govor. Svi jezici zahtevaju postojanje neke kulture pre nego što postanu sredstvo komuniciranja. Da vam neko kaže "Peramenti boloradi..." sumnjam da biste ga razumeli. Ali da vam kaže "Jesus is Lord", razumeli biste ga ukoliko znate engleski. Zato pre nego što je Bog mogao nesmetano da saobraća sa ljudima na Zemlji, morao je da pripremi narode kako bi se Njegove reči i dela pojavile u razumljivom kulturnom kontekstu, a ne u vakuumu. Čudna lična iskustva su vrlo neadekvatna za jasnu i čistu komunikaciju. Upravo stoga i imamo istorijski razvoj objave Boga čoveku. Bog nije kao kakav marsovac u letećem tanjiru pao s neba i rekao ljudima - taraaa, evo me!!! Ne, Bog je veoma razumno i razumljivo u početku odabirao pojedince, kao što su bili Enoh ili Noja; zatim je stvorio ceo jedan narod - izraelski. Govorio im je preko proroka, objavljivao buduće događaje, dao im je Zakon i oformio državu... Najznačajnije od svega, govorio im je o sebi i o tome da će jednoga dana doći i ući u ljudsku istoriju. Kada se to konačno dogodilo, kada je Reč postala telo, kada je Bog u Isusu Hristu posetio ovu "suznu dolinu", ispunila su se 332 proročanstva iz Biblije koja su najavljivala dolazak Mesije.
Ako znate matematiku i račun verovatnoće, možete me proveriti. Da bi se ispunila 332 proročanstva, verovatnoća iznosi 10-99. To je toliko veliki broj da za njega nema naziva, sa njim matematičari ništa ne računaju i nazivaju ga kao i sve brojeve sa kojima ne vredi računati - jednostavno "ogroman broj."
Razmišljajući o tome kako je Bog najavljivao buduće događaje, ne mogu a da ne spomenem proroštvo o gradu Tiru.
"Evo me protiv tebe Tire, dići ću na tebe silne narode kao što more talase diže. Porušiću zidine tirske i razvaliti sve kule njegove. I prašinu ću njegovu počistiti; načiniću od njega pećinu golu! Biće sušilište mreža i nikada se više neće podići - reč je Boga Gospoda."
Grad Tir bio je lep i velik pomorski grad. Godine 557. stare ere, vavilonski kralj Nabuhodonosor opseda Tir. Kako je to bio dobro utvrđen grad, opsada je trajala trinaest godina. Na kraju zidovi su ipak bili razvaljeni, kule porušene i grad razoren. Videvši pred kraj opsade da neće moći da odole, stanovnici Tira pokupiše svoje blago i pređoše na ostrvce udaljeno kojih stotinjak metara od obale. Pošto Nabuhodonosor nije bio vičan pomorskom ratovanju, ne preostade mu drugo već da se neobavljena posla (neopljačkanog blaga) vrati kući.
Prorok Jezekilj, čije je proroštvo o Tiru, bio je savremenik cara Nabuhodonosora pa bi se mogla postaviti zamerka da proroštvo nije pisano unapred, nego unazad s time da je ipak objavljeno pre kraja rata, jer je očigledno da tamo po Tiru metlom niko nije čistio.
Tirske ruševine stajale su otprilike 240 godina prkoseći Božjoj Reči, a tada na Tir kreće Aleksandar Makedonski. Taj čovek je bio pravi morski vuk, a na ostrvu ga je čekalo blago zbog kojeg je još Nabuhodonosor ratovao trinaest godina. No, ni stanovnici Tira nisu čekali da ih neki gusar pohara već su izgradili čitav sistem podvodnih sprudova koji su onemogućavali brodovima da se približe ostrvu.
Ne bi Aleksandar dobio naziv Veliki da je odustajao od svojih nauma. Za ovu borbu smislio je spektakularan i u celoj ljudskoj istoriji jedinstven plan. Ratnike je pretvorio u inženjerce koji su kamen po kamen, ciglu po ciglu, gredu po gredu, uzimali iz razvalina Tira i bacali ih u more praveći nasip. Kako sav taj materijal još nije bio dovoljan, sastrugali su tlo na kome je bio Tir i to bacili u more. Kada je nasip bio gotov, bitka je bila stvar rutine.
"Prašinu ću njegovu počistiti; načiniću od njega pećinu gola", prorokovao je Jezekilj. Jedno od najčudesnijih proroštava o Tiru, ispunilo se do najsitnijih detalja. Nekadašnje ostrvo danas je poluostrvo na čijem se vrhu nalazi malo ribarsko naselje Tir, dok na mestu nekadašnjeg velikog, bogatog, oholog Tira, ti isti ribari razapinju, krpe i suše svoje mreže. "Biće sušilište mreža" - stoji u Bibliji. Ali piše i: "Nikada se više nećeš podići." Razoreni gradovi, ako su na dobrom mestu, po pravilu se ponovo podižu. Koliko puta je samo Beograd razaran i paljen, a opet se, kao mitski Feniks, iz zgarišta podizao, svaki put sve lepši.
A Tir? lako ima izvanredan geografski položaj sa izvorom pitke vode "Raš el ain"-om u blizini... "Nikada se više nećeš podići", odjekuju biblijski stihovi.
Prošli su vekovi i mnoge ljudske reči, obećanja i ultimatumi, rušilački i građevinski poduhvati, a Božja Reč još uvek stoji: "I nikada se više nećeš podići."
Istinitost događaja oko grada Tira potvrđuju istorija, geografija i arheologija. To su činjenice, a kako se čovek odnosi prema njima, to je već drugo pitanje.
Čisto poređenja radi pomenuću jednu od poznatijih proročica dvadesetog veka.
Džin Dikson, Ciganka i proročica, dobila je izuzetno veliki rejting posle ubistva američkog predsednika Roberta Kenedija. U izdanju "Parade Magazine" od 13, maja 1956. god. dala je sledeće proročanstvo: "Što se tiče izbora 1960. god. na njima će voditi laburisti, a pobediće kandidat demokrata. Ali on će biti ubijen ili će umreti na dužnosti, mada ne neizostavno u prvom mandatu." Kada je Kenedi, koji je postao predsednik u izbornoj '60. ubijen, neko je iskopao ovo proroštvo i Džin Dikson postade Nostradamus XX veka.
Međutim, ako pogledamo u kontekst, u kojem je proroštvo dato, dobijamo sledeću sliku:
Američki predsednici u XX veku. Vilijem Mek Kinli ubijen. Voren Harding i Frenklin Ruzvelt, umrli na dužnosti. Vudrov i Ajzenhauer su se teško razboleli... Sve u svemu od jedanaest predsednika petorica nisu dočekali kraj mandata!
Kada imamo sve ove podatke, proroštvo gospođe Dikson izgleda kao čista manipulacija sa verovatnoćom uspeha 1:2. Koliko je to samo različito od Božje Reči Tiru: "I prašinu ću tvoju počistiti..." Matematička verovatnoća da se ovo zbude jednaka je nuli, jer to se nikada pre i nikada posle u ljudskoj istoriji nije dogodilo.
* * *
Ljudi današnjice su siti praznih priča o Bogu. Uzgred budi rečeno, ja se sa time potpuno slažem. Čoveku ne treba formalna religija. Nema on vremena za prastara verovanja. Nema više strpljenja da sluša međusobna ubeđivanja teologa o doktrinarnim postavkama. Ako Bog postoji, On mora biti stvaran. On neizostavno ima da bude uverljivo i lično iskustvo, tako da to iskustvo ima smisla.
Stoga Bog o sebi ne samo da govori kroz prirodu, bez obzira koliko to uočljivo bilo, ne samo da govori kroz svoju pisanu Reč - Bibliju, bez obzira koliko ona bila tačna i precizna, već i sam u Hristu Isusu dolazi među ljude.
Taj kosmički događaj, kao i razlog za njega jedan profesor teologije predstavio je slikovito na sledeći način:
"Kada sam bio mali dečak, voleo sam i prosto obožavao mrave. U bašti iza naše kuće nalazio se veliki mravinjak pored kojeg sam proveo jedno nezaboravno leto. Čim bih iz škole došao kući, bacio bih svoju torbu u sobu i odjurio do mravinjaka. Tamo bih legao u travu, te zadivljen i zaljubljen posmatrao tu mravlju zajednicu. Za vreme školskog ras-pusta bilo je još lepše. Nisam morao u školu pa sam se od mojih malih drugara odvajao samo da bih jeo ili spavao. A onda, pred kraj leta tata je uspeo da zaradi više novca nego što je planirao i odlučio je da obraduje celu porodicu:
'Deco, iduće nedelje u bašti iza kuće počinjemo da pravimo bazen', svečano je saopštio, dok mu je lice sijalo od ponosa i zadovoljstva.
U prvi mah i sam sam počeo igrati oko stola od radosti, a tada se prisetih:
'Šta će biti sa mojim mravima', kriknuo sam.
Otac me je sažaljivo pogledao i uz osmeh prokomentarisao:
'Reci im da se sklone'.
Iz dana u dan odlazio sam do mojih malih mrava govoreći im da idu, da pobegnu odatle, da dolazi strašni buldožer i da će ih sve izgaziti i uništiti... Mravi su i dalje radili svoj posao potpuno nezainteresovani za mene, za moje reči, trud i preporuke.
Veče pre početka radova, već očajan tolikim mravljim nemarom, postao sam svestan da među nama nema komunikacije zato što smo dva različita sveta. Oni su mogli da razumeju i shvate samo nekog mrava. Bože, koliko sam te večeri želeo da postanem mrav.
Mnogo godina kasnije kada sam postao hrišćanin, shvatio sam i razumeo zašto je silni Bog postao običan čovek. On je učinio za ljude ono što ja nisam mogao za moje mrave. Jedino mi nikako nije jasno zašto se ljudi ponašaju kao da se ništa nije dogodilo."
