18. Lepota hrišćanstva
Pre nekog vremena sam se dopisivao sa jednim mladićem revnosnim vernikom svoje nehrišćanske vere. Optužba koju je izrekao i posle koje se više nije javljao bila je da za hrišćanstvo i spasenje kroz Hrista čoveku treba mnogo znanja, što i nije baš fer jer šta sa onima koji nemaju to znanje... Stari zavet toliko je ceremonijalan i zahtevan - pisao je - da će čovek negde sigurno pogrešiti, a Bog će se potom na njega namrgoditi...
Bila bi ova optužba smešna da nije tužno to što je donekle tačna. Tužno je to što mnogi koji sebe nazivaju hrišćanima misle isto tako. Koliko puta su mi ljudi postavljali smešna pitanja, na primer, da li da pale belu ili žutu sveću, treba li se krstiti sa dva, tri ili pet prstiju i slične trice.
Istini za volju, ovoliko neznanje nije karakteristika samo jedne generacije koja je iz višegodišnjeg bezbožničkog sistema razmišljanja naprasno postala hrišćanska. Isto se to događalo i za Isusovog ovozemaljskog života kod ljudi od kojih bi se tako što najmanje moglo očekivati. Jedan od takvih događaja zapisao je evanđelista Luka.
"Jedan od fariseja molio je Isusa da jede sa njim; i ušavši u farisejevu kuću leže za trpezu. I gle, jedna žena, koja je bila grešnica u gradu, sazna da je On u farisejevoj kući za trpezom, donese alavasterski sud sa mirom, te stade podno kod njegovih nogu plačući, pa poče suzama kvasiti njegove noge, svojom kosom otirati, i ljubiti njegove noge, i pomazivati ih mirom. Videvši pak farisej, koji gaje pozvao, reče u sebi: 'da je on prorok, znao bi ko je i kakva je žena koja ga se dotače, da je grešnica'. Isus mu pak odgovori i reče: 'Simone, imam da ti kažem nešto'. A on: 'učitelju, kaži... ' 'Vidiš li ovu ženu? Ušao sam u tvoju kuću, nisi mi dao vode za noge; a ona je suzama oblila moje noge i svojom kosom otrla. Poljubac mi nisi dao; a ona kako sam ušao nije prestala da mi ljubi noge. Nisi mi pomazao glavu uljem; a ona je mirom pomazala moje noge. Stoga ti kažem, oprošteni su joj mnogi gresi, jer je pokazala mnogo ljubavi!"
Da u ovom trenutku malo pojasnim pojam farisej. U Izraelu pre dve hiljade godina postojala su religiozna ustrojstva: fariseji i saduceji, koji pokatkad imaju zajednički naziv, književnici, i zeloti, militantna, pa možda čak i revolucionarna političko-nacionalna stranka.
Nadalje, fariseji ne samo da su poznavali Mojsijev zakon već su i fanatičnom revnošću pazili da ispune svaki obred i svaku ceremoniju. Kada je u pitanju desetak, malo karikirano rečeno, davali su ga od svake šargarepe, svakog krompira, svakog jajeta... Postali su toliki formalisti da su zaboravili kako forma ne postoji sama za sebe, da je sadržaj daleko značajniji. U svojoj pustoj revnosti nisu ni primetili da vređaju Boga misleći da mu ugađaju.
Zar ne biste i vi smatrali uvredom da nekome poklonite dragoceni biser koji ste stavili u lepu kutijicu uz biser dobijenu kao ambalažu, a kada sutradan sretnete tu osobu, ona počne da vam zahvaljuje za kutijicu?
Farisejski postupak prema Božjoj Reči je bio upravo takav. Oni su kao zajednica odbacili Hrista i ponekad sa njim vršili eksperimente. Ipak Isus nije odbacio njih. Kada bi ga neko pozvao, mogao je biti siguran da će Hrist doći.
Znam da u knjigama nije uputno učiniti ovo što ja upravo činim. Vi ćete mi oprostiti jer ja i nisam književnik već jednostavni propovednik, i zato moram da vas pitam nešto lično:
Jeste li vi pozvali Hrista? Da?! Oh, to je izvrsno. Još samo jedno pitanje: Kako mu je? Ako ste ga pozvali, On je sigurno došao i sada je sa vama. Ali kako mu je? Kako se On oseća?
Isus je došao u kuću fariseja Simona zato što ga je ovaj pozvao, ali posle nekog vremena mu kaže: "Simone, ja dođoh u tvoju kuću, a ti mi ni vode da operem i odmorim svoje noge ne dade."
Ružno je pozvati gosta, a ne ugostiti ga. Farisej Simon se tako poneo. Istina, pozvao je Isusa, ali sa kojim ciljem? Da ga ugosti i posluži, ili... Kako u tom pogledu stojite vi koji ste pozvali Isusa da vam dođe? Kako je sa vašom spremnošću da mu služite? Zašto ste ga pozvali? Da vi budete gospodari? O, dođi Isuse, imam prljave noge - operi ih. Ne samo to, imam ja i prljavu glavu, ni srce mi nije čistije. Hajde, Gospode, opaši se pa me operi.
Uvek smo puni poslova i željni da Hrist služi nama. Da On učini nešto za nas. Zaposlićemo ga da radi, po ceo dan. Neprekidno imamo posla za njega, i teško Njemu ako ne ispuni naša očekivanja. U tom slučaju, ne možemo više ni da verujemo u Njega.
"Hej, Gospode, a zašto smo te pozvali?"
Isus se svom domaćinu Simonu obratio rečima: "Ja dođoh u tvoju kuću, a ti mi ni vode nisi dao da operem noge."
Današnjem čitaocu ova opaska Hrista o pranju nogu ne kazuje mnogo o divnom običaju jevrejskog naroda onoga vremena, koji je možda prvenstveno nastao iz očajničke potrebe umornog putnika kroz vruću Palestinu, ali bilo je tu i drugih dimenzija. Za taj značajan posao u bogatim kućama postojale su sluge čija je dužnost, između ostalog, bila da operu noge gospodarevim gostima. Ovo se svakako nije odnosilo na sve goste, nego na one koje je gospodar posebno voleo i poštovao. Ipak, svaki gost je, bio on pozvan ili kakav putnik namernik, dobijao vodu za svoje noge.
Uz poljubac i pomazivanje glave uljem, ovaj čin je bio izraz ljubavi i poniznosti. A ako bi gospodar kuće sam oprao noge svome gostu, značilo je to da gost ima sva prava gospodara, šta više da ga sam domaćin smatra gospodarem, da mu daje sve, pa i samoga sebe na raspolaganje.
U ovom svetlu treba gledati na događaj kada Isus pere noge svojim učenicima: "Isus usta od večere i skide gornju haljinu uze ubrus i opasa se. Zatim nasu vode u lavor pa poče prati noge učenicima i brisati ih ubrusom kojim je bio opasan." Ovim činom Hrist je pokazao, ne kazao, nego pokazao da ih voli i smatra jednakima (u određenom smislu, naravno) sebi. "Uzdižem vas do one visine na kojoj sam ja", govorio je ovaj postupak.
U žarkom podneblju, bez modernih sredstava saobraćaja, pranje nogu nije bilo samo obred i "slika" iskazivanja ljubavi nego je imalo vrlo praktičnu posledicu.
Kada je Isus došao Simonu i potom mu rekao da je očekivao da mu se noge operu, treba razumeti šta su to njegove noge. To je ono sa čime je Hrist došao Simonu. Ne "Mercedes", ne "Fiat" čak ni bicikl. Tek pokoji magarac, nasuprot mnogih dvonožnih mula koje su njakale na Njega, kada je trebalo nekud ići, a stalno je nekud išao, Isus je morao uglavnom da koristi svoje noge. Poruka koju je nosio, najvažnija poruka koja je ikada postojala, išla je Njegovim nogama. A Simon farisej nije učinio ništa da se mogućnost transporta nastavi. On nije oprao Isusu noge da bi poruka mira i spasenja mogla da ide dalje.
Te mile umorne noge donele su spasenje u Simonovu kuću, a on nije učinio ništa da se Hrist oseća prijatno. Zašto ga je uopšte pozvao? Da bude Gospod i gospodar u toj kući? Ne! Pozvao ga je da ga ispita, da vidi da li je On prorok ili nije. Ne, On nije prorok, jer daje prorok, znao bi kakva je ta žena što ga se dotakla - zaključio je. Ovaj farisej je imao sve znanje. Poznavao je Zakon. Znao je sve obrede i ceremonije. Imao je punu glavu, ali prazno srce. On Hrista nije pozvao kao Gospoda već kao mađioničara. Hteo je da vidi koliko ovaj zečeva može da izvuče iz šešira.
Na suprot njemu i svem njegovom znanju, stoji jedna žena, javna grešnica. Sa takvom ženom "pobožni" farizej, učitelj zakona, ne samo da ne bi progovorio ni jednu reč, nego bi, ako je sretne, prešao na drugu stranu ulice... To će reći da, kako nije imala od koga da nauči, ona ništa nije ni znala o ceremonijalnom zakonu i obredima.
A Isus reče:
"Simone, vidiš li ovu ženu?"
"O da. Da, vidim je. To me i ljuti sve vreme."
"Simone, ti poznaješ pismo. Reci mi gde stoji da se sa suzama treba prati moje noge? Možeš li mi reći ijedan stih da moje noge treba ljubiti? A pogledaj ovu ženu. To što ona radi, to nije dužnost. To nije obaveza. To je ljubav, i zato su joj oprošteni mnogi gresi."
Da li vidite, koliko je grešio onaj mladi čovek govoreći da je hrišćanstvo komplikovano? Biblija je jedan ljubavni roman. Ona nije komplet propisa i obaveza, već pre svega ljubavni roman. Odnos između Boga i čoveka nije zasnovan na propisu, obredu i obavezi, nego na ljubavi. Onaj koji to ne vidi slep je kod očiju.
Iz kog razloga je Hrist došao u ljudsku istoriju? Istina o čoveku je ovo: Njegovu prošlost ispunjava greh, njegova sadašnjost je prepuna žalosti, a izvesnost smrti kvari mu svu budućnost. Zato je Isus došao da bude odgovor na tri goruća problema čovečanstva problem greha, žalosti i smrti.
A koji je motiv Njegovog dolaska? Je li došao možda iz obaveze? Ko bi ga obavezao? Da možda dobije veću platu? Pa On je sam plata! Da bude veći? On je već najveći! On je alfa i omega, početak i završetak. "Ja i Otac jedno smo", rekao je.
Stvarno zašto je Isus ostavio tron i slavu? Odgovor je mnogo jednostavniji nego što izgleda i mnogo dublji nego što se može razumeti, a obuhvata ga jedna jedina reč - ljubav. Jedini razlog zbog kojeg vredi živeti je onaj zbog kojeg bi vredelo umreti. Čovek bez ljubavi je tek mrtvac na godišnjem odmoru, robot među ljudima, zombi među živima.
Prosto rečeno, Isus Hrist je došao među ljude zato što voli čoveka! Cela Biblija je jedna velika izjava ljubavi Boga prema čoveku. I ne samo to, ona je i poziv na ljubav čoveka prema Bogu.
U Bibliji, u Jovanovom Evanđelju piše:
"A kada završiše doručak, reče Isus Simonu Petru: Simone Jovanov, ljubiš li me više od ovih? Reče mu: da, Gospode, ti znaš da te volim. Reče mu: napasaj moje jaganjce. Reče mu opet po drugi put: Simone Jovanov, ljubiš li me? Reče mu: da, Gospode, ti znaš da te volim. Reče mu: čuvaj moje ovce. Reče mu po treći put: Simone Jovanov, voliš li me? Petar se ražalosti što mu po treći put reče: voliš li me? I reče mu: Gospode, ti znaš sve, ti znaš da te volim."
Ovaj događaj se zbio jednog od poslednjih, ako ne i poslednjeg dana Isusovog boravka na Zemlji. Dramatičnost situacije dostiže kulminaciju time što je njegova zemaljska služba na samom kraju. Došao je u našu istoriju, izvršio delo otkupljenja, umro, vaskrsnuo i samo što nije krenuo nazad Ocu. Bilo je to Njegovo poslednje druženje sa učenicima, a izgledalo je ovako:
"A kada je već bilo jutro, Isus stade na obalu; ali učenici nisu znali daje to Isus. Reče im Isus: 'Dečice, imate li šta zajelo?' Odgovoriše mu: nemamo. A On im reče: 'Bacite mreže sa desne strane čamca i naći ćete'. Na to oni baciše i nisu više mogli da je vuku od mnoštva riba. Tada reče Petru onaj učenik koga je Isus ljubio: to je Gospod. Simon Petar pak čuvši daje to Gospod, opasa se ogrtačem, jer beše go, i skoči u more, a drugi učenici dođoše čamcem vukući mrežu sa ribom, jer ne behu daleko od kopna, nego oko dvesto lakata. Kada pak iziđoše na zemlju, videše postavljen žar, i ribu na njemu, i hleb."
Kako je izgledao poslednji susret Hrista sa učenicima? Isus sedi za katedrom, pred njim velika tabla na kojoj piše: Ovo smeš da jedeš - pa spisak, ovo ne smeš da jedeš - pa opet spisak; kada se krstiš da radiš ovako; nedeljom ne smeš da gledaš televizor, a subotom da se smeješ...
Je li tako izgledao njihov susret?
Naravno da nije. Nego, na obzorju se pomalja sunce, učenici se umorno približavaju obali, a tamo Isus stoji raširenih ruku, s vatrom i postavljenim roštiljem na kojem se peče riba. Čeka ih s doručkom da bi još jednom, poslednji put, zajedno jeli.
Znate li kako veličanstveno izgleda zora na moru? Nema vetra, bonaca je. Galebovi još ne krešte, pa je neka čudna svečana tišina, samo more miriše na školjke, a u daljini iz vode gordo se uzdiže užarena kugla.
To je trpezarija u kojoj sede. Ali pazite, procenite dobro težinu ove situacije. Ovo je Isusu poslednja prilika da postavlja pitanja, proverava znanje, daje uputstva. I gle čuda, On uopšte ne pominje tamjan, crkvene obrede, svete tajne, sakramente, hodočašća... On postavlja pitanje iznad svih pitanja: Ljubiš li me? Ne vredi sa zavaravati i umišljati. Hrist za čoveka ima samo jedno pitanje - ljubiš li ga? Ne pita u koju crkvu ideš, to njega ne zanima - već ljubiš li ga? Ali ljubav nije ono na šta se srozala u dvadesetom veku. Ljubav nije prazna reč, ona uvek proizvodi akciju.
Setite se kako je ona žena iz kuće Simona fariseja Isusu rekla - volim te. Nije izustila ni jedno jedino slovo. Jednostavno, oprala mu je noge.
Kako bismo vi i ja trebali reći Isusu - volim te? Formalista i ceremonijal majstor bi se možda popeo na Crveni Čot i vikao: Isuse, volim te!, ali ljubav se ne izražava tako. Sam Hrist je rekao: "Ko ima moje zapovesti i drži ih, taj me ljubi."
Hrišćanstvo se sastoji u tome da čovek voli svog Gospoda. Da ljubi Hrista. I onda mi neko kaže da je hrišćanstvo komplikovano. Svašta.
