16. Suština hrišćanstva

Ivan Božer

Vladimir Solovljev je, jednom govoreći Izraelcima o hrišćanstvu rekao: "Kada Jevreji budu Jevreji, a hrišćani budu hrišćani, tada će oni biti braća." Ja se usuđujem ovome dodati: "Kada pravoslavci budu pravoslavci, katolici budu katolici, a protestanti budu protestanti, ustanoviće na svoju veliku radost da su braća!" Ovim i Solovljev i ja mislimo reći: kada se Jevreji vrate suštini svoje vere, a hrišćani bilo koje denominacije suštini hrišćanstva, tada će oni biti jedno.

O suštini hrišćanstva, u potpunosti kompetentno, ne bi mogao govoriti ni najistaknutiji poznavalac teologije. Istinski o tome može govoriti samo Hrist. On sam i jeste suština hrišćanstva. Ne nova religija, nego novi život. Život u Bogu koji se otvara kroz Hrista. "A beše među farisejima čovek po imenu Nikodem, starešina judejski; ovaj dođe Isusu noću i reče mu: ravi znamo da si ti kao učitelj došao od Boga; jer niko ne može da čini ova čuda koja ti činiš, ako Bog nije s njim. Odgovori Isus i reče mu: zaista, zaista kažem ti, ako se ko ne rodi odozgo, ne može videti carstva Božjega. Reče mu Nikodem: kako može čovek da se rodi kad je star? Zar može po drugi put da uđe u utrobu svoje majke i da se rodi? Odgovori Isus: zaista, zaista kažem ti, ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božje. Što je rođeno od tela - telo je, a što je rođeno od Duha - duh je. Odgovori Nikodem i reče mu: kako može to biti? Isus odgovori i reče mu: ti si izraelski učitelj i ne znaš to?

Na Nikodemovu konstataciju: znamo da si od Boga došao, Hrist odgovara proničući u bit pitanja skrivenog u njegovoj duši. "Istinu ti govorim, ko se ne rodi odozgo, ne može ući u carstvo Božje." Carstvo Božje, to je suština hrišćanstva, a to je pre svega stanje čoveka i svih stvari nad kojima vlada Bog. Božansko načelo istine, dobrote i lepote, sposobnosti za ljubav i pravdu, to je iskra Božja koja mora da se rasplamsa i svojim plamenom zahvati celo čovekovo biće, ceo svet i vasionu, tako da Bog bude u svemu, jer je to cilj bitisanja. Ova iskra ne sme da se skriva po ćoškovima da bi planula samo na praznik ili nedeljom, a radnim danom da ustupa mesto carstvu mraka - nego mora da plamsa neugasivim sjajem.

Odgonetnuti tajnu postojanja i ovladati njome to je suština čovekove drame. Na to se svode sve velike želje svakoga od nas. Dostići najviši cilj, životni ideal i naći sposobnost i snagu da ga ostvarimo.

Hrist na samome sebi prikazuje upravo to: snagu, lepotu i mudrost carstva Božjeg u njegovom punom ostvarenju. U njemu, Njegovim rečima, Njegovom životu i delima u potpunosti vlada Bog - u svoj punini telesnog Božanstva. On je lik nevidljivog Boga, satkan od svetlosnih zraka natprirodne lepote, svetosti i istine, a što je od svega najlepše, On nije došao samo da paradira, nije došao na sajam i prikaz. Došao je da pozove sve ljude i da im omogući da dostignu slično stanje.

Kada je razgovarao sa Nikodemom, u samo jednoj rečenici mu je otkrio uslove za dosezanje i ulazak u carstvo nebesko. "Morate se nanovo roditi", rekao je, "jer bez toga nemoguće je videti Carstvo." Evo zašto naša ljudska nastojanja da spoznamo Boga ostaju uzaludna. Čovek može samo da odgoneta, da se muči i nastoji da dohvati nedohvatljivo.

Platon je sa tugom konstatovao da moramo čekati da sa neba siđe onaj koji će nam skinuti povez sa očiju, a Turgenjev je to izrazio na sledeći način: "Azurno carstvo! Sanjao sam te."

Najbolja svetska poezija predstavlja niz takvih proročanskih snova o carstvu istine i lepote. Koliko je samo teško buđenje iz tih snova u sivilo svakodnevice, u carstvo mraka, neprijateljstva i zlobe, sitnih malograđanskih interesa bez plave daljine i bezgraničnih prostranstava. Gogolj je gledajući u taj mrak, priznao: "Dosadno je na ovom svetu, gospodo!" - mada je mirne duše mogao izjaviti i: užasno je na ovom svetu, gospodo!

Ući u carstvo Božje znači izvući se iz carstva nužnosti, zbaciti okove zla i greha koji su okovali krila duše.

Upravo tome nas poziva sećanje na prvostvorenog čoveka, sećanje na izgubljeni Raj. Čovek nije stvoren samo zato da predstavlja lik Božji, on je pozvan da ostvaruje njegove ideale, da bude obličje božanstva u svom stvaralaštvu. Jednostavnije rečeno, čovek ne teži samo da zna o Bogu nego da živi onako kako Bog živi. On to želi, ali ne može - u tome i jeste njegova ogromna nepremostiva tragedija.

Kada kažemo daje čovek stvoren prema Božjem liku, ljudi često postavljaju sarkastično pitanje: "Gde je sada taj lik? Gde je on to ispario?" Čovek jeste stvoren prema Božjem liku jer tako stoji zapisano u Bibliji, ali isto tako posle Adamovog pada u greh piše: "Adam je rodio sina prema svom liku." Budući da smo svi mi Adamovi potomci, predstavljamo tek iskrivljeno izdanje prvog čoveka. Nasledili smo grešnost koja je potamnila našu misao i iskvarila našu volju, a Hrist je došao da nam pokaže zaboravljeni lik savršenog čoveka, ali i da ga oživi u svakom od nas. U tome je radost Evanđelja. Ne u vizantijskom, rimskom ili kojem drugom obredu nego u Isusu Hristu.

Da bi se čovečanstvo vratilo izgubljenoj lepoti ljudske prirode, potrebno mu je novo ili, kako je to Hrist rekao Nikodemu, duhovno rođenje. I to stoga što čovek ne može sam po sebi da postigne život u Bogu. Svi njegovi pokušaji i nastojanja da se uzdigne u visinu podsećaju na vodoskok. On izbacuje vodu i ona se prosipa kao biser u nebeskom plavetnilu, ali istog časa pada nazad u prljavštinu. Sva nastojanja da se čoveku usade plemenite osobine i navike, takozvane vrline, osim rođenja od Boga, ostaju slična ukrašavanju božićne jelke jabukama i zlatnim orasima. Jabuke u početku ukrašavaju jelku, ali, zato što nisu njen plod, vrlo brzo uvenu čineći suprotan efekat.

Na to, na ukrašavanje čoveka svodi se sva takozvana civilizacija, spoljna dresura divljaka, pozlata koja brzo spada. "Sastruži Rusa, naći ćeš Tatarina" - govorio je Puškin.

Savremena kriza, propadanje humanosti, moralni pad čoveka - to je civilizacija bez unutrašnjeg kulta istinskog poštovanja svetog Boga. Hrišćanstvo bez Hrista, to je religiozna forma bez duha i života. Nažalost kod nas se, na ovim balkanskim prostorima danas, baš kao i vekovima ranije, potvrđuje potocima krvi i suza ta velika istina Evanđelja sažeta u jednu rečenicu: Morate se od Duha roditi.

No pitanje je kako to postići. "Kako to može biti?" - pitao je Nikodem Isusa.

"Pa ti si verski učitelj", ili sveštenik kako mi to danas kažemo, odgovorio mu je Isus, "Zar ti to ne znaš?"

Ovaj prekor nije bio upućen samo Nikodemu već sigurno i mnogim drugim učiteljima i vođama izraelskog naroda, ljudima koji su poznavajući Božju Reč trebali da znaju istinski put ka isceljenju i preporodu naroda koji je stenjao i tražio izbavljenje. Da li bi se isti prekor mogao uputiti i nekim današnjim vođama crkve? Znaju li oni kako se i zašto čovek ponovo, od Duha mora roditi?

Evanđelje u svojoj suštini jeste ljubav Boga koji hoće da daruje svakom čoveku novi život. Život istinski i večan. Sam Hrist je to objavio kada je rekao: "Jer Bog je tako zavoleo svet da je dao svog Sina, da svaki čovek koji u Njega poveruje, ne pogine, nego da ima život večni."

Takva je ljubav Boga prema čoveku i ona je nedostižna. S razlogom biste mogli reći: "Ja to ne razumem!" Ali ljubav i ne treba razumeti. Nju treba prihvatiti. Zar biste smatrali razumnim stav gladnog čoveka koji kaže: "Neću da uzmem hranu dok ne shvatim sve procese i sve propratne fiziološke efekte koje proces hranjenja izaziva."

Slično je i po pitanju novog, duhovnog rođenja. Tu postoje dve strane: Božanska i ljudska, nebeska i zemaljska, transcedentna i empirijska, neshvatljiva i shvatljiva. Ali baš kao što se ne mora razumeti proces varenja i kako hrana koja je uneta u organizam daje život telu, tako se ne mora razumeti ni kako Bog duhovno oživljava onoga koji je duhovno mrtav. Međutim nešto se ipak mora razumeti. Kao što se hrana koja se unosi kroz usta prihvata celim bićem, tako se isto Božja Reč, koja se unosi kroz razum, ima prihvatiti celim bićem. Pa kada je Božja Reč jednom prihvaćena, ona počinje raditi ono što ni vi ni ja ne razumemo. Ona nas, budući da je Božja Reč duh i život, ona nas duhovno rađa i stavlja u poziciju koju smo imali pre Adamovog pada, u poziciju Božjeg deteta.

Koji su rezultati ili posledice tog novog rođenja? Biblija to definiše jednom rečju - život. Život koji ne umire: večni, pravi, istinski život. Život natprirodan koji je toliko realan i silan da iz korena menja naš ovozemaljski ili prirodni život. Zato je kada govorimo o Evanđelju nepotrebno, čak bih rekao pogrešno govoriti teorijski i mistično, jer o istinitosti Evanđelja postoji toliko pragmatskog dokaza da drugi uopšte nije potreban.

Tamo gde je prodrla poruka Božje "Radosne vesti" u korenu je sasečen paganski način života; odbačeno je ropstvo, ponižavanje žena, uneseni su novi pojmovi i pravila u socijalni život, etika je dobila čvrsti temelj i oslonac; ljubav koja je ušla u međuljudske odnose do neprepoznatljivosti je promenila život.

Ta preobražavajuća snaga Evanđelja može se videti i danas pri posmatranju pojedinih naroda. Što je Evanđelje rasprostranjenije i prihvaćenije u nekom narodu to su viši njegov moralni život, socijalni odnosi, pa i bogatstvo. Još pre pola veka otac Justin Popović je konstatovao: "Što više greha, to manje hleba."

Nismo li baš mi, naša generacija, svedoci istinitosti ovoga zaključka? Inače, kako drugačije tumačiti da u zemljama ateizma, u zemljama komunizma, u državama koje su pod parolom "Za dobrobit čoveka" potisnule Evanđelje na margine danas imamo ratove i glad?

Može li se takav razvoj događaja pripisati jednoj od slučajnosti iz "mora slučajnosti?"

Tridesetih godina prošlog veka, kada je utemeljitelj nauke o evoluciji Čarls Darvin posetio Ognjenu Zemlju, bio je zgranut nad niskim životnim standardom divljaka, nad ubijanjem dece, prinošenjem ljudskih žrtava i razvratom. Nekoliko godina kasnije, kada je ponovo posetio to ostrvo, bio je prijatno iznenađen moralnim promenama domorodačkog stanovništva. Ta promena bila je rezultat propovedanja Evanđelja. Od tada pa do kraja svog života Darvin je materijalno pomagao misiju koja je delovala na Ognjenoj Zemlji.

Evo i jedan događaj koji zvuči gotovo kao anegdota. Polovinom prošlog veka neki prosvećeni ateista boravio je u Africi. Razgovarajući sa stanovnicima sela i domorodačkom elitom, sa podsmehom je govorio o veri u Hrista kao o predrasudi zaostalih ljudi, kad mu sagovornik pribrano odgovori: "Da si ti, moj gospodine, ovamo došao pre desetak godina, mi bismo te ubili, ispekli i pojeli. To što ti sada možeš biti čak i bezobrazan, a ipak odavde otići zdrav i čitav, to je zato što mi već nekoliko godina verujemo u Hrista i primenjujemo biblijska životna načela."

Verujem da su ovih nekoliko ilustracija dovoljan razlog za istinsko traženje Božje Reči jer, s druge strane, negiranje Hrista i odbacivanje Evanđelje dovodi do moralne podivljalosti takozvanog civilizovanog čoveka vraćajući narode prvobitnom egoizmu i svireposti te donoseći svetu haos i razaranje.

 
Stranice ove knjige su objavljene uz dozvolu autora i namenjene su isključivo za internu upotrebu. Kopiranje ili štampanje ove knjige u komercijalne svrhe nije dozvoljeno.
"Ja sam hleb živi koji siđe s neba; koji jede od ovog hleba živeće vavek."
- Jovan 6:51

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 295
Ukupno: 2336388
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/svetlost/016.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.