4. Biblija
Od reformacije crkve početkom šesnaestog veka, kada su u pitanju autoritet i doktrina na osnovu kojih crkva gradi dogmu, izraz "Sola Skriptura", t.j. samo Biblija, potpuno odbacuje crkvenu tradiciju. Naravno ovakav izraz i ponašanje je prihvatila reformirana ili protestanstka crkva, dok tradicionalne crkve (Pravoslavna i Katolička) mnogo polažu upravo na svoju tradiciju. Nesumnjivo da se u tradiciji može naći mnogo toga dobrog, ipak verujem daje "samo Biblija" daleko pouzdaniji i precizniji metod.
Biblija je univerzalna, važeća za sve ljude i sva vremena, zato što je etalon i objektivna okolnost. Između objektivne okolnosti i subjektivne stvarnosti može postojati, a često i postoji, velika razlika.
Objektivna okolnost je recimo daje zima, da je hladno i da termometar pokazuje -20 stepeni na celzijusovoj skali. Pri tome, neki dobro podnapit čovek može izaći iz kakve mehane sav raskopčan zato što je njegov subjektivni doživljaj da je toplo. Ako još i daleko stanuje, pa usput malo prilegne da se odmori, smrznuće se. Njegov subjektivni doživljaj (da je toplo) neće promeniti objektivnu okolnost (daje hladno).
Oprostite mi na ružnoći poređenja, ja to samo pokušavam da koristim drastične ilustracije kakve je i Isus koristio u svojim hiperbolama (Ako te tvoje oko navodi na greh, iščupaj ga i baci od sebe...), jer nikako nije svejedno da li je temelj isključivo Biblija, ili uz nju ravnopravno stoji i tradicija. Biblija je kao onaj termometar. Nepogrešivo, tačno i objektivno pokazuje situaciju. Crkvena tradicija je subjektivni doživljaj te objektivnosti, koja može biti u skladu, ali i u neskladu sa njom.
Pozivanje na tradiciju i njeno uvođenje u etiku čini i apsurdni kompromis teološke filozofske misli sa naturalizmom. Suština naturalističke etike jasno je obznanjena u "Humanističkom manifestu II", gde stoji: "Mi potvrđujemo da moralne vrednosti imaju svoje izvorište u ljudskom iskustvu. Etika je autonomna, zavisi od situacije i nije joj potrebno teološko ili ideološko regulisanje. Etika ishodi iz ljudskih potreba i interesa. Negiranje ovoga iskrivljuje čitav životni osnov. Ljudski život ima smisla zato što mi stvaramo i razvijamo svoju budućnost".
Hrišćanski teizam drži daje poreklo etike nesaznatljivo i određuje da je večni - lični Bog mera za dobro. Dobro je ono što je Bog odredio dobrim. On je vrednost od koje sve ostale vrednosti dobijaju svoju vrednost. Negirati ovo znači uvoditi liberalnu teologiju. Upravo zato se, razmatrajući Božju objavu, Njegovu volju i svrhu za čoveka, ne obraćam tradiciji, nego Bibliji.
Biblija je, slobodno se može reći, logičan i nužan nastavak otkrivenja Boga čoveku, koje je On o sebi već nagovestio kroz samo stvaranje. Kreativno stvaranje omogućuje svest o Bogu, ali je On ipak dobrim delom skriven. Osim izvesnosti da Bog postoji, čovek ne zna ništa u vezi sa Njegovom snagom, prirodom, atributima...
Izjava vere u Boga, sama po sebi, još uvek ne znači ništa. Divlji indijanci (ako su još uvek divlji) sa ostrva Pago - Pago veruju u Boga i obožavaju ga. Budista obrijane glave čini to isto. Pitanje je šta iza pojma Bog podrazumevaju? Iz tog razloga je bilo neophodno čoveku razumljivim jezikom dati objavu. A to je Biblija, Sveto Pismo, t.j. pisana Božja Reč. Kao takva ova knjiga je nezaobilazno najvažnija knjiga u životu! Životu? Šta je to uopšte život? Ako ste kao ja, tada vas odgovor na ovo pitanje silno interesuje.
Nauka nije u stanju da objasni šta je to život. lako su mnogi pokušali da odgonetnu tu pojavu, često su samo još više zakomplikovali. Engleski filozof Herbert Spenser je rekao: "Život je konstantno podudaranje unutrašnjih odnosa prema spoljnim".
Ko je čitao filozofske rasprave, navikao je da filozofi govore komplikovano, ali ovaj ga je baš preterao. U svakom slučaju, to nas navodi na zaključak da filozofi nisu u stanju da daju odgovor na najvažije pitanje, jer modeme definicije života se gotovo i ne razlikuju od one koju je dao još Aristotel. Po njemu život je: "Zajedničko delovanje ishrane, rasta i uništenja".
Čovekov um nije uspeo definisati život, a ipak je lako utvrditi koje biće živi, a koje ne živi. Između živih bića i mrtve materije toliko je duboka provalija da samo onaj koji je u stanju da iz mrtve materije stvori život, može reći šta je to život. Zar tada nije istina da je Biblija nezaobilazno najvažnija knjiga u životu? A opet toliki ljudi se trude da potkopaju njen autoritet.
Biblija je jedinstvena knjiga. Ona sebi uzima za pravo da ljudima kaže šta ne bi smeli, a šta bi trebalo da čine. Ona zahteva da joj se ljudi potpuno pokore. Baš zato što zahteva potpunu pokornost, Biblija i nailazi na veliki otpor. Čovek današnjice ne želi da ima nekog iznad sebe. On hoće da bude "nezavisan". A Biblija je valjda, i jedina knjiga na svetu, koja čoveku pokazuje i dokazuje da ne može, zapravo da nije u stanju da bude nezavisan. Istorija je, rekao bih, dovoljan dokaz za to, jer kada god su ljudi odbacivali uputstva ove knjige, padali su na vrlo nizak nivo svesti i morala.
U velikoj su zabludi oni koji kažu da Bibliju treba zanemariti, čak uništiti, kako bi čovek postao slobodan. I poznata rečenica "Religija je opijum za narod", bavi se takvom rabotom. Međutim, što se čovek više odvaja od Boga i Njegovih uputstava, to se više množi bezakonje, a čovek sam pada u ropstvo greha i poroka.
Tek kada se pouzdaju u Boga i Njegovu Reč, ljudi nalaze pravu slobodu. Reč Božja ne ugnjetava čoveka. Naprotiv. Ona želi da mu bude od koristi. Božja Reč je za čoveka i njegov život kao saobraćajni znak za saobraćaj. Saobraćajni znaci se ne postavljaju da bi terorisali vozače, nego da bi im sačuvali živote. Pred krivinom se postavlja znak koji pokazuje na koju stranu put skreće. Oprezan vozač, kada dođe do znaka, smanjuje brzinu i bezbedno prolazi opasno mesto. Oni koji se ne obaziru na znake, kojima nije potreban "savetodavac", oni su nezavisni, ali zato, koje li ironije, često završe u jarku kraj puta.
Ako je zanemarivanje Biblije i njenih upozorenja jedan od napada na Božju Reč, drugi način, koji je možda još gori od prvog, sastoji se u tome da se Biblija priznaje, ali i izjednačuje sa drugim delima književnosti. "Svi putevi vode u Rim" je možda najpoznatija sekularna analogija za verovanje da mnogi putevi vode ka Bogu. Ali Biblija to ne dopušta. Ona uzima za sebe ekskluzivno pravo i apsolutni autoritet ne deleći svoje mesto ni sa jednom knjigom.
U prvom redu Biblija se razlikuje od drugih knjiga po svežini koja zrači iz nje. Ne treba posebno naglašavati da se punina ovog iskustva može doživeti jedino ako joj se pristupi bez predrasuda. Ko u ovoj knjizi traži odgovor na pitanje šta mu donosi budućnost, u smislu hoće li sutra sresti osobu svog života, ili je čita da bi joj se narugao, biće razočaran. Biblija nije knjiga gatara, iako sadrži mnoga proroštva. Biblija nije naučni udžbenik, mada, kada o naučnim stvarima govori, nigde ne greši. Približno 2500 godina pre nego što je "nauka" prihvatila činjenicu da je Zemlja okrugla, u vreme kada je zvanična nauka tvrdila daje Zemlja ravna ploča koju na svojim leđima nose dve džinovske kornjače, Biblija je dala ovakav opis smaragdne planete: "Krug zemaljski si o ništa okačio".
Biblija je neiscrpna. Možete je čitati jednom, dva puta, trideset puta i uvek je sveža i lepa. "Biblija je još uvek isto toliko silan izvor života kao nekada. Recite da li je Biblija ikada ikoga pokvarila? Ona je Božja Reč, čisti povetarac večnosti. Možeš je čitati koliko god hoćeš, a da se ipak ne zamoriš" - pisao je jedan velikan književnosti.
Ja nisam ni književnik, a kamoli velikan, ali sam zato veliki ljubitelj knjige, pa stoga i sam smem tvrditi isto to - Biblija je uvek sveža. Kako je to sa drugim knjigama? Retko koja se može čitati dva puta, a da čitaocu ne dosadi. Još manje je onih koje bi smo želeli čitati i po treći put. To je razlika između žive i mrtve knjige. Ovim nikako ne poričem postojanje vrlo vrednih književnih ostvarenja. Ta kako bih i mogao kada sam upravo priznao da sam i sam veliki ljubitelj knjige?! Ako mi je dopušteno da se malo i hvalim, reci ću vam da nećete naći baš mnogo ljudi koji su pročitali više knjiga od mene. Ipak, ako bi se sve te knjige stavile najedan tas terazija, a Biblija na drugi, Biblija bi prevagnula. Zapravo, ako bih bio potpuno iskren, rekao bih da se te "druge" knjige ne mogu čak ni porediti sa Svetim Pismom. Kako bi i mogle kada jedino Biblija otkriva istinu o svetu koji nas okružuje, o Bogu i nama samima, umesto da nas, kao lepa književnost, "češe tamo gde nas svrbi".
