4. Sila s visine

Oswald J. Smith

Duh Sveti je može učiniti Reč tako uspešnom danas kao i u dane apostola. On može privesti duše kroz stotine i hiljade kao i kroz jednog ili dvoje. Razlog zašto više ne napredujemo je taj što nemamo Duha Svetoga s nama, u snazi i sili kao u ona nekadašnja vremena.

"Kad bi Duh zapečatio našu službu svojom silom, od malog bi značaja bio naš talent. Ljudi mogu biti siromašni i neobrazovani, njihove reči mogu biti slomljene i negramatičke, ali ako ih prati moć Duha, najponizniji će evanđelist biti uspešniji od najučenijih bogoslova ili najrečitijih propovednika. Posebna sila od Boga, a ne talent, je ona koja zadobija ovo vreme. Ono što nam je potrebno jeste posebno duhovno pomazanje, a ne posebna umna sila. Umna sila može napuniti dvoranu, ali duhovna sila puni crkvu dušama u potrebi. Umna sila može skupiti veliku zajednicu, ali samo će duhovna sila spasiti duše. Ono što trebamo jeste duhovna sila." (Charles H. Spurgeon)

"Ako dopustite da nedostaje Duh, možda će postojati mudrost reči, ali ne mudrost Božja; sila govorništva, ali ne sila Božja; demonstracija argumenata i logike škola, ali ne demonstracija Duha Svetoga i ne logika Njegove svetlosti koja presvedočava, kao što je Savle bio presvedočen pred vratima Damaska. Kada je Duh bio izliven, učenici su svi bili ispunjeni silom odozgo, najneobrazovaniji je jezik mogao utišati one koji su protivrečili i sa novom vatrom prokrčili put kroz prepreke kao što oganj silnim vetrom prokrči put kroz šumu." (Arthur T. Pierson)

"Propovednici Evanđelja trebaju tu silu Duha Svetoga, jer inače ne zadovoljavaju za službu. Jer ni jedan čovek ne zadovoljava za delo službe nekim svojim vlastitim prirodnim odlikama ili sposobnostima niti nekim naučenim odlikama ljudskog učenja i spoznaje, već jedino ovom silom Duha Svetoga. Dok nije obučen u nju, usprkos svim njegovim drugim obrazovanjima, on, sve u svemu, ne zadovoljava. Zbog toga su sami apostoli morali mirovati dok se nisu obukli u silu; morali su čekati u Jeruzalemu dok nisu primili obećanje Duha; do tada nisu propovedali. Da nisu imali tu silu Duha Svetoga, uopšte ne bi imali silu. Zbog toga, ako propovednici Evanđelja nemaju silu odozgo, potrebna im je ta sila s visine; oni nemaju telesnu silu, ali moraju imati duhovnu silu; oni ne trebaju silu od zemlje i od čoveka, ali moraju imati silu iz neba i od Boga, a to znači, sila Duha Svetoga mora doći na njih, jer inače uopšte neće imati silu." (William Dell)

Ali ko je danas u pomazanju? Ko ima to iskustvo? Ono je obećano, ono je preko potrebno, a ipak mi i dalje radimo bez njega, radimo u telu kao učenici koji su svu noć lovili i ništa nisu uhvatili. A tako će biti i sa nama. Jedan sat rada u Duhu više će obaviti od godine dana rada u telu. I plod će ostati. "Duh je ono što oživljava; telo ne pomaže ništa. Reči koje vam ja rekoh duh su i život su." (Jn. 6,63). "Šta je rođeno od tela, telo je; a šta je rođeno od Duha, duh je." (Jn. 3,6). Ono što mi želimo jeste plod Duha Svetoga, čisto zlato bez primesa - i ništa manje od toga. Ne ono što će da propadne, već originalna stvar koja će podneti test vremena i večnosti; da to bude ono šta ćemo da nalazimo na molitvenom sastanku kao i na nedeljnim bogosluženjima. Donosimo li takav plod? Postoji li presvedočenje i dolaze li duše u slavnu slobodu dece Božje?

Jesmo li mi obučeni u silu? Ne mislim pod time da to "u veri ispovedamo" i idemo dalje smatrajući to našim, nego, imamo li mi to kao stvarno iskustvo? Ako nema rezultata, sigurno to nemamo. Ako smo Duhom ispunjeni, postojaće plod Duha Svetoga. Ljudi će se na našim sastancima slomiti i isplakati svoje grehe Bogu. Hajde da vidimo plod ako verujemo u pomazanje. "Primićete silu." Kad ju je Petar primio, tri hiljade je bilo spaseno. Isto je tako bilo i s John-om Smith-om, Samuel-om Morris-om, Charles-om G. Finney-em i drugima - oni su imali plod. To je dokaz, to je test, samo to. Ako sam ja čovek Božji, obučen u silu s visine, duše će se slomiti pod mojim propovedanjem; a ako nisam, ništa se neobično neće događati. Neka to bude test za svakoga propovednika. Time stojimo ili padamo.

Charles G. Finney o tome piše:

"Ja sam doživeo snažno obraćenje ujutro 10. oktobra 1821., uveče istoga dana primio sam silno krštenje Duha Svetoga koje je prošlo kroz mene, kao što se meni činilo, i kroz telo i kroz dušu. Odmah sam uočio da sam obučen u silu s visine, jer je nekoliko reči bačenih pojedincima tu i tamo bilo sredstvo njihova trenutna obraćenja. Moje su se reči kao oštre strele zabadale u duše ljudi. Rezale su kao mač. Lomile su srce kao malj. Mnogi to mogu potvrditi. Često je neka reč pala, a da je se nisam ni sećao, a donela bi brzo presvedočenje i često rezultirala u gotovo trenutnom obraćenju. Ponekad bih uvideo da sam u velikoj meri bez te sile, prazan. Išao bih negde u posetu i uvideo da ne ostavljam spasavajući dojam. Nagovarao bih i molio, ali bez rezultata. Strahujući da ta sila ne ode od mene, uzeo bi tada dan za lični post i molitvu i brižljivo istraživao razlog te vidljive praznine. Kad sam se ponizio i zavapio za pomoć, sila se vraćala na mene sa svom svojom svežinom. To je bilo iskustvo moga života.

Ta je sila veliko čudo. Mnogo puta sam video ljude koji nisu bili u stanju podneti Reč. Najjednostavnije i najobičnije izjave bi ljude kao odrezale sa njihovih sedišta, kao mač, oduzele bi im snagu i učinile ih gotovo nemoćnima kao da su mrtvi. No, nekoliko se puta u mom iskustvu dogodilo da nisam mogao podići glas niti išta reći u molitvi ili nagovaranju, osim tihim glasom, i nisam ih svladao. Ta sila ponekad prožme ozračje onog koji je visoko prožet njome. Mnogo puta je velik broj osoba na jednom području bio obučen u tu silu kad je ozračje čitavog onog mesta bilo prožeto životom Božjim. Stranci koji su dolazili ili prolazili kroz to mesto odmah su bili pogođeni presvedočenjem o grehu i u mnogim slučajevima se obraćali Hristu. Kad se hrišćani ponize i nanovo posvete sve svoje Hristu te traže tu silu, često primaju takvo krštenje da postaju instrumenti za obraćenje više duša u jednom danu nego u čitavom svom ranijem životu. Dok hrišćani ostaju dovoljno ponizni da zadrže tu silu, delo obraćenja ide dalje dok se čitave zajednice i pokrajine neke zemlje ne obrate Hristu. Isto je tako i sa službom."

Gde su muke duše, uznemirena savest, besane noći, stenjanje i vapaji, strašno presvedočenje o grehu, jecaji i suze izgubljenih iz prošlih vremena? Je li moguće da će Bog to čuti i videti i u ovoj generaciji?

Koga ćemo kriviti, slušatelje? Pripisujemo li to njihovoj tvrdoći srca? Leži li krivica tamo? O ne, braćo moja, greška je naša, sebe moramo okriviti. Kad bismo mi bili što trebamo biti i gde trebamo biti, znaci bi sledili kao u stara vremena. Tada ne bi bilo neuspeha, svaka bi nas propoved, koja ne bi uspela slomiti ljude, terala na kolena i rezultirala dubokim istraživanjem srca i poniznošću. Nemojmo nikada kriviti ljude. Ako su naše crkve hladne i kao mrtve, to je zbog toga što smo mi hladni. Kakav pastor, takav narod!

O, koliko je onih koji su ostali bez svoga svedočanstva ili koji nikada nisu upoznali silu Duha Svetoga u svom radu! Njihova je služba bez učinaka, njihovo je svedočanstvo loše, za Boga oni čine malo ili ništa. O da, oni čine nešto reda radi i ponekad su vrlo aktivni, ali to je sve u snazi tela i duhovni rezultati to ne slede. Duše nisu spašene, vernici nisu poučavani i izgrađivani u veri. Njihovo propovedanje ne stvara plod a njihova služba je grozan neuspeh. O, kakvo razočaravajuće iskustvo!

Ali, hvala Bogu, tako ne mora biti jer "primićete snagu," Njegovo je obećanje, i "ostanite u gradu dok se ne obučete u silu odozgo," Njegova je zapovest.

Stih iz Dela 1,8 doslovno glasi: "Ali, primićete snagu pošto Duh Sveti dođe na vas..." Dakle, to pomazanje ili oblačenje u silu jeste iskustvo koje je rezultat nastao po Duhu Svetom koji je sišao na vernika i opremio ga za službu.

Takva su pomazanja jedino primljena kroz vapaje duše u agoniji i kroz duboke i strpljive molitve. Noći i dani smrtne borbe u molitvi za duše ljudi i bezbrojni sati posredovanja koje nalazimo u životu David-a Brainerd-a; teške borbe sa duhovnim silama tame dok mu je telo bilo mokro od znoja, što je bilo karakteristično i za John-a Smith-a - to je nešto što odlazi daleko dalje od "lakog" učenja današnjice, ali je to jedina stvar koja će proizvesti plod i koja će obaviti nebesko delo o kojem govorimo.

Dakle, iz tih sati molitve koja je pobedila mi idemo napred u naše delo u pomazanju, upotrebljavajući mač Duha sa moćnim učinkom. Molitva je tajna. Nema zamene za nju. A za svako posebno delo mora biti i posebno pomazanje. Ne radi se tu samo o stvarima predanja i verovanja. O ne! Slavni natprirodni rezultati o kojima govorim ne postižu se tako lako. Oni koštaju i koštaju!

"'Svi su ovi bili jednodušno ustrajni u molitvi...' Molitva iskrena, molitva jednodušna, molitva ustrajna - to su uslov, a budemo li ih ispunili, sigurno ćemo se 'obući u silu odozgo'! Nikada nemojmo očekivati da će sila pasti na nas samo zato što smo se slučajno jednom probudili i tražili je. I ni jedna zajednica hrišćana nema pravo tražiti veliku manifestaciju Duha ako nije spremna 'jednodušno' sudeluje u molitvi - čekati i moliti kao da se to tiče svakog pojedinog od njih.

Samo ustrajnim čekanjem ćemo doći pred prestolje milosti i primiti sveti oganj; samo će onaj koji tamo dovoljno dugo čeka u veri upiti taj oganj i izaći iz svog zajedništva sa Bogom noseći obeležja mesta na kojem je bio. Za svakog pojedinačnog vernika i iznad svega, za svakog radnika u vinogradu Gospodnjem, jedini put da stekne duhovnu silu je da pred prestoljem Božjim strpljivo čeka krštenje Duhom.

Ako, dakle, vaša duša nije ispunjena Božjim ognjem, i oni koji vam se približavaju ne osećaju neki tajanstveni uticaj koji iz vas izlazi, primaknite se ka izvoru ognja, prestolju Božjem i Jagnjetu, te se isključite iz sveta - ovog hladnog sveta koji tako brzo potkrada naš oganj. Uđite u svoju tajnu klet, zatvorite vrata, i tamo, nasamo, pred prestoljem, čekajte krštenje; tada će vas oganj ispuniti, a kad izađete, sveta će vas sila pohoditi, te tada više nećete raditi u svojoj vlastitoj snazi, već u 'očitovanju Duha i snage.'" (William Arthur)

Mnogi koji misle da su u pomazanju, su u lažnom iskustvu. Sve što mogu reći je da nedostaje dokaza. Da jesu, iste bi se stvari događale kao onima koji su uistinu pomazani svedoci. Ako su sva krštenja i ispunjenja Duhom Svetim u današnjim obraćenjima stvarna, čitava bi zemlja bila zapaljena. Jao, da je samo jedan muškarac ili jedna žena primila pomazanje, gradovi bi i sela kilometrima unaokolo bili pogođeni silnim probuđenjem i hiljade bi došle pod duboko presvedočenje o grehu i vapile za milošću. Dokaz pomazanja je uvek vidljivi rezultat. Dokaz daje Ilijin duh pao na Jeliseja bila je činjenica da je i on udario po vodama Jordana i razdvojio ih.

Zašto je to tako teško dobiti, pitate? Zašto? Zato što Bog ne izliva svoga Duha na telo. On najpre mora svoje delo učiniti u nama, a uvek je za to potrebno dugo vreme, jer mu ne dopuštamo da sa nama radi onako kako On hoće. Miris našeg vlastitog imena (ega), ljubav prema slavi ili druge takve grešne prepreke, zadržavaju ga na svakom koraku. On nas ne može poniziti; ali nije u stanju obnoviti naše srce, jer ne želimo mu ga predati.

Ili štaviše, On zna da nam ne može poveriti takvu veliku čast, jer bi sa njome doživeli brodolom vere. O, kako su žalosni i bolni slučajevi ljudi i žena koji su jednom bili silno upotrebljavani u probuđenjima i u pomazanju, Duha dovodeći stotine duša Bogu, ali koji su izgubili svoj blagoslov i na kraju radili u telu, uradivši malo ili ništa! Oni su to smatrali olakim; naduli su se, uzoholili i dopustili nekom malom grehu da uđe. Duh Sveti se ožalostio te su se našli, kao Samson nekad, lišeni svoje snage. Jednom kad su propovedali, duše su pod strašnih presvedočenjem glasno tražile milost. Sad moljakaju i laskaju; sastanci su im mrtvi i hladni i tek šačica odgovara na njihov poziv, a ni oni nisu plod Duha Svetoga.

Ostaje jedino da damo svedočanstva onih koji su se obukli u silu, da nas oni uvere u stvarnost tog iskustva. A ako je Bog to dao jednome ili desetorici, On to može dati i svima.

"Trinaest godinama sam se," piše Evan Roberts, "molio za Svetoga Duha, a evo na koji sam način bio doveden do te molitve. William Davies, starešina, jedne je večeri rekao: 'Ostanite verni. Što bi bilo da se Duh spusti, a vi niste prisutni? Setite se apostola Tome! Kakav je to bio gubitak!'

Tada sam sam sebi rekao: 'Ja ću primiti Duha!' te sam celo vreme, uprkos svim poteškoćama i vremenskim neprilikama, odlazio na sastanke. Često sam dolazio u napast da se pridružim dečacima u vožnji čamcima po talasima. Ali uvek sam ponavljao: 'Seti se svoje odluke!' Deset ili jedanaest godina verno sam odlazio na molitvene sastanke moleći se za probuđenje. Da, to je bio Duh Sveti koji me je poticao da tako mislim."

Na jednom jutarnjem sastanku kojem je prisustovao i Evan Roberts, evanđelist je gorljivo molio slušatelje da dopuste Gospodu da ih slomi. Roberts-u je Duh progorovorio: "To je ono što ti trebaš - biti slomljen, skršen."

Evo kako on opisuje to svoje iskustvo: "U grudima sam osećao neku živu silu. Ona je rasla i rasla i mislio sam da će me razneti. Ključalo mi je u grudima. Ključao je to onaj redak iz Svetoga pisma: 'Bog pruža svoju ljubav...' Pao sam na koljena i rukama se uhvatio za stolicu ispred sobe. Suze i znoj su mi tekli niz lice, mislio sam da mi se sleva krv." Neki su mu prijatelji priskočili i brisali mu lice. A on je plakao: "O, Gospode, slomi me..." Odjednom se spustila slava!

Roberts nastavlja: "Kad sam bio slomljen, prekrio me oblak mira, a oni oko mene su pevali: 'Čujem Tvoj glas dobrodošlice'. Dok su pevali, razmišljao sam o Sudnjem danu i bio sam ispunjen sažaljenjem za one koji će se morati slomiti onoga dana. Plakao sam. Tada je spasenje duša postalo teret moga srca i želeo sam obići celi Wales. A da je bilo moguće, bio bih čak voljan platiti Bogu za tu čast da mogu ići."

Takvo je bilo iskustvo Evan-a Roberts-a, kojemu je Bog dao tu čast da bude Njegov instrument u velikom velškom probuđenju. Sad poslušajmo svedočanstva John-a Wesley-a i Christmas-a Evans-a:

"Oko tri ujutro, dok smo određeno vreme bili u molitvi, sila Božja je silno sišla na nas, tako da su mnogi klicali od ogromne radosti, a mnogi su pali na pod. Čim smo se malo povratili od strahote i iznenađenja od prisutnosti Njegovog Veličanstva, jednoglasno smo uzviknuli: 'Slavimo Te, o Bože, i priznajemo da si ti Gospod.'" (John Wesley)

"Bio sam umoran od hladnog srca prema Hristu, Njegovoj žrtvi i delu Njegovog Duha - umoran od hladnog srca za propovedaonicom, u tajnoj kleti molitve, u kancelariji. Petnaest godina ranije osećao sam da srce u meni gori kao da sam hodao sa Isusom na putu za Emaus. Nikada neću zaboraviti onaj dan kad sam se penjao prema Cader Idrisu, mislio sam da bi mi kao propovedniku dužnost bila da se molim, međutim, srce mi je bilo tvrdo, a duh mi je bio svetovan. Počevši u ime Isusa, ubrzo sam osetio da spone popuštaju i da se stara tvrdoća srca smekšava, te da se, kako sam mislio, brda od mraza i snega u meni drobe i rastapaju. To je u mojoj duši stvorilo pouzdanje u obećanje Duha Svetoga. Osećao sam da mi se čitav um oslobodio od nekih velikih okova, te su mi suze obilno potekle i bio sam prisiljen zavapiti za milostivim pohođenjem Božjim - da u mojoj duši obnovi radost Njegova spasenja i da pohodi crkve svetih; po imenu sam molio za gotovo sve propovednike u kneževini. Bitka je traja tri sata; uvek se iznova dizala poput jednog talasa za drugim ili poput visoke bujice nošene jakim vetrom, dok moje telo nije klonulo od jecanja i plakanja. Tako sam i telo i dušu, darove i dela - čitav svoj život - predao Hristu svaki dan i svaki sat koji mi je preostao." (Christmas Evans)

Sad vidljivo ojačan "u snazi po Njegovu Duhu u unutrašnjem čoveku", radio je obnovljenom snagom i žarom, a novi i jedinstveni blagoslovi spuštali su se na njegov rad. U dve se godine deset njegovih propovedničkih mesta povećalo na dvadeset, a šest stotina obraćenika dodano je crkvi pod njegovom vodstvom.

O, da nam je Tvoga Duha moć silna
i Tvoje odozgo pomazanje,
da nam je nebeska kiša milosti
i ljubavi Božje punina!

To je potreba naša, samo to,
od nje veće ništa neće biti!
Pomazanje sada mi tražimo,
Samo ono nam može pomoći.

Grehe naše Bogu priznajemo
i Njemu sve svoje predajemo.
Blagosloviće, verujemo,
dok ime Njegovo prizivamo.

I tako se molitvi predajemo
da Bog da da se susretnemo;
srca će naša prvo pripremiti,
delo u nama dovršiti.

Tad će ljudi krenuti ka Golgoti
srcem pod bremenom jada.
Spasenje će naša tema biti,
ovde na zemlji već nebesa.


O. J. S.
"Misao o neophodnosti Boga je toliko sveta, toliko dirljiva, toliko premudra, i toliko ona služi na čast čoveku."
- Dostojevski

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 1604
Ukupno: 2445497
Generisano za: 0.003''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/plac/004.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.