5. Presvedočenje o grehu

Oswald J. Smith

Jedna je stvar uvek bila prisutna u velikim probuđenjima, u prošlosti, a to je duboko i istinsko presvedočenje o grehu. To je danas jedan od vitalnih elemenata koji nedostaje.

Gde je izvorno presvedočenje o grehu, tamo ne treba u snazi tela nagovarati, laskati i gurati; grešnici će doći bez prisiljavanja; doći će, jer moraju doći. Oni koji odlaze kući sa sastanaka ne mogu niti jesti niti spavati zbog dubokog presvedočenja i nije ih potrebno nagovarati i laskati im da bi tražili oslobođenje.

U modernim kampanjama evanđelisti pozivaju ljude da prihvate Hrista i to je ispravno. Ali kad bi smo samo mogli čuti grešnike kako prizivaju Hrista da ih prihvati! Ljudi danas uzimaju spasenje na tako hladan i formalan način kao da sklapaju neki posao, i to izgleda kao da oni Bogu čine čast što su se udostojili prihvatiti Njegovu ponudu spasenja. Njihove su oči suve, osećaj greha nedostaje i ne postoji neki znak kajanja i slomljenosti. Oni na to gledaju kao na neku "mušku stvar" koju treba učiniti. Ali jao, da je samo postojalo presvedočenje! Da su došli ponizna srca, slomljeni i skrušeni, da su došli s vapajem duše opterećene krivicom: "Bože, budi milostiv meni grešniku!" - da su došli dršćući s onim životno važnim pitanjem koje je postavio tamničar u Filipima: "Šta mi treba učiniti da se spasim?" - kakvi bi samo obraćenici to bili!

Ako želimo imati plod Duha Svetoga, Bog mora pripremiti tlo; pre nego ljudi mogu istinski poverovati, Duh Sveti mora presvedočiti o grehu. Pravilno je reći ljudima da veruju kad je Bog učinio svoje delo u njihovom srcu, ali pre svega oni moraju osetiti svoju potrebu. Pre nego mi kažemo: "Veruj u Gospoda Isusa Hrista pa ćeš se spasiti!" čekajmo da Duh Božji učini svoj deo. Najpre moramo videti znakove presvedočenja kao u slučaju tamničara u Filipima. A kad je teskoba tako duboka postala, da su prisiljeni glasno zavapiti: "Šta mi treba učiniti da se spasim?" znaćemo da su spremni da ih se potakne da se pouzdaju i primenjuju veru u Hrista.

"Danas postoji drugo evanđelje, vrlo popularno, koje iz plana spasenja isključuje presvedočenje o grehu i pokajanje, koje traži od grešnika uglavnom samo umni pristanak na činjenicu o njegovoj krivici i grešnosti, kao i intelektualni pristanak na čnjenicu i dovoljnost Hristove žrtve; a takav mu pristanak daje, odnosno govori, da ide u miru i da bude srećan i siguran da je Gospod Isus sve ispravio između njegove duše i Boga, te viče mir, mir, kad mira uopšte nema.

Krhka i lažna obraćenja takve vrste mogu biti jedan od razloga zašto toliki koji su uzeli zdravo za gotovo ispovedanje hrišćanstva, svojim životom, koji nije u skladu s onim što ispovedaju, te na kraju svojim vraćanjem u svetovnost i greh, obeščašćuju Boga i donose sramotu Crkvi. Pre nego se radi greha može žaliti, on se mora osetiti. Grešnici moraju biti u žalosti pre nego mogu biti utešeni. Prava su obraćenja velika potreba ovoga vremena! Obraćenja kakva su nekada bila uobičajena, ponovo će biti kad Crkva sa sebe strese svoju ravnodušnost, prigrabi Božju snagu i sazove onu staru silu. Tada će, kao u stara vremena, grešnici drhtati od straha Gospodnjeg." (J. H. Lord.)

Da li bi nama palo na pamet da pozovemo lekara kada nismo bolesni? Potičemo li mi zdrave i jake da požure lekaru? Zar čovek koji dobro pliva poziva one na obali da ga dođu spasu? Svakako da ne! Ali čim dođe bolest, odmah osećamo potrebu i pozivamo lekara. Znamo da nam je potrebno lečenje. Kada osetimo da tonemo ispod površine i shvatimo da se davimo, odmah pozivamo u pomoć. A kakva je tek agonija kroz koju prolazimo kad tonemo i shvatimo da smo izgubljeni i da moramo poginuti ako nas neko ne spasi!

Tako je to i s dušom koja je na putu smrti. Kad je čovek presvedočen o svom izgubljenom stanju, on vapi u svojoj gorkoj teskobi duše: "Šta moram učiniti da se spasim?" Njemu nije potrebno nagovaranje i laskanje, za njega je to pitanje života ili smrti i učiniće sve da bude spasen.

To pomanjkanje presvedočenja je rezultat lažnog probuđenja, te najvažnije delo ostaje neobavljeno. Jedna je stvar podići ruku, a sasvim druga spasiti se. Duše moraju biti dovedene u čistu i trajnu slobodu da bi delo trajalo. Jedna je stvar imati na stotine onih koji u uzbuđenju (evangelizacione) kampanje ispovedaju obraćenje, ali je sasvim druga, vratiti se za pet godina i naći ih još uvek tamo.

John Bunyan je to dobro razumeo kad je Hrišćanina prikazao sa velikim teretom greha na leđima i opisao njegovo stanje duše dok se nije rešio svog tereta u podnožju krsta.

Bog je dao svoj vlastiti karakter svojoj Reči. On je naziva "oganj", "malj" i "mač." Oganj peče, udarac malja boli, a rez mača stvara stvarnu bol. A kad se Njegova Reč propoveda u sili pomazanja, ona ima tačno istu moć. Ona pali poput ognja, lomi poput malja i probada poput mača, a duhovna ili duševna bol isto je tako oštra i stvarna kao i telesna. Ako ne, onda nešto ne valja ili s porukom ili s onim koji je iznosi.

"Kad bi neko ko je izvršio neki strašan zločin iznenada bio uhvaćen i kad bi mu neki glasnik pravde probudio savest kroz reči Svetog pisma: 'Ti si taj čovek," bilo bi savršeno prirodno za krivca da prebledi, zamuca, zadrhti i pokaže svaki simptom stvarne agonije i muke. Kad je Valtazar, asirski kralj, vidio prste čovečje ruke kako pišu po obeljenom zidu palate, "preblede, misli ga uznemiriše, zglobovi njegovih kukova popustiše, i koljena mu stadoše udarati jedno o drugo." Ti se učinci nikada nisu smatrali neprirodnima. Zašto bi se onda smatralo čudnim videti grešnike, koji su snažno probuđeni Duhom Božjim i koji su tako duboko presvedočeni o veličini svojih zločina, da strepe da će svakoga trenutka biti bačeni u jezero ognjeno i da si zamišljaju da se pakao pokrenuo s dna da bi ih sreo na njihovom dolasku? Zašto bi se držalo neprirodnim da takve osobe otkrivaju spoljašnje simptome uznemirujuće muke i strepnje u sebi?" (Sećanja na Williama Bramwella)

"Usred propovedi jedan je čovek zavapio. Osjećao sam da se trebamo moliti, jer od vapaja i suza svud po kapeli nismo više mogli propovedati." (Thomas Collins)

"Kveker koji je stajao u blizini bio je vrlo nezadovoljan 'pretvaranjem' tih stvorenja te je grizao usne i mrštio se, ali je pao na pod kao gromom pogođen. Agonija u kojoj je bio bila je strašna za gledati. Vruće smo molili Boga da ga ne krivi za njegovu ludost, te je ubrzo podigao glavu i glasno zavapio: 'Sad znam da si prorok Gospodnji.'" (John Wesley)

"J. H. je bio čovek uobičajnog života i govora, jedan od onih koji neprestano odlaze najavne molitve i sakramente, bio je revan za svoju crkvu i protiv svih drugih denominacija. Čuvši da ljude nešto čudno spopada na tim mestima, došao je da sam vidi i prosudi. Bili smo na putu kući kad nas je neko sreo i obavestio da je J. H. poludio. Seo je večerati, ali je na umu imao samo jednu misao da prvo mora pročitati propoved Spasenje po veri, koju je posudio. Čitajući poslednju stranicu, promenio je boju, pao sa stolice i počeo užasno urlati udarajući glavom o pod. Komšije su se uznemirile i skupile u kući. Ja sam došao između jedan i dva, i našao ga na podu, soba je bila puna ljudi koje je njegova žena htela isterati, ali je on glasno plakao: 'Ne, neka svi dođu, neka sav svet vidi sud Božji!' Dvojica ili trojica su ga držali kako su najbolje mogli. Odmah me je pogledao i pruživši ruku zavapio: 'Jao, ovo je onaj za kojeg sam rekao da vara ljude. Ali Bog me je zatekao. Rekao sam da je to sve obmana. Ali nije'. Svi smo pošli na molitvu; njegove su boli nestale, a telo i duša su mu bili dovedeni u slobodu." (John Wesley)

"Sila Božja je sišla na skupštinu poput silna vetra i sa zapanjujućom silom sve nas svladala. Stajao sam zadivljen od njena uticaja koji je gotovo posvuda dosegao čitavo slušateljstvo i ne bi to mogao uporediti sa nečim prikladnijim, od sile silnog proloma oblaka ili nabujale reke koja sa svojom neizdrživom težinom i pritiskom ruši i preplavljuje sve pred sobom šta joj se nalazi na putu. Gotovo su svi, svih dobi, bili sagnuti od brige, i teško da je iko bio u stanju podneti šok tog iznenadnog delovanja; stari ljudi i žene koji su godinama bili jadni pijanci i neka mala deca, ne starija od šest ili sedam godina, bili su u muci za svoju dušu kao i osobe srednje dobi.

Najtvrdokornija srca su se sada morala poniziti. Glavni se čovek među Indijancima sad ozbiljno zabrinuo za svoju dušu, te je gorko plakao. On je ranije bio najsigurniji i najsamopravedniji, o svom je stanju mislio da je dobro, jer je više znao od većine Indijanaca. Sa velikom mi je sigurnošću dan ranije rekao da je hrišćanin više od deset godina. I drugi je čovek, poodmakle dobi, koji je bio ubica, vračar i notorni pijanac, bio doveden pod presvedočenje, te je vičući i sa mnogo suza tražio milost, mnogo žaleći što se još više nije mogao zabrinuti kad je video svoju tako veliku opasnost.

Posvuda su molili i vapili za milošću, u svim delovima kuće, mnogi i napolju, a veliki broj nije mogao niti otići niti stajati. Njihova je zabrinutost bila tako velika, svakog pojedinog za sebe, da niko nije primećivao one oko sebe, svako je slobodno molio za sebe." (David Brainerd)

"Kapela je bila i više nego puna. Reč je bila 'živa i delotvorna' velik broj ljudi je bio 'duboko u srcu potresen' i u smrtnoj je borbi presvedočenja silno vapio za milošću. Nakon propovedi sledio je molitveni sastanak. Stigla je ponoć, a pokajnici su još uvek bili na svojim kolenima odlučni moliti dok ne zadobiju pobedu. Kako su jedan za drugim poverovavši stekli mir, udaljavali su se, te su drugi, čija su srca bila pogođena, zauzimali njihova mesta. Iako je Squire bio umoran, tako je žarko bilo buđenje da se uznemiren i ožalošćen narod nije dao nagovoriti da napusti kapelu, te je molitveni sastanak bez prekida trajao čitavu noć i čitav sledeći dan i noć. Obratilo se preko stotinu duša, a i mnogi su se stari ispoveditelji vere probudili i predali Bogu kroz jedno novo i potpuno posvećenje." (Sećanje na Squire-a Brooke-a)

"Dok su bili zauzeti molitvom, dvoje je od onih koji su ušli bilo je probuđeno, te su počeli vapiti za milošću." (William Carvosso)

"Dok sam molio, sila se Božja spustila te su on i njegov raskajan prijatelj bili pogođeni u srce i glasno zaplakali radi svojih greha." (William Carvosso)

"Kad presvedočenje u umnom procesu dosegne svoju kritičnu tačku, osoba u svojoj slabosti ne može ni sediti, ni stajati, ni klečati, ni ležati na podu. Velik je broj tako presvedočenih osoba u ovom gradu, kao i u susjednom, a sad verujem i u svim pravcima na sever gde je probuđenje. Mnogi su iznenada kao udarcem oboreni te mlitavo padaju na pod, kao paralizovani su i bez snage, kao da su tog trenutka pogođeni puščanim zrnom. Padaju sa dubokim stenjanjem, neki divlje vičući od užasa, a velik broj silno ozbiljno preklinjući: 'Gospode Isuse, budi milostiv mojoj duši!' Celo im telo drhti kao list jasike; na prsima osećaju nepodnošljivu težinu; doživljavaju osećaj gušenja, a oslobođenje od svega toga nalazi se jedino u glasnoj i ustrajnoj molitvi za oslobođenje. Telesna muka i duševna teskoba obično traju dok ne nađu barem malo vere u Hrista. Tada se izgled, boja glasa i pokreti smesta menjaju. Teskoba i očaj promene se u zahvalnost, trijumf i obožavanje. Jezik i izgled, strašne borbe i glasno očajno izražavanje prezira uverljivo govore, kao što učesnici sami govore, da su u smrtnoj borbi sa starom zmijom. Znoj teče sa napaćenih žrtava, sama kosa im je natopljena znojem. Neki prolaze kroz taj iscrpljujući sukob nekoliko puta, neki samo jednom. Ne postoji glad za hranom, mnogi više dana ništa ne jednu. Ne spavaju, iako neki leže na podu zatvorenih očiju." (Irsko probuđenje, 1859.)

"Sila Gospodnjeg Duha postala je tako jaka na njihovim dušama, i kao da će slomiti sve pred sobom, poput silna vetra Pentekosta. Neki su vikali od agonije; drugi su - među njima i neki snažni ljudi - pali na tlo kao da su mrtvi. Bio sam nateran da izgovorim psalam, ali naši su se glasovi mešali sa tugovanjem i ječanjem mnogih zatvorenika koji su uzdisali za oslobođenjem." (William Burns)

"Probuđenje uvek uključuje presvedočenje o grehu u crkvi. Otpali ispoveditelji vere ne mogu se bez dubokog istraživanja srca probuditi na službi Božjoj i započeti ispravan život. Izvori greha se moraju uništiti. U pravoj probudi hrišćani su uvek dovedeni pod takvo presvedočenje, oni svoje grehe vide u takvom svetlu da često ne mogu verovati da će ih Bog ponovo prihvatiti. To se ne događa uvek do tih krajnjih mera, ali u izvornom probuđenju uvek postoji duboko presvedočenje o grehu." (Charles G. Finney)

Spasi, Gospode, molim Te, spasi danas,
presvedoči i od greha spasi;
tvrda srca slomi, pokajanje daj,
idi Duše, mnoge dovedi!

Izlij Duha Gospode, to Te molim,
da padne i spasi;
velike i male, bogate i jadne,
dragocene duše izbavi!

Neka teška tuga i patnja
na svakog od nas padne sada,
dok rođene Hristovom krvlju
duše do Tvog ne dođu oltara!

Gospode, molim Te, spasi izgubljene
pre no što Isus opet dođe;
Duše Božji, i dalje se trudi i zovi
da ne bi jednom mnogi plakali!

O, Božanski Duše, od nas ne odlazi;
ne dozvoli da grešnik pogine!
Smrt je blizu, noć već dolazi,
gle, sluga Tvoj plače i uzdiše!


O. J. S.
"Ako ćeš na bezakonje gledati, Gospode, Gospode, ko će ostati? Ali je u Tebe praštanje, da bi Te se bojali."
- Psalam 130:3-4

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 1973
Ukupno: 2443778
Generisano za: 0.006''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/plac/005.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.