3. Trudovi duše
U Isaiji 66,8 čitamo: "A tek što je osjetila trudove, Sionka rodi sinove!" (Prev. Stvarnost) i ovo je osnovni elemenat u radu Božjem. Mogu li se deca roditi bez boli? Postoji li rođenje, bez trudova? A koliki očekuju na duhovnom području ono što nije moguće na prirodnom!
O, braćo moja, ništa, apsolutno ništa manje od trudova duše neće roditi duhovnu decu! Finney nam govori da on nije mogao ni reč izgovoriti, samo je stenjao i jecao dok je Boga preklinjao za neku izgubljenu dušu. To je bio pravi trud - bol.
Možemo li mi bolovati nad detetom koje se utapa, a ne i za dušom koja gine? Nije teško plakati kad shvatimo da to malo dete nestaje pod površinom vode - zauvek. Teskoba je tad spontana. Nije teško pasti u agoniju kad vidimo da se iz kuće iznosi kovčeg u kome leži telo onog što smo ga ljubili. Da, u takvo vreme suze su prirodne, spontane. Ali jao, shvatiti i znati da duše, dragocene i besmrtne duše, ginu svuda oko nas odlazeći u mrak i očaj da bi bile večno izgubljene, a ipak ne osećati muku, ne liti suze, ne poznavati trudove! Kako su naša srca samo hladna! Kako malo znamo o Isusovom saosećanju! A ipak nam Bog to može dati, ali je greška naša ako to nemamo.
Sećate li se, Jakov se borio dok nije nadvladao. Ali ko, jao, ko to danas čini? Ko se stvarno u molitvi bori?
Koliki čak i naši najduhovniji hrišćanski vođe zadovoljni provode nekoliko minuta dnevno na svojim kolenima i tada se ponose tim vremenom koje su dali Bogu! Očekujemo posebne rezultate - a posebni rezultati su mogući i znaci i čuda će slediti - no jedino kroz poseban trud na duhovnom području. Zbog toga ništa manje od neprestanog preklinjanja u smrtnoj borbi za duše u molitvi, satima i satima, danima i noćima, neće doneti pobedu. Zato, "... plačite sveštenici; ridajte koji služite oltaru, dođite, noćujte u kostreti, sluge Boga mog; jer se unosi u dom Boga vašeg dar i naliv. Naredite post, oglasite praznik, skupite starešine, sve stanovnike zemaljske, u dom Gospoda Boga svog, i vapite ka Gospodu..." (Joil 1,13-14). O, da, Joil je poznavao tajnu. Hajde onda da sve drugo ostavimo i "zavapimo Gospodu"!
"U biografijama naših praočeva, koji su bili vrlo uspešni u zadobivanju duša, čitamo da su satima nasamo molili. Zbog toga se pojavljuje pitanje možemo li mi imati iste rezultate, a da ne sledimo njihov primer? Ako možemo, tada dokažimo svetu da smo pronašli bolji put; ali ako ne, tada u ime Božje ponovno počnimo slediti one koji su kroz veru i strpljenje postigli obećanje. Naši praoci su plakali, molili i borili se u smrtnoj borbi pred Gospodom za spasenje grešnika i nisu prestajali dok ti grešnici nisu bili probodeni mačem Reči Božje. To je bila tajna njihova silna uspeha; kad su stvari bile slabe i nisu se micale, oni su se borili u molitvi dok Bog nije izlio svoga Duha na narod i dok se grešnici nisu obratili." (Samuel Stevenson)
Svi su ljudi Božji postali silni ljudi u molitvi. Čuli smo da u Kini sunce nikada nije izašlo, a da nije našlo Hudson Taylor-a na kolenima. Nije čudo da je Kineska unutarnja misija bila tako divno upotrebljena od Boga.
Obraćenje je delovanje Duha Svetoga, a molitva je sila koja jamči to delovanje. Duše ne spašavaju ljudi, nego Bog, a s obzirom da On deluje u odgovoru na molitvu, nemamo drugog izbora nego slediti ovaj božanski plan. Molitva pokreće Ruku koja pokreće svet.
Molitva koja pobeđuje nije laka. Jedino oni koji su se borili sa silama tame znaju koliko je ona zaista teška. Pavle govori da "naš rat nije s krvlju i s telom, nego s poglavarima i vlastima, i s upraviteljima tame ovog sveta, s duhovima pakosti ispod neba." (Ef. 6,12). A kad Duh sveti moli, On moli sa "uzdisanjem neiskazanim." (Rim. 8,26)
O, kako je malo onih koji nalaze vremena za molitvu! Za sve imamo vremena, za spavanje i jelo, za čitanje časopisa i romana, za posete prijateljima, za sve drugo pod suncem, ali ne i vremena za molitvu, za najvažniju od svih stvari, za onu najpotrebniju.
Setimo se Susannah Wesley koja je, uprkos činjenici da je imala devetnaestero dece, pronalazila vremena da se svakoga dana zatvara u svoju sobu na puni sat da bi bila nasamo s Bogom. Prijatelji moji, ne radi se tu toliko o slučaju - pronalaženja vremena, nego o stvaranju vremena. Ako smo voljni, stvorićemo vreme.
Apostoli su to držali tako važnim da čak nisu ni posluživali za stolovima, nego su rekli: "A mi ćemo u molitvi i u službi reči ostati." (Dela 6,4). A koliko je propovednika danas preopterećeno financijskom stranom službe i koliko ih očekuje da to moraju nositi! Nije ni čudo da je njihova duhovna služba tako male vrednosti! "Tih, pak, dana iziđe na goru da se pomoli Bogu; i provede svu noć na molitvi Božjoj..." (Lk. 6,12). Takav je izveštaj zapisan o Sinu Božjem; a ako je to Njemu bilo potrebno, koliko je više nama! O, promislite! - "celu noć na molitvi". Koliko bi se to puta moglo zapisati za nas? Iz ovoga dolazi Njegova snaga! Iz ovoga dolazi i naša slabost!
Kako često su proroci starih vremena podsticali na život molitve! Slušajte Isaiju dok uzvikuje:
"Na zidovima tvojim, Jerusalime, postavih stražare, koji neće umuknuti nikada, ni danju ni noću. Koji pominjete Gospoda, nemojte ćutati. I ne dajte da se umukne o Njemu dokle ne utvrdi i učini Jerusalim slavom na zemlji." (Isa. 62,6-7).
"Između trema i oltara neka plaču sveštenici, sluge Gospodnje, i neka kažu: Prosti, Gospode, narodu svom, i ne daj nasledstvo svoje pod sramotu, da njim ovladaju narodi; zašto da kažu u narodima: Gde im je Bog?" (Joil 2,17).
Ne da su samo podsticali na molitvu, već su i sami molili. Danilo govori: "I okretoh lice svoje ka Gospodu Bogu tražeći Ga molitvom i molbama s postom i s kostreti i pepelom. I pomolih se Gospodu Bogu svom..." (Dan. 9,3-4)
I Jezdra je upotrebio isto snažno oružje, u svakoj teškoj situaciji: "... klekavši na kolena svoja raširih ruke svoje ka Gospodu Bogu svom..." (Jezd. 9,5). Tada je sledila njegova vrlo važna molitva. Istu metodu koristio je i Nemija: "A kad čuh te reči sedoh i plakah, i tužih nekoliko dana, i postih i molih se pred Bogom nebeskim." (Nem. 1,4).
Takva je bila praksa i Prve crkve. Kad je Petar bio u tamnici, Sveto pismo govori da je "Crkva neprestano molila Boga za njega."
Sada se na kraju možemo okrenuti onome šta je zabeleženo kako je Bog radio sa svojim počašćenim slugama i čuti što oni imaju za reći o tajni tih rezultata. Ah, neka On na nas stavi breme molitve i prošnje koje je bilo na tim silnim duhovnim velikanima i koje ih je ispunjavalo takvim trudovima!
"John Livingston-e je proveo čitavu noć u molitvi, u oči 21. juna 1630. nameravajući propovedati narednog dana. Nakon što je govorio sat i pol, nekoliko je kapi kiše uznemirilo ljude, ali je Livingston-e, pitajući ih imaju li zaklon od oluje Božjega gnjeva, nastavio propovedati još jedan sat. Na licu mesta obratilo se pet stotina ljudi." (Livingstone iz Shottsa)
"Jednom sam poznavao propovednika koji je imao probuđenje četrnaest uzastopnih zima. Nisam znao kako je do toga došlo dok nisam video jednog od njegovih članova kako se digao na molitvenom sastanku i priznao: 'Braćo' rekao je, 'dugo sam imao naviku moliti svake subote do iza ponoći za silazak Duha Svetoga na nas. A sad, braćo, priznajem' i počeo je plakati, 'da sam zanemario to činiti dve ili tri nedelje'. Tajna se otkrila. Propovednik je imao molitvenu crkvu." (Charles G. Finney)
"Pobedonosna molitva je ona molitva koja postiže blagoslov koji traži. To je ona molitva koja delotvorno pokreće Boga. Sama zamisao delotvorne molitve je da postigne svoje ciljeve." (Charles G. Finney)
"U jednom gradu nije bilo probuđenja mnogo godina; Crkva je gotovo izumrla; omladina je sva bila izgubljena i vladala je duhovna pustoš. U povučenom delu grada živeo je jedan starac, kovač po zanimanju, tako mucava jezika da ga je bilo neprijatno slušati dok je govorio. Jednog petka dok je sam radio u svojoj kovačnici, um mu je bio vrlo zaokupljen stanjem Crkve i ljudima u grehu. Njegova je agonija postala tako velika da je bio primoran ostaviti posao, zaključati vrata i provesti poslepodne u molitvi. On je nadvladao i na Dan Gospodnji molio propovednika da sazove 'poseban sastanak'. Nakon malo oklevanja, propovednik je pristao, primećujući ipak da se boji da će ih doći malo. Sazvao je skup za isto veče u velikoj privatnoj kući. Kad je veče došlo, više je ljudi došlo nego ih je moglo i stati u kuću. Neko vreme svi su ćutali, a onda se jedan grešnik slomio i u suzama je tražio da se tu neko, ko zna moliti, pomoli za njega. Sledio je drugi, treći, četvrti, dok nije pronađeno da su ljudi iz svih četvrti grada pali pod duboko presvedočenje. A ono što je bilo značajno je da su svi mogli utvrditi vreme svoga presvedočenja: bilo je to u vreme kad je onaj starac u svojoj kovačnici molio. Sledilo je snažno probuđenje. Tako je taj stari mucavi čovek pobedio i kao knez primio silu od Boga." (Charles G. Finney)
'"Danas sam u šumi satima revnosno molio Boga za duše; On će ih i dati. Poznat mi je Njegov znak. Večeras ću zadobiti duše. Vaša će, verujem, biti jedna od njih.' Veče je došlo, a s njom i takva sila kakvu nikada pre nisam osetio. Vapaji za milošću čuli su se po čitavoj kapelici. Pre nego je propoved završila, i ja sam sa drugima pao na svoja kolena i molio za spasenje." (Jedan obraćenik Thomasa Collinsa)
"Povukao sam se na osamu među stene. Mnogo sam plakao dok sam vruće tražio Gospoda da mi da duše." (Thomas Collins)
"Petak sam proveo u tajnom postu, razmišljanju i molitvi za pomoć na Dan Gospodnji. Negde usred propovedi jedan je čovek zavapio Bogu, a na taj se vapaj moja duša prelila. Pao sam na koljena u molitvi; više nisam mogao propovedati od vapaja i suza svud po kapeli. Nastavili smo u zagovorničkoj molitvi i spasenje je došlo." (Thomas Collins)
"On je sebe predao molitvi. Šume i usamljena mesta uz puteve postala su tajna klet. Na takvim je mestima vreme nezaustavljivo letelo. On bi zastao među usamljenim grebenima i molio, a Nebo se tako spuštalo da su sati nesvesno prolazili. Osnažen u moći takvog kršenja, postao je hrabar u navješćivanju krsta, dragovoljno ga noseći." (Život Thomasa Collinsa)
"To me pritislo u velikoj agoniji. Kad sam se vratio u svoju sobu, osećao sam da ću se gotovo srušiti pod bremenom koje mi je bilo na umu; borio sam se, ječao, pao u agoniju, no nisam si mogao zamisliti kako da slučaj iznesem pred Bogom u rečima, jedino u jecanjima i suzama. Duh se u meni borio s jecanjima neiskazanim." (Charles G. Finney)
"Predložio sam da pobliže razmotrimo zajedničku molitvu u našim kletima za probuđenje dela Božjega; da molimo u zoru, u podne i u zalazak sunca u našim kletima nedelju dana, a onda ćemo se ponovo sastati i videti šta dalje moramo učiniti. Druga se sredstva nisu koristila. No duh se molitve odmah divno izlio na mlade obraćenike. Pre nego se nedelju dana završio, saznao sam da su neki od njih, kad su se latili te molitve, izgubili svu svoju snagu i da se nisu mogli dići na noge ili čak klečati na kolenima u svojim tajnim kletima; ležali su na podu i sa neizrecivim uzdisajima molili za izliće Duha Božjega. Duh se izlio, i pre nego je nedelja završila, svi su sastanci bili prepuni. Mislim da su se ljudi zanimali za veru kao i svugde tokom probuđenja." (Charles G. Finney)
"Često sam ga vidio kako ujutro, nakon nekoliko sati provedenih u molitvi, silazi stepenicama očiju natečenih od plakanja. Ubrzo bi me upoznao sa predmetom svoje agonije, govoreći: 'Ja sam čovek slomljena srca; da, zaista, ja sam nesretan čovek; ne zbog sebe, već zbog drugih. Bog mi je dao takav uvid u vrednost dragocenih duša da neću moći živeti ako duše ne budu spasene. O, daj mi duše ili ću umreti!" (Život John-a Smith-a)
"Bog mi je dao takvu snagu da se smrtno borim u molitvi da sam bio gotovo mokar od znoja uprkos jakom mrazu i hladnom vetru. Moja je duša silno patila zbog mnogih duša." (David Brainerd)
"Negde usred poslepodneva Bog mi je dao snagu da se u posredovanju gorljivo borim za moje prijatelje. Ali tek me je noću Gospod čudesno pohodio u molitvi. Mislim da moja duša nikada ranije nije bila u jednoj takvoj agoniji. Nisam se osećao savladanim, jer mi je blago božanske milosti bilo otvoreno. Borio sam se za prijatelje, za žetvu duša, za mnoge jadne duše i za mnoge za koje sam mislio da su deca Božja. U takvoj sam agoniji bio od podne pa gotovo do mraka, tako da sam bio sav mokar od znoja." (David Brainerd)
"Povukao sam se na molitvu nadajući se snazi odozgo. U molitvi sam bio krajnje osnažen, no moja je duša patila kao nikad pre u mom životu. Bio sam u strašnoj muci zauzimajući se sa takvom ozbiljnošću i preklinjanjima, da kad sam se digao sa kolena, osećao krajnje slab i savladan. Teško sam mogao uspravno hodati, sav sam oslabio, znoj mi je tekao niz lice i telo, i činilo mi se da ću se raspasti." (David Brainerd)
"Molitva mora nositi naš rad, kao i propovedanje. Onaj ko ne moli za svoj narod ne propoveda mu iskreno. Ako Boga ne nagovorimo da im da pokajanje i veru, ni mi ih nećemo nagovoriti da se pokaju i veruju." (Richard Baxter)
"Nekoliko članova crkve Jonathan-a Edwards-a je provelo čitavu noć u molitvi pre nego je on održao svoju poznatu propoved: 'Grešnici u rukama gnevnog Boga.' Tokom iznošenja te propovedi Duh Sveti se tako silno izlio i Bog se tako silno pokazao u svojoj svetosti i veličanstvu da su se starešine hvatale za stupove crkve i vikale: 'Gospode, spasi nas, padamo u pakao!'"
"Među narodom je gotovo svake večeri bilo drhtanja i ja sam ih video gotovo dvadeset puštenih na slobodu. Verujem da bih trebao videti mnogo više, ali ne mogu naći ni jednog molioca - zagovornika. Postoji mnogo dobrih ljudi, ali nisam našao one koji bi se borili sa Bogom. Na dva ili tri mesta čuli smo vapaje za milošću, a nekoliko ih je ostalo u stanju dubokog jada." (William Bramwell)
"Ako rezultati koje je želeo nisu bili postignuti u njegovoj vlastitoj službi, provodio bi dane i noći gotovo neprestano na svojim kolenima plačući i boreći se sa Bogom, posebno oplakujući svoju vlastitu manjkavost u tom velikom poslu spašavanja duša. Povremeno, kad nije opažao Božje delovanje u crkvi, je doslovce bio u agoniji trudova za dragocenim dušama, dok nije video Hrista proslavljenog u njihovom spasenju." (Život Johna Smitha)
"Ako dnevno provedete nekoliko sati u molitvi, videćete velike stvari." (John Nelson)
"Postalo mu je pravilo da se digne iz kreveta oko dvanaest sati i sedi do dva u molitvi i razgovoru s Bogom; zatim je spavao do četiri kad je zapravo bilo njegovo vreme za ustajanje." (Život John-a Nelson-a)
"Budi brz i postojan u molitvi. Proučavanje, knjige, rečitost, dobre propovedi, ništa ne vrede bez molitve. Molitva donosi duh, život, silu." (Sećanje na David-a Stoner-a)
"Pronašao sam potrebnim da započnem u pet sati ujutro i da molim u svim prilikama do deset ili jedanaest noću." (William Bramwell)
No, moramo li se mi vraćati do tih silnih ljudi prošlosti? Zar danas nema nikoga ko bi tražio Boga da mu da breme? Ne možemo li i mi danas u ovoj generaciji imati probuđenje kao odgovor na vernu i borbenu molitvu koja je pobedila? O, dakle: "Gospode, nemoj nas učiti kako moliti, već nas uči moliti."
Bože probuđenja, sretni nas sada
dok ime Tvoje prizivamo;
oprosti nam grehe, molitvu usliši,
da kišu blagoslova uživamo.
Bože probuđenja, pronikni nam srca,
učini nas čistima iznutra;
spali nečistoću, obnovi;
Gospode, od greha nas očisti!
Bože probuđenja, učini da budemo jedno
da raditi s Tobom možemo.
Pomozi nam moliti da i mi jednom
divnu silu Tvoju ugledamo.
Bože probuđenja, Božanska ljubavi,
radost Tvoju u nama obnovi!
Kao nekad, izlij od Duha Tvoga,
još jednom srca nam probudi.
Bože probuđenja, spasi, molimo Te,
da ni jedan grešnik ne pogine!
Učini nas svjedocima za Tebe,
molitve mi prinosimo ponizne!
O. J. S.
