2. Odgovornost za probuđenje
Koliko god se mogu setiti unazad, moje je srce u meni uvek gorelo kad god sam čuo ili čitao izveštaje o silnom delovanju Božjem, u velikim probuđenjima koja su se odigrala u prošlim godinama. Herojski misionari Krsta u stranim zemljama i usamljeni Božji ljudi na domaćem polju oko kojih su se ta slavna pohođenja Božja događala, uvek su bili izvor neizrecivog nadahnuća mom životu. David Brainerd, Adoniram Judson, Charles G. Finney, Robert Murray McCheyne - ovi i mnogi drugi, bili su moji bliski drugovi i prijatelji.
Promatrao sam ih, slušao i živeo sa njima, dok gotovo nisam počeo i sam osećati duh ozračja u kom su oni delovali. Njihove kušnje i nedaće, njihove molitve i suze, njihove radosti i žalosti, njihovi slavni trijumfi i pobednička dostignuća, dodirivali su samu moju dušu te sam padao na svoje lice i zajedno sa prorokom iz davnina uzvikivao: "O da razdreš nebesa i siđeš!"
Veliko probuđenje osamnaestog veka, koje se odigralo pod John-om Wesley-em, široko rasprostranjena irska manifestacija 1859., slavno američko probuđenje u devetnaestom veku pod Charles G. Finney-em i silno velško probuđenje 1904-1905, u ovo naše vreme - su manifestacije koje su bile moje jelo i piće kroz mnoge godine u prošlosti. Ponovo bih čuo nekontrolirano jecanje i stenjanje presvedočenih, gorko plakanje pokajnika i neizrecivo iskazivanje radosti izbavljenih. A u sebi sam uzdisao za još jednom takvom manifestacijom Božje prisutnosti i sile.
Od mojih mladih dana, radost mi je bilo čitati o većem ili manjem delovanju Božjem u bilo kom smislu, ali sam kasnije bio tako vođen da sam sve odgurnuo u stranu i doslovce proždirao sve na što sam mogao staviti svoje ruke u pogledu probuđenja. I dok sam proučavao živote onih koje je Bog tako očigledno upotrebljavao u prošlim vekovima, posebno puritance i rane metodiste, kao i druge u kasnijim godinama, video sam kako je On divno delovao kroz njih - kako su radili, iščekivali i dobijali šta su tražili - te sam bio prisiljen priznati da ne vidim ništa slično, kako u svojoj vlastitoj službi, tako ni u službi drugih. Prosečna crkva niti ima niti postiže rezultate. Ljudi propovedaju i nikada ni ne sanjaju da bi se nešto dogodilo. O, kako smo daleko odlutali! Kako nemamo ni malo sile!
Priča se da postoji sedam hiljada crkava u kojoj nije zadobijena ni jedna duša za Isusa Hrista u čitavoj godini. To znači da sedam hiljada pastira propoveda Evanđelje čitavu godinu i ne dosegne ni jednu jedinu izgubljenu dušu. Pretpostavimo li i uzmemo kao najniži prosek da oni propovedaju četrdeset nedelja, isključujući posebne sastanke, to znači da tih sedam hiljada propovednika propoveda petsto šezdeset hiljada propovedi u jednoj jedinoj godini. Da bi se to postiglo, potreban je rad, novac za plate, itd. A ipak, petsto šezdeset hiljada propovedi propovedanih od sedam hiljada propovednika u sedam hiljada crkava, desetinama hiljada slušatelja u razdoblju od dvanaest meseci nije dovelo ni jednu dušu Hristu!
Braćo moja, nešto je negde radikalno pogrešno. Ili je nešto pogrešno sa 7.000 propovjednika, ili sa 560.000 propovedi, ili i sa jednim i sa drugim.
Čitajući Dvanaest pravila rane Metodističke crkve, bio sam pogođen činjenicom da su oni imali za cilj i gledali na zadobijanje duša kao na svoj najveći zadatak. Dopustite mi da citiram jedno od njih:
"Ne moraš raditi ništa drugo nego spasavati duše. Radi toga se troši i budi potrošen u tom poslu. Nije tvoj posao da mnogo puta propovedaš, nego da spasiš toliko duša koliko samo možeš; da na pokajanje dovedeš toliko grešnika koliko samo možeš, te da ih svom svojom snagom izgrađuješ u svetosti bez koje niko neće videti Gospoda." (Iz "Dvanaest pravila" - John Wesley)
Praktična strana ovog pravila može se videti u životu Williama Bramwella, jednog od njihovih najznačajnijih ljudi.
"On nije bio, kao što se to obično drži, veliki propovednik. Ali ako je čovek koji ima najviše ozdravljenja najbolji lekar, onda je najbolji propovednik onaj koji je instrument za dovođenje najvećeg broja duša Bogu, a u tom pogledu se Bramwell može ubrojiti među najveće i najbolje hrišćanske propovednike." (Sećanje na Williama Bramwella)
John Oxtoby je bio tako upotrebljavan od Boga da je mogao reći: "Svakodnevno sam svedok obraćenja grešnika, retko izađem, a da mi Bog ne da neki plod."
Za John-a Smith-a, jednog od njihovih najpomazanijih ljudi i duhovnog oca hiljadama, rečeno je da je "prestao ceniti svako propovedanje, a svakako i sav propovednički rad, ako nije davalo spasavajuće učinke". "Odlučio sam, milošću Božjom, da za cilj imam spasavanje duša", govorio je. "Propovednik Evanđelja poslan je da izvede ljude iz mraka u svetlo, od sile sotone k Bogu!" Prema onim područjima propovedanja koja su stvarala samo intelektualna zadovoljstva, on je imao svetu mržnju. Ništa ne može biti karakterističnije za tog čoveka od njegove opaske prijatelju u pogledu propovedi u kojima je gotovo isključivo prisutna sila intelekta ili mašte: "Gospodine, one ne postižu ništa".
"Ne mogu reći kako oni koriste svoje vreme, rade do iznemoglosti, a ne vide ploda. Da je tako u mom slučaju. Ja bih spremno prihvatio zaključak da sam na pogrešnom mestu." (Thomas Taylor)
"Ne budu li vaša srca težila da vide kraj vašega rada, ne budete li čeznuli da vidite obraćenja i izgrađivanje svojih slušatelja i ne budete li proučavali i propovedali sa nadom, garantovano nećete videti mnogo ploda. To je bolestan znak lažnog i sebičnog srca koje sa zadovoljstvom radi, a ne vidi plod svog rada." (Richard Baxter)
Zatim sam upoređivao rezultate moje službe sa obećanjima Božjim. U Jeremiji 23,29 sam pročitao: "Nije li reč moja kao oganj, govori Gospod, i kao malj koji razbija kamen?." A u Efescima 6,17: "... mač duhovni koji je reč Božja." Što sam više razmišljao o tome, sve sam bio uvereniji da u mojoj službi Reč Božja nije ni oganj, ni malj, ni mač. Ona nije palila, lomila i probadala. Tako se nešto nije događalo. Jevrejima 4,12 govori da je "i jaka, i oštrija od svakog mača oštrog s obe strane, i prolazi tja do rastavljanja i duše i duha, i zglavaka i mozga, i sudi mislima i pomislima srca." Nikada to nisam video. John Wesley je to video. John Smith je neprestano to gledao. David Brainerd je bio svedok njene oštrine, ali ne i ja. Zar ne piše: "Reč koja iz mojih usta izlazi ne vraća k meni bez ploda, nego čini ono što sam hteo i ispunjava ono zbog čega je poslah." Znao sam da se ovo divno obećanje ne ispunjava u mom propovedanju. Ja mnogo puta nisam imao taj dokaz, kao Pavao, William Bramwell i Charles Finney, da se ne vraća prazna. A imao sam pravo na taj dokaz. Nije li onda čudo da sam počeo sumnjati u svoje propovedanje?
I ne samo u svoje propovedanje, već i u moj molitveni život. A i on se trebao ispitati rezultatom. I bio sam prisiljen priznati da moja prava iz Jeremije 33,3: "Zovi me, i odazvaću ti se, i kazaću ti velike i tajne stvari, za koje ne znaš", nisu bila realizovana u mom iskustvu. "Velikim i nedokučivim tajnama" gotovo su svakodnevno bili svedoci Evan Roberts, Jonathan Goforth i drugi, ali ne i ja. Moje molitve nisu bile jasno i svakodnevno odgovorene. Zbog toga reči iz Jovana 14,13-14: "I šta god zaištete u Oca u ime moje, ono ću vam učiniti, da se proslavi Otac u Sinu. I ako šta zaištete u ime moje, ja ću učiniti", nisu bile istinite u mom slučaju. Ta obećanja za mene nisu bila od životne važnosti jer sam tražio mnoge stvari koje nisam primio, a to nije bilo prema obećanju.
Zbog toga sam shvatio da je nešto radikalno pogrešno sa mojim molitvenim životom. Čitajući autobiografiju Charles-a Finney-a pronašao sam da je i on doživeo isti neuspeh. On govori:
"Bio sam posebno pogođen činjenicom, da molitve koje sam slušao iz nedelje u nedelju nisu bile, bar koliko sam ja video, odgovorene. Zaista, iz njihovih sam reči u molitvi, kao i kroz druge znake na njihovim sastancima, shvatio da oni koji su ih iznosili nisu primili odgovor.
Poticali su jedni druge da se rano bude i da se mole za probuđenje tvrdeći da ako budu vršili svoju dužnost iskreno se moleći za izliće Duha, da će se Duh Božji izliti i da će imati probuđenje, te će se okoreli u grehu obraćati. Ali su u svojim molitvama i na sastancima u većini slučajeva neprestano priznavali da ne napreduju u postizanju probuđenja.
To je protivrečnost, ta činjenica da su toliko molili, a nisu primili odgovor, bio kamen sumnje za mene. Nisam znao šta da radim. U mom se umu stvarala misao da te osobe možda nisu dobri hrišćani i da zbog toga ne pridobijaju Boga, da ja pogrešno razumem obećanja i učenja Biblije u pogledu te teme ili da moram zaključiti da Biblija nije istinita. Tu mi je bilo nešto neobjašnjivo i u jednom sam trenutku čak pomislio da će me to oterati u neveru. Izgledalo mi je da učenja Biblije nisu sasvim u skladu sa činjenicama pred mojim očima.
Jednom prilikom kad sam bio na molitvenom sastanku, pitali su me nemam li želju da se mole za mene. Rekao sam im da ne, jer ne vidim da Bog odgovara na njihove molitve: 'Znam da mi je potrebna molitva, svestan sam da sam grešnik, ali ne vidim da će mi biti od neke koristi da vi moliti za mene, jer neprestano tražite, a ništa ne primate. Molite za probuđenje otkako sam ja u Adamsu, a još uvek je nemate.'"
Kad je John Wesley završio svoju poruku, zavapio je Bogu da "potvrdi svoju Reč," da je "zapečati" i da "donese svedočanstvo svojoj Reči." I Bog je to učinio. Grešnici su odmah bili pogođeni i pod strašnim presvedočenjem o grehu plačući počeli tražiti milosrđe. U trenutku su ubrzo nakon toga bili oslobođeni i ispunjeni neizrecivom radosti u spoznaji prisutnog spasenja. U svom prekrasnom Dnevniku on sledećim rečima zapisuje ono što su mu oči videle i uši čule:
"Shvatili smo da su se mnogi sablaznili na vapaje onih na koje je pala sila Božja; među njima je bio i jedan lekar koji se vrlo plašio da je to sve prevara. Danas je jedna osoba, koju je on mnoge godine poznavao, prva provalila u jakim vapajima i suzama. Teško je mogao verovati svojim vlastitim očima i ušima. Približio joj se i stao u njenoj blizini motreći svaki simptom dok su velike kapi znoja klizile niz njeno lice i celo joj se telo treslo. Nije znao što da misli, jer je bio jasno uveren da to nije obmana niti neki prirodan poremećaj. Ali u trenutku kad su njena duša i telo bili isceljeni, spoznao je prst Božji na delu."
Takvo je bilo iskustvo i Prve crkve. "A kad čuše, ražali im se u srcu, i rekoše Petru i ostalim apostolima: Šta ćemo činiti, ljudi braćo?" (Dela 2,37). "Ali oni ostaše dosta vremena govoreći slobodno u Gospodu koji svedočaše reč blagodati svoje i davaše te se tvorahu znaci i čudesa rukama njihovim." (Dela 14,3). Oni su se molili da se "znaci i čudesa." (Dela 4,30). A Pavle izjavljuje da je Evanđelje "sila Božja na spasenje." (Rim. 1,16). No sve je to ipak bilo potpuno strano mom delu.
U irskom probuđenju 1859. "čudesni su se znaci" videli na svim stranama. Među ranim metodistima bili su svakodnevna pojava. No kod mene Evanđelje nije bilo "sila Božja na spasenje." Bog nije "potvrđivao svoju Reč," "zapečatio je" ili "doneo svedočanstvo svojoj Reči" kad sam ja propovedao. A znao sam da imam pravo to očekivati jer je sam Isus dao obećanje. Isus je rekao: "dela koja ja tvorim i on će tvoriti, i veća će od ovih tvoriti" (Jn. 14,12).
Zatim sam jednoga dana čitao Dela apostolska i pronašao da su sluge Božje u Prvoj crkvi imali rezultate kuda god da su išli. I dok sam čitao, pronašao sam da im je to bio cilj, da su za to radili i to očekivali, i uvek je tamo bio rod. Petar je propovedao na Dan pentekosta i tri hiljade ljudi je odgovorilo na njegov prvi poziv. Tu je došlo do jasnog rezultata. Isto je bilo i s Pavlom. Sledite li ga iz mesta u mesto, kuda god je išao, podizale su se crkve. Pogledajte kako su uvek iznova zabeleženi rezultati kroz čitavu Knjigu. "... i pristade u taj dan oko tri hiljade duša." (Dela 2,41). "... i mnogo ih verovaše i obratiše se ka Gospodu." (Dela 11,21). "... I obrati se mnogi narod ka Gospodu." (Dela 11,24). "... i govorahu tako da verova veliko mnoštvo." (Dela 14,1). "I neki od njih verovaše... od pobožnih Grka mnoštvo veliko, i od žena gospodskih ne malo." (Dela 17,4). "A neki... verovaše..." (Dela 17,34). "I jedni verovahu..." (Dela 28,24). Pavle je mogao da priča "redom šta učini Bog u neznabošcima njegovom službom..." (Dela 21,19).
O, kako sam se samo osećao uskraćenim! Kako sam strašno izneverio! Izneverio u samoj onoj stvari za koju me je Bog pozvao u službu. Kako sam retko nakon propovedanja mogao zapisati: "Velik se broj, i to onaj što prigrli veru, obrati Gospodu," ili samo da su "neki poverovali." A nisam mogao zajedno sa Pavlom ispričati ni ono "šta je sve Gospod mojom službom učinio..."
Bog jasno i nedvosmisleno izjavljuje da je Njegova volja da svaki Njegov sluga donosi rod. "... ja vas izabrah, i postavih vas da vi idete i rod rodite..." (Jn. 15,16). Predugo sam ja zadovoljno sejao i evangelizirao opravdavajući se da rezultate ostavljam Bogu i misleći da sam ja svoju dužnost obavio. Kad su ljudi spašeni i blagoslovljeni, tako možemo reći, ali ako nisu, postoji razlog da se sumnja je li to stvarno tako. Nakon što je propovedao, George Whitfield je ponekad primio na stotine pisama koja su govorila o blagoslovima i obraćenjima.
"Pođite na neko javno okupljalište sa željom da tamo pronađete i nagovorite neke duše na pokajanje i spasenje. Pođite slepima otvoriti oči, gluvima vratiti sluh; učinite da hromi prohodaju, da ludi postanu mudri. One koji su mrtvi u prestupima i gresima pođite podići u nebeski i božanski život. Kroz Isusa Hrista, velikog Pomiritelja, vratite buntovnike u ljubav i poslušnost svom Stvoritelju da bi im bilo oprošteno i da bi se spasili. Širite miris Hrista i Njegovog Evanđelja kroz čitavu zajednicu i privucite duše da postanu sudionici Njegove milosti i slave." (Dr. Watts)
Postoje ljudi koji misle da poseduju neke posebne talente za poučavanje vernika i tako se sasvim predaju izgrađivanju hrišćana u veri. To je bilo upravo ono gde sam ja skrenuo u stranu. Dok mi Bog nije milostivo otvorio oči i pokazao koliko sam skrenuo, ja sam držao da imam posebne darove za poučavanje da mladim hrišćanima govorim o dubljem životu s Bogom, te sam tako pripremio brojne propovedi misleći da ću sve svoje vreme posvetiti tom radu. Ništa neće tako brzo i potpuno produbiti hrišćansko iskustvo, poučiti vernike i izgraditi ih u veri, kao kad vide da se duše spašavaju. Duboki sastanci Svetoga Duha, gde sila Božja silno deluje u presvedočavanju i spasavanju grešnika, učiniće više za hrišćane od mnogo godina poučavanja bez toga. Takvo je iskustvo David-a Brainerd-a. Pišući o Indijancima među kojima je radio, on kaže:
"Mnogi su od tih ljudi stekli više doktrinalne spoznaje o božanskim istinama otkad ih je Bog po prvi puta pohodio prošlog juna, nego što bi se bez takvog božanskog uticaja uspelo godinama ubacivati u njihove umove najrevnostnijom upotrebom odgovarajućih i poučnih sredstava."
Jedan događaj u pogledu toga odnosi se na William-a Bramwell-a:
"Nekoliko je lokalnih propovednika reklo da njihovi talenti nisu da probude i podignu bezbrižne i okorele grešnike, već da izgrađuju vernike u veri. Bramwell je pokušao dokazati da se takvo razmišljanje često koristi kao opravdanje za gubitak života i sile Božje. Iako neki propovednici mogu imati karakterističan talenat za tešenje i poučavanje vernika, ipak prave sluge Hristove, oni koje je On poslao u svoj vinograd, mogu raditi razne poslove. Oni mogu orati, kopati, saditi, sejati, zalivati, itd. Zbog toga je ozbiljno preklinjao propovednike da ne budu zadovoljni ako ne vide rod svoga rada kroz probuđenje i obraćanje grešnika."
"Izgrađivanje vernika u njihovoj najsvetijoj veri bio je glavni predmet Smithove službe, ali on nikada nije smatrao to područje rada uspešnim ako njegovi razultati nisu pokazivali obraćenje grešnika." (Život John-a Smith-a)
"On je uvek temeljno poučavao vernike koji su vrlo gorljivi i biblijski radnici u obraćenju grešnika." (Život John-a Smith-a)
Rad među vernicima sam po sebi nije dovoljan. Nije važno tvrdi li crkva da je duhovna, jer ako se duše ne spasavanju, nešto je radikalno pogrešno i ta je duhovnost jednostavno lažno iskustvo, i đavolja prevara. Ljudi koji su zadovoljni da se okupe samo da bi se zajednički dobro proveli, daleko su od Boga. Stvarna duhovnost uvek ima rezultat. U njoj postoji čežnja i ljubav za duše. Mi smo bili na mestima koja slove kao vrlo duboka i duhovna, ali smo često nalazili da je sve to samo u glavi i da su im srca nepromenjena, a tamo je neretko bio prisutan i neki nepriznati greh. "Oni su sačuvali vanjski oblik pobožnosti, iako su se odrekli njezine sile."
O, kako žalosno! Izazovimo svoju duhovnost i zapitajmo se šta ona stvara; jer ništa manje od pravog probuđenja u Hristovom Telu, koja rezultira istinskim buđenjem među nespašenima, nikada neće zadovoljiti Božje srce.
