1. Izliće Duha

Oswald J. Smith

Bilo je to 1904. Sav je Wales goreo. Taj se narod bio udaljio od Boga. Duhovno je stanje zaista bilo vrlo nisko. Posećenost crkve nikakva. A greh je svuda bio veoma prisutan i velik.

Iznenada je, kao neočekivani tornado, Duh Božji prošao zemljom. Crkve su se tako napunile da mnogi nisu mogli ni ući. Sastanci su trajali od deset sati ujutro do ponoći. Tri su se bogosluženja zapravo održavala svakoga dana. Evan Roberts je bio ljudski instrument, ali je uopšte bilo je vrlo malo propovedanja. Pevanje, svedočanstvo i molitva bile su glavni sadržaji sastanaka. Nije bilo pesmarica. Pesme su naučili još u detinjstvu. Nije bilo ni hora, jer su svi pjevali. Nije bilo skupljanja novca ni reklame.

Nikada ničeg sličnog nije bilo u Walesu. Nevernici su se obraćali; pijanci, lopovi, kockari i hiljade drugih vratili su se poštenom načinu života. Na svim se stranama moglo čuti priznavanje strašnih greha. Stari su se dugovi plaćali. Putujuće pozorište je moralo otići, jer nije bilo gledalaca. Mazge u ugljenokopima odbijale su raditi, jer nisu bile naučene na ljudsku ljubaznost. U pet se nedelja dvadeset hiljada ljudi pridružilo crkvama.

* * *

Godine 1835. Titus Coan pristao je uz obale Havaja. Već kod njegovog prvog obilaska ostrva, mnoštvo se sjatilo da ga sluša. Toliko je bio tražen da nije imao vremena ni jesti. Jednom je tri puta propovedao pre doručka. Osećao je da Bog čudnovato radi.

Godine 1837. izbio je "požar". Gotovo sav narod je postao slušatelj. Propovedao je skupu od petnaest hiljada ljudi. Kako ih on sam nije mogao sve dohvatiti, oni su dolazili k njemu, i tako je započet dvogodišnji sastanak. Nije bilo dana ili noći da se od dve do šest hiljada ljudi nije skupilo na zvuk zvona.

Neki su drhtali, plakali, jecali i glasno tražili milost, ponekad čak preglasno za propovednika; a u stotinama su slučajeva slušaoci padali i u nesvest. Neki su vikali: "Dvosekli mač (Reč Božja) me seče na komade!"

Neki je zlobni izrugivač, koji je došao da se zabavlja, pao i povikao: "Bog me udario!" Jednom kad se propovedalo na otvorenom dvema hiljadama ljudi, neki je čovek povikao: "Što moram učiniti da se spasim?" i molio molitvu carinika, a cela je zajednica zajednički vapila za milošću. Pola sata Coan nije imao priliku govoriti, mirno je stajao i gledao šta Bog čini.

Svadljivci su se prestali svađati, pijanci su prestali piti, bludnici su se obratili i ubice preporodile. Lopovi su vraćali ukradenu robu. Ljudi su se odricali greha koje su čitav svoj život činili. U jednoj se godini pridružilo Crkvi 5.244 ljudi. Jedne ih je nedelje bilo kršteno 1.705. Stolu Gospodnjem prisustvovalo je 2.400 ljudi, sve nekad najcrnji grešnici, a sada sveci Božji. Kad je Coan otišao, iza sebe je ostavio 11.9601 ljudi, koje je sam krstio.

* * *

U gradiću Adams, u državi New York, godine 1821. jedan se mladi advokat povukao u šumu na molitvu. Bog ga je tamo sreo i bio je čudnovato obraćen, a ubrzo zatim ispunjen Duhom Svetim. Bio je to Charles G. Finney.

Ljudi su čuli za to i veoma se zainteresovali, te se jedne večeri skupili u nekoj kući da održe sastanak. Finney je bio prisutan. Duh se Božji spustio na njih u silnoj i presvedočavajućoj sili, i probuđenje je počelo. To se odmah proširilo i na okolne krajeve, dok konačno silnim probuđenjem nisu bile zahvaćene sve istočne zemlje. Kad god je Finney propovedao, Duh se izlivao.

Bog je često išao pred njim. Tako da, kad bi stigao na neko mesto, već je tu nalazio ljude kako vape i traže milost Božju.

Ponekad je presvedočenje o grehu bilo tako veliko i prouzrokovalo bi tako veliko i strašno bolno jecanje da je morao stati s propovednjem dok nije ono ne bi prestalo. Obraćali su se i propovednici i članovi crkve. Hiljade se grešnika preporodilo i godinama je silno delo milosti napredovalo. Ljudi nikada pre nisu videli tako nešto.

* * *

Podsetio sam vas na tri istorijska događaja izlića Duha Svetoga. Mogao bi ih navesti na stotine, ali ovi su dovoljni da vam pokažem na šta mislim. To je ono što mi danas trebamo više nego bilo što drugo! Kad se setim da je jedno takvo izliće došlo na Kinu, Indiju, Koreju, Afriku, Englesku, Wales, Sjedinjene Države, Ostrva i na mnoga druga mesta, a da Kanada, naša ljubljena domovina, nikada u istoriji nije doživela nacionalno probuđenje, moje srce vapi Bogu za jednim takvim Njegovim pohođenjem.

Je li nam to potrebno? Poslušajte! Koliko je naših crkava i više nego napola prazno iz nedelje u nedelju? Koliko je mnogo onih koji nikada nisu ušli u dom Božji?

Koliko su molitveni sastanci tokom nedelje živi i napredni? Gde je glad za duhovnim stvarima?

A misije - daleke zemlje, mrak pogana - što mi radimo u pogledu toga? Stvara li ikada, ta činjenica da mnogi svakodnevno umiru bez nade, teskobne misli u nama? Jesmo li postali sebični?

A što da kažemo o ogromnom bogatstvu koje nam je Bog dao? Uzmimo za primer Sjedinjene Države, danas najbogatiju naciju na svetu, glavnina njena bogatstva u rukama je hrišćana. A ipak, Sjedinjene Države u jednoj godini više troše na naoružanje, nego na misiju. Koliko hrišćana daje Bogu samo desetak od onog što On daje njima?

Zatim pogledajmo naše koledže i škole, kako ovde tako i na misijskom polju, gde se poučava visoki kriticizam. Čujemo da Isus nikada nije učinio ni jedno čudo, da nikada nikoga nije podigao iz mrtvih, da ga nije rodila devica, da nije umro umesto nas i da ne dolazi ponovo.

Koliko onih koji tvrde da su hrišćani živi pred ljudima životom poput Hrista? O, kako smo postali slični svetu! Na kako malo suprotstavljanja nailazimo! Gde su progonstva koja su se dogodila Prvoj crkvi? Kako je danas lako biti hrišćanin!

A što da kažemo o propovedničkoj službi? Hvata li propovednik, obraća i spasava svojom porukom? Koliko je duša zadobijeno kroz propovedanje Reči? O, prijatelji moji, jesmo li preopterećeni bezbrojnim crkvenim aktivnostima, dok je stvarno delo Crkve, evangeliziranje sveta i zadobijanje izgubljenih, gotovo potpuno zanemareno.

Gde je presvedočenje o grehu koje smo nekada poznavali? Je li to postala stvar prošlosti? Pogledajmo na Finney-eve sastanke. O, kad bismo ih mogli danas ponoviti! On nam je pričao da ga je jedan stari čovek, kad je jednom održavao sastanke u Antwerpu, pozvao da propoveda u maloj školskoj zgradi u blizini. Kad je stigao, mesto je bilo tako puno da je jedva našao mesto da i stane, blizu vrata. Dugo je govorio. Na kraju ih je uverio u činjenicu da su oni jedna bezbožna zajednica, jer u svom kraju uopšte ne održavaju bogosluženja. Odjednom su bili pogođeni prevedočenjem. Duh Božji je došao na njih poput groma te su jedan po jedan padali na kolena ili ničice na pod, vapeći za milošću. Za dva minuta su svi bili na podu i Finney je morao stati sa propovedanjem, jer više nije čuo ni sam sebe. Na kraju je privukao pažnju jednog starca koji je krajnje zapanjen sedeo nasred prostorije zureći oko sebe, te mu najjačim mogućim glasom povikao neka se i on moli. Nakon toga ih je sve, jednog po jednog, doveo Isusu. Sastanak je preuzeo starac kojeg je sazvao, dok je on otišao na drugi. Sastanak je trajao čitavu noć, i tako je naime, bilo duboko prevedočenje o grehu. Rezultati su bili trajni, a jedan od mladih obraćenika postao je vrlo uspešan propovjednik Evanđelja.

O da, ljudi su zaboravili Boga. Greh navire sa svih strana. Propovedaonica je prestala da ih privlači! A ja ne znam ništa drugo osim izlića Duha Božjega, što bi moglo promeniti situaciju. Takvo je probuđenje promenilo desetine i stotine zajednica, i ono može promeniti i naše.

Kako možemo pribaviti takvo izliće Duha? Reći ćete, molitvom. Istina je, ali postoji još nešto pre molitve. Pre toga moraćemo se pozabaviti pitanjem greha; jer ako naši životi nisu ispravni u Božjim očima, ako greh nije ostavljen, moliti se možemo do Sudnjega dana i probuđenje nikada neće doći.

"Nego bezakonja vaša rastaviše vas s Bogom vašim, i gresi vaši zakloniše lice Njegovo od vas, da ne čuje." (Isa. 59,2)

Verovatno je naš najbolji vodič Joilovo proroštvo. Pogledajmo ga. Ono poziva na pokajanje. Bog čezne da blagoslovi svoj narod, ali greh zadržava taj blagoslov. I tako, u svojoj ljubavi i saosećanju, On na njega dovodi strašan sud. O tome nam govori prvo i drugo poglavlje. Sud je gotovo dospeo do vrata grada. Ali pogledajte - kolika je Njegova ljubav! Pažljivo pogledajte šta On govori:

"Zato još govori Gospod: Obratite se k meni svim srcem svojim i posteći i plačući i tužeći. I razderite srca svoja, a ne haljine svoje, i obratite se ka Gospodu Bogu svom, jer je milostiv i žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđem i kaje se oda zla. Ko zna, neće li se povratiti i raskajati se, i ostaviti iza toga blagoslov, dar i naliv za Gospoda Boga vašeg." (Joil 2,12-14)

Prijatelji moji, ja zaista ne znam koji su to vaši gresi. Vi znate i Bog zna. Ali ja želim da razmislite o njima, i da sebi ne dozvolite, prestati se moliti i dignuti se sa svojih kolena, dokle god se ne pozabavite ozbiljno sa njima i ne ostavite ih. "Da sam u srcu na zlo mislio, ne bi me uslišio Gospod", kaže David. Dopustite da Bog istraži vaše srce i otkrije vam prepreku. Greh se mora priznati i ostaviti.

Možda će se dogoditi to da ćete morati ostaviti nekog svog omiljenog idola. Možda ćete morati popravljati stvari. Možda uskraćujete Boga otimajući mu ono što mu pripada. Ali to je vaša stvar, ne moja. To leži između vas i Boga.

Sad pogledajmo dalje. Prorok poziva na molitveni sastanak. Greh je bio priznat i ostavljen. Sad su mogli moliti. Sad su mogli usrdno moliti Boga radi imena Njegovog, da okolni narodi više ne bi govorili: "Gde im je Bog?" Sad su bili smrtno ozbiljni i njihove su molitve trebale pobediti. Poslušajte!

"Trubite u trubu na Sionu, naredite post, proglasite svetkovinu. Saberite narod, osveštajte sabor, skupite starce, saberite decu i koja sisaju; ženik neka iziđe iz svoje kleti i nevesta iz ložnice svoje. Između trema i oltara neka plaču sveštenici, sluge Gospodnje, i neka kažu: Prosti, Gospode, narodu svom, i ne daj nasledstvo svoje pod sramotu, da njim ovladaju narodi; zašto da kažu u narodima: Gde im je Bog?" (Joil 2,15-17)

O, braćo moja, molite li i vi? Borite li se s Bogom za ovaj grad? Preklinjete li ga dan i noć za izliće Njegova Duha? Jer sad je vreme za molitvu! Čuli smo iz Finney-eva delovanja o razdoblju kada su probuđenja prestala. On je tada sklopio savez s mladim ljudima da nedelju dana mole ujutro, u podne i uveče, u svojim kletima. Duh bi se ponovo izlio i pre nego je ta nedelja završila, sastanci su bili preplavljeni mnoštvom.

Svakako, to mora biti molitva vere, molitva koja iščekuje. Ako Bog potiče srca da mole za probuđenje, to je siguran znak da On želi poslati probuđenje. On je uvek istinit u svojoj Reči: "I blagosloviću njih... daždi će blagoslovni biti." (Jezek. 34,26). Njegova obećanja nikada ne iznevere. Imamo li veru? Očekujemo li mi buđenje?

Pogledajte sad brzo odgovor u Joil 2,18: "I Gospod..." nakon što su ostavili svoj greh i zavapili Bogu u molitvi. "I Gospod će revnovati za zemlju svoju i požaliće narod svoj." Odgovoru nije potrebno dugo vreme, kad se jednom ispune uslovi.

O, braćo moja, problem nije u Bogu. On je upravo ovde s nama. On je voljan, i više nego voljan. Ali mi nismo spremni. A On čeka na nas. Hoćemo li ga pustiti da na nas još dugo čeka?

"Nikada nisam mogao zamisliti ljude bez Isusa Hrista."
- Dostojevski

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 1954
Ukupno: 2443759
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/plac/001.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.