1. Razgovori
PRVI RAZGOVOR
Brata Lorenca (Lawrence) sam prvi put sreo 3. avgusta 1666. Rekao mi je da mu je Bog ukazao naročitu milost pri obraćenju kada mu je bilo osamnaest godina.
Rekao je kako je jedne zime - ugledavši ogolelo drvo bez lišća, i razmišljajući o tome kako će se lišće uskoro obnoviti, a zatim pojaviti cvet i rod - stekao visoko mišljenje o Božijoj providnosti i moći koje otada više nije bilo izbrisano iz njegove duše. Da ga je to mišljenje savršeno oslobodilo od sveta i zapalilo u njemu takvu ljubav prema Bogu, da ne bi mogao reći da li se ona uopšte uvećala za četrdeset i više godina koliko je od tada proživeo.
Bio je sluga kod gosp. Fjeuberta (M. Fieubert) blagajnika. Lorenc je bio veliki rastom i pomalo nezgrapan i nespretan momak, koji je često razbijao stvari oko sebe.
Kako je želeo da bude primljen u manastir, misleći da će mu u njemu umesto nezgrapnosti i grešaka koje bi činio, dati otmenost, i da zato treba da žrtvuje Bogu svoj život sa svim njegovim zadovoljstvima. Ali da ga je Bog razočarao, jer se nije sreo ni sa čim drugim do sa velikim zadovoljstvom u takvom stanju.
Kaže da treba da se učvrstimo u shvatanju Božijeg prisustva, razgovarajući neprestano sa Njim. Da je sramno okanuti se tih razgovora sa Njim te razmišljati o tricama i budalaštinama.
Svoje duše bi trebalo da hranimo i negujemo visokim Božijim pojmovima; ovo bi nam kroz posvećenost Njemu donelo veliku radost.
Trebalo bi da ubrzamo, to jest, da oživimo svoju veru. Da je žalosno što je imamo tako malo; i umesto da uzimaju veru za pravilo svoga ponašanja. ljudi se zabavljaju tričavim pobožnostima koje se svakodnevno menjaju. Da je put vere duh Crkve, i da je on dovoljan da nas dovede do visokog stepena savršenstva.
Da bi trebalo da se predamo Bogu i po pitanju prolaznih i duhovnih stvari, tražeći zadovoljstvo samo u ispunjenju Njegove volje, bilo da nas On vodi kroz nevolju ili utehu, jer bi i jedno i drugo bilo prihvatljivo duši koja se potpuno predala. Da nam je potrebna vernost u molitvi kada dođe do suvoparnosti ili bezosećajnosti i dosade, kroz koje Bog ispituje našu ljubav prema Njemu; da je tada za nas vreme da se delotvorno predamo, čemu bi svakako usledilo duhovno napredovanje.
Nije bio iznenađen kada je svakodnevno slušao kako se u svetu dešavaju nevolje i čini greh, već naprotiv, čudio se tome što ih nema više, s obzirom na zloću koju grešnici mogu da čine. Što se njega tiče, on se molio za njih; no znajući da bi Bog mogao da popravi štetu koju su činili, kad god Mu se to svidi, nije se više sekirao.
Da bi došlo do takvog predanja kakvo Bog traži, treba pažljivo da motrimo na sve strasti koje se mešaju kako u duhovne stvari, tako i u stvari koje su bilo koje druge prirode. Bog je voljan da rasvetli te strasti onima koji odista žele da Mu služe. Rekao je, ako imam nameru da iskreno služim Bogu, mogu da ga (Brata Lorenca) posećujem kad god hoću bez bojazni da ću mu biti dosadan; ako ne, bolje da ga više ne posećujem.
DRUGI RAZGOVOR
Rekao mi je da je uvek bio vođen ljubavlju bez sebičnosti; da je rešio da Božiju ljubav učini krajnjim ciljem svih svojih aktivnosti - našao je opravdanost da u tome bude veoma zadovoljan ovim svojim metodom. Bilo mu je drago kada je mogao da podigne slamku sa zemlje za Božiju ljubav, tražeći samo Njega i ništa više - pa čak ni Njegove darove.
U mislima se dugo uznemiravao zbog nekog verovanja da će propasti; ni svi ljudi na svetu ne bi mogli da ga ubede u suprotno; no on je sam o tome ovako razmišljao: "U pobožnost se nisam upuštao, osim Bogu za ljubav, i nastojao sam da radim samo za Njega. Ma šta me snašlo - bio izgubljen ili spasen - nastaviću da delam čisto Bogu za ljubav. Imaću bar ovo dobro: trudiću se da celim svojim bićem sve do smrti, ljubim Njega." Ove misli su ga mučile četiri godine - i za to vreme je mnogo propatio.
Život mu je od tada tekao u savršenoj slobodi i neprestanoj radosti. Stavio je, moglo bi se reći svoje grehe između sebe i Boga, da bi Mu time rekao kako ne zaslužuje Njegove blagonaklonosti, ali da je Bog ipak produžio da ih izobilno daje.
Da bi se obrazovala navika neprestanog opštenja sa Bogom, i da bismo Mu se obraćali u vezi svega, ispočetka Mu se moramo moliti s nešto pažljivosti. Međutim kasnije ćemo uvideti da nas Njegova ljubav iznutra pobuđuje na to bez ikakvih poteškoća.
Očekivao je da će posle ugodnih dana koje mu je Bog dao, primiti bol i patnju; ali da se zbog toga nije uznemiravao, znajući vrlo dobro, da pošto sam nije mogao da učini ništa, Bog neće uskratiti potrebnu snagu da ih podnosi.
Kad je trebalo da primeni neku vrlinu, obraćao se Bogu rečima: "Gospode, ja ovo ne mogu da učinim ukoliko me Ti za to ne osposobiš," a potom je primao više snage no što mu je bilo potrebno.
Kad nije uspevao u svojoj obavezi, samo bi priznao svoju grešku Bogu: "Ja nikada neću činiti drukčije ako me Ti ostaviš samome sebi; dakle moraš sprečiti moj pad i popraviti što je pokvareno." Posle toga se više nije uzrujavao zbog toga.
Rekao je da naša veza sa Bogom mora da bude što jednostavnija, da sa Njim razgovaramo otvoreno i prosto, tražeći pomoć u svojim poslovima redom, onako kako se potreba javlja. Bog nikada ne uskraćuje pomoć - on je to često iskusio.
Nedavno je bio poslan u Burgundi da kupi određenu količinu vina za udruženje, a taj zadatak nije voleo jer nije imao dara za trgovinu: s obzirom da je bio hrom, nije mogao da hoda po palubi broda bez padanja i valjanja preko buradi. Nije se uznemiravao zbog toga, niti zbog kupovine vina. Rekao je Bogu da je to Njegov posao kojim se sada bavio, i da je kasnije uvideo da će posao bio vrlo dobro obavljen. Godinu dana pre toga je bio poslan u Avrenj sa istim zadatkom; nije mogao da kaže kako je stvar prošla, ali se uspostavilo da je vrlo dobro izvršen.
Tako je bilo i sa dužnostima u kuhinji (prema kojima je prirodno osećao odvratnost) - navikao se da sve čini Bogu za ljubav, te je uz molitvu za Njegovu milost da svoj posao radi kako valja - za petnaest godina, koliko je tamo bio zaposlen, uvideo da mu sve ide lako.
Bio je jako zadovoljan poslom koji je radio, ali je bio spreman da ga se odrekne, kao i prethodnog, jer se zadovoljavao svakom situacijom, čineći malenkosti Bogu iz ljubav.
Za njega se određeno vreme za molitvu nije razlikovalo od nekog drugog vremena: povlačio se na molitvu - po zahtevima pretpostavljenog - ali on to nije tražio, jer ga ni najveći poslovi nisu odvraćali od Boga.
Znao je za svoju obavezu da treba da ljubi Boga u svemu - i pošto je nastojao da tako i čini - nije imao potrebu ni za upravnikom ni za savetnikom, ali mu je zato ispovednik bio mnogo potreban da bi ga razrešio.
Bio je vrlo osetljiv prema svojim greškama, ali se nije obeshrabrivao zbog njih; priznavao ih je Bogu ne preklinjući Ga da ih zaobiđe. Kada bi tako postupio mirno bi se vraćao svojoj ljubavi i obožavanju.
Kada su ga mučile razne misli nije se obraćao nikome, ali znao je po svetlu kroz veru da je Bog prisutan - zadovoljavao se time, i okretao Njemu sa željom da Mu udovolji, bez obzira na krajnji ishod.
Kaže da nekorisne misli kvare sve i da zlo počinje sa njima; no mi treba da ih odbacimo čim primetimo da remete ono što radimo ili pak naše spasenje, a onda da se vratimo zajednici sa Bogom.
U početku je, za vreme koje je bilo odvojeno za molitvu, često lutao u mislima. Nikada nije imao bilo kakav metod za svoju pobožnost, kao što to neki čine. Ali ispočetka je ipak meditirao za neko vreme. Kasnije je to zanemario - zašto, to ni sam nije znao.
Sva telesna savlađivanja i ostale discipline su beskorisne, ukoliko ne služe ujedinjenju sa Bogom kroz ljubav. On je o ovome dobro razmislio i uvideo daje najkraći put do Njega kroz neprestanu ljubav i činjenje svih stvari Njega radi.
Moramo da pravimo veliku razliku između razuma i volje: da je prvo od relativno male vrednosti, a drugo sve. Naš jedini posao je da ljubimo Boga i da se radujemo u Njemu.
Nikakvo savlađivanje, ukoliko je bez Božije ljubavi, ne bi moglo da izbriše nijedan jedini greh. Ne treba da se brinemo u očekivanju oproštenja svojih greha kroz krv Isusa Hrista - već da nastojimo da Ga ljubimo svim svojim srcem. Moglo bi se reći da je Bog podario najveće milosrđe najvećim grešnicima, da bi kroz to pokazao svoju milost.
Najveće boli i zadovoljstva ovoga sveta ne mogu da se uporede sa onim što je on iskusio od oboje u duhovnom smislu, tako da se nije ni za šta brinuo niti se čega plašio, već je tražio od Boga, samo jedno: da mu pomogne da Ga nikada ne uvredi.
Nije se kolebao: jer, rekao je: "Kada pogrešim u svom poslu, ja to priznajem bez oklevanja govoreći 'To mi je navika da činim' Ako budem stavljen sam sebi nikada drukčije neću ni uraditi.' Ako ne grešim, onda Bogu zahvaljujem priznavajući da to dolazi od Njega.
TREĆI RAZGOVOR
Rekao mi je da je temelj duhovnog života u Njemu, bio visoki pojam i poštovanje Boga kroz veru; kada je to jednom shvatio, počeo je da zanemaruje sva druga razmišljanja i samo se trudio da sve radi Bogu za ljubav.
Ponekad duže vremena nije mislio o Bogu, ali sebe nije prekorevao zbog toga, već je priznao Bogu svoju bedu i vratio Mu se uz daleko veće pouzdanje, jer je još bolje uvideo kakvo je to zlo kada Ga je tako zaboravio.
Bogu odajemo veliku čast, kada se pouzdajemo u Njega i tako primamo mnogo milosti.
Ne samo da je nemoguće da bi Bog mogao da nas prevari, nego je nemoguće da dozvoli da duša koja Mu je potpuno predana i rešena da sve trpi Njega radi, dugo pati.
Tako je često iskusio da je Bog u Svojoj milosti spreman da priskoči u pomoć, u svim okolnostima, da je to iskustvo koristio kada je morao nešto da uradi. O tome nije mislio unapred, već kada je vreme za to došlo video je u Bogu, kao u ogledalu, sve ono što mu je bilo potrebno u poslu. U poslednje vreme je tako i radio - nije se brinuo, ali kaže da je i pre gore navedenog iskustva to primenjivao u svojim poslovima.
Kada bi poslovi zamalo odvraćali njegove misli o Bogu, onda je sveža misao od Boga nadahnjivala njegovu dušu, i tako ga oživljavala da mu je bilo teško da se uzdrži.
Kaže da je bio u većoj zajednici sa Bogom kada je nešto radio nego kad je sve ostavljao i povlačio se u usamljenost radi pobožnosti.
Očekivao je da će kasnije u životu iskusiti velike boli u telu i umu. Najgore što bi moglo da mu se desi, bilo bi da izgubi to osećanje Boga, u kome je on toliko dugo uživao; ali dobrota Božija ga je uveravala da ga On nikada neće sasvim ostaviti, i da će mu dati snage da podnese bilo kakvo zlo koje bi On mogao da dozvoli da ga snađe; posle toga se ničega nije plašio, ali nije imao ni mogućnosti da se posavetuje sa nekim o svom stanju. Kad god je to pokušao uvek se vraćao još više zbunjen; i pošto je bio spreman da položi svoj život za Božiju ljubav, nije se plašio opasnosti. Savršeno predanje Bogu je uvek siguran put u Nebo - put na kome uvek imamo dovoljno svetla za svoje ponašanje.
U početku duhovnog života treba da budemo verni u izvršavanju svojih dužnosti i odricanju sebe; ali posle toga sledi neopisivo zadovoljstvo. U nevoljama samo treba da prizovemo Isusa Hrista u pomoć, zamolivši Ga za milost - uz koju sve postaje lako.
Mnogi ne napreduju u duhovnom životu zato što se čvrsto drže kajanja i drugih određenih stvari, dok istovremeno zanemaruju ljubav Božiju - koja je krajnji cilj. Da su to jednostavno njihova dela, i to je razlog zbog čega vidimo tako malo solidnih vrlina.
Za prilaz Bogu nisu potrebni ni umetnost ni nauka, već srce koje se odlučno rešilo da pripada samo Njemu i da ljubi samo Njega.
ČETVRTI RAZGOVOR
Često je razgovarao sa mnom vrlo otvoreno u vezi njegovog načina prilaženja Bogu, a neki odlomci su već izneti ranije.
Rekao mi je, da se sve sadrži u iskrenom odricanju svega što po našem mišljenju ne vodi Bogu, da bismo se naučili da neprestano razgovaramo sa Njim slobodno i jednostavno. Samo treba da prepoznamo da nam je Bog veoma blizu, a onda da Mu se obraćamo svakog momenta, i tražimo pomoć u spoznavanju Njegove volje kada sumnjamo. Kada On nešto zahteva od nas, to treba da predamo najpre Njemu i da Mu zahvalimo kada je stvar završena.
U ovom razgovoru sa Bogom, takođe treba da Ga slavimo, obožavamo i neprestano ljubimo, zbog Njegove neograničene dobrote i savršenosti.
Ne treba da se obeshrabrujemo zbog svojih greha, već da se molimo za Njegovu milost, savršeno sigurni da se oslanjamo na neograničena dela našeg Gospoda.
Bog nikada nije propustio da nam ponudi Svoju milost u svemu. Brat Lorenc je to jasno i bez propusta uvek uviđao - osim kada nije osećao Božije prisustvo, ili kada bi zaboravio da Ga zamoli za pomoć.
Bog nam daje svetlost kad sumnjamo, ali samo onda kada ne želimo ništa drugo, do Njemu da ugodimo.
Naše posvećenje ne zavisi od toga da li menjamo svoja dela, što obično činimo radi samih sebe, nego da li činimo sve radi Boga. Za plakanje je kad vidimo koliko ljudi brka sredstva sa krajem i nepovratno se navikavaju na nekakva svoja dela - koja čine nesavršeno na osnovu svojih ljudskih ili sebičnih shvatanja.
Najbolji metod prilaženja Bogu koji je on pronašao, jeste u obavljanju uobičajenih dužnosti bez ikakve namere da zadovoljava njima ljude (Galatima 1:10), i (onoliko koliko smo god to u stanju) čisto Bogu za ljubav.
Ogromna je zabluda smatrati da bi vreme za molitvu trebalo da se razlikuje od nekog drugog vremena. Strogo smo dužni da prijanjamo uz Boga kako delom u vreme kad treba delati, tako molitvom u vreme kada se treba moliti.
Njegova molitva nije bila ništa drugo do svesnost Božijeg prisustva - duša mu za to vreme nije primećivala ništa drugo do božansku ljubav; i kad bi vreme određeno za molitvu prošlo, on nije u tome nalazio razlike zato što je ipak nastavljao da bude sa Bogom, slaveći Ga i blagosiljajući Ga iz sve snage, tako da je život provodio u neprestanoj radosti; no nadao se da će mu Bog dati da donekle i pati kad još samo malo ojača.
Mi treba, jednom zauvek, da stavimo sve svoje pouzdanje u Boga i potpuno da Mu se predamo, uvereni da nas On neće prevariti.
Ne bi trebalo da se ustežemo da činimo male stvari Bogu za ljubav, koji ne gleda na veličinu posla, nego na ljubav sa kojom je taj posao obavljen. Ne bi trebalo da nas iznenađuje ako u početku ne uspevamo u svojim nastojanjima, ali će nam na kraju to postati navika koja će na prirodan način izvoditi svoja dela u nama bez truda, i na našu neizmernu radost.
Rekao je da se celokupni sadržaj religije sastoji iz (misli se na hrišćanstvo): vere, nade i ljubavi; čijim primenjivanjem se poistovećujemo s Božijom voljom. Sve ostalo je od relativno male važnosti i samo je sredstvo do cilja, gde će nas vera i ljubav obuzeti.
Sve je moguće onome koji veruje, stvari se lakše podnose kada se neko nada, još lakše je onome koji ljubi, a još lakše onome koji je uporan u praktikovanju tih triju vrlina.
Kraj koji bi sebi trebalo da želimo, trebalo da bude da postanemo savršeni Božiji poklonici u ovom životu - čemu se nadamo da ćemo biti kroz celu večnost.
Kad započnemo duhovni život, trebalo bi da razmotrimo i ispitamo do dna kakvi smo. Tada bi trebalo da uvidimo da zaslužujemo svaki prezir, i da ne zaslužujemo da se nazivamo hrišćanima: podložni smo svakojakim nevoljama i bezbrojnim nezgodama koje nas muče i dovode do neprestanih bura u zdravlju, naravi, u unutrašnjim i spoljašnjim raspoloženjima: dakle, bića koja bi Bog trebalo da ponizi mnogim bolima i naporima, kako iznutra tako i spolja. Posle toga ne bi trebalo da se čudimo što nam se dešavaju nevolje, iskušenja, protivljenja i suprotstavljanja od strane ljudi. Nasuprot tome, trebalo bi da se pokorimo i podnosimo sve onoliko dugo, koliko to Bog nalazi za shodno - kao nešto što je za nas od velike koristi.
Što duša više teži za savršenstvom, srazmerno tome postaje zavisna od božanske milosti.
Na pitanje jednoga koji je pripadao istom bratstvu (pred kojim je bio dužan da bude otvoren) - na koji način je postigao takvu opštu svesnost o Bogu, rekao je da otkako je stupio u manastir, smatrao je da je Bog blizu svih njegovih misli i želja; cilj kome bi one trebalo da teže, i u kome će se zaustaviti.
Na početku svog monaškog života časove određene za ličnu molitvu provodio je u razmišljanju o Bogu, da bi na taj način ubedio svoj razum i ostavio dubok utisak na svoje srce o postojanju Božanstva - radije putem pobožnih osećanja i pokornosti svetlu koje dolazi od vere, nego li putem studioznog rezonovanja i razrađenog meditiranja. Ovim kratkim i sigurnim metodom se vežbao u spoznaji i ljubavi Božijoj i rešio da se do krajnje mogućih granica potrudi da živi u neprestanoj svesnosti o Njegovom prisustvu, i ako je moguće, da Ga nikada više ne zaboravi.
Kad bi tako u molitvi ispunio svoj razum velikim mislima o tom neograničenom Biću, pošao bi na posao koji mu je bio dodeljen u kuhinji (jer je bio kuvar u bratstvu), pošto je tamo razmotrio pojedinačno ono što mu je služba nalagala, i kada i kako svaka stvar treba da se obavi, proveo bi slobodno vreme - kako pre, tako i posle svoga rada - u molitvi.
Kad je otpočinjao svoj posao. rekao bi Bogu sa sinovljevskim pouzdanjem: "O, Bože moj, pošto si sa mnom, a ja sada moram u poslušnosti Tvojim zapovestima da mislim na ove spoljašnje stvari, vapim Tebi da mi daš milost da bih nastavio u Tvom prisustvu; i zato mi daj uspeha Tvojom moći. Primi sva moja dela i zaposedni sva moja osećanja."
Pošto bi otpočeo sa svojim poslom, nastavio bi svoj uobičajeni razgovor sa svojim Stvoriteljem, molio Ga za Njegovu milost, i prinosio Mu sve svoje poslove.
Kada je završio, ispitao bi sebe da vidi kako je obavio svoju dužnost. Ako bi uvideo da je obavio dobro, uzvratio bi Bogu zahvalnošću; u protivnom bi tražio oproštenje; ne bi se obeshrabrio već bi ispravio svoje misli i produžio s praktikovanjem Božijeg prisustva, kao da se od njega nikada nije ni udaljio. "Tako," rekao je, "ustajući posle padova i često obnavljajući dela vere i ljubavi, dospeo sam do stanja u kome bi mi bilo teško da ne mislim o Bogu, kao što mi je ispočetka bilo teško da se na to naviknem."
Pošto je Brat Lorenc našao takvo preimućstvo u hodanju u Božijem prisustvu, bilo je prirodno da to srdačno preporuči i drugima. No, njegov primer je bio jači podsticaj od bilo kakvog dokaza koji bi mogao da iznese. I samo njegovo lice je snažilo druge u veri. Na njemu se odražavala tako tiha pobožnost koja je sasvim sigurno uticala na njegove posmatrače. Bilo je zapaženo da je pri najvećoj žurbi u poslu u kuhinji ipak zadržavao svoju prisebnost i nebesku blagodarnost. Nikada nije žurio niti pak dangubio, nego uvek završavao svaku stvar u svoje vreme, u jednom sabranom stavu i tihog duha. "Vreme rada," rekao je, "kod mene se ne razlikuje od vremena za molitvu; i u galami i lupanju u mojoj kuhinji, dok nekoliko osoba istovremeno doziva za različite stvari, ja posedujem Boga u istoj smirenosti kao kad se nalazim na kolenima na blagoslovenoj Večeri Gospodnjoj."
