2. Pisma
PRVO PISMO
Pošto tako jako želiš da ti kažem na koji način sam došao do te opšte svesnosti o Božijem prisustvu, koju mi je naš Gospod po svojoj milosti dozvolio, moram da ti kažem da sam s velikom mukom bio privoljen na to tvojom upornošću. Ja to sada činim samo pod uslovom da moje pismo nikome ne pokažeš. Kad bih znao da ćeš izneti moje pismo na videlo, ni sva moja želja koju imam za tebe da napreduješ, ne bi mogla da me prisili na to. Ovo je izveštaj koji mogu da ti dam...
Našavši u mnogim knjigama različite metode prilaska Bogu, i različite discipline za duhovni život, razmišljao sam o tome da bi to moglo radije da me zbuni, nego da mi potpomogne u onome što sam tražio - ništa drugo do kako postati u potpunosti Božiji.
Ovo me je navelo da se odlučim da dam sve za SVE. Tako, pošto sam dao sebe u potpunosti Bogu da bih učinio ono što sam mogao za svoje grehe, Njemu za ljubav odbacio sam sve što nije On; i poneo sam da živim kao da na svetu nije bilo nikoga osim Njega i mene. Ponekad sam pred Njim smatrao sebe za kriminalca kod nogu svoga Sudije; drugi put sam Ga video u srcu kao moga Oca, kao moga Boga. Štovao sam Ga što sam češće mogao, čuvajući svoje misli u Njegovom svetom prisustvu, i vraćao ih Njemu kad god sam nalazio da se udaljavaju od Njega. Iako u ovome nisam imao malu muku, ipak sam nastavio uprkos svim poteškoćama koje su iskrsle. Učinio sam to svojim zanimanjem, kako preko celog dana tako i u vreme koje je bilo određeno za molitvu; jer sam u svako doba, svakoga časa, svakoga minuta - šta više i u najvećem jeku moga posla odbacivao iz svoga uma sve ono što je moglo da uznemiri moje misli o Bogu.
Otkako sam postao pobožan to mi je bio običaj; i mada sam ja to činio verom nesavršeno, ipak sam u tome pronašao velika preimućstva. Ova su, to mi je dobro poznato, pripisana jedino i samo milosti Božijoj, zato što bez Njega ništa ne možemo činiti; a ja još manje od svih. Ali kada se trudimo da budemo u Njegovom svetom prisustvu, i uvek Ga imamo pred sobom, to ne samo da nas sprečava da Ga uvredimo i učinimo nešto što ne bi bilo po Njegovoj volji - bar ne samovoljno - nego to u nama započinje i jednu svetu slobodu, i ako dozvoliš, bliskost sa Bogom, kojom tražimo - i to sa uspehom - milosti koje su nam potrebne. Dakle, ponavljajući često ova dela, ona postaju navika i Božije prisustvo nam je, moglo bi se reći dato na jedan prirodan način. Da li bi hteo da Mu zajedno sa mnom zahvališ za Njegovu ogromnu milost prema meni, kojoj ja ne mogu dovoljno da se nadivim, kao ni mnogim drugim preimućstvima koja je dao jednom grešniku kao što sam ja. Neka Ga sve slavi! Amin.
DRUGO PISMO
Ne nalazeći moj način življenja u knjigama, mada me to ne uznemirava, ipak, radi veće sigurnosti, biće mi milo da saznam šta ti misliš o tome.
Pre nekoliko dana u razgovoru s jednim pobožnim čovekom, rekao mi je da je duhovni život, život po milosti, koji počinje ropskim strahom, koji je uvećan nadom Večnoga života, i koji je usavršen čistom ljubavlju; da se svako od ovih stanja javlja u različitim stepenima razvoja, kojima se stiže do tog krajnjeg blagoslovenog savršenstva.
Ja te metode nisam sledio. Naprotiv, ne znam zbog kakvih nagona, našao sam da su me oni obeshrabrivali. To je bio razlog zašto sam na početku svoje pobožnosti odlučio da predam sebe Bogu kao najbolje zadovoljenje koje sam mogao da učinim za svoje grehe; i Njemu za ljubav odbacim sve ostalo.
Prve godine, u vreme koje je bilo određeno za pobožnosti bavio sam se uglavnom mislima o smrti, sudu, paklu, nebu i svojim gresima. Tako sam nastavio nekoliko godina, šta više i usred posla, prepuštajući svoje misli po čitav dan Božijem prisustvu, koga sam uvek osećao sa mnom a često i u meni.
Najzad sam došao nesvesno do istoga u vreme koje je bilo određeno za molitvu, što me je dovodilo do velike radosti i utehe. Ovo je u meni prouzrokovalo tako veliko poštovanje prema Bogu da je vera sama bila dovoljna da me zadovolji.
Takav je bio moj početak; pa ipak moram da ti kažem da sam prvih deset godina mnogo propatio. Bojazan da nisam posvećen Bogu onoliko koliko sam to želeo, moji prošli gresi, uvek prisutni u mislima, i ogromna preimućstva koja nisu bila zaslužena nikakvim dobrim delima koja mi je Bog poklonio, bile su stvari i izvori mojih muka. Za to vreme sam često padao da bih odmah ustao. Činilo mi se da su stvorenja, razum i Bog protiv mene; a samo vera na mojoj strani. Ponekad su me mučile misli da je verovanje da sam primio takva preimućstva bila proizvod moje uobrazilje. Da sam bio u trenutku tamo gde su ostali stizali uz velike poteškoće; ponekad pak da je to bila moja samovoljna obmana, i da za mene nema spasenja.
Kad nisam mislio ni o čemu drugom nego da završim život u ovim mukama (što uopšte nije umanjilo moje pouzdanje u. Boga, i što je samo služilo da uveća moju veru), našao sam se odjednom izmenjen; a moja duša, koja je dotada bila u mukama, osetila je duboki unutrašnji mir kao da se nalazila u svom centru i na mestu odmora.
Sve od tog vremena hodam pred Bogom prosto, u veri, u poniznosti i ljubavi; vredno se zalažem da ništa ne činim i da ništa ne mislim što bi moglo da ga naljuti. Nadam se kad učinim svoj deo, da će On učiniti sa mnom ono što Mu je volja.
Što se tiče osećanja koja sada prolaze kroz mene - to ne mogu da izrazim. Moje stanje mi ne pada bolno ili teško, zato što nemam druge volje do Božije - koju se trudim da izvršim u svemu, i kojoj sam se sasvim predao - da ne bih podigao ni slamku sa zemlje protiv Njegovog naređenja, niti pak iz bilo kojeg drugog motiva već čisto iz ljubavi prema Njemu.
Okanuo sam se svih formi pobožnosti i određenog vremena za molitvu, osim onoga na koje me moj položaj obavezuje. Moj posao je samo da postojano budem u Njegovom svetom prisustvu - u kome se držim na taj način što sam jednostavno pažljiv i uopšte privržen Bogu - što bih mogao da nazovem STVARNO PRISUSTVO Boga. Ili pak, da se bolje izrazim: opšti, tihi i tajni razgovor duše sa Bogom, što me često dovodi do unutrašnjih radosti i ushićenja - a ponekad i spoljašnjih - tako da sam primoran da upotrebim određena sredstva da bih ih umirio i sprečio njihovu pojavu pred drugima.
Ukratko, siguran sam bez ikakve sumnje, da je moja duša bila sa Bogom više od trideset godina. O mnogim stvarima ti ne govorim da ti ne bih bio dosadan, no ipak mislim da je pravo da te izvestim o tome kako smatram sebe pred Bogom, koga vidim kao svoga Cara.
Smatram sebe za najbednijeg od svih ljudi, punog rana i pokvarenosti koji je počinio svakojake zločine protiv svoga Cara. Dirnut svesnom žalošću zbog toga, priznajem Mu svu svoju grešnost i molim Mu se za milost. Prepuštam se u Njegove ruke, da bi On učinio sa mnom što je Njemu drago. Taj Car, pun milosti i dobrote - daleko o tome da me kažnjava - grli me s ljubavlju, čini da jedem za Njegovim stolom, služi me Svojim rukama, daje mi ključ od Svojih riznica. On stalno razgovara i raduje se sa mnom na hiljade načina, i u svakom pogledu postupa sa mnom kao sa svojim miljenikom. Tako ja s vremena na vreme vidim sebe u Njegovom svetom prisustvu.
Moj najuobičajeniji metod je ova jednostavna pažljivost i to opšte strastveno poštovanje prema Bogu. Nalazim da sam često pripijen uz Njega sa većom slašću i radošću od bebe na materinim grudima. Tako, ako bih se usudio da upotrebim izraz, izabrao bih da to stanje nazovem Božije krilo zbog neopisive slasti koju osećam i doživljavam u njemu. Ako moje misli iz potrebe ili zbog slabosti odlutaju od Njega, odmah sam pozvan unutrašnjim pobudama koje su toliko divne i prijatne da me je stid da ih spominjem.
Neka tvoja velečasnost razmišlja o mojoj bedi, o kojoj si u potpunosti obavešten, radije nego o velikim milostima koje mi Bog ukazuje i pored moje nedostojnosti i nezahvalnosti.
Što se tiče mojih određenih časova za molitvu, oni su samo produženje iste prakse. Za to vreme ponekad sebe smatram kao kamen pred klesarom od koga će isklesati statuu. Predajući se tako Bogu, ja od Njega želim da u meni napravi Svoj savršeni lik, i načini me u potpunosti prema Sebi.
U drugim prilikama kada sam na molitvi, osećam da se ceo moj duh i cela moja duša podižu bez ikakvog truda s moje strane; a zatim stoje, rekao bih, okačeni i čvrsto vezani u Bogu kao u svom centru i mestu odmora.
Ja znam da neki to stanje osuđuju kao pasivnost, obmanu i samoljublje. Priznajem da je to sveta pasivnost, i bilo bi samoljublje da je duša u tom stanju sposobna za njega. U stvari dok tako počiva. ona ne može da bude uznemirena delima na koja je ranije bila sviknuta i koja su joj tada služila kao potpora - ona (ta dela) bi je sada radije onemogućavala umesto da joj pomažu.
Ipak, ne dozvoljavam da se to naziva obmanom zato što duša koja tako uživa u Bogu ne želi ništa drugo osim Njega. Ako je to obmana u meni - na Bogu je da stvar popravi. Neka sa mnom čini što je Njemu drago. Ja želim samo Njega i da Mu budem u potpunosti posvećen.
Ti ćeš me, dakako, udostojiti svoga mišljenja, koje ja veoma i uvek cenim, jer imam iskreno poštovanje prema tvojoj velečasnosti. Tvoj u našem Gospodu.
TREĆE PISMO
Mi imamo Boga koji je beskrajno milostiv i koji zna sve naše potrebe. Uvek sam mislio da će te dovesti do krajnosti. On će doći u Svoje sopstveno vreme i kad Ga najmanje očekuješ. Nadaj Mu se više no ikad dosad; zahvali Mu sa mnom za milosti koje ti ukazuje, naročito za duhovnu moć i strpljenje koje ti daje u tvojim nevoljama. To je jasan znak da se On brine za tebe. Teši se kada si sa Njim i zahvaljuj za sve.
Ja se takođe divim postojanosti i hrabrosti M. ____ . Bog mu je dao dobar karakter i dobru volju; ali u njemu se još uvek krije malo svetskog, i puno detinjastog. Nadam se da će se nevolja koju mu je Bog poslao pokazati kao dobar lek za njega, i učiniti da se povuče u sebe; nesrećni slučaj je nešto što je vrlo dobro, jer će ga pokrenuti da se pouzda u Onoga, koji ga svuda prati. Neka razmišlja o Njemu što češće, naročito u velikim opasnostima. Samo malo podizanje srca (Bogu) je dovoljno; malo sećanje na Boga, jedan stav unutrašnjeg štovanja - iako na maršu sa mačem u ruci - sve molitve, ma kako kratke, Bog i pored toga prima; i daleko od toga da umanjuju vojničku hrabrost u opasnim prilikama - one najbolje služe da se još više učvrsti.
Neka dakle razmišlja o Bogu što je moguće više. Neka se postepeno privikava na tu malu, ali ipak svetu praksu. Niko je ne vidi, i ništa lakše od čestog dnevnog ponavljanja ovih malih unutarnjih obožavanja. Preporuči mu, ako ti ni|e teško, dašto više misli o Bogu na način na koji ga ja ovde upućujem. To je nešto vrlo prikladno i od najveće važnosti za vojnika koji je često izložen opasnostima po život i po njegovo spasenje. Nadam se da će Bog pomoći i njemu i celoj njegovoj porodici kojima ja stojim na usluzi pošto sam njihov i tvoj.
ČETVRTO PISMO
Koristim ovu priliku da ti prenesem mišljenje jednoga (Brat Lorenc ovom prilikom govori o sebi, samo u trećem licu), iz naše zajednice po pitanju divnih efekata i česte pomoći koju on prima od Božijeg prisustva. Neka od njih da ti i ja primimo korist.
Moraš da znaš da je njegova stalna briga za preko četrdeset godina koje je proveo u pobožnosti bila, da uvek bude sa Bogom; i da ništa ne čini, ništa ne kaže, i ništa ne misli što se Njemu ne bi svidelo; i to bez ijednog drugog razloga, do čisto Njemu za ljubav, i zato što On zaslužuje beskrajno mnogo više.
On se toliko navikao na to Božansko prisustvo, da u svakoj prilici od Njega stalno prima pomoć. Njegova duša je tako često bila ispunjena radostima više od trideset godina, da je primoran da primenjuje sredstva kojima bi ih ublažio i sprečio da se ne ispolje.
Ako je ponekad malo suviše odsutan od božanskog prisustva, Bog odmah učini da u svojoj duši oseti kako ga On zove; što se obično dešava kad je najzaposleniji u svom radu. On se verno odaziva tim unutarnjim privlačnim silama, ili uzdizanjem srca ka Bogu, ili pokornom i privrženom pažnjom prema Njemu, ili pak rečima koju ljubav formira u tim prilikama: kao što su: Moj Bože! Evo me tebi sam predat. Gospode učini da budem po želji tvoga srca. A tada mu se čini (u stvari on to oseća) da ovaj Bog ljubavi, zadovoljen sa tih nekoliko reči, zauzima mesto i počiva u dubini i centru Njegove duše. Iskustvo u ovim stvarima mu pruža takvu sigurnost da se Bog uvek nalazi u dubini i na dnu njegove duše, čineći mu nemogućim da sumnja u to ma u kakvim okolnostima.
Sudeći po tome kakav duševni mir i zadovoljstvo uživa, nalazeći u sebi stalno takvo veliko bogatstvo: on više nije zabrinut u potrazi za njim, nego mu je sasvim na raspolaganju i može da uzme od njega onoliko koliko mu je volja.
Mnogo se žali na našu slepoću; i često kaže da mi koji se zadovoljavamo sa malim jesmo za žaljenje. "Bog," kaže on, "ima neograničena blaga da popari? A mi ga uzimamo malom razumnom pobožnošću koja prolazi u trenutku. U svojoj slepoći mi sprečavamo Boga i zaustavljamo tok Njegove milosti. Ali kad nađe dušu koja je prožeta živom verom, On u nju obilno izliva Svoje milosti i blagonaklonosti: tu teku kao bujica koja se, pošto je bila silom zaustavljena na svom uobičajenom toku, kad nađe prolaz, naglo i izobilno izlije."
Da, mi tu bujicu malo ceneći, često zaustavljamo. Ali nemojmo je više zaustavljati. Uđimo u sebe i razvalimo branu koja je zaustavlja. Napravimo mesta milosti; nadoknadimo izgubljeno vreme, jer nam je možda još samo malo ostalo. Smrt nas prati na malom odstojanju, pripremimo se dobro za nju; jer umiremo samo jedanput i tu podbaciti znači načiniti nepopravljivu grešku.
Opet kažem, uđimo u sebe. Vreme leti: odugovlačenju nema mesta; naše duše su u pitanju. Verujem da si preduzeo takve delotvorne mere, te nećeš biti iznenađen. Pohvaljujem te za to, jer je to jedino što je potrebno: pa ipak, mi uvek moramo da radimo na tome, jer ako u duhovnom životu ne napredujemo onda idemo natrag. Ali oni koji imaju vetar Svetoga Duha idu napred čak i kad spavaju. Ako nam je lađa još uvek bacana burom i nevremenom, probudimo Gospoda koji će ustati i brzo umiriti more.
Uzeo sam slobodu da ti saopštim ove dobre misli, da bi ih mogao uporediti sa svojim sopstvenim. One će poslužiti da ti ih zapale i razbukte - ako bi se za nesreću (da ne da Bog, jer bi to odista bila velika nesreća) malo, ali ne sasvim ohladile. Dakle, prizovimo obojica svoj prvi žar. Naučimo se primerom i mislima ovoga brata koji je od sveta malo poznat, ali poznat od Boga i koga On do krajnosti ljubi. Moliću se za tebe; da li se u trenutku moliš za mene?
Tvoj u Gospodu.
PETO PISMO
Danas sam primio dve knjige i pismo od Sestre N. N. koja se sprema za ispovest svoje vere, i zbog toga čezne za molitvama tvoga bratstva, a naročito tvojim. Jasno mi je da ona mnogo računa na njih; molim te nemoj da je razočaraš. Moli se Bogu da ona tu svoju žrtvu učini imajući u vidu samo Njegovu ljubav i sa čvrstom odlukom da Mu bude potpuno posvećena.
Poslaću ti jednu od ovih knjiga koje se bave Praktikovanjem Božijeg prisustva, predmet u kome se po mom mišljenju sadrži ceo duhovni život; i rekao bih ko god ga pravilno upražnjava brzo će postati duhovan.
Znam da za ispravno primenjivanje toga srce mora da bude u potpunosti slobodno od svega ostalog; zato što Bog hoće sam da ispunjava srce; a ukoliko On sam ne može da ga zaposedne, onda ne može ni da deluje niti da čini u njemu ono što Mu je volja. To je moguće samo ukoliko mu je ono stavljeno na raspolaganje.
Ništa na zemlji nije slađe i divnije od neprestanog razgovora sa Bogom. To mogu da shvate samo oni koji to upražnjavaju i poznaju u svome iskustvu. No ja ti ne savetujem da ti to činiš iz takve pobude. Praktikujući to, ne bi trebalo da idemo za zadovoljstvom: nego činimo to po načelu ljubavi i zato što je Božija volja.
Da sam propovednik ja bih iznad svega ostalog propovedao praktikovanje Božijeg prisustva; a da sam nekakav poglavar, savetovao bih celome svetu da to čini - toliko to smatram neophodnim, a istovremeno tako i lakim.
Ah, kad bismo shvatili koliko nam je potrebna milost i Božija pomoć, nikada ne bi trebalo da Ga izgubimo iz vida - ne, šta više ni za trenutak. Veruj mi! Donesi odmah svetu i čvrstu odluku da Ga nikada više namerno ne zaboraviš i da provedeš ostatak života u Njegovom prisustvu - makar da ti je Njemu za ljubav uskraćena svaka uteha, ako On to nalazi za shodno.
Iskreno se baci na ovaj posao, i ako ga budeš činio onako kako valja, možeš biti siguran da ćeš uskoro videti rezultate. Ja ću te potpomoći svojim molitvama, ma kako da su jadne. Preporučujem se tvojim molitvama i molitvama tvoje zajednice.
ŠESTO PISMO
Primio sam od gđe N. N. stvari koje si joj dao za mene. Čudi me što mi nisi rekao svoje mišljenje o knjižici koju sam ti poslao, a koju mora da si primio. Molim te, počni u svojoj starosti od srca da primenjuješ ono o čemu ona govori. Bolje i u kasnijim godinama nego nikad.
Ne mogu da zamislim kako to da verna osoba može da živi zadovoljna, ne upražnjavajući Božije prisustvo. Što se mene tiče, ja sebe držim u stavu počivanja, sa Njim u središtu svoje duše što više mogu: i dok sam tako sa Njim ničega se ne bojim. I najmanje odvraćanje od Njega je nesnosno.
To vežbanje ne zamara mnogo telo - mada je dobro uskratiti mu ponekad, čak i često, mnoga mala bezazlena i dozvoljena zadovoljstva - jer Bog neće dozvoliti da duša koja želi da Mu bude u potpunosti posvećena ima neka druga zadovoljstva pored Njega. To je više od razboritosti.
Ja ne kažem da bi zato trebalo sebe žestoko da prisiljavamo. Ne, mi moramo da služimo Boga u svetoj slobodi, svoj posao moramo da obavljamo verno - bez brige i nemira: prizivajući svoje misli ka Bogu na lak i smiren način, onoliko često koliko nalazimo da se one udaljavaju od Njega.
Međutim, neophodno je da se potpuno pouzdamo u Boga, ostavljajući nastranu sve ostale brige, šta više i neke naročite oblike pobožnosti - mada po sebi dobre, no ipak takve u koje se čovek preterano upušta - zato što su takve pobožnosti samo sredstva za postizanje cilja; dakle kada smo upražnjavanjem Božijeg prisustva, koje je naš cilj sa Bogom, beskorisno je vraćati se tim sredstvima. No, sa Njim možemo nastaviti u uzajamnoj ljubavi, zadržavajući se u Njegovom svetom prisustvu. To jedanput može biti delom slavopoja, obožavanja ili želje; drugi put to može biti delom pomirenja sa sudbinom ili zahvaljivanjem - kao i na osnovu svih načina koje naš duh može da iznađe.
Nemoj da se obeshrabriš nalazeći da je to za prirodu mrskost; prema sebi moraš biti strog. U početku čovek često misli o tome kao o izgubljenom vremenu; ali moraš napred, i odluči se da nastaviš u tome do smrti, uprkos svim poteškoćama koje bi se mogle javiti. Preporučujem se molitvama tvoje zajednice, a naročito tvojima.
Tvoj u našem Gospodu.
SEDMO PISMO
Mnogo te žalim. Biće od velikog značaja ako možeš da ostaviš brigu o svojim poslovima N. N. i ostatak svoga života provedeš samo u štovanju Boga. On od nas ne traži velike stvari; s vremena na vreme malo sećanje na Njega: ponekad molitvu za Njegovu milost, ponekad Mu prinosi svoje patnje, a ponekad Mu uzvrati hvalom za milosti koje ti je ukazao i koje ti još ukazuje usred tvojih nevolja, i teši se Njime što je moguće češće. Prinesi Mu svoje srce - ponekad čak i za vreme obeda i kada si u društvu. Njemu je milo i najmanje sećanje na Njega. Ne treba da vičeš mnogo glasno: On nam je bliže nego što to shvatamo.
Nije uvek potrebno da budemo u crkvi da bismo bili sa Bogom; možemo da Mu govorimo iz svoga srca, pri čemu se povlačimo s vremena na vreme da bismo u krotosti, poniznosti i ljubavi opštili sa Njim. Svakome je moguće da vodi takve prisne razgovore sa Bogom - nekome više nekome manje - On zna šta mi možemo. Dakle otpočnimo; On možda očekuje samo jednu velikodušnu odlučnost s naše strane. Ohrabri se! Ostalo nam je još malo života; ti si blizu šezdeset i četvrte, a meni je skoro osamdeset. Živimo i umrimo sa Bogom. Muke će nam biti slatke i prijatne dok smo sa Njim: a najveća zadovoljstva bez Njega biće nam okrutna kazna. Neka je za sve blagosloven! Amin.
Dakle, štuj Ga tako, malo po malo, traži Njegovu blagodat, s vremena na vreme Mu prinesi svoje srce usred svoga posla - šta više i svakoga trenutka ako ti je to moguće. Nemoj uvek oprezno da se vezuješ za nekakva pravila ili naročite oblike pobožnosti nego deluj sa sveopštom sigurnošću u Boga s ljubavlju i poniznošću. Možeš uveriti N. N. o mojim siromašnim molitvama, i da sam njihov sluga, a naročito tvoj.
OSMO PISMO
Ne kažeš mi ništa novo. Nisi jedini čije misli lutaju. Naše misli veoma tumaraju; ali pošto je volja gospodarica svih naših sposobnosti, ona mora da ih dozove i prinese Bogu kao njihovom krajnjem cilju.
Kada razum, na početku naše pobožnosti nije dovoljno ograđen, on onda na sebe navlači loše navike tumaranja i rasejanosti, koje se teško savlađju i koje nas obično odvlače ka zemaljskim stvarima, šta više i protiv naše volje.
Verujem da je ovome jedini lek da priznamo svoje greške i da se ponizimo pred Bogom. Ne savetujem ti da u molitvi koristiš mnogobrojne reči. Mnoge reči i dugački govori često daju priliku za lutanje. Drži se u molitvi pred Bogom kao nemi ili paralizovani prosjak na vratima bogataša. Neka ti posao bude da svoj razum držiš u Gospodnjem prisustvu. Ako ponekad odluta i udalji se od Njega, nemoj zbog toga sebe mnogo da prekorevaš; nevolje i nemir radije služe da ometaju razum nego da ga smiruju. Volja mora da ga vraća u stanje počivanja. Ako istraješ na taj način, Bog će se sažaliti na tebe.
Jedan način da se razum ponovo lako smiri u molitvi i bolje očuva u stanju počivanja je, da mu se ne dozvoli da ode suviše daleko. Trebalo bi da ga strogo držiš u Božijem prisustvu; a pošto si naučio da na Njega često misliš, uvidećeš da je lako držati svoj razum u miru za vreme molitve ili pak da ga prizoveš iz njegovih lutanja.
U mojim prethodnim pismima već sam ti naširoko ispričao o preimućstvima koja možemo da uživamo upražnjavajući Božije prisustvo. Upustimo se u to sa ozbiljnošću i molimo se jedan za drugog.
DEVETO PISMO
Priložen je odgovor na ono što sam primio od N. N. molim te da joj to predaš. Čini mi se da je puna dobre volje, no ona bi brže od milosti. Čovek ne postaje svet odjednom. Preporučujem je tebi: trebalo bi da pomažemo jedan drugome svojim savetima, a još više svojim dobrim primerima. Učinićeš mi uslugu ako mi budeš pisao o njoj s vremena na vreme o tome koliko je velika njena usrdnost i poslušnost.
Dakle razmišljajmo često o tome kako je naš jedini posao u ovom životu da udovoljimo Bogu i da je verovatno sve ostalo osim toga samo glupost i taština. Ti i ja smo preko četrdeset godina živeli u veri. Da li smo svoje živote uposlili da ljube i služe Boga koji nas je Svojom milošću pozvao u takvo stanje radi Sebe? Stidim se i pometen sam kada se setim, s jedne strane velikih milosti koje mi je Bog pričinio, i stalno nastavlja da mi pričinjava, a s druge, kako sam ih ja malo iskoristio, i kako sam malo uznapredovao u pravcu savršenstva.
Pošto nam Svojom milošću još uvek daje malo vremena, počnimo ozbiljno, da bismo nadoknadili izgubljeno vreme, povratimo se s punom sigurnošću Ocu milosti koji je uvek spreman da nas s ljubavlju primi. Odbacimo, Njemu za ljubav, sve ono što nije On sam; On zaslužuje neizmerno mnogo više. Mislimo na Njega stalno. Potpuno se pouzdajmo u Njega. Ne sumnjam da ćemo uskoro naići na rezultate koji proizilaze iz toga, primivši obilje Njegove milosti, sa kojom možemo sve da učinimo, a bez koje ne možemo ništa, sem da grešimo.
Mi ne možemo da izbegnemo opasnosti kojima život obiluje bez stvarne i neprestane Božije pomoći; molimo se dakle Njemu za nju neprestano. Kako možemo da Mu se molimo a da ne budemo sa Njim? Kako bismo mogli da budemo sa Njim a da ne mislimo na Njega često? I kako bismo mogli da mislimo na Njega često, osim kroz svetu naviku koju smo formirali. Reći ćeš mi da uvek govorim isto. Tačno, jer je to najbolji i najjednostavniji metod za koji znam; i pošto ja ne koristim nijedan drugi, savetujem celome svetu da ga primenjuje. Mi moramo da znamo pre nego što ljubimo. Da bismo poznavali Boga, moramo često i da mislimo na Njega; a kada počnemo da Ga ljubimo, tada ćemo često i da mislimo na Njega, jer Ne naše srce biti tamo gde je naše blago. Ovo je dokaz koji zaslužuje tvoje razmatranje.
DESETO PISMO
Bilo mi je jako teško da se nakanim da pišem M. ____, i sada to činim samo zato što ti i Madam N. N. to želite. Veoma sam zadovoljan tvojim pouzdanjem u Boga. Želja mi je da ga On u tebi sve više povećava. U tako dobrom i vernom Prijatelju ne možemo imati suviše mnogo, koji nas nikada neće ostaviti ni u ovom svetu niti pak u onom koji dolazi.
Ako M. ____ izvuče korist iz svoga gubitka koji je doživeo i pouzdao se u Boga. On će mu uskoro dati drugog prijatelja - moćnijeg i koji je više sklon da mu služim. On raspolaže srcima po svojoj volji. Možda je M. ____ bio suviše vezan za onoga koga je izgubio. Mi treba da volimo svoje prijatelje, ali ne vređajući Božiju ljubav koja mora da bude prva.
Molim te ne zaboravi što sam ti preporučio - da često misliš na Boga - i danju i noću, pri poslu, pa čak i kad misliš da se razonodiš. On je uvek blizu tebe i sa tobom. Ne ostavljaj Ga. Ti bi rekao da je neučtivo ostaviti prijatelja koji ti je došao u posetu. Zašto bi Bog morao da bude zanemaren? Ne zaboravi Ga, nego često misli na Njega. Stalno Ga obožavaj - živi i umri sa Njim. To je slavni posao hrišćanina. Jednom rečju to je naše zvanje i ako to ne znamo moramo ga naučiti. Trudiću se da ti pomognem mojim molitvama. Tvoj u našem Gospodu!
JEDANAESTO PISMO
Ne molim se da budeš oslobođen bolova; nego se usrdno molim Bogu da ti da snage i strpljenja da ih podnosiš onoliko dugo, koliko je to Njemu volja. Teši se Onim koji te drži pričvršćenim za krst. Oslobodiće te kad On to nađe za shodno. Srećan je onaj koji pati sa Njim. Privikni se da patiš ovako, i traži od njega snagu da trpiš koliko je potrebno i onoliko dugo koliko On to nalazi da je potrebno za tebe. Svetski ljudi ne shvataju ove istine, čemu ne bi trebalo da se čudimo, pošto oni pate kao što jesu, a ne kao hrišćani. Oni smatraju bolest kao bol po prirodi, a ne kao od Boga naklonost; i pošto gledaju samo u tom svetlu, ne nalaze ništa u tome do tugu i nevolju. Ali oni koji smatraju bolest kao nešto što dolazi iz Božije ruke, kao posledice Njegove milosti, i kao sredstvo koje On upotrebljava za njihovo spasenje, obično nalaze u tome veliku slast i razumnu utehu.
Voleo bih da možeš da ubediš sebe da nam je Bog često puta (u nekom smislu) bliže i praktičnije prisutan u bolesti nego u zdravlju. Ne oslanjaj se ni na jednog drugog Lekara, jer po mome shvatanju, On ostavlja tvoje izlečenje Sebi. Dakle pouzdaj se u potpunosti u Njega i uskoro ćeš uvideti rezultate toga u svome oporavku, koji često usporavamo uzdajući se više u lekarstvo nego u Boga.
Ma kakve lekove upotrebljavao, oni će uspeti samo u onolikoj meri u kolikoj On to dozvoli. Kad bolovi dolaze od Boga, samo On može da ih ukloni. On često šalje bolesti tela, da bi izlečio bolesti duše. Teši se vrhovnim Lekarom duše i tela.
Pretpostavljam da ćeš mi reći da sam veoma spokojan i da jedem i pijem za Gospodnjim stolom. Imaš za to i razloga; ali zar misliš da bi to bio mali bol za najvećeg zločinca na svetu da jede za carevim stolom, i da ga on služi, a da i pored takvih privilegija nema sigurnost oproštenja? Verujem da bi se on osećao jako neudobno, i do tolike mere, da ništa ne bi moglo da je umanji, osim jedino pouzdanje u dobrotu njegovog vladara. Uveravam te da ma kakva zadovoljstva doživljavam za stolom moga Cara, moji gresi su uvek pred mojim očima, kao i nesigurnost moga oproštenja. To me muči, ali istinu govoreći i ta muka je zadovoljstvo.
Budi zadovoljan stanjem u koje te je Bog stavio; ma kako ti mene smatrao srećnim, ja tebi zavidim. Bolovi i patnje bi mi bili raj ukoliko bih patio zajedno s mojim Bogom; a najveća zadovoljstva bi mi bila pakao, kad bih mogao da ih uživam bez Njega; međutim moja uteha bi bila u tome da trpim nešto radi Njega.
Uskoro ću otići kod Boga. Ono što me sada teši u ovom životu je da Ga sada vidim verom; a vidim Ga na takav način da bih mogao da kažem: Ja više ne verujem, nego vidim. Ja osećam čemu nas vera uči i u sigurnosti vere i primene vere, živeću i umreću sa Njim.
Dakle nastavi zauvek sa Bogom - to ti je jedina potpora i uteha u tvojoj nevolji. Moliću Ga da bude sa tobom. Predajem ti se svojom službom.
DVANAESTO PISMO
Ako smo se navikli na praktikovanje Božijeg prisustva, sve telesne bolesti bi nam bile mnogo blaže. Bog često dozvoljava da patimo malo telesno da bi nam očistio duše i obavezao nas da nastavimo sa Njim.
Ohrabri se, prinosi Mu neprestano svoje bolove. Moli Mu se za snagu da ih trpiš. Ali iznad svega, stekni naviku da se zanimaš samo sa Bogom, i što manje zaboravljaj na Njega. Obožavaj Ga u svojim slabostima. Predaj Mu sebe s vremena na vreme; a kad najviše patiš ponizno i s ljubavlju Ga moli (kao dete svoga oca) da te poistoveti sa Svojom svetom voljom. Nastojaću da ti pomognem mojim jadnim molitvama.
Bog ima mnogo načina da nas privuče k Sebi. On se ponekad krije od nas; ali bi sama vera, koja nas neće izneveriti u vreme potrebe. trebalo da nam bude podrška, temelj i pouzdanje, i to sve mora da bude u Bogu.
Ne znam šta će Bog učiniti sa mnom. Uvek sam radostan. Ceo svet pati, a ja zaslužujem najstrožiju disciplinu, osećam neprestane radosti, i to takve da jedva mogu da ih zadržim u sebi.
Ja bih drage volje tražio od Boga deo tvojih patnji, ali znajući svoju ogromnu slabost, kad bi me On ostavio samo na trenutak samome sebi, bio bih najmrzovoljniji čovek na svetu. Pa ipak ne znam kako bi me On mogao ostaviti, jer mi vera daje isto tako jako ubeđenje kao da je neko čulo, da nas On nikada ne napušta dok mi prvo Njega ne napustimo. Neka nas je strah da Ga ostavimo! Ostanimo uvek sa Njim. Živimo i umrimo u Njegovom prisustvu. Da li se moliš za mene kao što se ja molim za tebe?
TRINAESTO PISMO
Boli me što gledam kako se mučiš. Ono što mi pruža utehu i malo zaslađuje osećanje koje imam prema tvojim bolima je to što su oni dokaz Božije ljubavi prema tebi. Sagledaj ih u tom svetlu pa ćeš ih mnogo lakše podnositi. U tvom slučaju, smatram da bi trebalo da se okaneš ljudskih lekova i da se u potpunosti predaš Božijem promislu. On možda čeka samo na tu predanost i savršeno pouzdanje u Njega pa da te izleči. Pošto se uprkos svih tvojih briga. dosadašnje lečenje pokazalo bez uspeha, a tvoja bolest se pogoršava, neće biti kušanje Boga ako Mu se u potpunosti predaš u ruke i počni da očekuješ sve samo od Njega.
Rekao sam ti u mom poslednjem pismu da On ponekad dozvoljava telesne bolesti da bi izlečio trzavice duše. Ohrabri se dakle, od svoje pritešnjenosti učini vrlinu. Traži od Boga, ne da te oslobodi bolova, nego snagu da odlučno podnosiš sve što Mu je volja i onoliko dugo koliko Mu je volja, radi Njegove ljubavi.
Takve molitve su odista malo teške za običnog čoveka, ali zato jako ugodne Bogu i slatke onima koji Ga ljube. Ljubav zaslađuje bolove: i kad neko ljubi Boga on onda pati radi Njega s radošću i hrabrošću Molim te i ti čini tako! Teši se Njim koji je jedini Iscelitelj svih naših bolesti. On je Otac onima koji pate, uvek spreman da nam pomogne. On nas ljubi beskonačno više nego što to možemo da zamislimo. Ljubi i ti Njega dakle i ne traži utehe na drugom mestu; nadam se da ćeš je uskoro primiti. Zbogom! Pomoći ću ti svojim molitvama ma kako da su slabe, i ostajem uvek tvoj u našem Gospodu.
ČETRNAESTO PISMO
Iskazujem poštovanje i zahvalnost našem Gospodu što ti je dao malo olakšanje kako si želeo. Često puta sam bio blizu smrti, i mogu ti reći da nikada nisam bio toliko zadovoljan kao tada. Ali nisam se molio za olakšanje, nego sam molio za snagu da patim s hrabrošću, poniznošću i ljubavlju. O kako je slatko patiti sa Bogom! Ma kako patnje bile velike, primi ih s ljubavlju. Patiti i biti sa Njim je raj. Dakle ako bismo hteli u ovom životu da uživamo mir i raj, moramo se naviknuti na prisan i ponizan život sa Njim. Moramo da sprečimo svoj duh u svako vreme da ne odluta od Boga. Moramo svoje srce da učinimo duhovnim hramom u kome ćemo Ga obožavati bez prestanka. Moramo stalno da pazimo na sebe da ne činimo, da ne govorimo i da ne mislimo bilo šta što Njemu nije po volji. Kad se naše misli tako bave Bogom, patnja će postati puna pomazanja i utehe.
Da bi se došlo do takvog stanja, znam da je početak jako težak; jer moramo da činimo čisto po veri. Ali, iako je teško ipak znamo da milošću Božijom možemo sve, koju On nikada ne odbija onima koji je iskreno traže. Kucaj i uporno kucaj, i kažem ti da će ti On otvoriti u Njegovo vreme i da će ti podariti sve odjednom ono što je odlagao mnogo godina. Zbogom! Moli Mu se za mene, kao što Mu se ja molim za tebe. Nadam se da ću Ga videti uskoro.
PETNAESTO PISMO
Bog najbolje zna šta nam je potrebno i sve što čini, za naše je dobro. Kad bismo znali koliko nas ljubi, uvek bismo bili spremni da primimo iz Njegove ruke oboje i bez razlike i slatko i gorko; sve bi nam bilo na zadovoljstvo što dolazi od Njega. Ni najbolnije nevolje nikada ne izgledaju nepodnošljive, osim kad ih sagledavamo u pogrešnom svetlu. Kada ih vidimo u ruci Božijoj koji ih raspodeljuje, kada znamo da je to naš ljubljeni Otac koji nas ponižava i muči, naše patnje će izgubiti gorčinu i postati, šta više, stvar utehe.
Neka sve naše zanimanje bude da poznamo Boga - što Ga više čovek poznaje, to sve više želi da Ga upozna. A pošto je poznavanje obično mera ljubavi, što je dublje i šire naše poznavanje to će i naša ljubav biti veća. A ako je naša ljubav prema Bogu velika, volećemo Ga podjednako kako u bolovima tako i u zadovoljstvima.
Nemojmo tražiti ili ljubiti Boga zbog bilo kakvih pametnih preimućstava (ma kako ona uzvišena bila) koja On ima ili koja bi mogao da nam da. Takva preimućstva, ma kako velika, ne mogu da nas dovedu onako kao što to jedan jednostavni čin vere može. Tražimo Ga često verom. On je u nama - ne traži Ga na nekom drugom mestu. Zar nismo grubi i ne zaslužuJemo li prekor, ako Ga ostavljamo da bismo se upustili u tričarije koje Mu ne gode i koje Ga možda čak i vređaju? Tih tričarija se treba kloniti, jer će nas jednoga dana skupo koštati.
Budimo Mu iskreno privrženi. Izbacimo sve ostalo iz srca. On sam hoće da Ga zauzme. Moli Ga za ovu milost. Ako činimo ono što možemo s naše strane, u sebi ćemo uskoro videti promenu za kojom smo žudeli. Ne mogu da Mu zahvalim dovoljno za ovaj mir. On te je udostojio. Uzdam se u Njegovu milost da ću imati tu čast da Ga vidim za nekoliko dana (Posle dva dana, brat Lorenc je pao u krevet i u roku od nedelju dana umro.) Molimo se jedan za drugoga!
