5. Njegova sila u tebi
Vratio sam se u Fort Breg željan da sa svima podelim predivno iskustvo koje sam doživeo. U jednom momentu sam se upitao kako će to uticati na moju službu. Setio sam se svoje reakcije na "pentekostalni emocionalizam" u crkvi.
Sada sam znao da, bez obzira na reakciju okoline, neću moći da zadržim u sebi ono što sam doživeo.
Prvog dana po povratku otišao sam do Vrhovnog štaba. Prvi narednik je sedeo za svojim stolom. Bio je krupan, snažan i poznat po svojoj grubosti.
"Naredniče, da li sam Vam ikad rekao da Vas Isus ljubi?"
Na moje veliko iznenađenje suze su mu potekle niz obraze.
Rekao je: "Ne, kapelane. Nikada mi nešto takvo niste rekli."
Osetio sam kako crvenim od stida. Više od godinu dana sam ga i po nekoliko puta dnevno sretao, a ništa mu nisam rekao o Hristu.
Ušao sam u predvorje i sreo narednika zaduženog za snabdevanje.
"Naredniče, jesam li Vam ikada rekao da Vas Isus voli i da Vas ja volim?"
"Ne, gospodine. Niste mi to rekli." Ponovo sam bio osramoćen, a on me je upitao: "Gospodine, imate li malo vremena za razgovor?" Otišli smo do moje kancelarije i podelio je sa mnom mnoštvo problema za koje nisam ni pretpostavljao da ima. Kada je završio sa pričom, upitao sam ga da li bi želeo da primi Hrista kao svog Spasitelja. Rekao je da bi i kleknuo je, a suze su mu tekle niz obraze.
Gde god sam se krenuo, ljudi su se obraćali. Sila je govorila kroz mene. Kada bih nekome počeo da svedočim, nisam znao šta ću reći, ali šta god bih rekao nosilo je silu i privlačilo je ljude ka Hristu.
Bilo je lako Bogu služiti na ovaj način. Pređašnji pritisak je nestao i mogao sam da se smejem. Nije me više opterećivalo pripremanje propovedi. Bio sam potpuno srećan dok su se Njegove misli izlivale kroz mene.
Sav vojni personal je bio obavezan da posećuje bogosluženja jednom mesečno. Za vreme poučavanja razreda, mi kao kapelani nismo imali prava da propovedamo. Jednog sam dana što sam pažljivije mogao, rekao da je Bog još uvek živ i da odgovora na molitve. Nakon časa jedan redov mi je prišao i onako arogantan, podrugljivo upitao: "Ti zaista veruješ u sve to?"
"Da, verujem", odgovorio sam.
"Misliš da ako sada budeš molio Boga, On će odgovoriti?"
"Da", rekao sam. "Siguran sam u to!"
"Da li misliš da je pogrešno pušiti?"
Ovo me je pitanje iznenadilo. "Po nekima je pogrešno, po drugima nije", odgovorio sam nesigurno.
"Pušim još od svoje četrnaeste", rekao je on. "Sada pušim tri pakle dnevno i doktor mi je ovog jutra rekao da ću, ako tako nastavim, umreti."
Rekao sam: "Nema sumnje. Pogrešno je."
"Onda reci svome Bogu da me natera da prestanem s tim."
Kako da molim tako nešto? Mogući odgovori su mi se motali po glavi. "Bog pomaže onima koji pomažu samima sebi" ili " mogu moliti da ti Bog pomogne da prestaneš." Ali to nije bilo ono što je taj vojnik tražio od mene.
"Bože", pomolio sam se u sebi, "pokaži mi šta da uradim."
Iznenada sam osetio jak podsticaj: "Moli na svom novom jeziku!"
"Naglas?"
"Ne, u sebi."
Počeo sam da molim na jeziku koji sam primio. Onda sam zastao.
Opet sam čuo glas. "Položi svoju ruku na njegovo rame i moli!" Poslušno sam mu stavio ruku na rame: "Šta da molim?"
"Moli u sebi na svom novom jeziku." To sam i učinio. Nanovo glas reče: "Prevedi to na engleski."
Bez razmišljanja sam otvorio usta, a reči su potekle: "Bože, ne dozvoli mu više da puši dok god živi."
Kakva molitva! Ako ikad više zapali cigaretu, misliće da Bog ne odgovara na molitve. Bio sam zbunjen, pa sam se okrenuo i otišao. Narednih dana zapitkivao sam Gospoda da li sam možda pogrešno razumeo. Da li će moja greška biti uzrok neverovanju ovog vojnika? Ali iznova i iznova dobijao sam jedan isti odgovor: "Samo veruj!"
Verovati Bogu znači hodati ivicom provalije i nemati se za šta uhvatiti osim za Njega samog. Ispunjen novim žarom intenzivno sam počeo proučavati Reč Božju. Ako ću već verovati, ta vera mora biti istinska i od samog Boga. Želeo sam da Ga upoznam i shvatio sam da što više čitam više Mu verujem. Čitanje Biblije mi ranije nije bilo interesantno kao tad. Sa svakom stranicom rasla je moja spoznaja Boga Svedržitelja koji je obećao da mogu činiti sve u Hristu. On je rekao da je sila koju imamo u sebi ista ona koja je Isusa podigla iz mrtvih.
U Efescima poslanici 3:20-21 Pavle piše: "A Onome koji svojom silom koja u nama deluje može da učini neuporedivo mnogo više nego što smo mi u stanju da zamolimo ili da pomislimo, Njemu slava u crkvi i u Hristu Isusu kroz sva pokolenja doveka. Amin!"
Pažljivo sam studirao Pavlova uputstva koja je poslao crkvi u Korintu. Naveo je više različitih načina delovanja Duha Svetog kroz čoveka: kroz govor u jezicima, tumačenje jezika, isceljenja, čudesa, kroz proroštvo, propovedanje, mudrost, znanje, veru, rasuđivanje.
Kako da znam koje od tih darova Bog želi da izrazi kroz mene? Da li mi je dao neki poseban dar?
Ponovo sam se setio stiha iz Efescima poslanice: "Onom koji svojom silom koja u nama deluje..." Ne, ja sam nisam imao dara. Jedino što sam mogao da učinim je da pustim Boga da radi kroz mene.
Drugim rečima, moja je dužnost da budem poslušan Njegovom glasu i onome što mi poručuje. Očigledno nije bilo načina da saznam ili utičem na ono što Bog od mene želi da činim.
Jedne večeri na našem molitvenom sastanku propovedao sam o Božjoj sili isceljenja. Neka žena je upitala: "Zašto se onda ne moliš Bogu da isceli nekog od nas?"
Počeo sam da se tresem. Naravno, znao sam da Bog može i hoće da čuje molitvu za bolesne. Ali hoće li čuti i odgovoriti meni?
"Dobro", rekao sam iznenada preplavljen verom. "Ko želi da molim za njega?"
"Ja želim", rekla je ista gospođa. "Jedno oko mi curi već par meseci. Lekovi ne pomažu. Moli za mene." Zadržao sam dah, položio joj ruke na glavu i molio usredsređujući svu moju veru na to da će je Bog isceliti za vreme molitve. Kada sam završio, oko je i dalje curilo. Gde li sam pogrešio? Opet sam začuo reči: "Veruj Mi!" Pa da, vera znači pouzdati se u ono što ne vidiš. Svi događaji o kojima sam čitao u Bibliji su nosili jednostavnu poruku. Nastaće ili pobeda ili poraz, a šta od to dvoje zavisi od vere! Bog nije ništa mogao da učini kada su Izraelci odbili da veruju. On je dao mnoga obećanja onima koji Mu veruju.
"Hvala ti, Gospode" rekao sam naglas, "što si čuo naše molitve." Još te noći, ona žena me je nazvala: "Kapelane, pogodite šta se dogodilo?" Njen glas je podrhtavao od uzbuđenja.
"Recite!"
"Sedela sam i nešto čitala kada sam najednom shvatila da se nešto dogodilo sa mojim okom. Bilo je u potpunosti isceljeno!"
Bio sam oduševljen. "Hvala ti, Gospode," rekao sam. "Shvatio sam šta želiš da me naučiš. Verovaću Ti, a Ti ćeš učiniti ostalo."
Prezbiterijanac koji je onda bio ispunjen Duhom Svetim, nije bio voljan da to iskustvo podeli sa svojom zajednicom. Pozvao je člana naše molitvene grupe da da svoje svedočanstvo na nedeljnom večernjem bogosluženju i nekoliko nas je pošlo sa njom kako bi je podržali u molitvi
Kada je počela govoriti kako je ona, baptista, krštena Duhom Svetim, zavladala je grobna tišina. Bilo je očigledno da Bog govori ljudima. Na kraju službe, pastor je zamolio mene da molim za blagoslov. Ustao sam ali umesto da učinim ono što se od mene tražilo, progovorio sam reči koje su mi prve pale na um: "Svako ko želi doći do oltara i predati svoj život Gospodu, neka izađe napred!"
Opet je nastale grobna tišina. U istoriji te crkve do tada nije bilo pozivanja pred oltar. Ipak ljudi su jedan po jedan počeli izlaziti napred, padajući na svoja kolena.
Prišao sam prvom koji je izašao. Nisam znao šta da molim. Nisam znao koji je razlog njegovog izlaska napred. Pognuo sam glavu. U sebi sam se pomolio: "Pokaži mi šta da molim, Gospode." Čuo sam odgovor: "Moli u Duhu." Molio sam na svom novom jeziku.
"Sada počni da prevodiš ono što si rekao."
"Gospode, oprosti ovom čoveku na opijanju i prevarama!" Sam sam bio šokiran svojim rečima. "Da nisam pogrešno razumeo? Ako jesam, onda sam ozbiljno povredio ovog čoveka!"
Otišao sam do sledeće osobe i sledio isti primer.
"Gospode, oprosti ovom čoveku na njegovoj brzopletosti i ponašanju i sebičnosti prema njegovoj porodici."
Išao sam od jednog do dragog polažući ruke na glave ljudi, molio se onako kako sam osećao da treba i to molitve pokajanja i ispovedanja.
Kada sam završio sa molitvom, shvatio sam, da sam poodmakao u hodu "ivicom" potpuno verujući Bogu.
Ljudi su jedan po jedan počeli da mi prilaze. Obraćali su mi se sa suzama radosnicama: "Molio si se baš za ono što mi je trebalo. Ali kako si znao šta je moj problem?"
Nekoliko dana kasnije čuo sam od njihovog propovednika da je nastupila promena u toj zajednici. Veliki broj od onih koji su izašli pred oltar bili su od starešina i radnika crkve. Sada je čitava zajednica bila preplavljena entuzijazmom, žarom i radošću.
Poželeo sam da kličem od radosti. Ja nisam poznavao probleme ljudi i žena te crkve, ali Bog jeste. On poznaje srce i um svakog od nas i govori kroz nas u sili koja zadovoljava potrebe svakog pojedinca. Ako ljudi odgovore na poziv, to nije delo naših ruku nego Božjih. Ako li pak odbiju, nismo mi krivi za neuspeh.
Svakog dana i svuda kuda sam se kretao, dešavalo se isto - ljudi su se obraćali Isusu Hristu. Kad sam se trudio da unapred smislim šta da kažem određenoj osobi, rezultati bi obavezno izostajali. Bio sam napet, a sila i prisustvo Božje se ne bi očitovali. Samo pod Božjim vodstvom sve je išlo u pravom smeru. Sve što sam ja trebao da učinim je da se opustim u prisustvu Božjem i ne razmišljam svojim umom već da otvorim usta u veri i izgovorim ono što je Bog u njih stavio. Tad su te reči bile snažne i osobi bi pomogle.
I sam sam se čudio. Bio sam pastir dugo godina i ulagao sebe, ali nisam viđao takve stvari da se događaju u životima velikog broja ljudi i to za tako kratko vreme od kako sam kroz Isusa Hrista primio puninu Duha Svetoga.
Pošto je nestalo pritiska oko pripremanja, organizovanja, čitanja i beleženja koncepta za službu, shvatio sam da imam daleko više vremena za čitanje Biblije i molitvu. Kao da sam imao više energije, a i nisam bio frustriran trošenjem vremena na projekte, koji nisu davali nikakav rezultat.
Dokle god sam se odmarao u Hristu, Bog je vodio moj život i pazio na svaki njegov detalj i sve se odvijalo baš kako treba. Nisam više bio zbunjen i opterećen sastancima i rasporedima.
Jedino zbog čega sam žalio jeste to što isto iskustvo nisam doživeo ranije.
Tih dana Oral Roberts je boravio u Fejtvilu. Postavljen je veliki šator i na hiljade ljudi je dolazilo svake večeri kako bi slušali propoved i iskusili svoje isceljenje. Želeo sam da lično upoznam Orala Robertsa i saznao sam ko je organizator sastanka. Otišao sam do njega i ponudio se da pomognem u čemu god da je pomoć potrebna. Našao se u čudu što kapelan - metodista želi da učestvuje u svemu tome. Nikada niko ranije nije želeo da asistira do članovi pentekostnih crkava.
Od prve večeri bio sam na bini u uniformi. Stajao sam do Orala Robertsa dok je molio za bolesne i video fizičke promene koje su pratile isceljenje. Kakva radost!
Moji prijatelji kapelani su me opominjali da ako nastavim da se pojavljujem na sličnim mestima i sa ljudima kakav je Oral Roberts, mogu izgubiti posao u armiji. Verovatno su bili u pravu, ali radije sam bio poslušan Bogu i gledao Njegovu silu na delu nego trčao za ljudskim priznanjima.
Sledeće nedelje sam stajao pred listom onih kapelana koji su bili unapređeni u pukovnika. Nisam se dovoljno dugo bavio tim poslom da bih konkurisao, ali na listi sam ugledao svoje ime.
Kasnije sam saznao da vojska ima pravo da predloži pet oficira i pre nego što oni ispune određene uslove.
Ono što sam mogao reći bilo je: "Hvala Ti, Gospode, što vidim da se brineš za svaku moji potrebu."
Poslušnost nekad zahteva da ideš nasuprot željama ljudi koji traže pomoć.
Jedan mladi vojni poručnik je doveo svoju ženu k meni: "Ona bi želela da bude krštena Duhom Svetim", rekao je.
Osećao sam se čudno. Znao sam da je ova devojka već primila taj dar. Nije progovorila ni reč od kako je ušla u moju kancelariju, a ipak sam znao da je tako.
Rekao sam: "Ti si već primila krštenje tako da nema potrebe da ponovo molim za tebe."
"Kako znaš?" - bila je iznenađena. "Trudila sam se da verujem u to od kako je moljeno za mene."
"Znam jer mi je Duh Sveti rekao", odgovorio sam. "On isto tako poručuje da ćeš, pre nego što ustaneš sa svog mesta, progovoriti u novim jezicima."
"Ovo je suludo", pomislio sam. "Šta ako se ništa ne dogodi?" Njena vera će biti poljuljana. Ali unutar sebe sam osećao sigurnost. Pozvao sam ih oboje da mi se pridruže u zahvaljivanju Bogu za ono što je već učinio.
I pre nego što sam završio sa molitvom, mogao sam je čuti kako nežno progovara na novom jeziku. Bila je toliko radosna da umalo nije istrčala iz kancelarije.
Jednog dana pojavio se mladi redov u mojoj kancelariji. Prisetio sam se molitve koju sam za njega molio: "Bože, ne dozvoli mu da više ikada zapali!" Blistao je.
"Gospodine", rekao je, "nećete nikada poverovati šta mi se dogodilo pošto ste otišli!"
Video sam toliko toga poslednjih meseci da sam u sve verovao.
"Verovaću!" - prokomentarisao sam. "Ispričaj mi!"
"Kada ste se okrenuli i otišli, smejao sam se i pomislio: "Ovo će bar biti lako. Samo ću zapaliti cigaretu i tako dokazati da Bog ne odgovara na molitve." Ušao sam u svoju sobu, zapalio cigaretu, povukao dim i istog trena počeo da povraćam. Pomislio sam da je reč o koincidenciji i da sam verovatno nešto pojeo, pa sam kasno tog poslepodneva ponovo pokušao da zapalim. Ista stvar se dogodila. Naredna tri dana, svaki put kada sam pokušao da pušim, povraćao sam. A sada ako samo i pomislim na pušenje, povraća mi se."
Bio sam presrećan. Isus Hrist je obećao da će Duh Sveti biti s nama da nas uvodi u svu istinu. Nisam Ga bio pogrešno razumeo. Nakon par dana, redov se ponovo pojavio.
"Gospodine, da li biste molili još jednu molitvu za mene?"
"Naravno da bih!"
"Molite da mi Bog oprosti grehe i pomogne mi da prihvatim Hrista kao svog Spasitelja."
Za par minuta našli smo se zajedno na kolenima i on je radosna srca prihvatio Hrista.
Mesec dana kasnije podelio sam svoje iskustvo sa braćom i sestrama iz baptističke crkve Kolumbus u Džordžiji. Posle službe prišao mi je jedan čovek i rekao: "Bio sam u 82. vojnoj diviziji kada se to dogodilo. Taj čovek je obilazio kamp pričajući o kapelanu koji je za njega molio, te je prestao da puši!"
Predivna je to istina! Ne samo da Bog spašava, nego nas i menja na svoju sliku. Oduzima naše stare navike i misli i obnavlja nas iznutra.
Primio sam krštenje u Svetom Duhu samo nekoliko meseci ranije, a kao da sam oduvek živeo u toj "dimenziji".
Tako sam stekao neprijatelja sa suprotne strane. Iznenada sam postao žrtva neobičnih događanja. Čitavog života sam bio u dobroj fizičkoj kondiciji. Odjednom mi je svaki put kada sam nešto radio, srce počinjalo ubrzano kucati. Bio sam slab i bolestan. Pao sam u krevet i ležao nedelju dana. Od moje kondicije nije ostalo ništa. Otišao sam do bolnice da čujem mišljenje doktora, a oni su me odmah smestili na nosila i gurnuli u krevet. Pravili su mi nalaze, ali nisu pronašli šta me to muči. Osećao sam se jadno, slabo i bolno i činilo mi se da se situacija pogoršava umesto da ide na bolje.
"Ako se ovako nastavi, smrt je za mene neizbežna!" - mislio sam. Nestalo je moje energije što se dalo videti.
I onda, iznenada, jedne večeri, kada sam već mislio da je kraj blizu, začuo sam reči: "Da li Mi još uvek veruješ?"
"Da, Gospode!" - odgovorio sam u zamračenoj sobi. Tihi mir je počeo da me obuzima i zaspao sam.
Sledećeg jutra sam se osećao mnogo bolje. Doktori su insistirali da ostanem u krevetu i bio sam srećan zbog dana molitve, slavljenja i studiranja koji su prethodili.
Jednog dana sam čitao knjigu Glena Klarka i čuo glas u meni kako me pita: "Da li ćeš od sada živeti kao Isus?"
Mogao sam odgovoriti samo: "Da, Gospode"
"A šta je sa tvojim mislima i željama? Jesu li one čiste?"
"Ne, Gospode."
"A da li želiš da budu?"
"Da, Gospode. Čitavog života sam se borio da pobedim nečiste misli i želje."
"Da li ćeš Mi ih predati?"
"Da, Gospode."
"Zauvek?"
"O, da, Gospode - ZAUVEK!"
Kao da je teret pao sa mojih leđa i sve mi se najednom činilo čisto i besprekorno. Vrata su se otvorila i mlada sestra je ušla unutra. Pratio sam je pogledom. Bila je lepa i pomislio sam: "Kako lepo dete Gospodnje!" Nikakva nečista misao mi nije prošla kroz glavu!
Na putu kući iz bolnice, svratio sam na naš molitveni sastanak i osetio potrebu da ih pitam da mole za mene. Uvek sam ja molio za druge. Sada sam ja sedeo u sredini i spremali su se da mole za mene. "Za čega želiš da molimo?"
Razmišljao sam momenat. "Tražite od Gospoda da me upotrebljava više nego ranije!" - rekao sam. Počeli su da se mole i iznenada sam u Duhu video Isusa kako kleči preda mnom. Držao se za moje noge dok Mu je glava ležala u mom krilu. Rekao je: "Ne želim Ja tebe da upotrebim. Ti upotrebi Mene!"
Kao da su mi se nova vrata u razumevanju Hrista otvorila. Objašnjavao je učenicima da Mu moraju dozvoliti da kleči pred njima dok im pere noge. On želi da nam sebe daje svakog momenta našeg života baš kao što je sebe u potpunosti predao na krstu. Mi nemamo šta Njemu da pružimo. Možemo samo da primimo od Njega!
