4. Ispunjenje

Merlin Karoters

Jednom nedeljno sam posećivao malu molitvenu grupu u Fort Bregu. Rut, član te grupe je doživela nešto posebno tokom jedne od molitava. Posmatrao sam je već duže vreme i često se pitao odakle joj tolika radost u životu. Za razliku od nekih od nas, uvek je bila radosna što sam ja retko bio.

Baš te večeri, Rut mi se obratila: "Bila sam toliko blagoslovljena da zamalo nisam počela govoriti u jezicima!"

"Da zamalo nisi ŠTA?" - bio sam preplašen.

"... molila u jezicima", rekla je ona zadovoljno.

Počeo sam da šapućem i okrenuo sam se da vidim da li nas neko posmatra. "Rut, mogla bi da uništiš ovu grupu takvim pričama. Šta te je spopalo?"

Ona se od srca nasmejala: "Ja se u jezicima molim od kako sam primila krštenje u Duhu Svetom."

"A šta je to?" Nikada ranije za to nisam čuo.

Rut mi je strpljivo objasnila da je to isto ono iskustvo koje su doživeli učenici na Dan Pedesetnice. "Ja sam iskusila svoj Pentekost."[1] Nasmešila se sva srećna.

"Mislio sam da si ti baptista!" - počeo sam da se tresem.

"I jesam, ali Bog se kreće u svim denominacijama!"

Već sam bio čuo za talas emocionalizma koji je obasipao crkve i za ljude koji su propadali i gubili veru u Hrista. Čuo sam ponešto i o pentekostalcima koji su se "opijali u Duhu", šta god da je to značilo, i organizovali orgije. Znao sam da moram pomoći Rut.

Uhvatio sam je za ruku. "Rut, budi oprezna", rekao sam sav ozbiljan. "Igraš se vatrom. Moliću se za tebe i ako ti zatreba pomoć, zovi me!"

Rut se nasmešila i potapšala me po ruci. "Hvala ti, Merline. Drago mi je što brineš za mene."

Par dana kasnije ona me je nazvala.

"Merline, grupa koja se zove Sretanje sa Uzvišenim, organizuje sastanak u Morhed Sitiju. Hajde, pođi sa nama!" Sam poziv mi se učinio kao nešto čega bih trebao da se klonim. Odgovorio sam da bih išao da sam u mogućnosti, ali da nisam.

Tokom nedelje još par njih me je pozivalo. Neki biznismen mi je napomenuo da ponesem i štapove za golf. Gospođa iz Releja me je nazvala i rekla mi da je uredila sve što se tiče mojih troškova da bih mogao ići sa njima. Još neko me je nazvao i rekao da sa sobom mogu povesti i nekog vernika i da je i za njega sve plaćeno. To je već bilo previše. Kako da ih odbijem kada se toliko brinu za moje duhovno stanje? Odgovorio sam: "Hvala! Ići ću!"

Nazvao sam jednog prezbiterijanca i pozvao ga da pođe sa mnom.

Negodovao je.

"Svi troškovi su plaćeni, a bićemo u dobrom hotelu."

"Onda idem."

Dik me je na putu upitao: "Merline, zašto idemo tamo?"

"Ne znam", odgovorio sam. "Ali džabe je, pa hajde da se provedemo!"

U predvorju hotela smo toplo dočekani i od strane ljudi koje nismo poznavali, pa sam se pitao ko su ti čudaci.

Služba je bila drugačija od bilo koje druge koju smo do tada posetili. Ljudi su pevali ispunjeni neobičnom radošću, tapšali i dizali ruke. Dik i ja smo se osećali kao uljezi ali smo se obojica složili u tome da tu obitava radost o kojoj ponešto možemo i naučiti.

Jedna veoma kulturna i uglađena dama nam je prišla sa rečima:

"Da li ste već nešto doživeli?"

"Ne, gospođo. A na šta mislite?" - upitali smo.

"Videćete, videćete...", odgovorila je.

Rut i nekoliko njih koji su nas pozvali, su nas zamolili da porazgovaramo sa gospođom za koju se govorilo da poseduje neobičnu moć.

Odveli su nas do nje i nije mi se dopala. Citirala je Pismo kao da pokušava da me obrati. To mi je smetalo jer mi se činilo kao da me osuđuje.

Ali naši prijatelji su i dalje insistirali da popričamo sa njom, a pošto su nam oni platili put, prihvatili smo.

Strpljivo smo sedeli i slušali o onome što je Bog učinio u njenom životu i u životima drugih koje je poznavala. Navela je veliki broj primera "krštenja u Svetom Duhu" i pomenula stihove iz Pisma kako bi nam ukazala na to da je to iskustvo bilo uobičajeno za vernike u prvom veku.

"Sveti Duh i danas čini isto u životima mnogih ljudi", rekla je. "Isus Hrist i dalje krštava one koji u Njega veruju, kao što je to učinio na Dan Pedesetnice."

Bio sam uzbuđen. Da li ja zaista mogu iskusiti svoj Pentekost?

Da li i ja mogu videti vatrene jezike, čuti zvuk vetra i govoriti nepoznatim jezicima?

Rekla je ono što je imala na srcu da nam kaže i sela gledajući u nas.

"Želela bih da molim za vas", rekla je blago, "kako biste mogli primiti krštenje u Duhu Svetome."

Bez dvoumljenja sam pristao.

Položila je svoje ruke na mene i počela tiho da moli. Čekao sam da me "TO" obuzme. Ništa se nije događalo. Čak ništa nisam ni osetio. Zatim je otišla do Dika i položila ruke na njegovu glavu. Kada je završila sa molitvom okrenuo sam se prema Diku i on prema meni. Shvatio sam da ni on ništa nije osetio. Sve je ovo bila laž.

Gospođa nas je pogledala i nasmešila se.

"Još ništa niste osetili, zar ne?"

Klimnuli smo glavom.

"Moliću se za vas jezikom koji nećete razumeti. Dok budem molila i vi ćete primiti svoj novi jezik."

Ponovo mi je položila ruke na glavu. Ništa nisam osetio, niti video, a ni čuo. Tokom molitve pitala me je da li čujem ili osećam neke reči unutar sebe, a da ih ne razumem. Zastao sam na momenat i shvatio da mi se po glavi vrzmaju reči kojima nisam znao značenje. Bio sam siguran da su ove strane reči bile produkt moje mašte, što sam joj i rekao.

"Ako ih izgovoriš, da li ćeš se osećati kao da si napravio budalu od sebe?" - upitala je

"Hoću!"

"Da li bi bio budala za Hrista?" Ovo me je pitanje navelo na razmišljanje. Naravno da bih uradio sve za Hrista, ali kada bih izgovorio naglas takve besmislice, uništio bih svoju budućnost. Zamislio sam ljude kako idu naokolo pričajući kako se jedan kapelan - metodista molio u nepoznatom jeziku. Možda bih i vojsku morao da napustim. Ali šta ako Hrist želi da izgovorim te reči? Najednom mi se moja karijera učinila nevažnom. Počeo sam polako da izgovaram reči koje su mi padale na um.

Ali ništa čudno nisam osetio. Verovao sam da mi je Isus Hrist dao novi jezik kao znak da me je krstio Svetim Duhom, ali setio sam se da su se učenici na Dan Pedesetnice ponašali kao pijani. Očigledno su bili poneti nečim posebnim.

Posmatrao sam Dika. Njegovo iskustvo je bilo identično mom.

I on je izgovorio reči na nepoznatom jeziku i verovao u njihovu istinitost, ali nije bio zadovoljan.

"Vaše se iskustvo zapravo temelji na veri, a ne na osećaju", rekla je žena, očigledno mi čitajući misli.

Zamislio sam se. Nisam osećao promenu, ali da li sam bio promenjen? Podigao sam glavu. Divan osećaj me je obuzeo.

"Još jednom sam shvatio da je Isus Hrist živ", rekao sam. "Ne samo da verujem u to, već ZNAM da je tako!"

Biblija govori o tome da Sveti Duh svedoči o Isusu Hristu. Sada i sam znam da je tako. Po Svetom Duhu su učenici dobili autoritet na Dan Pedesetnice. Nisu razmišljali o Isusu kao o čoveku koji je nekad živeo, umro i vaskrsao. On je za njih uvek bio tu, jer ih je ispunio svojim Duhom Svetim, čija je primarna svrha da svedoči o Hristu!

Iako sam spoznao svoju grešnost, video sam Isusa Hrista kako me od nje iskupljuje. Video sam Ga onakvog kakav sam oduvek duboko u svom srcu znao da jeste. Sve moje sumnje su nestale pošto me je zapljusnuo talas radosti. Bio je to predivan osećaj. Nikad više nisam posumnjao da je Hrist ono što kaže da jeste. Nikad više nisam ni pomislio da je On bio gotovo čovek, dobar čovek, primer koji bi trebalo da sledimo. Predivne li istine: Isus Hrist živi u nama. Njegova sila deluje kroz nas. On je čokot. Svoj život On živi kroz naša bića.

Bez Njega ne možemo ništa, baš ništa u svojoj snazi.

"Hvala Ti, Isuse!" Ustao sam i kada sam se uspravio, nešto me je prodrmalo. Bio sam ispunjen i preplavljen osećajem topline i ljubavi za sve u prostoriji.

Izgleda da je i Dik doživeo isto. Video sam mu suze u očima i bez izgovorene reči pošli smo jedan drugom u zagrljaji i počeli se smejati i plakati u isto vreme.

Pogledao sam u dragu gospođu, kojoj sam se do malopre uporno opirao, i shvatio da je volim. Ona mi je bila sestra u Hristu. Sišli smo u trpezariju na ručak i osetio sam ljubav za svakog koga sam sreo. Nikada nešto slično nisam doživeo.

Iste večeri Dik i ja smo se počeli moliti u jednoj od soba. Ljudi su dolazili k nama i soba je uskoro bila puna. Dok smo se molili, drugi su bivali ispunjeni Svetim Duhom. Čitav hotel je odjekivao povicima radosnih ljudi koji su doživeli Božji dodir.

U dva sata ujutro Dik i ja smo pošli na spavanje. No, nismo mogli zaspati.

Rekao sam: "Dik, hajdemo gore da se molimo." Molili smo se još dva sata za svakoga koga smo poznavali i onda zahvaljivali Bogu za dobrotu iskazanu prema nama.

[1] "Pentekost" je grčka novozavetna reč i znači "pedeseti", "pedeseti dan". To je drugi naziv za "Dan Pedesetnice" (Dela 2:1, Dela 20:16, 1. Kor. 16:8), bio je to praznik znani kao "praznik prvina" (4. Moj. 28:26). Crkvena tradicija "Pentekost" naziva "Dan duhova" ili "Duhovi".
"Mir vlada tamo gde vlada Gospod - Princ mira."
- Julian Norwich

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 404
Ukupno: 2446110
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/karoters/004.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.