6. Vijetnam
1966. sam primio naređenje za odlazak u Vijetnam sa 80. pozadinskom grupom tada stacioniranom u Fort Bregu.
Ukrcali smo se u brod za San Francisko i dok smo napuštali luku, mir Božji me je obuzeo. Znao sam da je Njegova volja da pođem.
Odmah sam otpočeo sa molitvenim sastancima, naučavanjem i službama slavljenja. Za dvadeset i jedan dan koliko smo proveli na otvorenom moru, veliki broj ljudi je prihvatio Hrista.
Đavo mi je uporno šaputao da oni to nisu učinili iskrena srca već samo zato što idu u Vijetnam.
Narednih meseci sam se uverio koliki je đavo lažov. Mnogi koji su se na brodu obratili Hristu su ovu jedinicu napustili odmah po dolasku u Vijetnam. Jednog dana sam posetio tu jedinicu, kada me je spazio neki narednik. Veoma se obradovao. "Slava Bogu, kapelane Karoters!"
Ispričao mi je šta je sve Bog učinio od vremena našeg rastanka. Zajedno smo obišli one koji su primili Hrista, a oni su mi govorili o biblijskim časovima koje drže.
"Da li se sećate poručnika Stovera?" - upitao me je.
"Da, sećam se." Setio sam se podneva kada je stajao na doku i pričao mi kako je sve vreme provedeno na koledžu bežao od Boga. Na istom doku se vratio Bogu i rekao mi da će, čim napusti vojsku, uzeti punovremenu službu u crkvi.
"Organizovao je hor i ljudi zaista uživaju u pevanju kod njega."
Odveli su me do poručnika i proveli smo predivno vreme zajedno.
Čim sam stigao u Kem Ren Bej, organizovao sam molitve nedeljom. Uskoro se tu počelo okupljati i po dvadeset pet ljudi nedeljno. Objašnjavao sam im da Bog čuje naše molitve ako Mu verujemo.
Par nedelja kasnije zatražio sam da iznesu konkretne molitvene predmete. Najzad je jedne večeri progovorio bezbednjak.
"Pa, gospodine, voleo bih da se molite za moju ženu. U braku smo šest godina i ona je u toj meri protiv religije da ne dozvoljava molitvu ni za stolom. Ne znam da li tu ima pomoći ali bih ipak želeo da se molimo za nju."
Pomislio sam da je ovo težak predmet za početak, ali sam znao da Bog zna šta radi. Zamolio sam ljude da se uhvate za ruke i počeli smo moliti za naše prvo čudo.
Nijedan od ovih ljudi nije ni pokušao da veruje u čuda, ali su bili voljni da pokušaju. Podelio sam sa njima sve one predivne stvari koje je Bog učinio za mene od kada sam primio krštenje u Svetom Duhu.
Nadomak ratnog polja u Vijetnamu, porodični problemi su im se činili daleki i bili su spremni da prime veće stvari od Boga.
Dve nedelje kasnije, bezbednjak je došao na molitvu s pismom u rukama. Suze su mu tekle niz obraze dok ga je čitao:
"Dragi moj,
Verovatno ćeš teško poverovati u ono što se ovde dogodilo. Pre nedelju dana, u nedelju ujutro tačnije, stajala sam u kuhinji. Doživela sam nešto čudesno. Veliki beo znak mi se pojavio pred očima. Na njemu je crnim slovima stajalo napisano: PROBUĐENJE! Nisam mogla da se oslobodim te slike. Čime god da sam pokušala potisnuti tu misao, nisam uspela i celo jutro mi je bio pred očima. Do podneva sam se zaista uznemirila. Nazvala sam tvoju sestru i pitala da li postoji negde u gradu natpis sličan tom. Činilo mi sa da sam ga negde srela. Ona je odgovorila da ga nema, ali da je kod njih u crkvi počelo probuđenje. "Da li bi želela da ga vidiš?" - upitala
Odgovorila sam: "Znaš da ne posećujem takva događanja." Ali znak me je pratio do večeri i bio je toliko upečatljiv da sam ponovo nazvala tvoju sestru i upitala je mogu li sledeći put ići sa njom. Tokom službe napravljen je poziv i ja sam izašla. Čekala sam nedelju dan da ti pišem o ovome, jer sam želela da se uverim da sam svoj život zaista predala Hristu. I dragi - istina je! Danas sam se krstila i presrećna sam! Ne mogu da dočekam da se vratiš pa da stvorimo pravi hrišćanski dom."
"Kapelane," rekao je oficir, "da li znate koliko je sati bilo ovde kada su tamo bili jutarnji nedeljni sati?"
Razmišljao sam.
"U subotu uveče smo molili ovde i tad je ona počela da vidi znak.
Da li se sećate nedelje ujutro?"
"Da, sećam se!" Izašao je pred oltar kada je napravljen poziv dok se služba bližila kraju. Tad sam mu rekao da mislim da on već jeste hrišćanin, a on je odgovorio: "Da, gospodine! Jesam, ali dok sam sedeo pozadi osetio sam snažan poticaj da izađem napred i da ću na taj način nekako pomoći svojoj ženi."
Dok me je gledao, suze su mu tekle niz obraze. "Kapelane, zar ne shvatate kada se to dogodilo?"
Tada sam shvatio. U nedelju uveče je njegova žena primila Hrista, a to je bilo isto veče. Čitava molitvena grupa se potresla. Mnogi su i zaplakali. I oni sami su shvatili da Bog odgovora na molitve.
Do vojnog policajca sedeo je crnomanjast narednik. Primetio sam da ga nešto muči. "U čemu je problem?" upitao sam ga.
"Gospodine, i moja žena je takva. Ni ona ne želi religiju u svojoj kući. Shvatio sam da, da sam iole verovao pre dve nedelje za svoju ženu, možda bi joj se ista stvar dogodila."
Kakva slučajnost! Daleko u Vijetnamu srela su se dva vojnika sa gotovo istim porodičnim problemom. "Hajde da sad molimo za tvoju ženu!" - rekao sam pun entuzijazma.
"Gospodine, mislim da je kasno za to. Sada nemam vere da molim."
"Ne oslanjaj se na svoju veru", rekao sam. "Pridruži se našoj molitvi, a mi ćemo verovati za tebe."
Uhvatili smo se za ruke i počeli da molimo. Novi žar je obuzeo čitavu grupu. Znali su da Bog čuje i odgovara na molitve.
Sledećeg jutra bio sam u svojoj kancelariji kada je onaj narednik ušao sa pismom u rukama i velikim osmehom na licu.
"Zar ste već dobili odgovor?" - našalio sam se.
"Naravno da jesam!"
Bio je van sebe, a ja sam se setio reči: "I pre nego zatražite, odgovoriću." Zar je to moguće?
"Šta piše u pismu?"
Pismo je bilo gotovo duplikat onome koje smo čuli veče pre toga. Narednikova žena je takođe bila spašena, krštena i već je držala časove u nedeljnoj školi.
"O, Bože", izustio sam. "Volim Te, volim Te, volim Te."
Jedne večeri našem molitvenom sastanku se pridružio i novi oficir. Bilo je očito da nije zadovoljan našim pristupom molitvi.
"Kapelane, ako Bog odgovara na molitve, zašto ne učini što je meni bitno?"
"A šta je to Vama bitno?" - upitao sam tiho.
"Od prvog dana svog života naš sin ustaje, gleda u svoje noge i plače u bolovima. Vodili smo ga kod svih doktora i specijalista u našem kraju. Nabavljali smo specijalne cipele, poštapalice, štitnike, zavoje ali ništa nije pomoglo. Ima sedam godina, a svake večeri moja žena mu položi noge na jastuk i masira ih kako bi mali mogao da zaspi. Zašto Bog i za njega nešto ne uradi?"
U sebi sam upitao Gospoda kako da se molim, a onda sam odgovorio:
"Molićemo i Bog će ga isceliti!" Bio sam siguran u to. "Ti ne veruješ, ali mi verujemo i Bog će ga isceliti. Uhvati se sa nama za ruke i hajde da molimo!"
Ljudi su se molili gladni novog Božjeg čuda. Ovo je bio već treći molitveni predmet vezan za nekog kod kuće. Znao sam da Bogu to nije daleko.
Dve nedelje kasnije stiglo je još jedno pismo:
"Dragi, čekala sam nedelju dana da ti pišem o nečemu neverovatnom što se dogodilo. Pre nedelju dana sam primetila da po prvi put u životu Paul nije pomenuo svoje noge tokom dana. Otišao je te večeri da spava bez jastuka pod svojim nogama. Želela sam to odmah da ti javim, ali sam se bojala da ti ne pružam lažnu nadu. Sledećeg dana dogodilo se isto. Prošla je čitava nedelja, a da nije spomenuo bol u nogama!"
"Kapelane, teško mi je da poverujem", rekao je oficir, pokušavajući da zaustavi suze. "Ali noge su prestale da ga bole onog dana kada smo se mi molili za njega!"
Mesecima kasnije, kad god bih video tog oficira, on bi podigao svoje ruke i rekao: "Noge ga još uvek ne bole!"
Od tog dana momci su počeli rasti u veri. Odgovori su stizali na sve veći broj molitava. Drugi vojnici su dolazili da čuju za predivne stvari koje su se događale. Počeo sam da čitam pisma i izveštaje o odgovorenim molitvama svake nedelje ujutro zbog čega su mi svaki dan ljudi masovno prilazili s pitanjem: "Ima li neko novo čudo, kapelane?"
Obično bih uzvratio: "Najveće od svih - još jedan čovek je primio Hrista i s Njim večni život!"
Duh Gospodnji se kretao među nama i mnogi su se obraćali.
Jedne nedelje ujutro pozvao sam pred oltar one koji žele da prihvate Hrista i veliki broj njih je izašao. Nakon službe otišao sam do svoje kancelarije da bih proveo par minuta nasamo sa Gospodom. Spremao sam se da pođem kad se neki narednik najednom pojavio na vratima i pao na svoja kolena nasred sobe.
"Molim Vas, molite za mene", plakao je očajan.
Počeo je da ispoveda greh nemorala, zavisnosti od droge i alkohola, greh zlostavljanja svoje žene i dece. Izlio je svoju muku kajući se. Kada je završio, rekao sam mu da ga Bog voli i da je poslao Isusa Hrista da umre na krstu za svaki onaj greh koji je ispovedio. "Sve što treba da uradiš jeste da prihvatiš Hrista kao Spasitelja i Bog će ti dati večni život i oproštenje", rekao sam.
"Hoću, hoću!" - potvrdio je i osmeh olakšanja i radosti mu je zaigrao na licu kada je počeo da zahvaljuje i slavi Boga.
Kasnije mi je ispričao zašto je na onakav način ušao u kancelariju. Ranije tog jutra, prošao je kraj kapele na putu ka pošti. Osetio je poticaj da uđe unutra. "Ma, to je ludost", pomislio je. "U crkvu nisam ušao šest godina. Nema razloga da to sada učinim". Otišao je do pošte, ali ga je nešto vuklo nazad. Najzad je odlučio da ode do kapele gde se bogosluženje upravo odvijalo. Celo je presedeo i kada je zajednica ustala da otpeva poslednju pesmu, shvatio je da se toliko trese da ne može da stoji, a da se ne pridrži za stolicu.
Plašio se da će se svakog momenta srušiti na pod i shvatio je da treba da izađe i svoj život pod hitno preda Hristu.
"Ne mogu", rekao je sam sebi i krenuo ka izlazu iz kapele. Išao je ulicom i shvatio da neće moći još dugo. Unutrašnji glas mu je poručivao da je sada pravo vreme. Znao je da mora poslušati Boga ili će umreti. Bez daljeg čekanja vratio se i utrčao u kapelu i u moju kancelariju.
Jedan od naših kapelana je bio baptista. Bili smo dobri prijatelji i voleo je Gospoda, ali je bio na smrt preplašen mojim naglaskom na Svetom Duhu. Vera u iscelenje, isterivanje demona i zlih duhova, ispunjenje Svetim Duhom - sve to mu je bilo strano. Došao je na samo jedan od molitvenih sastanaka i zamolio da ga izuzmemo svakog sledećeg puta.
Posebno ga je plašilo kada neko sedne usred kruga, a drugi polože ruke na njega i mole da Bog susretne svaku njegovu potrebu. Nikada ranije tako nešto nije video zbog čega je to smatrao nebiblijskim.
Ljudi koji su pohađali sastanke, pričali su mu šta se događa. Oni koji su bili obeshrabreni, poraženi i spremni da od svega odustanu, tražili bi molitvu. Kasnije su mu svedočili o svom iskustvu rasterećenja. Pošto bi seli na stolicu usred kruga, a drugi položili ruke na njih, bili su ispunjavani mirom i radošću. Svedočili su kako je Hrist za njih sada stvaran.
Malo po malo to je počelo doticati kapelana. Shvatio je da Bog deluje na različite načine, čak i na onakve kakve on ranije nije viđao. Onda se nešto neočekivano dogodilo.
Poginuo je jedan kapelan na drugoj liniji fronta i moj je prijatelj odmah pozvan da ga zameni. S pravom se osećao pomalo uplašen i svratio je u moju kancelariju da se oprosti. Bojažljivo je priznao da su mu naši molitveni sastanci počeli mnogo značiti. Zatim je kleknuo na pod i počeo plakati. Uhvatio me je za ruke i položio ih sebi na glavu.
"Merline, moli se za mene na način na koji ti to činiš."
Tiho sam počeo moliti u jezicima i dok sam ja molio, on je počeo da se raduje i oseća mir. Dok se kroz suze smejao, rekao je kako su svi njegovi strahovi nestali. Bio je spreman da ode na ratno polje.
Par nedelja kasnije me je nazvao i saopštio mi da je umalo poginuo u saobraćajnoj nesreći s helikopterom još prvog dana kada je stigao u jedinicu.
"Čak i tada sam osećao samo ljubav i veru u Isusa Hrista." - rekao je. Moja se jedinca premestila ka severu u Pu Laj i pridružila se američkoj diviziji. Bili smo blizu ratnih dešavanja zajedno sa marincima. Sve više sam uviđao da Bog svojom silom štiti svoju decu. Kada Mu verujemo, nikakva zemaljska sila nas se ne može dotaći osim ako je to Njegova volja.
Nekoliko puta sam, kada sam trebao poći u određeno mesto, osetio potrebu da promenim planove u poslednjem trenutku. Kasnije bih saznao da sam svaki put kada sam poslušao taj "osećaj", izbegao nesreću koja bi bila kobna.
Jednom sam prilikom trebao održati službu na plaži za ljude koji su demontirali bombu od 250 kg. U poslednjem momentu sam osetio da treba da odložim sastanak. Tačno u vreme kada smo se trebali naći i na istom mestu, došlo je do ogromne eksplozije. Da smo se tamo okupili, veliki broj ljudi bi sigurno poginuo.
Moj stari prijatelj kapetan Barton Heč, bio je kapelan američke divizije. Pozvao me je da vodim službu u nedelju uveče i na kraju te službe par ljudi je izašlo napred da primi Hrista. Molio sam za svakog od njih.
Narednog jutra jedan od njih je došao do kapele. Bio je sav mokar, prljav i kose zalepljene za čelo. No, lice mu je sijalo i neprestano je ponavljao:
"Slava Gospodu! Hvala Ti Isuse!"
Rano tog jutra on i još petorica su pošli na položaj pod punom ratnom opremom: s ručnim granatama, šaržerima oko vrata i teškim puškama. Ukrcali su se u helikopter i krenuli uz obalu ka severu, preko Kineskog mora. Pilot je leteo blizu površine vode kada je iznenada veliki talas udario u propeler. Uz snažan trzaj helikopter se okrenuo i srušio se pravo u more. Ljudi su poispadali iz njega.
Mladi vojnik je najednom shvatio da se nalazi pod vodom i da tone. Pokušao je da zapliva ka površini i udahne vazduh pre nego što opet potone vučen teškom opremom. Očajnički je pokušavao da se nje oslobodi ali nije uspevao. Kako je tonuo, pričao mi je, setio se da je prethodne večeri primio Hrista. Bio je spreman da umre i divan mir je obuzeo njegovo srce i um. Nije više mario da li će uspeti da se oslobodi težine. Još jednom je uspeo da dođe do vazduha, a zatim je ponovo potonuo. Treći put kada je došao do površine, nestalo mu je snage i mislio je da će se uskoro naći kod Gospoda. Najednom je osetio kako oprema klizi sa njegovog tela. Doplivao je do površine slobodan. Počeo je da pliva ka obali i shvatio da je jedini preživeo.
Nakon par meseci provedenih u Pu Laju, prebačen sam na jug u Kvin Jan da služim pri 85. bolnici za evakuaciju. Ljudi koji bi samo par sati ranije bili ranjeni, donošeni su kod nas. Iznova i iznova gledao sam silu Božju kako se manifestuje. Ovi ljudi su bili spremni da prime Hrista. Jedan za drugim su mi dolazili sa pričom o tome kako su od smrti spašeni od strane neke sile koja je bila van njihove moći razumevanja.
"Šta mislite da je to bilo?" - upitao bih.
"Ne mogu da objasnim", rekli bi. "Iznenada, kada sam pomislio da umirem, postao sam svestan neke sile nada mnom. Tada sam bio siguran da ću biti spašen. Znao sam da je to Bog i da On ne želi da umrem."
Često su me pitali zašto je Bog izabrao baš njih da spasi. Rekao sam im da On ima poseban plan za njihove živote i da će im ga otkriti ako budu uzaslušali Njegov glas.
Išao sam od kreveta do kreveta razgovarajući s momcima i često sam bio preplavljen emocijama. Bili su ranjeni, krvarili su i u nekim slučajevima umirali. Verovali su da je njihov posao od velike važnosti i da su iz tog razloga bili spašeni od smrti. Video sam kako se sestre okreću plačući gledajući snagu i hrabrost ovih ljudi. Bez obzira koliko je njihov bol bio velik, oni bi se smešili i govorili: "Dobro sam!"
Jedne večeri neka sestra me je pozvala u bolnicu da bih obišao jednog majora. Čim me je ugledao, on je počeo da ječi. Bio je sav u zavojima i deset minuta sam stajao tamo čekajući da prestane da plače što je major uporno pokušavao. Pitao sam se o čemu se radi. Da li mu je rečeno da će mu noge amputirati? Svi su oni bili u zavojima i izgledali su gadno povređeni.
Možda je načuo da je neko kod kuće ozbiljno bolestan.
Najzad je major uspostavio kontrolu nad sobom i ispričao mi neverovatnu priču.
Samo par sati ranije bio je u helikopteru. Otvorena je vatra na njih sa zemlje i srušili su se usred džungle. Šestoro ih je palo niz planinu. Umalo da se i majoru to dogodi, a bio je povređen i nije se mogao pomeriti. Mogao je čuti krike onih koji se takođe nisu mogli pomeriti. U daljini je začuo pucnje. Vijetkongovci su se bližili mestu gde se helikopter srušio. Dolazili su sa namerom da zarobe Amerikance.
Major je shvatio da mu je došao kraj. Vijetkongovci ranjene Amerikance ne bi nosili. Verovatno će ih mučiti do smrti.
Major je poželeo da se moli, ali je shvatio da ne ume. Išao je u crkvu čitavog svog života ali nikad se nije obratio Bogu. Ipak osetio je kako mu "neko" govori: "Traži i veruj!"
U agoniji, a obuzet verom, zaplakao je: "O, Bože! Molim Te pomozi mi!" Shvatio je da je po prvi put u životu progovorio sa Bogom. No, i dalje je mogao čuti vijetkongovce kako se približavaju.
Kilometrima daleko, još jedan vojni helikopter leteo je ka severu. Njegov pilot je kasnije ispričao svoju priču: osetio je snažan poticaj da se okrene ka istoku. "Zašto?", pitao se. Trebao je ići ka severu. Suprotno svim vojnim pravilima okrenuo se za devedeset stepeni i pošao ka istoku. Zatim je osetio još snažniji poticaj da leti niže i sporije. Ovo je imalo još manje logike od onog prvog i bilo je suprotno svim pravilima leta nad neprijateljskom teritorijom. Trebalo bi da leti ili visoko ili niže ali brzo. Ali poticaj je bio toliki da se spustio najniže moguće i nekako je znao da treba da traži nešto. Evo! Najednom je ugledao ostatke helikoptera srušenog u džungli.
Nije znao kada se to moglo desiti ali shvatio je da mora da proveri o čemu se radi. Džungla je bila brdovita i helikopter nije mogao da se spusti. Dok je lebdeo nad vrhovima drveća, član njegove posade se spuštao uz pomoć užeta. Kada je uspeo da se spusti na zemlju, pronašao je ranjenike. Jednog za drugim je uz pomoć užeta dizao u helikopter. Kada je poslednji čovek spašen i sam se popeo. Samo što je napustio tlo, vijetkongovci su stigli do tog mesta i počeli sa paljbom. Pilot je video šta se dogodilo. Za par minuta ranjenici su se našli bezbedni u bolnici.
Kada je major završio svoju priču, uhvatio me je za ruku i rekao: "Kapelane, hoću da mi pomognete da se zahvalim Bogu na Njegovoj dobroti. Želim da Mu služim do kraja svog života!"
