3. Traganje
Uzbudljivo je biti kapelan i to je bilo ono uzbuđenje za kojim sam tragao. Svuda sam se kretao uz vojsku: bio sam sa njima u vazduhu, na kopnu, dok su se peli planinama, na marševima, na vežbama fizičke spremnosti, u stanovima, kancelarijama, na polju, u kantini - gde god sam imao priliku da govorim o onome što Bog ima da im pruži.
Uživao sam u svakom momentu fizičkih priprema. Za vreme vežbe u džungli u Panami, živeli smo od plodova i na plodovima džungle. Pobesnela džungla je ubrzo došla po svoje i neki od ljudi su izneseni na nosilima. Ali ležanje u mulju mi se učinilo prijatnim.
U Fort Kempelu sam postao pilot, ono što sam oduvek želeo. S jednim prijateljem sam kupio stariji model aviona koji je izgledao kao da ga samo žvakaća guma i gumeni spojevi drže "u životu". Avion nije imao radio opremu, pa smo leteli nasumice ili smo bili vođeni instinktom. Jednom prilikom sam se izgubio, a zatim ugledao dva vojna aviona kako me prate. Zahtevali su da se prizemljim jer sam, kako sam tad saznao, preleteo Fort Noks u državi Kentaki. Graničari su mi ljutito saopštili da sam imao sreće što me nisu srušili. S našim letenjem je bilo završeno kada je moj partner sleteo avionom u kukuruzno polje.
Dok sam bio stacioniran u Fort Bregu u Severnoj Karolini, poslat sam sa 82. vazduhoplovnom divizijom u Dominikansku republiku. Ova se vojna akcija smatrala jednom od manjih, a izgubili smo trideset i devet padobranaca.
Po povratku u Fort Breg, nastavio sam da se bavim padobranstvom i najzad sam dobio priznanje majstora padobranstva.
Moja spoljašnost je odavala utisak da sam zadovoljan. Život mi je bio ispunjen i uzbudljiv, a činio sam Božje delo. Nisam želeo sebi da priznam ali situacija bi često postala napeta kada bih vojsci progovorio o Božjoj ljubavi koju On ima za njih. Njihovo obraćenje je bilo moj zadatak i borio sam se za njega.
Znao sam da sam daleko od savršenstva koje sam želeo. Ono je uvek nekako bilo van mog dometa.
Još kao dečak slušao sam majku i baku kako govore o čežnji za čistotom i svetošću u svom životu. One su pripadale pokretu veslijevaca i slobodnih metodista i govorile su o delu Duha Svetog u životu hrišćanina.
Šta god da je to bilo, promaklo mi je. Čitao sam knjige o snazi molitvenog života i odlazio na kampove kako bih čuo propovedi na tu temu.
Nisam iskusio silu u svom životu, a očajnički sam to želeo. Želeo sam da me Bog koristi jer gde god da sam pogledao, video sam ljude u potrebi. Znao sam da nemam ono što bi susrelo njihove potrebe.
Jedan prijatelj mi je poklonio knjigu koja je objašnjavala nekakav istočnjački kult i taj je pokret zagovarao metodu otvaranja ljudskih umova za silu Božju. Naučio sam kako da podignutih nogu ležim na dasci i meditiram.
Počeo sam da čitam sve što sam mogao naći o fizičkim fenomenima, hipnozi i spiritualizmu, nadajući se da ću pronaći tajnu koja bi mogla da oslobodi silu Božju u meni i kroz mene.
U to vreme sam otputovao u Koreju jer su se nesrećnim slučajem moje naočari rasprsle, a komadići stakla uleteli u moje desno oko.
Gde je tada bila sila Božja? Hrist je hodao zemljom i isceljivao slepe. Rekao je da će oni koji Ga slede činiti i veća čuda.
Dva puta sam išao u Seul na operaciju oka, ali ništa... Molio sam se. Sve se u meni počelo buniti protiv Boga spasenja, Boga svestvoritelja, Boga čije sam ime propovedao onim ljudima koji su se sretali sa smrću na ratnom polju, a koji je bio Bog bez sile da isceli. Gde je rešenje? Kako se ta sila ranije oslobađala kroz ljude? Morao sam to da saznam!
Dok sam putovao u moju treću posetu hirurgu u Seul, sedeo sam u avionu i osetio snažan doticaj. Nisam čuo glas ali sam čuo reči: "Tvoje će oči biti zdrave!"
Znao sam da je to bio Bog. Progovorio mi je na isti način kao one nedelje uveče u kolibi u Pensilvaniji.
Hirurg u Seulu je podigao glavu prema meni i rekao: "Žao mi je, kapelane, ali vašem oku nema spasa." Nisam bio razočaran već ohrabren. Bog je rekao šta će da uradi i verovao sam Mu!
Nekoliko meseci kasnije iznenada sam osetio potrebu da ponovo odem lekaru da mi pregleda oko. Nakon pregleda on je ostao zaprepašćen: "Ne razumem", rekao je. "Tvoje oko je u odličnom stanju!"
Bog je to učinio! Bio sam potresen i ispunjen još jačom željom da upoznam Njegovu moć.
Vratio sam se u SAD 1963., otišao u kapelansku školu na šest meseci i bio prebačen u Fort Breg 1964.
Tu sam nastavio sa proučavanjem hipnoze i priključio se spiritualističkom pokretu kojeg je vođa bio Artur Ford. U kući Artura Forda sam iskusio pokretanje duhovnog sveta koji je potpuno drugačiji onom nama poznatom, racionalnom. Bio sam fasciniran. Da li je to ono pravo? Izjedale su me sumnje. Ti duhovi su bez pogovora bili stvarni, ali Biblija pominje i duhove koji nisu Božji i govori o duhovnoj slabosti koja se očituje u hrišćanima (Ef. 6:10-20). Biblija ove duhove naziva našim neprijateljima, satanskim silama, i upozorava nas da proveravamo sve duhove kako ne bismo bili izmanipulisani od strane neprijatelja. Satana imitira delovanje Svetog Duha. Uveravao sam, sam sebe, da nisam skrenuo s puta. Ovi duhovi i ljudi, koje sam u pokretu upoznao su, ipak, govorili o Hristu. Oni su Ga prepoznavali kao Sina Božjeg i velikog duhovnog vođu koji je činio čuda.
"Naš cilj je", govorili su, "da postanemo kao Hrist u svemu, jer smo i mi deca Božja."
Prelazio sam kilometre i kilometre da bih porazgovarao sa ljudima koji su znali nešto o ovome, koji su proučavali knjige o hipnozi, razgovarao sam sa doktorima, čak sam i kongresnoj biblioteci pisao. Mislio sam da je to način da pomognem ljudima.
Nisam znao da sam na opasnom putu. Polako sam počeo Isusa posmatrati kao sebi ravnog, kao onakvog kakav i ja mogu postati ako se dovoljno potrudim.
Potcenio sam sile neprijateljske, To tada nisam znao ali hipnoza je veoma opasna i otvara vrata demonskom uticaju.
Da, i ja sam upao u zamku razmišljajući o Satani kao o lošoj osobi sa rogovima, koju sam poznavao sa slika. On sigurno ne može predstavljati pretnju za jednog sofisticiranog čoveka dvadesetog veka.
C. S. Luis je jednom prilikom rekao da je Satanina najuspelija prevara to što je ubedio svet da sam ne postoji.
Moja vera je bila narušena i ozbiljno poljuljana, a da toga još uvek nisam bio svestan. Promena je neprimetno nastupila. Prevršio sam svaku meru kada sam počeo o Isusu govoriti samo kao o učitelju i čudotvorcu, a zaboravio da pomenem da je On umro za nas na krstu i da nas Njegova krv čisti od greha.
Satana je još u Hristovo vreme citirao Pismo. I danas to čini zbog čega ga ne uznemirava kada mi činimo isto. Ali on želi da zaboravimo na krst, krv i vaskrslog Isusa.
Pavle govori o tajni hrišćanskog života u Kološanima 1:27. Tajna je sam Hrist u nama. Nismo mi postali kao On, nego On živi u nama i menja nas iznutra. Drugi nas mogu posmatrati i reći kako smo nalik Hristu ali ne zato što smo sami toga vredni ili što smo sveti, duhovni ili čisti. On živi u nama. U tome je tajna! Skrivena opasnost spiritualističkog pokreta jeste u tome što on navodi ljude da kopiraju Hrista i traže silu za sebe, što je prvobitni greh satanski, greh palog anđela koji je poželeo biti kao sam Bog.
Bez Hrista kao Spasitelja i bez krsta ne bi bilo ni plana spasenja niti opraštanja greha. Zapravo ne bi bilo ni Evanđelja. Bio sam uhvaćen u zamku. Moji su motivi bili čisti. Želeo sam silu da bih drugima pomogao da prevaziđu svoje probleme i izleče se od bolesti tela i uma. Ali Bog mi je otvorio oči da bih uvideo svoju grešku!
