9. Povratak prvoj ljubavi
Kada Biblija opisuje zajedništvo Boga i njegovog naroda, ona ga upoređuje sa bračnim savezom: "Ja sam prolazio pored tebe i video sam te, i bilo ti je vreme za udaju. Raširio sam svoje skute nad tobom i pokrio tvoju golotinju, zakleo sam ti se i sklopio savez s tobom', govori Gospod, 'i tako si postala moja.'" (Jezekilj 16:8) Ovo su reči osobe koja ispunjava svako svoje obećanje. Bog nikada ne prekida savez samoinicijativno! U trenucima najveće nevernosti njegovog naroda Bog ih je ljubio i nije ostavio Izrael zauvek. Ostao je veran svom savezu sa njima. Ni jedan prorok u Bibliji ne spominje samo mane naroda i onda tu stane. Sve proročke poruke, koliko god da su sadržale ozbiljne i oštre opomene, uvek su završavale sa porukom nade i uverenjem da njegova ljubav za njih nije prestala. Naš Bog je veran Bog u kome nema prevare (5. Mojsijeva 32:4). On ostaje uvek veran svojim obećanjima i svom savezu. Zato ne odbacuje ni jednu osobu zauvek, već čini sve da bi pojedinca i svoj narod vratio k sebi, kao što je napisano: "Ali Bog ne oduzima život, nego je omogućio da onaj koga je neko prognao ne ostane prognan pred njim." (2. Samuilova 14:14)
Ponekad, u teškim situacijama, čini nam se kao da nas je Bog napustio. Kao što Bog kaže Izraelu da ih je za trenutak "ostavio" (Isaija 54:7) ali ne zauvek, već da će ih u svojoj velikoj milosti vratiti sebi. Božije delovanje sa osobom, narodom i celim čovečanstvom, uvek je motivisano željom da nas vrati k sebi. On želi da mu se vratimo i ostanemo, jer u njemu i kod njega je smisao našeg postojanja.
Šta čini Bog da bi se to ostvarilo i da bismo se mi vratili njemu i našoj prvoj ljubavi za njega? Možda je njegov način drugačiji od onog koji bi mi primenili u kriznim situacijama našeg braka, ili drugih odnosa - malo cveća, po neki poklon, neko novo interesantno putovanje i tome slično. Njegovi putevi nisu naši putevi, njegove su misli daleko iznad naših (Isaija 55:8-9). Ali, jedno je sigurno - njegove misli, putevi i načini ophođenja sa nama, uvek su najbolji, iako nam ne izgledaju tako i često nam nimalo ne prijaju.
Kada je Izrael, Božiji narod, okrenuo leđa Bogu, iako nije ničim pokazao želju i nameru da mu se vrati, Bog je započeo kampanju za "obnovu braka i prve ljubavi". Knjiga proroka Osije govori o Božijem načinu da svoj neverni narod vrati k sebi i zadobije iznova njihova srca. Prorok koji o tome piše može da razume osećaje koje Bog ima, jer je i sam bio oženjen ženom koja mu je bila neverna. Cela knjiga govori o dramatičnosti i istrajnosti Božije borbe za srce svog naroda. Na kraju možemo videti da se Izrael vraća Bogu i da je odnos dobio dimenziju koja je bila izgubljena, a bila je i jeste neophodna - prva ljubav je obnovljena.
Izrael je hodao stranputicama i sledio svakog boga i religiju koja je obećavala nove duhovne avanture i blagostanje. Glupost takvih odluka je bila očigledna, jer kako može neki napravljeni bog da pruži više od onoga što Stvoritelj može. Bog je ipak bio odlučan da sačuva odnos između njega i njegovog naroda. Sigurno da je ponašanje Izraela nanosilo bol onome koji ih je stvorio i voleo pravom ljubavlju. Njihovo srce otpalo je od Boga u tolikoj meri da su i njegove blagoslove pripisivali svojim "ljubavnicima", drugim bogovima i svojim zaslugama. Reč "ljubavnik" može se odnositi na različite stvari, jer znači "gajiti ljubav prema nečemu, osećati privlačnost ka nekome ili nečemu". To mogu biti materijalne stvari, ideologije, aktivnosti, nešto čemu čovek daje prednost i smatra da može da mu da veće i bolje zadovoljstvo, u ovom slučaju, od onoga koje mu Bog daje.
Verno i strpljivo Bog čeka da se vratimo našoj prvoj ljubavi za njega. Jedino što njemu nešto znači jeste da na njegovu ljubav odgovorimo time što ćemo mi njega ljubiti i voleti ljude oko nas. To je uvek govorio svom narodu i nikakve druge žrtve mu nisu bile draže, ni potrebne. Kada god bi njegov narod počeo da se prilagođava praksi drugih naroda, misleći da će Boga zadovoljiti žrtvama, dok im je srce bilo daleko od njega, Bog bi ih podsetio da mu nedostaje samo jedna stvar: "Dobro se sećam odanosti koju si imala u svojoj mladosti, ljubavi koju si imala dok si verna bila, i kako si išla za mnom po pustinji, u zemlji gde se ne seje." (Jeremija 2:2) Iste reči im Bog upućuje i kroz drugog proroka: "Izraele, tako dobro se sećam dana kada sam te vodio kroz pustinju! Tvoja ljubav je bila tako iskrena i čista! Bila je tako sveža i divna kao prve smokve. Ali, kasnije si me ostavio za Vala fegorskog..." (Osija 9:10 - slobodan prevod sa jednog švedskog parafraziranog prevoda) Ova Božija izjava ukazuje na njegovu jedinu čežnju - da mu se na ljubav koju on tako nesebično pokazuje prema osobi, narodu, celom čovečanstvu, samo ljubavlju uzvrati. Njegova vernost i ljubav prema nama su neshvatljivi!
ZATVORENI PUTEVI
Da bi ponašanje Božijeg naroda još bolje shvatili upotrebiću na izgled banalno poređenje. Naša deca, kojoj mi roditelji tokom celog života, dnevno iskazujemo ljubav, negu i staranje, ponekad dobiju neki poklončić, bombone ili nešto slično od komšije, ili nekog drugog. Kada bi oni stalno govorili o komšiji, njega hvalili i za njim trčali, pridavali mu veću pažnju nego nama, sigurno nam ne bi bilo svejedno. To bi, najblaže rečeno, bilo čudno. Takvo ponašanje naše dece sigurno bi nas uznemirilo i ražalostilo, verovatno i naljutilo. Zašto je onda čudno ako se Bog, koji nam je dao spasenje, sve dobre darove i sam život, tako oseća kada vidi da njegov narod trči za drugim bogovima, koji i nisu bogovi, slaveći ih i hvaleći, za ono što imaju, a što je u stvari dar Božije milosti i ljubavi prema nama i celom svetu?
Priča (Luka 15:11-24) o sinu koji je zatražio svoje nasledstvo od oca dobra je ilustracija ljudske prirode u odnosu sa Bogom. Kada mu je otac dao nasleđe sin se okrenuo od njega i otišao. Time je pokazao da mu i nije mnogo stalo do oca već do stvari koje je mogao da dobije od njega. Kada je blagoslov došao kraju, bogatstvo nestalo, a život je postao prazan, sin je shvatio da se vredi vratiti ocu. Otac je stajao spreman da ga ponovo primi, pun ljubavi, bez obzira na ono što je sin uradio. Isto tako se Bog vekovima odnosi prema svom narodu Izraelu, prema čovečanstvu i svakom od nas. On ostaje veran svom savezu, bez obzira koliko mu svi okrećemo leđa i tražimo blagoslove i pomoć, a da u stvari ne želimo dublji odnos sa njim. Izrael je želeo sva obećanja u vezi zemlje, a da se ne vrati svom Bogu i pozivu koji mu je on dao. Iako Bog zna da je njegov narod sklon neverstvu (Osija 11:7) on ostaje veran savezu. Njegova ljubav dublja je i postojanija od one koju mu njegov narod i čovek pokazuju: "Kako da te ostavim, Jefreme? Kako da te napustim, Izraele?... Promenila su se osećanja mog srca i rasplamsala se moja samilost... Ja ću izlečiti njihovu nevernost. Voleću ih drage volje, jer se moj gnjev odvratio od njega." (Osija 11:8, Osija 14:4) Neshvatljiva je ljubav Božija prema njegovim stvorenjima. Car David izražava svoje čuđenje u pogledu te ljubavi: "To je znanje za mene suviše čudesno. Toliko je visoko da ga dokučiti ne mogu" (Psalam 139:6). Svaku osobu, svoj narod i svoju Nevestu, Bog ljubi večnom ljubavlju i brigom i strpljivo čeka na naš povratak njemu i našoj izgubljenoj prvoj ljubavi!
Dani dolaze kada će putevi, kojima njegov narod trči za ljubavnicima, biti zatvoreni, kao što se to dogodilo sinu koji je otišao svojim putem sa očevim darovima. Reći da Bog lično to čini, ne bi bilo istina, iako tako izgleda. On kaže "svojoj ženi", nevernom narodu, da će joj ograditi put trnjem i podići kameni zid oko nje, da više ne bi nalazila svoje ljubavnike (Osija 2:6-7). Tako je i danas - još uvek se Izrael više uzda u svoje "političke ljubavnike" svoje snažne saveznike, nego u svog Boga. Jednog dana, kao i ranije u njihovoj istoriji, ovi "ljubavnici" okrenuće leđa Izraelu. Trnje i zidovi su na svakom koraku današnjeg političkog puta kojim Izrael ide. Bog će dozvoliti da se to dogodi da bi oni shvatili da je on njihova jedina nada i da njihovo spasenje ne dolazi ljudskim oružjem i ratovima, već samo kroz njega i njegovu pomoć.
Stvarnost je takva da kada mi okrenemo leđa Bogu pre ili kasnije upadnemo u probleme. A on, iako je strpljivo čekajući Otac, ne nameće se nikome, dok ga ne prizovemo. On sam pati kada vidi kako trpimo zbog naših pogrešnih izbora i odluka u pobuni protiv njega i njegove volje, ali nikada silom ne pokušava da zadobije naša srca. Isforsirana ljubav nije prava ljubav! Vremenom se pokaže da ništa od onoga što čovek smatra mogućom zamenom za Boga, ne donosi pravi smisao i rešenje.
Sećam se vremena kada sam pokušao da bežim od Boga i da ga zamenim drugim uživanjima. Jedno veče u nekoj diskoteci, taman kada sam pomislio da sam ga se konačno "otresao" čuo sam glas unutar mene koji mi je rekao: "Ovo nije ono što je tebi potrebno u životu". Bio sam u tom momentu ljut, jer me nikada misao na njega nije ostavljala na miru. On mi je u to vreme "samo smetao" da bih mogao "da uživam". Danas sam beskonačno zahvalan da me nije ostavio na miru, jer je njegov plan za moj život bio daleko bolji od svega što sam ikada mogao da poželim i zamislim. Kada mi mislimo da su stvari koje nam se događaju prepreke na životnom putu, baš one mogu biti Božiji pokušaj i način da nam progovori i da nas vrati na svoj, pravi put.
BLAGOSLOVI PRESTAJU
Kada Božiji narod počne da pripisuje zasluge za svoje blagostanje drugim bogovima, ili sebi, onda Bog povlači svoje blagoslove: "Nije htela da prizna da sam joj ja davao žito i sok od grožđa i ulje, i da sam joj ja umnožavao srebro i zlato, koje su koristili za Vala. Zato ću i ja drugačije postupati i uzeću nazad svoje žito... i svoj sok od grožđa... svoju vunu i svoj lan kojim je pokrivala svoju golotinju. I pred očima njenih ljubavnika otkriću njenu golotinju... Učiniću kraj svoj njenoj radosti... Opustošiću njenu lozu i njenu smokvu za koje je govorila: 'To je poklon koji sam dobila od svojih ljubavnika...'" (Osija 2:8-12) Razlog Božijeg povlačenja njegovih blagoslova je pre svega pogrešno pripisivanje zasluga i slavljenje idola i sopstvenih sposobnosti, da bismo shvatili koliko smo goli bez njegove milosti i blagoslova. Ovaj uvid je potreban jer je lako pomisliti da je svo dobro koje imamo naša zasluga i da ostaje sa nama zauvek, bez obzira na naš stav prema Bogu. Naša velika tragedija jeste u želji da dobijamo njegove blagoslove, ali i u tome što želimo biti nezavisni od Boga koji nam ih daje.
Sećam se situacije u našem životu kada sam se žalio Bogu i protestovao zbog naše ekonomske situacije. Rekao sam: "Bože, zašto ne možemo deci kupiti stvari koje su im potrebne? Drugi ljudi to mogu da priušte sebi, a mi uvek moramo da čekamo na neko čudo". Gospod mi je ovako odgovorio: "Problem je u tome što ti želiš da živiš kao i svi ostali ljudi u svetu - želiš da budeš nezavistan. U mom carstvu ćeš uvek biti zavistan od mene, ali i od drugih". Jedna od najpoželjnijih stvari u ovom životu jeste da ekonomski budemo samostalni. To čoveku daje osećaj samodovoljnosti i vlasti nad svojim životom. Čovekova ambicija je uvek bila da bude "svoj bog".
Svet danas stoji pred događajima koji će čovečanstvu dati povoda, više nego ikada ranije, da se zamisle i da ipak daju više prostora mogućnosti da smo zavisniji od Stvoritelja nego što smo mislili i što bismo to hteli. Ipak je sve što imamo samo dar čovečanstvu. Čovek nema nikakve zasluge za postojanje ovoga sveta i verovatno će kroz sve krize koje su nastale, i koje nas čekaju, ljudskom umu postajati sve jasnije da smo zavisni od Stvoritelja, da njegove blagoslove ne možemo da koristimo nezavisno od njega. Danas naročito zapadni svet doživljava svoju duboku egzistencijalnu krizu. Pored svega materijalnog što ima, nije došao do onog pravog smisla u vezi postojanja, što nikada neće ni biti moguće bez odnosa sa onim koji je "davalac svih dobrih darova" (Jakovljeva 1:16-17). To što svet ima takav stav i nije toliko čudno. Teže je kada Crkva nije svesna i zahvalna za Božije blagoslove, te uzima sve "zdravo za gotovo" misleći da će tako zauvek biti, bez obzira kakva je naša ljubav prema njemu. Blagoslovi nisu zagarantovani, jer oni i nisu cilj! Ako srca prionu blagoslovima više nego Bogu davaocu, onda će ih on povući da bi se ispravan poredak ponovo uspostavio.
Materijalna dimenzija života toliko je upravljala razmišljanjem izraelskog naroda, da su trčali za svim i svačim što je obećavalo blagostanje. Taj stav je istovremeno učinio njihova srca neosetljivim za opomene koje im je Bog slao po prorocima. Kada ih je prorok Jeremija upozoravao u pogledu obožavanja idola, "nebeske kraljice" odgovorili su mu da neće poslušati reč koju je Bog kroz njega govorio i da će nastaviti da njoj žrtvuju i da je obožavaju. Zašto su tako odlučili objasnili su sledećim rečima: "Tada smo bili siti hleba i dobro nam je bilo i nismo doživljavali nikakvu nevolju. A otkad smo prestali da prinosimo kad 'carici nebesa' i da joj izlivamo žrtve levanice, u svemu oskudevamo i ginemo od mača i gladi" (Jeremija 44:17-18).
Kada se zasluga za blagostanje pripisuje bogovima koji su produkt ljudske mašte, onda je obožavanje Boga zamenjeno idolopoklonstvom. U suštini je to "samoobožavanje". Čovek obožava samog sebe time što se klanja delima svog uma i svojih ruku. Sakriveno u idolopoklonstvu je "ostvarenje" obećanja koje je sotona dao Adamu i Evi kada im je rekao da će biti "kao bogovi". "Domaćin stoji pred ikonom sa ozbiljnim likom Boga Oca, tvorca i svedržitelja sveta i moli se usrdno. U tom trenutku on je sav prožet uverenjem da je u tom bogu sa ikone izvor, temelj i garancija blagostanja, ugleda i trajanja njegove porodice, i kad mu se klanja, uvek je do suza dirnut, jer oseća da se klanja sebi i svemu što naziva svojim" (Ivo Andrić - Znakovi pored puta, strana 496.). Ovaj tekst razotkriva samu prirodu idolopoklonstva. Drugim rečima, ljudsko biće divi se sebi i obožava svoja dostignuća, pripisujući sebi zasluge za blagostanje u kome uživa i time sebe stavlja na mesto koje Bogu pripada. U takvim momentima Stvoritelj svega povlači svoj blagoslov, da bi pokazao svom narodu, i čoveku uopšte, da bez njegovog blagoslova nema blagostanja.
PUSTINJA
Pustinja je nelagodno i neprijatno mesto. U njoj je nestašica svega što je neophodno za normalan život. Teško bi bilo reći da ima ikakve privlačnosti za boravak u njoj, osim eventualnog kratkog izleta. Zato je interesantno da kada se Izraelova prva ljubav prema Bogu opisuje, spremnost da i kroz pustinju idu sa njim spominje se kao znak njihove ljubavi. Ljubav ne poznaje prepreke. Oni koji se iskreno vole ne pitaju za okolnosti, samo da mogu da budu zajedno. Kada Bog počne da primećuje da je odnos sa njegovim narodom, "njegov brak" u krizi, onda on započne svoju kampanju da sačuva taj odnos. Za razliku od svih drugih, Bog da bi obnovio brak, odlučuje se za putovanje na mesto koje niko ne bi odabrao, pustinju! Svi bi odabrali, ako je moguće, Havaje ili Bahamska ostrva, nešto što bi prema našem mišljenju "pomoglo obnovi ljubavi". Ali, Bog uzima pustinju, koja postaje neka vrsta "termometra" za stvarnost i toplotu ljubavi u odnosu. Osoba koja želi ići sa svojim voljenim u pustinju na "medeni mesec" verovatno to čini iz ljubavi. Tamo nema mnogo mogućnosti za druge zabave, osim druženja i zajedništva. Mogli bi reći, slikovito, da imamo dve mogućnosti - jedna je da gledamo u pesak i haluciniramo. Druga je da okrenemo pogled u drugom pravcu, ka njemu sa kojim smo u pustinji, ka Ženiku našeg srca. Tada je moguće doživeti pravu obnovu odnosa i ljubavi. Jer tamo nema nikog i ničeg drugog osim njega.
Životne situacije mnogo puta liče na pustinju. Šta god mi pokušavali kako bi naš život dobio smisla i bio zanimljiviji i bolji, nećemo uspeti jer stvari ne funkcionišu onako kako bi mi to hteli. Izgleda u takvim momentima da je sve za čim smo čeznuli, u šta smo verovali i čemu smo se nadali, samo "fatamorgana". I još nešto je uvek u takvim situacijama prisutno - u pustinji je takva tišina "da je možemo čuti". Jednom sam to doživeo kada sam nekoliko sati, potpuno sam, sedeo na Karmelu u Izraelu. Tišina je bila gotovo "opipljiva". Nekada se tako osećamo i u zajedništvu sa Bogom - tišina bez glasa, kao da ga nema u našem životu. Molitve dođu "do plafona" i ne idu dalje. Bog ćuti. Njegova reč kao da je "mrtvo slovo". A njegov glas nam toliko znači, kao malom detetu glas majke ili oca.
Kada je Izrael ignorisao Boga, ne želeći da sluša njegov glas, on im je rekao da će doći vreme kada će oni vapiti svojim idolima, lažnim bogovima, koji im ne mogu odgovoriti, a on sam im neće odgovarati (Jeremija 11:12). U takvim trenucima izgleda kao da je Bog nedohvatljiv, nedostižan, kao da se krije. Kroz to on želi da vidi koliko nam je u stvari stalo do njega, koliko se uzdamo u njega i koliko smo spremni da čekamo na njega a da ne krenemo u potragu za pomoć kod nekog drugog. On zna da je ljudska priroda takva da je tek u nevolji naše srce spremno da jedino njega traži. Negde duboko u nama ipak znamo da jedino Bog može da pomogne (Osija 5:15). Prorok Isaija je doživeo "periode pustinje" u svom životu sa Bogom. Kroz ta iskustva kao da se produbilo njegovo pouzdanje u Boga: "Čekaću Gospoda, koji je okrenuo svoje lice od Jakovljevog doma, i uzdaću se u njega" (Isaija 8:17). Izgledalo je kao da se Gospod sakrio i želeo da vidi koliko je njegovom narodu stalo do njega, i koliko ga u stvari njegov narod voli, da bi ga tražio. Mi znamo da se nećemo lako predati dok tražimo dragocenu stvar koja nam je nestala iz kuće. Jedna poznata priča ilustruje naše doživljavanje prolaženja kroz pustinju. Radi se o snu u kome je jedna osoba išla zajedno sa Gospodom (Tragovi u pesku - Mary Stevenson). Iza njih su ostajali tragovi dve osobe. Onda, se odjednom pojavio trag samo jedne osobe. I to baš u teškim životnim trenucima. Osoba je tada upitala Gospoda: "Zašto nisi išao sa mnom onda kada mi je bilo najteže?" Odgovor je bio: "Samo jedan trag je vidljiv zato što sam te tada nosio". Tako je i sa nama, u trenucima kada nam je najteže i mislimo da Bog nije sa nama, jer osećajno ne doživljavamo njegovu prisutnost, on je tada verovatno najbliži.
BOŽIJA SVRHA SA PUSTINJOM
Cilj prolaženja kroz pustinju, na putu iz zemlje ropstva u obećanju zemlju, nije bio da bi narod tamo izginuo. U teškim trenucima tokom putovanja Izraelci su prigovarali Mojsiju govoreći da ih je Bog izveo iz Egipta da bi umrli u pustinji (2. Mojsijeva 17:3). U toj izjavi svakako nema nikakve logike. Stvarni razlog bio je druge prirode, iako im ni to nije godilo. Iz istog razloga u našim životima ponekad ima perioda koji nam liče na putovanje kroz pustinju. Božija namera sa takvim periodima je da obnovi i utvrdi naše pouzdanje u njega i njegovu brigu za nas.
Prvo što Bog želi time da postigne jeste da nas zaustavi u našoj jurnjavi kroz život. Kada je "izgubljeni sin" potrošio dobijeno nasledstvo, morao je da stane i da se zamisli. Nevolja ga je naterala da se zaustavi i zamisli nad svojim pogrešnim načinom života. Sam je shvatio da je najbolje da se vrati svome ocu. Ista stvar će se jednog dana opet dogoditi i sa izraelskim narodom: "Reći će: 'Idem i vratiću se svom prvom mužu, jer mi je tada bilo bolje nego sada.'" (Osija 2:7) Kada sve ide dobro retko ko zastane i razmišlja o stvarnom smislu života. Mi se zadovoljimo materijalnim dobrima iako duša u sred blagostanja može biti prazna i bolna. Ne usuđujemo se zastati. Plaši nas pomisao na besmislenost na koju bi tada mogli da naiđemo. Odgovore na mnoga egzistencionalna pitanja nemamo bez Boga, a za njega obično nismo spremni dok ne dođemo u krizu. Bog mnogo puta pokušava da nas zaustavi radi našeg dobra. Ponekad time što nam putevi kojima idemo budu zatvoreni, ponekad povuče svoj blagoslov iz naših života ili nas odvede u pustinju. Sve to čini da bi mi shvatili ono što je "izgubljeni sin" shvatio - da se vratimo našem nebeskom Ocu, koji nas žarko čeka!
Čovek današnjice nema vremena za odmor. Stres je jedna od najčešćih bolesti u većem delu sveta. Car Solomon naziva ljudske napore, da život učinimo smisaonim bez Boga, "trčanje za vetrom". Žalosno je da nas najčešće teškoće i tragični događaji zaista zaustave u ovoj trci. Rečima jednog pesnika: "Samo u crkvi, pred upaljenom svećom, shvata se smisao pauze" (Karen Džangirov). To i jeste Božija velika želja za njegovu decu, njegov narod, njegovu Nevestu Crkvu, da zastanemo i da shvatimo da je samo u njemu mir i odmor, i da on može da nam pruži više od onog za čime sad tragamo. On je sposoban da nas isceli, da nas obnovi i oživi. Proroci su videli dane kada će Bog obnoviti svoj narod, kada će mu se Izrael vratiti i kada će Nevesta ustati u slavi i sili. Proroci su podsticali narod da se vrati Gospodu, jer je njegova želja da isceli, da zavije rane i da na kraju učini nešto što svet nije mogao ni da zamisli: "Oživeće nas posle dva dana. Trećeg dana podignuće nas i živećemo pred njim." (Osija 6:2)
Isceljenje i obnova Neveste biće blagoslov celom svetu, doneće obnovu celog Božijeg stvorenja!
OBNOVLJEN BRAK
"Zato ću je ja ubediti da pođe i odvešću je u pustinju pa ću govoriti njenom srcu." (Osija 2:14) Nemoguće je razumeti ovu Božiju metodu, ako ne verujemo da je Bog ljubav i da je dobar. Izraz koji se koristi u nekim prevodima je "da će je Bog varkom odvesti u pustinju, da će je namamiti da ode tamo". On ne želi da je tamo odvede da bi je izgrdio zbog njene nevernosti, već želi da nežno progovori njenom srcu. Većina nas bi verovatno drugačije postupila u ovoj situaciji. Odlučiti se za dalji zajednički život posle takvog neverstva u stvari je neshvatljivo! Bez ljubavi koju Bog u svom srcu ima za Izrael ovo bi bilo nemoguće. Ali njegova strpljivost i ljubav to čine mogućim: "Zatim će se Izraelovi sinovi vratiti i tražiti Gospoda, svog Boga, i Davida, svog cara, i drhteći doći će k Gospodu i k njegovoj dobroti u poslednjim danima". (Osija 3:5) Na kraju će biti spremni za završetak njegove ljubavne priče sa njima, kaže jedan prevod. Tamo, u pustinji, gde joj ništa više ne privlači pažnju do njen Ženik, tamo ljubav dolazi do svoje obnove i ponovo se rađa!
Nedavno sam čuo vest koja me je silno obradovala. Jedan bračni par, naši dobri prijatelji, bili su dugo vremena rastavljeni. Posle upornog verovanja u ponovno sjedinjenje i čekanja jednog od supružnika, došlo je do obnove odnosa i ponovnog uspostavljanja braka. Jedan od supružnika je ostao veran savezu i nikada nije skinuo venčani prsten, čak ni u vreme kada su bili rastavljeni. U sred bujice rastave brakova, koje postaju sve normalnije među hrišćanima, nekoliko njih su se odlučili za alternativu - "idem nazad svom mužu/ženi jer mi je tada bilo bolje nego sada". Božije strpljenje je veliko prema nama, a takvo bi trebalo da bude i naše strpljenje prema drugima. Svakako, nije uvek moguće spasavati odnose po svaku cenu, ali ni brzo i lako odustajanje nije ispravno. Bog je uvek spreman da nas primi kad mu se iskrena srca vratimo. On želi da nastavi svoj rad u našim životima i kroz nas. U tom procesu obnove najvažnije je da se naša srca vrate njemu.
"Tog dana, govori Gospod, zvaćeš me: Mužu moj, i nećeš me više zvati: Vale moj. Veridbom ću te doveka vezati za sebe, veridbom ću te vezati za sebe u pravednosti, u pravdi, u milosti i milosrđu. Veridbom ću te za sebe vezati u vernosti, i poznaćeš mene, Gospoda". (Osija 2:16, Osija 2:19-20) To je Božija namera za zajedništvo sa njegovim narodom, to je svrha svega onoga što on radi u našim životima. Kao što nijedan ženik ne želi da bude jedan od mnogih u životu svoje neveste, tako ni Bog ne želi da bude samo jedan detalj u mnoštvu drugih interesa svog naroda. On je jedini istiniti Bog, Stvoritelj ljudskog bića i svega vidljivog i nevidljivog. Jedini on je vredan da primi našu zahvalnost i našu ljubav. To je u stvari i njegovo pravo, jer je on Stvoritelj života! Ali, Bog nas nikada neće prisiliti. Ako predanost i ljubav ne dolaze iz naših srca onda je to njemu beznačajno.
Kada njegova Nevesta počne da ga slavi u pustinji, kao što je to činila u mladalačkim danima, onda je to znak da joj je on ponovo postao sve, njena prva ljubav opet je oživela. Čim se to dogodi Bog je već tamo sa svojom velikom željom da joj vrati sve blagoslove. Sva sredstva koja Stvoritelj ima, on je spreman da stavi na raspolaganje svojoj Crkvi Nevesti, kada vidi da je ljubav njenog srca samo njemu data. Veličina tog blagoslova daleko je veća nego što možemo zamisliti, jer blagoslov koji je Bog spremio u vremenu koje dolazi nije samo za Crkvu, već za celo čovečanstvo, kroz Nevestu.
PLOD
Svoj rad na zemlji Bog pre svega ostvaruje kroz svoju Crkvu. U izuzetnim situacijama, kada Božiji narod nije budan i voljan da izvršava Božiju volju Bog zna da upotrebi ljude koji ne pripadaju njegovom narodu. Uloga Crkve Neveste na zemlji je od neprocenjive vrednosti. To je razlog Božije strpljive brige i ljubavi za nju ali i povod za mnoge napade kojima je izložena. Odnos Crkve sa svojim Gospodom je od velikog značaja i ima veliki uticaj na čovečanstvo i na stvorenje. Kada Crkva Nevesta stavi interese Božijeg carstva na prvo mesto u svom srcu, onda su joj prema Božijim obećanjima, na raspolaganju sva potrebna sredstva.
Zato povratak Crkve svojoj prvoj ljubavi ima toliko važno mesto u Božijem ophođenju prema nama. Kada se taj odnos obnovi Bog je spreman da otvori sve svoje riznice i izruči puninu blagoslova na svoj narod. Kaže da će joj vratiti vinograde i sve druge blagoslove koje je povukao zbog njenog neverstva. To će imati posledice za ceo svet i promeniće beznadežnu situaciju sveta u svetlu i dobru budućnost. Biblija govori o tome da će odnosi među narodima biti isceljeni, da će ratovi prestati i da će cela priroda doživeti preporod (Osija 2:15, Osija 2:18-23).
U ovo vreme, više nego ikada ranije, čuju se proročanstva o budućnosti sveta. Mnoge od tih prognoza su vrlo pesimistične. Ako se situacija u svetu gleda samo ljudskim očima nema mnogo razloga za optimizam. Ali, poslednja reč o svemu je Božija a ne čovečija. Budućnost sveta je u Božijim rukama. Uprkos stalnom neverstvu ljudskog roda prema svom Tvorcu, Božija vernost je daleko veća i snažnija. On će svoj plan za svet dovesti do onoga što je oduvek bilo u njegovom srcu. Njegove namere su dobre i pune nade (Jeremija 29:11). Sve to se ipak neće dogoditi lako i bezbolno. Biblija govori o "porođajnim mukama" kroz koje svet mora da prođe pre nego što uđe u taj blagoslovljeni period na zemlji. Ljudsko srce je tvrdo i teško promenljivo i Bog mu je uvek poslednja alternativa.
Mnogi starozavetni proroci videli su slavnu budućnost čovečanstva, period u kojem će Gospod biti kralj i vladar sveta. Kroz svoju obnovljenu Crkvu Bog će ispuniti celu zemlju svojom slavom i prisutnošću. Narodi će se okrenuti Bogu da bi ih on poučio svojim putevima (Isaija 2:1-5). Obnovljena Crkva će kroz svoj obnovljeni odnos sa Bogom biti povod starozavetnom odabranom narodu, Izraelu, da se ponovo vrati svom Bogu, svom Mesiji i sjedinjeni sa neznabožačkom Crkvom u Crkvu Nevestu, koja će biti na blagoslov celom svetu. Biće jedno stado i jedan Pastir, Isus Hristos. Sav kapacitet koji je Bog planirao da stavi u Crkvu, kao njegovo telo, njegov živi hram, biće oslobođen, da bi ona mogla da služi čovečanstvu kako je i njen Gospod to činio u danima kada je bio na zemlji. Tako će Božija prvobitna zamisao za čoveka biti obnovljena i ostvarena kroz Crkvu Nevestu - ona će upravljati svime što je stvoreno.
