10. Božiji plan rada
Razumevanje vremena u kome živimo i gde se nalazimo u Božijem kalendaru, presudno je da bismo mogli razumeti šta Bog želi da radi sa svojim narodom. Njegova prvobitna zamisao treba da se ostvari. Budućnost Crkve i sveta nije lak predmet za diskusiju i naučavanje i zbog toga ne tvrdim da je ono što je ovde napisano "jedina potpuna istina". Ja verujem da Biblija daje jasnu sliku o dolazećim događajima i da će Bog svoj plan otkrivati svom narodu sve više i više, kako se približavamo poslednjem vremenu. Zato, bez upuštanja u detalje i da bih izbegao eshatološke špekulacije, želim opisati, koliko razumem, vreme u kome živimo i gde se na Božijem kalendaru nalazimo. ("Eshatologija" je nauka o dolazećim događajima.) Skoro u svakoj generaciji pre nas postojalo je mišljenje da se živelo u vremenu kada je ponovni Isusov dolazak bio blizu. Argumenti svih prethodnih generacija, bili su manje više isti. Najčešće su spominjani događaji u svetu i prirodi. Čitajući tekstove koji opisuju vreme pre Isusovog dolaska moglo se, manje više u svakoj generaciji, naći mnogo toga što je odgovaralo tom opisu. Već u prvoj generaciji posle Isusovog uznesenja hrišćani su verovali u njegov ponovni skori dolazak. "Gospod je blizu" izraz je koji u hronološkoj perspektivi ima svoju opravdanost u svakom danu. Gospodnji dolazak je svakim danom sve bliži.
Međutim, uzimati događaje u svetu i prirodi kao vodeće argumente za tumačenje vremena može biti pogrešno. Slični događaji su se ponavljali u istoriji vrlo često, ali u različitim proporcijama. O takvim događajima i sam Gospod Isus govori, ali on sam nikada nije bio vođen spoljnim faktorima, već onim što je bilo u planu nebeskog oca (Luka 19:41-44). Kada je govorio duhovnim vođama svog vremena i ukoravao ih jer nisu prepoznavali znakove vremena, Isus nije pre svega mislio na spoljašnje faktore, već na ono što je bilo otkriveno u Starom zavetu kao Božiji plan dolaska Mesije, Spasitelja. Kada je govorio o sebi i svom poslanju Isus nije govorio o prirodnim katastrofama, gladi i drugim događajima te vrste, kao znacima koji bi im pomogli da razumeju da je nagoveštavani dolazak Mesije u njemu ispunjen. Ono na šta im je on ukazivao bio je Božiji plan. Njega je duhovne vođe trebalo da prepoznaju i samim tim da razumeju vreme u kom su živele. Isto važi i za Isusov drugi dolazak. Ako bi sutra došlo i do sto velikih zemljotresa i svetske gladi, ipak to ne bi bio najveći znak da je njegov dolazak blizu. Cela Biblija je u stvari opis Božijeg radnog plana za čovečanstvo.
Prvobitna zamisao za čoveka bila je da zajedno sa Bogom upravlja svim onim što je Bog stvorio. Zbog čovekovog pada u greh svet je krenuo suprotnim pravcem, ali Bog nije odustao od svog plana i stalno ga je sprovodio u delo kroz osobe koje su sarađivale sa njim. Tako kroz istoriju vidimo dva paralelna procesa. Jedan u kome čovek bez Boga pokušava da upravlja svetom i stvori blagostanje na svetu, a drugi je onaj u kome Bog kroz osobe i svoj narod ostvaruje svoj plan. Prvi je nemoguća misija, zbog ljudske prirode i nikada tokom ljudske istorije nije dao naznaka mogućnosti da će postići dobro o kome svet sanja. Drugi izgrađuje Božije carstvo, i korak po korak ide u onom smeru koji je Bog odredio, da bi na kraju istorije čovečanstva došao do svoje kulminacije, dolaska Božijeg carstva mira.
Najvažnija u Božijem radu jeste obnova čovekovog stanja i odnosa sa Bogom. Ljudsko biće, koje je stvoreno na Božiju sliku, ključni je momenat u svemu što Bog radi na svetu. Kroz nanovno rođenje Duhom Svetim i duhovni preporod, Bog uspostavlja ispravan odnos sa čovekom i vraća mu njegovu ulogu da upravlja svim onim što je on stvorio. Zajedništvo takvih osoba čini Božiju Crkvu, koja je po svojoj prirodi "drugačije carstvo", narod među narodima. Kako je jednom zli Aman rekao caru Asviru: "U svim pokrajinama tvog carstva ima jedan narod rasejan i izdvojen među drugim narodima. Njegovi zakoni su drugačiji od zakona svih drugih naroda..." (Jestira 3:8) Kroz svoju Crkvu Bog manifestuje svoju ličnost i osobine, koje su ujedno i vrednosti na kojima bi svet trebalo da bude izgrađen. Tako kroz svoju Crkvu Bog uspostavlja svoju prisutnost i vladavinu na zemlji.
Model po kom Bog radi na obnovi sveta prikazan je i opisan u praznicima koje je Bog dao svom narodu Izraelu da ih slavi. Tri velika praznika ili proslave govore o Božijem planu za spasenje: Pasha, Snop prvine od žetve i Praznik senica (3. Mojsijeva 23:4-21, 3. Mojsijeva 23:33-43). Ove praznike Bog naziva svojim praznicima, oni su Gospodnji praznici, kojima je on sam odredio vreme i redosled (3. Mojsijeva 23:2). Tri praznika koja su Izraelci, kao Božiji odabrani narod, trebalo da slave, bili su opis Božijeg rada kroz istoriju. Njihova sadržina opis je Božijeg plana za spasenje pojedinca, jednog naroda i celog sveta. Slaveći Gospodnje praznike izraelski narod bi u stvari "propovedao" poruku Božijeg spasenja, objavljujući svetu način na koji Bog to radi. Ujedno bi time ukazivali i na dolazećeg Mesiju, Isusa Hrista, koji je ispunjenje svih tih praznika. Dva od ova tri starozavetna praznika ispunjena su već radom Isusa Hrista na krstu i dolaskom Duha Svetoga, na dan Pedesetnice.
U potpunom skladu sa Božijom starozavetnom praksom, da kroz praznike, objavi plan svog spasenja, pre svega Izraelu, a onda svim drugim narodima, Isus je razapet na dan Pashe - Uskrs (Jovan 18:28, Matej 26:1-5). Religiozne vođe su pokušale promeniti Božiji red, što je bilo nemoguće, jer je Bog gospodar vremena i svog plana. Cilj podudarnosti starozavetnih praznika i Isusovog rada, bilo je prepoznavanje reda u Božijem radu, razumevanje njegovog kalendara, kao i prepoznavanje Isusa kao Mesije i Spasitelja. Ništa u tom radu nije bilo prepušteno slučajnosti. Svaki detalj bio je vođen rukom svemogućeg Boga, od bacanja kocke za Isusovu košulju (Jovan 19:23-24), do momenta raspeća. Jedan od detalja božanskog reda u svemu što se događalo je taj, da kada su sveštenici kontrolisali svako jagnje koje je trebalo da se žrtvuje na dan Pashe, Isus je u istim trenucima stajao pred Pilatom koji ga je ispitivao i zaključio je da na njemu nema krivice! Jagnje koje se žrtvovalo na dan Pashe moralo je da bude bez mane! Pred njima je stajao on, Božije jagnje, a oni koji je trebalo da razumeju vreme Božijeg pohođenja i da poučavaju narod o Božijem planu spasenja, bili su slepi i nisu prepoznali ono što je Bog radio! Jovan Krstitelj to prepoznaje i viče: "Evo Jagnjeta Božjeg!" (Jovanu 1:35-36)
Kada je prva Pasha ustanovljena u Egiptu, Bog je dao tačne instrukcije kako da se sprovede (2. Mojsijeva 12:1-6). Pasha je bila Božiji način oslobađanja njegovog naroda iz Egipta. Bog naziva Egipat "kućom ropstva" (2. Mojsijeva 13:3). Otac svake familije trebalo je da uzme jagnje, bez mane, na deseti dan meseca koji je Bog odredio. Trebalo je da čekaju četiri dana i u predvečerje četrnaestog dana istog meseca, svaka familija je trebalo da zakolje jagnje. Krvlju zaklanog jagnjeta trebalo je da pomažu dovratak svakog doma u kom su Izraelci živeli. To je bio znak koji ih je spasao od poslednje Božije kazne nad Egiptom. Krv jagnjeta je bila znak da anđeo ne usmrti one koji su u tom domu živeli, već da taj dom zaobiđe. Sve to dato je narodu kroz kog je Bog želeo da manifestuje svoje spasenje. To je trebalo da bude Gospodnji praznik za sve generacije, kako bi razumele da spasenje iz "kuće ropstva" nije moglo da se ostvari ni na koji drugi način, nego žrtvom jagnjeta i njegovom krvlju.
Kada je došlo vreme za objavu nove dimenzije Božijeg spasenja, kada se navršilo vreme i kada je došao Božiji četvrti dan (2. Petrova 3:8) u istoriji, po njegovom kalendaru, Božije Jagnje, Isus Hristos, žrtvovan je za spasenje Izraela i celog čovečanstva (Galatima 4:4-5). Sve se odvijalo po Božijem planu otkrivenom u njegovoj reči! Božije vreme uvek je ispravno. Ono što Bog radi ispunjava se po njegovom kalendaru i modelu njegovog ophođenja sa svojim narodom i svetom. Učitelji zakona trebalo je da prepoznaju vreme i Božije delovanje! Posle ove žrtve sve ostale žrtve su suvišne! Starozavetno žrtvovanje ispunjeno je u jednoj savršenoj žrtvi - Božijeg savršenog Jagnjeta. Ispunjenje starozavetne Pashe u Isusovoj žrtvi, bilo je ostvarenje prve faze Božijeg plana za spasenje čovečanstva. Sila greha i ropstvo u kući greha je okončano, jednom zauvek! Haleluja! Oslobođenje iz Egipta je slika Božijeg krajnjeg i potpunog oslobađanja čoveka iz ovog sveta. Slika poslednjeg egzodusa, izlazaka iz sistema ovog sveta i ulaska u Nebo, u obećanu zemlju, večnost. Ulazak u večni odmor, Božiji šabat, za Božiji iskupljeni narod, njegovu Crkvu Nevestu.
Sledeća faza u Božijem radu otkrila se ubrzo nakon ove prve. Posle svog vaskrsenja, Isus je rekao svojim učenicima da čekaju u Jerusalimu na Očevo obećanje, što je prema Božijem kalendaru bilo na redu. Došlo je vreme da se ispuni drugi veliki starozavetni praznik i da se duhovna istina tog praznika ostvari. Na taj praznik sveštenik bi uzeo prvi snop od žetve i pred Bogom mahao njime u pravcu sve četiri strane sveta. To je bila ujedno i proročka proklamacija velike žetve duša koja će doći. Tačno na, po Božijem kalendaru određeni, pedeseti dan, Duh Sveti je sišao na učenike u trenutku kada su "u Jerusalimu boravili pobožni Judeji iz svakoga naroda pod nebom" (Dela 2:1-5, 3. Mojsijeva 23:15-16). Ta manifestacija Duha Svetoga imala je proročku dimenziju dolazeće žetve među svim narodima sveta. Pentekost je bio ispunjenje drugog praznika Gospodnjeg. Druga faza u Božijem planu i radu na spasenju čoveka. Nakon izlaska iz ropstva grehu na putu za obećanu nebesku zemlju, Bog je dao silu za život kroz Duha Svetoga. Jedino u toj sili, uz pomoć Duha svetoga, takvo putovanje se može i ostvariti!
PRAZNIK SENICA
Treći praznik trebalo je po kalendaru da se dogodi kratko posle Pentekosta. Kada pogledamo kako se taj praznik slavio i koju je poruku u sebi nosio, možemo videti da se njegovo puno značenje do sada nije manifestovalo u istoriji. Važno je spomenuti da su se mnoga proroštva nekoliko puta ispunjavala tokom istorije, ali da postoji jedno ispunjenje koje je punina onog što je rečeno, prorokovano. Biblija govori da su se mnogi antihristi pojavljivali u prošlosti, ali da postoji samo jedan Antihrist u onom smislu te reči kojom ga Biblija (1. Jovanova 2:18) naziva. Izraelski narod je imao mnoge izbavitelje u svojoj istoriji i mnogo puta je mislio da je neko od njih obećani Mesija, ali je samo jedan Mesija odgovarao onom opisu koji Sveto pismo spominje. Pasha je ispunjena jednom zauvek kroz Uskrs, Snop prvina žetve kroz Pentekost, na način na koji se više nikada neće ponoviti. Praznik senica još uvek čeka na svoje ispunjenje na isti takav način. Da bismo razumeli u kom vremenu živimo prema Božijem kalendaru potrebno je da malo detaljnije pogledamo kako su Izraelci slavili Praznik senica u vreme Starog zaveta i šta se u tom slavljenju može videti kao Božija poruka njegovom narodu i svetu.
Posle oslobođenja i izlaska iz Egipta, Bog je naredio svom narodu da slavi ovaj praznik i da se tom prilikom seća Božije intervencije i izbavljenja iz "kuće ropstva", iz Egipta. Praznik senica je bio vrhunac u kalendaru praznika. Trebalo je da Izraelci sagrade jednostavne kolibe od pruća u kojima će boraviti sedam dana. Tokom tih dana bi se sećali čuda koja je Bog učinio za njih, kada ih je izbavio iz ropstva u Egiptu. Radost i zahvalnost Bogu, bile su najznačajnija obeležja tih praznika (5. Mojsijeva 16:13-15). Trebalo je da te praznike slave u sedmom mesecu, koji je bio jedan praznični mesec. Sama poruka tog praznika je bila da je Gospod Kralj nad celom zemljom (Psalmi 96 - 99 govore o ovoj temi). Praznik senica je imao na taj način sveobuhvatni karakter, ne samo za Izraelski narod, iako je najpre njima bio namenjen. U svom potpunom ispunjenju ovaj praznik će proslavljati celo čovečanstvo.
Dva momenta u slavljenju ovog praznika su veoma važna. Prvi je žrtvovanje Gospodu tokom tog praznika. Detalji oko žrtvovanja tokom Praznika senica imaju jasnu proročku dimenziju (4. Mojsijeva 29:12-32) i ukazuju na globalno izmirenje u svetu. Samom Prazniku senica prethodio je dan pomirenja. Ovo globalno izmirenje među narodima sveta biće stvarnost zahvaljujući Golgotskoj žrtvi Božijeg Jagnjeta Isusa Hrista. On će biti Kralj nad celom zemljom a svoju vladavinu očitovaće kroz svoju obnovljenu Crkvu Nevestu. Ona neće vladati na ljudski način, već će biti kanal za Božiju pravednost i pravo. Plod globalnog izmirenja među narodima biće jedan univerzalni šabatni odmor za sve narode. Odmor u kom će narodi uživati tokom Carstva mira predslika je onoga što je Bog pripravio za večnost - večni mir i odmor, u obećanoj zemlji, Nebu.
Prevashodna svrha šabatnog odmora bila je da se čovečanstvo nauči pouzdanju u Boga i da veruje u brigu za njegov svet, te da razume da blagostanje nije bilo posledica ljudskog napora. (Šabat se slavio sedmog dana. Niko nije smeo da radi tog dana. Odmor na sedmi dan bio je vrlo važan deo načina života Božijeg naroda.) U dolazećem ispunjenju Praznika senica Bog će celom čovečanstvu pokazati da je sve što je ovom svetu potrebno da bi živeo u miru i blagostanju ispunjeno kroz delo njegovog Sina Isusa Hrista. Isus je značenje i ispunjenje sva tri Gospodnja praznika koja je Izraelski narod slavio u starozavetnom vremenu. Čovečanstvo će shvatiti da ono, bez Boga i zajedništva sa njim, nikada ne može ostvariti "raj na zemlji"! To su kroz istoriju pokušavale da postignu sve lažne "mesijanske ideologije", kao i svetske imperije. Carstvo mira je nemoguće ostvariti bez Kneza mira - Isusa Hrista. Bog je odlučio da obnovi sve što je palo i otišlo u pogrešnom pravcu, zbog neposlušnosti prvog čoveka. Zato proces obnove sveta nije samo intervencija sa Neba, nego saradnja Boga i "nanovorođenog, duhovno preporođenog" novog čoveka, u Isusu Hristu (Efescima 2:14-15). Uprkos čovekovom padu Bog nikada nije uklonio svoju prvu zamisao, a to je da čoveka rehabilituje i vrati u zajedništvo sa sobom, kako bi čovek mogao da upravlja svetom.
Ovaj kratki opis eshatološke perspektive važan je zbog razumevanja vremena u kome živimo i onoga što je na redu po Božijem radnom kalendaru. Svaka generacija ima poziv da ispuni deo Božijeg plana, da nastavi tamo gde je prethodna generacija stala. Ovu veliku istinu o Božijem radu kroz istoriju, jako dobro je izrazio jedan pesnik, koji je rekao: "Gde ja stadoh - ti ćeš poći! Što ne mogoh - ti ćeš moći! Kud ja nisam - ti ćeš doći! Što ja počeh - ti produži!..." ("Svetli grobovi" - Jovan Jovanović Zmaj) Svaka generacija dobila je milost da ispuni jedan deo posla. Mi živimo u vremenu kada se i Božiji rad na zemlji približava svojoj završnoj fazi. Sve ovo nam pomaže u razumevanju onoga što Bog hoće da ostvari sa nama u ovim danima, kao što je i David poslužio Bogu i njegovim namerama u svojoj generaciji (Dela 13:36). Iz ove perspektive trebalo bi da razumemo i poruku ove knjige - Božiji rad u njegovoj Crkvi Nevesti u ovom vremenu i godinama koje su pred nama.
