• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Dobiti pravog životnog saputnika za takvu vrstu zajedništva kao što je bračna zajednica, nije nevažan detalj u životu. Biblija kaže da je to dar od Boga, te da je time On zainteresovan za dobro rešenje ovog dela našeg života. Ako su nam u nekoj oblasti života potrebni mudrost i Božije vođstvo, ovo je verovatno prva među njima. Soila, ima svoju istoriju, svoj put do Boga i u sledećih nekoliko redova sledi njena kratka životna priča.


Soila

"Rođena sam i odrasla u jednoj klasičnoj finskoj familiji. Kao i svi drugi Finci, i moji su luterani. U većini slučajeva, to znači da se u crkvu ide jedanput godišnje, za Božić ili Uskrs. Možda! Reč spasenje od greha i pakla, nikada nisam u našem domu čula. Mama nas je učila da postoji Bog i da se pre spavanja molimo. Rekla nam je i to da je Isus umro na krstu za nas i da ću doći u Nebo, zato što sam bila krštena kao beba i bila član luteranske crkve.

Sve to nije ni na koji način uticalo na moj način života. Naprotiv, život mi se godinama odvijao u pogrešnom pravcu, te sam postajala zavisnija od upotrebe alkohola. To je sve više stvaralo prezir u meni, prema samoj sebi i životu koji sam vodila. Duševni nemir me je gonio iz stana, te sam bežala od stvarnosti u pabove.

Zbog studija sam se preselila u Helsinki 1979. godine i pokušala da promenim način života, ali bez uspeha. Jednog jutra, bio je ponedeljak, dvanaesti mart, iste godine, probudila sam se u užasnom fizičkom i psihičkom stanju. Osećala sam kao da sam došla do samog dna života, poželela da me Bog uzme s ovog sveta. Htela sam sama to da učinim, ali nisam imala snage.

Kada je došlo veče, petnaest do sedam, kao da sam čula nečiji glas koji mi je rekao da odem u crkvu. Složila sam se s tim unutrašnjim glasom, jer sam pomislila da mi je sama crkvena atmosfera mogla dati malo mira, koji mi je toliko bio potreban. Stavila sam u džep dvanaest finskih maraka, da bih kupila sladoled kada se budem vraćala kući. Pošto sam se tek doselila u Helsinki i nisam odlazila u crkvu, nisam ni znala gde se ona nalazi.

Izašla sam iz stana i jednostavno krenula bez ikakvog plana. Posle samo nekoliko stotina metara, naišla sam na crkvu, sagrađenu u jednoj steni. Mnoštvo naroda je ulazilo i videla sam na oglasnoj tabli da u sedam sati počinje koncert. Cena ulaznice za koncert bila je dvanaest maraka. To mi je jako zasmetalo. Da platim da bih ušla u crkvu, bila je poslednja stvar koju bih uradila. Osim toga, htela sam da budem sama. Okrenula sam se i krenula kući. Posle nekoliko koraka, moja su se stopala "zalepila" za trotoar i nisam ih mogla "odlepiti." Kao ukopana sam stajala tamo i u srcu znala da moram da se vratim i uđem u crkvu. To sam i učinila i pomislila: "Neka bude kako bude."

Crkva je bila puna lepo obučenih mladih ljudi. Dok sam sedela u svom kaputu, osećala sam se užasno nakon celog dana plakanja. Muzika je bila vesela i moderna, što nikada do tada nisam čula u jednoj crkvi. Na kraju koncerta, jedan od pevača je govorio o jevanđelju i rekao: "Isus je umro za tvoje grehe i uskrsnuo za tebe, i baš tamo gde sediš možeš ga u molitvi pozvati u tvoje srce i doživeti novo rođenje za večni život." Na momenat sam pomislila: "Jutros sam htela da umrem i nisam htela da nastavim život na isti način, ali nisam imala snage da išta promenim. Šta mogu onda da izgubim?"

Zatvorila sam oči i molila se tiho u sebi: Bože, više ne mogu sama, dođi u moj život. Nisam ni završila molitvu, kada se neopisivi mir Svetoga Duha spustio na moju glavu i prožeo celo moje biće. To je bio najlepši doživljaj u mom životu. Istog momenta, kao da sam u sebi opet čula reči: "Sada si pravi vernik! Ogromna radost me je ispunila! Bila sam ponovo rođena"!

Nedugo posle ovoga, Soila se preselila u Švedsku. Nastanila se desetak minuta od mesta gde sam ja stanovao, u predgrađu Štokholma.


Naš prvi susret

Novembra 1980. godine sam bio pozvan da govorim u jednoj crkvi. Kada sam ulazio u zgradu u kojoj je trebalo da bude bogosluženje, susreo sam osobu koja je baš bila na putu da izađe iz lokala. Malo mi je to bilo čudno, a povod mom interesovanju nije bio čisto duhovni, jer u pitanju je bila zgodna i elegantna devojka. Moram da dodam da nije samo njena fizička pojava bila ta koja je ostavila utisak na mene kad sam je ugledao. U mom se srcu oteo spontan uzdah: "Kakva divna devojka!"

Posle pozdrava, neka vrsta dubokog interesovanja je učinila da sam je pitao zašto odlazi, pre nego što je bogosluženje i počelo. Razlog je bio taj da nije znala da je crkva organizovala ručak i da je trebalo da svako nešto donese, te da oseća da nije u redu da ostane. U ovoj situaciji bilo je još lakše "podvrgnuti se naredbi hrišćanske etike" koji nam nalaže da podelimo s onima koji nemaju, tako da sam odmah ubedljivim glasom obećao i rekao da to nije nikakav problem i da ako je potrebno da ja mogu moju porciju da podelim sa njom, te da to nikako ne treba da bude razlog njenom odlasku. Pristala je i ostala.

Za vreme ručka smo sedeli zajedno, jer ona nije poznavala nikoga u crkvi, pošto nije ovde nikada do sada dolazila. Neko je iz, nama do sada neobjašnjenog razloga, fotoaparatom ovekovečio naš prvi susret.

Da sam zakasnio desetak sekundi, ne bih je sreo, te ni ostatak ove knjige ne bi imao istu sadržinu.

Da bi slika bila još potpunija, vredno je spomenuti da je ta devojka, danas moja supruga, pre nego smo se sreli, bila je na odmoru u Budvi. Oduševljena mestom napisala je roditeljima razglednicu: "Mama i tata, ovo mesto je kao raj na zemlji. Uživam, ali mogu reći da se za muškarca iz ovih krajeva nikada neću udati." Stara mudra izreka kaže: "Nikad ne reci - nikad."

Prilikom jednog od naših prvih razgovora, Soila je rekla nekoliko naših jednostavnih reči. Pošto je naš odnos u početku, zbog izvesnih okolnosti, bio čisto prijateljski, ja sam u šali savetovao da nauči više reči tog jezika, jer će joj možda biti od koristi u budućnosti! Promenom nekih okolnosti, došlo je i do promene u našem odnosu i prijateljstvo je dobilo novu dimenziju. A ta je nova dimenzija naš odnos polako usmeravala ka onome za čega smo se i ona i ja molili.


Bračno putovanje

Soila i ja smo u to vreme, svako na svoj način, živeli neku vrstu spartanskog života. Dramatična promena u našim životima nastala je doživljajem u susretu sa živim Isusom Hristom. Vera u Njega, da je ono što Biblija kaže da jeste - Božiji Sin i Spasitelj sveta - uticala je i na naš životni stil. I meni i Soili su Isusove reči o jednostavnom načinu života značile puno. Imati hranu, odeću i mesto za spavanje - bilo nam je dovoljno. Zadovoljstvo u kojem smo oboje živeli zbog toga što nam je isprazan život odjednom bio ispunjen smislom, mirom i radošću, bacilo je u zasenak svaku potrebu da jurimo za materijalnim stvarima.

Kada je došao dan venčanja, sve su organizovali naši prijatelji u crkvi koju smo posećivali. Nezaboravan dan sa oko 400 prijatelja. Sve je praktično bio dar naših prijatelja.

Sledeći dan smo otputovali u Portugal. Algarve, more, sunce, divna plaža i moj životni saputnik. Prvi dani našeg novog, zajedničkog života.

Lepše se nije moglo poželeti. Talasi, u kojima sam se svakodnevno brčkao kao malo dete, jednog su dana bili dosta veliki. Podvodne struje su bile jače nego obično. Ležeći na suncu, odjednom sam čuo glasno vikanje za pomoć. Pogledom sam potražio pravac iz kojeg je zapomaganje dolazilo i shvatio da se radi o mojoj ženi. Struja i talasi su je odneli od plaže i nezaustavljivo bacali prema visokim stenama koje su se podizale iz vode i izgledale kao ogroman zid. Nisam stigao ni zaplivati kada sam i ja postao igračka talasa i podvodne struje. Snaga svega je bila daleko veća od naše sposobnosti da se iz svega izvučemo. Jedino što je bilo pred nama su bile ogromne stene koje su preteći čekale.

Moram priznati da, dok ovo pišem, sve mi se čini nestvarno, kao ružan san. Da je sve bila stvarnost, podseća me mali ožiljak koji i danas imam na desnom kuku.

Ništa ljudsko nije pomagalo. Ispod nogu kao da nije bilo dna, a oko nas samo talasi koji su nas bacali sve bliže stenama. Trebalo je još najviše dva - tri talasa i mi bismo završili na stenama. U tom momentu, čoveku ne radi ni mozak, a i da radi, nema ono što je potrebno da se izvuče iz toga. Soila je u tom momentu uradila jedino što joj je preostalo u ovakvoj situaciji. Viknula je iz nemoći jednu reč - "Isuse!"

Ostatak mi se i dan-danas čini kao film. Odjednom se more oko nas stišalo i talasa više nije bilo! Nijedan više nije došao! Nekako smo se vratili na plažu. I tamo, u plićaku, zbog uzbuđenosti od doživljaja koji nam je pre samo minut - dva mogao biti možda i poslednji u životu, noge me od slabosti nisu mogle dalje nositi, te sam posrnuo, pao i udario kukom o stenu koja je bila pod vodom. Rana nije bila velika ni ozbiljna, već taman tolika da me ožiljak od nje i danas podseća na to da nas je oko našeg nebeskog Oca pratilo.

Dogodilo se "malo čudo", dokaz brige našeg nebeskog Oca.