• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Davne 1975. godine, život je došao do tačke kada za mene više nije imao smisla. Činilo se kao da je sve bilo gotovo pre nego je i počelo na pravi način. Životni snovi su već doživeli svoj krah. Uz sve to me je progonila svest i vera u Božije postojanje. Pre odlaska u vojsku, svestan potrebe za Božijom pomoći, dao sam Bogu obećanje da ću posle vojske živeti sa Njim i za Njega. Iskreno, tada nisam ni znao kako ću u tome uspeti, jer ono što sam do tada znao o životu s Bogom bila je za mene "nemoguća misija". Bog je tada za mene bio zahtevajući Bog čije standarde nikada ne bih mogao da ispunim.

Posle vojske, počela je intenzivna borba za novi način života, ali bez većeg napretka. I onda je sve došlo do tačke kada se dalje nije moglo na isti način. Duboko u srcu sam mislio - ako Bog postoji, mora postojati i način da se doživi kontakt sa njim. Ostavio sam jednog dana svoj posao, familiju, prijatelje i otišao u Švedsku, ne znajući šta me tamo čeka. Jedino čega sam bio svestan je bila želja da doživim stvarnost Božijeg postojanja. Novac mi ni u mislima nije bio, niti ikakav plan da tamo ostanem. Glad za Bogom je bila tolika da bi me mogla odvesti i do kraja sveta. U mom Novom Sadu, za dvadeset i tri godine života, nikada nisam sreo nijednu osobu koja mi je rekla nešto o Isusovom delu na krstu i šta je to značilo za mene. Mnogo puta sam čuo šta ja moram uraditi da bi bio ispravan i Bogu ugodan, i isto toliko puta doživeo neuspeh da do tog stanja dođem svojim naporima. Ali, nikada nisam čuo da je jevanđelje radosna vest o mogućnosti da budem oslobođen od sile greha i njegovih posledica, kroz žrtvu Isusa Hrista, a time i mogućnosti povratka Bogu, Stvoritelju i Ocu.

Posle svega mesec dana boravka u Švedskoj, reč iz jevanđelja: "Nije zdravima potreban lekar, već bolesnima. Nisam došao da na pokajanje pozovem pravedne, nego grešne", otvorila mi je oči. (Lk. 5:31-32) Video sam da je Isus Hristos Božije rešenje za sve što je meni i ljudskom rodu potrebno, da bi život postao ono što sam verovao da može i treba da bude. Sve se tog dana iz temelja promenilo. Sve je postalo drugačije, onakvo kako sam u dubini duše naslućivao da može da bude, i još više od toga.


Životni stil

Svaka ideologija ima svoj životni stil. Jevanđelje ima svoj i o njemu je Isus govorio svima koji su ga hteli slediti. Jednostavnim rečima bi mogli to ovako da opišemo. Bog želi da ima zajedništvo sa ljudskim bićem. Pošto je Stvoritelj i posednik svega, nelogično bi bilo da On od čoveka pre svega zahteva materijalne žrtve, da bi On čoveku uzvraćao dobrim. Biblija kaže da niko nikada nije Bogu dao nešto, da bi Bog bio dužan da mu uzvrati. (Rim. 11:35)

Ne, Bog je davalac i to velikodušni. Cela Njegova zamisao bila je i ostala, da se brine za svoje stvorenje i čoveka pre svega. Od čoveka očekuje da živi u zajedništvu sa Njim. Izvan tog zajedništva čovek ne samo da nema budućnost, već nema ni pravi život. Inicijativa je kod Boga, što je i logično ako je Stvoritelj svega. Čovekov deo je da na ljubav, koja je temelj svemu što Bog radi, odgovori verom i prihvatanjem Božijeg dara spasenja. Time počinje da živi u zajedništvu s Bogom, što i jeste smisao sa stvaranjem čoveka.

Od ovog novog početka, neka pravila postala su životne "zvezde vodilje". Prvo je bilo i ostalo: "A pobožnost i jeste velika dobit ako je čovek zadovoljan onim što ima. Jer, mi na svet ništa nismo doneli pa tako ništa ne možemo ni odneti. Pa ako imamo hranu i odeću, budimo time zadovoljni". (1. Tim. 6:6-8)

Skoro celu prvu godinu nakon mog obraćenja proveo sam putujući i svedočeći ljudima o Isusu Hristu. Nikakve brige nisam imao oko bilo čega materijalnog u životu. Nisam živeo u izobilju, niti sam znao šta me čeka sledeći dan. Bio sam zadovoljan onim što sam imao. Krevet u toploj sobi, odeću i hranu, i to mi je bilo dovoljno.

Drugo pravilo je bilo iz Mateja 6:33 gde je zapisano Isusovo obećanje: "Prvo tražite njegovo Carstvo i njegovu pravednost, i sve ovo će vam se dodati." Ovo što će se dodati jeste sve što je čoveku potrebno za život. Bog se brine za svoju decu i za svakog koji stavlja Njegovo Carstvo na prvo mesto u životu. Ovo obećanje je dato zato što Bog zna da su nam često potrebne garancije za naše fizičke potrebe u životu. Zato nam i kaže da se ne brinemo za sutrašnji dan.

Mnogi doživljaji govore o istinitosti ovog obećanja. Mnogo puta Gospod je pokazao da je veran i da ne zaboravlja svoja obećanja. Spomenuću jedan davni doživljaj. Bio sam na bogosluženju i došao je momenat za dobrovoljni prilog. Sećam se, imao sam u džepu poslednjih dvadeset kruna, što su današnja dva evra. Bio je kraj meseca i dva dana do primanja plate. Napravio sam brzu računicu u glavi - ako dam pet kruna kao dobrovoljni prilog, ostaće mi petnaest za hleb i mleko. Dok sam tako razmišljao tihi glas u meni je rekao: "Znači, meni pet a tebi petnaest! Jesam li te ja ikada izneverio?" Pomislio sam - "Bože, pa stvarno je tako, nisi me nikada izneverio". Sa radošću sam dao sve što sam imao za dobrovoljni prilog. Na putu kući, obuzela me je velika radost što verujem u Boga koji se brine za mene. Otključavajući vrata stana, primetio sam kovertu na podu. Podigao sam je i video da stoji samo moje ime na njoj. Otvorio sam i našao u njoj dve stotine kruna! Suze radosnice su potekle niz moje obraze. Moj nebeski Otac me nije ni ovoga puta izneverio, Njegovo obećanje se opet pokazalo verodostojno.

Iz godine u godinu, dok sam još bio neoženjen, doživljavao sam mala čuda Božije velike brige. Jedno od njih dogodilo se 1980. godine. U to vreme sam pohađao biblijsku školu, što je i bila moja želja, koju mi je Bog opet ispunio. Samo sam u sebi spomenuo Ocu nebeskom svoju želju. Nekoliko dana posle toga, jedna me je osoba pitala da li bih hteo da idem u biblijsku školu i da će mi sve biti plaćeno. Psalam 37:4 kaže da "sva naša radost neka bude u Gospodu i On će onda ispuniti želje našeg srca." Ovo je bila želja, u skladu sa traženjem Njegovog Carstva prvo i Bog je dodao sve što je bilo potrebno.

Tokom te iste godine, moji dobri prijatelji su me nazvali i ponudili da sa njima idem u Južnu Koreju u posetu najvećoj protestantskoj crkvi na svetu. Znajući da nemam novca za takav put, rekli su da bi mogli da mi pomognu. Moj odgovor bio je kratak, jer dileme nije bilo. U to vreme sa starim jugoslovenskim pasošem u Južnu Koreju se nije moglo ući. Uporno su govorili da ipak probam da objasnim zašto bih želeo da idem, da je u pitanju poseta toj crkvi. Rekli su mi da će oni platiti sve, put i sve troškove tokom desetodnevne posete.

Džabe sve to, pomislio sam, Južna Koreja ne prima ljude iz komunističke Jugoslavije. Na njihovo insistiranje, pisao sam Ambasadi Južne Koreje u Stokholmu. Posle nekoliko dana, na moje ogromno iznenađenje, dobio sam obaveštenje da mogu da dobijem vizu. Kada sam došao po vizu, prokomentarisao sam da je ovo što se događa jedno neverovatno čudo. Tada nisam znao ono što sam posle toga saznao, a to je da je sam ambasador bio deo tog čuda. Iako nikada nisam to saznao, pretpostavljam da mi je vizu izdao na ličnu odgovornost. Potvrdu za to sam kasnije delimično dobio božićnom čestitkom koju mi je on poslao. Dan kada smo sleteli u Seul neću nikada zaboraviti. Oko tri stotine pastora iz cele Skandinavije prošli su kroz pasošku kontrolu bez probleme. Kada sam ja pružio crveni pasoš, na aerodromu je nastao mali haos. Sve je zastalo, i u vazduhu je lebdelo pitanje kako sam s tim pasošem mogao stići u ovu zemlju. Odakle mi viza i zašto sam ovde?

Svi su čekali na mene. Sve je potrajalo nekih pola sata - sat, i na kraju sam i ja prošao. Da dramatičnost bude još veća, tri dana nakon našeg dolaska u zemlju, bio je ubijen predsednik Južne Koreje. Mnogo godina posle te posete, čuo sam od mojih švedskih prijatelja da sam tokom tih deset dana boravka u Seulu najverovatnije bio najsigurnija osoba u tom gradu. Svuda, na svakom koraku, pratila su me dva - tri civilna agenta.

Bog otvara vrata koja niko drugi ne može da otvori. Bog, Otac naš nebeski čudotvorac je, kako velikih tako i malih čuda, koja su ipak velika ako se malo više o njima razmisli.