• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Na bračno putovanje otišli smo ne znajući gde ćemo nastaviti zajednički život, jer nismo znali gde ćemo stanovati kad se vratimo. Bračni par kod kojih sam privremeno stanovao, živeo je u lepoj kući. Mesec - dva pre našeg venčanja, oni su odlučili da odu u drugu zemlju na šest meseci. Pomislio sam da je ovo bilo bar početno rešenje za nas, dok se pitanje stanovanja trajnije ne reši. A i njima bi odgovaralo, pomislio sam, da neko za to vreme brine o njihovoj kući. Na naše veliko iznenađenje, oni su rekli da su se molili za to, ali da misle da to nije ispravno rešenje. Iako je zvučalo nelogično, malo čudan odgovor na molitvu, poznavajući ove ljude, njihovu velikodušnost i odnos sa Bogom, poštovao sam njihovu odluku.

Sve smo pre bračnog putovanja stavili u ruke našeg nebeskog Oca, jer drugog izlaza i nismo imali nego da se pouzdamo u Njegovu brigu za nas. Negde pri kraju bračnog putovanja, nazvali smo našu crkvu u kojoj smo se venčali i u kojoj sam ja počeo da radim, samo da im kažemo da smo dobro. Jedan od mojih kolega mi je tada spomenuo da je problem našeg budućeg stanovanja rešen i da ćemo odmah po povratku iz Portugala moći da se uselimo u jedan stan. Naime, domar crkve, koji je do tada stanovao u tom stanu, dobio je ponudu za drugi posao i trebalo je hitno sa familijom da se preseli u drugi grad.

Shvatili smo tada da je odluka naših prijatelja da nam ne ustupe svoju kuću na šest meseci bila ispravna i deo Božije providnosti i brige za nas. Poštedelo nas je sve to nove selidbe posle šest meseci, što ne bi bilo tako dobro za nas, s obzirom na dolazeće događaje u našem novom, zajedničkom životu. A stan je bio svega sto metara udaljen od crkve u kojoj sam radio.


Krevet, tepih i prekrivač

Pošto smo oboje živeli jednostavnim životom, posle venčanja i bračnog putovanja, uselili smo se u naš novi stan, s dva kofera. Jedan njen i jedan moj. Toliki je bio naš zajednički imetak pre venčanja. Prijatelji iz crkve su rekli da napišemo šta nam treba, a mi nismo hteli da kupujemo velike stvari, niti primamo svadbene poklone, jer smo verovali da ćemo uskoro da se selimo u tada još postojeću Jugoslaviju. Od prijatelja smo dobili uglavnom sve što nam je bilo potrebno za normalan život. No, neke stvari su ipak nedostajale. Ocu nebeskom ništa od toga nije bilo nepoznato. On je već imao planove, a rešenje za svaku stvar je već bilo tu, negde oko nas, na putu ka nama.

Između ostalog, potreban nam je bio još jedan krevet. Imali smo jedan, malo širi, i u početku braka nije bio tesan! S obzirom da je Soila već bila trudna, ipak nam je za budućnost bio potreban bar još jedan krevet, a još bolje - bračni kreveti.

Neki naši prijatelji su se selili i ja sam jednog dana rekao Soili da ću otići da im pomognem. Kada sam ušao u kuću i pitao šta mogu da uradim, odmah su rekli da imaju jedan krevet koji im nije više potreban. Onako, sa malo švedskog ustručavanja, pitali su da li bi mi imali kakve koristi od kreveta. Pošto je naš bio nestandardan, nisam odmah rekao da nam treba, ali da mogu da pogledam. Popeli smo se na sprat i kad tamo, a ono potpuno isti krevet kao onaj koji smo već dobili. Blizanci! Tačno ono šta nam je trebalo! "Nebeski Otac zna da vam sve to treba", kaže Isus.

U spavaćoj sobi bio je standardni plastični pod, ali znajući da će zbog trudnoće i nakon porođaja biti mnogo noćnog ustajanja i hodanja po toj sobi, moja supruga je poželela nešto toplije ispod nogu. Znala je šta hoće - debeo tepih boje crvenog vina. Plate nam u to vreme nisu bile velike, te smo u molitvi spominjali Ocu nebeskom naše potrebe i želje i molili za Njegovo vođstvo u ovim detaljima. Čekali bi na dobru priliku da kupimo tepih jeftino.

Na redu je opet bila selidba drugih prijatelja, sa kojima smo bili i komšije, i istovremeno dobili našu prvu decu. Oni su se selili u zgradu preko puta one u kojoj smo do tada i oni i mi stanovali. U pauzi, pijući kafu, jedan njihov prijatelj, koji je pomagao oko selidbe, počeo je priču o tepihu koji su kupili, ali su posle samo nekoliko dana primetili da je njegova žena alergična, i da moraju da ga se oslobode. Pitao sam kakav je tepih i on je odmah upitao da li sam zainteresovan za njega. Ne znajući cenu, a znajući šta je Soila želela, nisam odmah potvrdno odgovorio. Pitao sam za detalje i on je rekao da je tepih boje crvenog vina i da je debeo. "Možeš doći i pogledati", rekao je, "mi tu stanujemo" i pokazao ulaz blizu našeg!

Kada smo ušli u njihov stan, tepih je bio u sobi koja je bila kao i naša spavaća soba. Spomenuo je cenu, koja me je iznenadila. Misleći da je prejeftino, hteo sam na neki način da "povisim cenu", a on je onda rekao da ako hoću da mu pomognem da izlepi tapete u jednoj sobi, mogu da ga dobijem besplatno. Iako je cena bila neznatna, hteo sam da mu se bolje odužim, te sam rekao da ću mu pomoći. Moram reći da sam u sebi pomislio da ću mu tako moći i svedočiti o našem dobrom nebeskom Ocu i Njegovoj ljubavi.

U toku zajedničkog rada i razgovora, ispostavilo se je da je i on nekada radio u crkvi, kao omladinski vođa. Dupla korist od cele situacije. A tepih je uvek bio mali podsetnik "da možemo da stojimo na istinitosti Božijih obećanja". Malo čudo našeg velikog i dobrog Boga!

Tepih je sada bio na svom mestu, kreveti takođe. Jedan mali detalj još uvek nerešen - prekrivač za naša dva fina kreveta. Soila je opet spomenula kakav bi prekrivač želela i svojim umetničkim ukusom spomenula boju koja bi odgovarala sobnom ambijentu. Selidba naših prijatelja je još uvek trajala i sutradan sam opet bio tamo da im pomognem. Po običaju pauza, kafa i malo ćaskanja. Usred toga, mama naše prijateljice pita šta će da urade s prekrivačem koji su imali. Odgovor je bio da će im biti potreban drugačiji, te da im ovaj nije potreban. Pokrivač je bio baš one boje i veličine kakav je Soila poželela.

Eto, jednog običnog letnjeg dana, u jednoj sasvim običnoj životnoj situaciji, veliki Bog je malim čudom opet pokazao svoju nepromenljivu brigu za svoju decu, kao i želju da bude i saučesnik u detaljima naše svakidašnjice, za koje mi obično mislimo da Njega time ne bi trebalo ni zamarati. Ali, ako On vodi brigu o broju dlaka kose na našim glavama, onda mu verovatno nije teško da nam pomogne i u malo većim detaljima!

Dok ovo pišem, želim da naglasim da opisivanje ovih doživljaja ni na koji način ne sugeriše neki poseban duhovni nivo, niti nameće nekome ovo kao normativ za način života. Usuđujem se ipak da kažem da je ovo, principijelno govoreći, stil života koji jevanđelje opisuje, u smislu poverenja i pouzdanja u Boga. Božija briga za nas može se očitovati na mnoge načine, i uglavnom se manifestuje u skladu sa specifičnošću situacije u kojoj se potreba pokazuje. Svrha ovog pisanja je da na biblijskim temeljima ukaže na Boga, našeg nebeskog Oca, koji nije dalek i odsutan, već blizak i s nama, svakog dana do svršetka sveta, kako je i obećao. (Mt. 28:20)