Glava VIII.
Lavovi
Videh u snu kako je požurio da bi sebi našao prenoćište. Nije daleko odmakao kada se našao u jednom jako uzanom prolazu koji je poslednjih dve stotine metara vodio do kapije. Pogledao je i opazio dva lava na putu. "Sad vidim," uzviknu Hrišćanin, "to je opasnost koja je odvratila Plašljivka i Neverka." (Lavovi su bili vezani lancem, ali on to nije primetio.) Strašno se uplašio i pomislio je da bi najbolje bilo da se i sam vrati, jer mu se činilo da ga čeka sigurna smrt. No čuvar kapije Pozorko (Mk. 13:34-37) je video kako je Hrišćanin stao i da namerava da se vrati, pa mu stoga doviknu:
- Zar si tako plašljiv! Ne boj se lavova! Vezani su, a tu su da bi se videlo ko ima veru a ko je nema. Drži se sredine puta pa ti ništa neće biti.(1)
Onda ga videh kako ide sav drhteći od straha zbog lavova, ali ipak dobro pazeći na savete vratara. Čuo je riku lavova, ali mu ništa nisu učinili. Onda je pljesnuo rukama i došao do same kapije.
Uveden u zamak
Hrišćanin je zapitao čuvara:
- Prijatelju, kakva je ovo kuća? Mogu li ovde da prenoćim?
- Kuću je sagradio Gospodar brda za odmor i bezbednost putnika.(2) - Odgovori čuvar, pa ga zatim upita odakle je i kuda ide.
- Idem iz grada Propada na brdo Sion, - odgovori Hrišćanin, - ali pošto je sunce već zašlo, hteo bih ovde da prenoćim ako je moguće?
- Kako ti je ime?
- Sada se zovem Hrišćanin,(3) ali nekada sam se zvao
Sumnjivko. Iz roda sam Jafetova, o kome je rečeno: "Bog da raširi Jafeta da živi u šatorima Simovim." (1. Moj. 9:27).
- A zašto tako kasno stižeš? - upita vratar, - sunce je već zašlo.
- Stigao bih ja i ranije, ali eto, zaspao sam na odmaralištu koje se nalazi na onoj strani brda. No stigao bih i pored toga ranije, nego sam bio izgubio pasoš.(4) Kad sam to primetio, već sam bio na vrhu brda. Zato sam sa velikim bolom u srcu morao da se vratim na mesto gde sam spavao, pa sam ga tamo konačno i našao.(5)
- Dobro, - reče vratar, - pozvaću jednu devojku iz ovoga grada, koja će te upoznati sa ostalim ukućanima, jer tako zahtevaju pravila ove kuće.
Odmah zatim, vratar je zazvonio i na vratima se pojavila jedna ozbiljna i divna devojka po imenu Opreznost,(6) koja je upitala zašto je zovu. Vratar joj je odgovorio:
- Ovaj čovek ide iz grada Propada na brdo Sion, ali pošto se umorio i zatekla ga noć na putu, pita da li može ovde da prenoći. Rekao sam mu da ću tebe da pozovem da malo porazgovaraš sa njim, a ti uradi kako ti se čini dobro prema pravilima ove kuće.
Ona je zatim upitala Hrišćanina odakle je i kuda ide, na šta joj je on lepo odgovorio. Pitala ga je kako je dospeo na put, a on joj je i to ispričao. Onda ga je pitala šta je video i doživeo na putu, pa joj je i to rekao. Na kraju ga je upitala kako se zove.
- Zovem se Hrišćanin i imam još veću želju da ovde prenoćim. Vidim da je ovo mesto sagradio Gospodar brda za počinak i sigurnost putnika.
Ona se nasmešila, a oči su joj se napunile suzama i poćutavši malo reče:
- Pozvaću još dve-tri svoje rođake!
Zatim je otrčala do vrata i pozvala Mudrost, Bogoljupku i Ljubavku koje su ga posle kratkog razgovora uvele u kuću.(7) Na pragu su ga još mnogi drugi dočekali i rekli:
- Uđi, blagosloveni, ovu kuću je sazidao Gospodar da primi putnike kao što si ti.(8) On im se nakloni, te uđe sa njima.
Hrišćanin priča o svojim doživljajima
Kada je ušao i seo, dadoše mu nešto da popije pa otpočeše razgovor, da što bolje iskoriste vreme dok se ne spremi večera. Mudrost, Bogoljupka i Ljubavka su razgovarale sa njim.(9) Njihov razgovor je ovako tekao:
- Hajde dakle, dobri Hrišćanine, - poče Bogoljupka, - kad si već ovde da razgovaramo o onome što si doživeo na putu, ne bi li i mi naučili nešto korisno.(10)
- Drage volje! Radujem se što ste me ovako primili. - reče Hrišćanin.
- Šta te je pokrenulo na ovaj put? - upita Bogoljupka.
- Bog je tako uredio, - reče Hrišćanin, - jer kad sam se uplašio da ću propasti, nisam znao kuda da pođem. Ali dok sam drhtao i plakao naišao je čovek po imenu Evanđelista, koji me je uputio prema malim vratima koja sam nikada ne bih našao. On me je poslao na put koji me je doveo upravo do ove kuće.
- Zar nisi prošao pored Tumačeve kuće? - upita Bogoljupka.
- Jesam, i video sam tamo takve stvari koje nikad dok sam živ neću moći da zaboravim, naročito tri stvari. Prvo, kako Hristos uprkos Satane održava delo milosti u srcu; drugo, kako je jedan čovek toliko sagrešio da je izgubio svu nadu da će ući u Božiju milost; i treće, kako je jedan sanjao da je došao na sudnji dan.
- A da li si ga čuo kako priča svoj san?
- Da, čuo sam kako je strašne stvari video. Srce me je bolelo dok mi je to pričao; no milo mi je što sam sve to ipak čuo.(11) - Reče Hrišćanin.
- Da li je to bilo sve što si video u Tumačevoj kući? - pitala je dalje Bogoljupka.
- Nije, - reče Hrišćanin, - odveo me je da mi pokaže jednu prekrasnu palatu. Ljudi u njoj su bili obučeni u zlato. Tada je došao jedan čovek i probio se kroz naoružanu stražu koja je stajala pred kapijom, te je bio primljen u nebesku slavu. Srce mi je od radosti zaigralo i poželeo sam da ostanem bar godinu dana u toj kući, ali sam znao da moram prvo još puno da putujem.
- Šta si još video na putu?
- Bolje ne pitaj! - reče Hrišćanin. - Samo što sam pošao, ugledao sam Jednoga koji je bio sav krvav i visio na krstu. Čim sam ga pogledao, pao mi je teret s leđa (dotada sam se mučio pod jednim preteškim bremenom). To mi je bilo veoma čudno, jer tako nešto još nikada nisam video. Dok sam tako gledao naviše, jer nisam mogao da skinem očiju sa Njega, pojavila su se tri sjajna bića. Jedno mi je reklo da su mi gresi oprošteni; drugo mi je skinulo dronjke i dalo ovu vezenu košulju koju eto vidiš, a treće mi je stavilo ovu belegu na čelo i dalo ovaj zapečaćeni svitak. - (Kad je to rekao, izvadio je svitak iz nedara).(12)
- Valjda si još nešto video? - reče Bogoljupka.
- To je bilo ono najlepše, - reče Hrišćanin, - ali video sam i drugo što šta. Naime tri čoveka: Prostaka, Lenjivca i Hvališu kako spavaju pored puta sa okovanim nogama. Nisam mogao nikako da ih probudim! Video sam i Formalistu i Licemera kako preskaču preko zida da idu na Sion, ali su se brzo izgubili kao što sam im i rekao da će biti. No najteže mi je bilo da se popnem na ovo brdo i prođem pored lavova. Da nije bilo onog dobrog vratara, verovatno bih se vratio. Ali sada zahvaljujem Bogu što sam dovde došao i zahvaljujem vama što ste me primili.(13)
Zatim je Mudrost odlučila da mu postavi nekoliko pitanja:
- Da li ponekad misliš na zemlju iz koje si pošao?
- Mislim, ali sa stidom i odvratnošću. Da sam zaboravio zemlju iz koje sam izišao, zaista bih se već vratio, jer sam za to imao prilike; ali sada čeznem za boljom, to jest, nebeskom otadžbinom. (Jev. 11:15-16).
- Da li još uvek nosiš sa sobom nešto od onoga što si tamo imao?
- Da, ali preko svoje volje. Mislim naročito na unutrašnja telesna razmišljanja u kojima su svi moji zemljaci kao i ja uživali. Ali sada su mi sve te stvari mrske, i kad bih mogao slobodno da biram, nikad više ne bih o njima razmišljao, no kad želim da činim dobro, vidim da je zlo u meni. (Rim. 7:15-23).
- Da li ti se nekad čini da si savladao neke stvari koje su ti pre mnogo smetale? - pitala je Mudrost.
- Da, ali retko, - odgovori Hrišćanin. - Kada se to desi, to su mi onda zlatni časovi.
- Da li se sećaš kako si savladao svoje nespokojstvo?
- Kad god se setim onoga što sam video na krstu i kada pogledam svoju odeću i svitak koji nosim u nedrima, i kada mi srce zaigra pri pomisli na onu zemlju.(14) - reče Hrišćanin.
- A zašto toliko želiš da ideš na goru Sion? - upita Mudrost.
- Nadam se da ću tamo videti Onoga koji je bio razapet na krstu; i nadam se da ću se osloboditi svega što mi još uvek smeta. Jer kažu da tamo nema smrti, (Otk. 21:4), i da ću tamo boraviti sa svojim najmilijima. Jer pravo da ti kažem, - reče Hrišćanin,- ja volim Onoga što mi je skinuo teret, i za Njim čezne moja duša.(15) Želim da budem tamo gde neću nikad umreti, i sa onima koji večno kliču: "Svet! Svet! Svet!"
Onda je Milostivka upitala Hrišćanina:
- Imaš li ženu i decu?
- Imam ženu i četvoro dece.(16)
- Zašto nisi i njih poveo sa sobom? Hrišćanin se tada rasplaka i reče:
- To bih rado učinio, ali su se svi protivili mome putovanju.(17)
- Trebalo je da im kažeš i objasniš kako je opasno ostati tamo.
- I jesam, - reče Hrišćanin. - Govorio sam im o propasti grada koju mi je Bog pokazao. Ali njima se činilo da se ja šalim, te nisu verovali. (1. Moj. 19:14).
- Da li si se molio Bogu da On blagoslovi tvoju reč?
- Jesam, i te kako usrdno, možeš i sama da zamisliš koliko su mi žena i deca dragi.
- Da li si im rekao kako te muči i plaši da ne propadnu, pošto si verovatno jasno video u kakvoj se opasnosti nalaze?
- To sam im stalno ponavljao. Mogli su da vide po mom licu i suzama koliko se plašim dolazećeg suda. Ali to ipak nije bilo dovoljno da ih ubedi da pođu sa mnom.
- Da li su ti rekli zašto neće da pođu sa tobom?
- Moja žena nije htela da ostavi ovaj svet, a decu su privlačile radosti mladosti. Tako su me ostavili da sam tumaram.
- Možda si svojim nemarnim životom pokvario sve što si svojim rečima postigao? - dodade Milostivka.(18)
- Pa, ne mogu baš mnogo da se hvalim svojim životom, pošto znam da imam mnogo nedostataka. Znam da čovek može lako da obori svojim načinom života sve što je hteo svojim rečima da dokaže drugima. No ipak, mogao bih da kažem da sam se jako čuvao da im ne dam nekim nepristojnim postupkom izgovor da ne pođu sa mnom na put. Govorili su mi da sam sitničar i da se radi njih odričem stvari u kojima oni ne vide nikakvo zlo. Mogu da kažem da ako su videli u meni nešto što ih je odbijalo, da je to bio moj veliki strah da ne grešim protiv Boga, ili da ne učinim zlo svome bližnjem.(19)
- Kajin je mrzeo svoga brata zato što su mu dela bila zla, a dela njegovoga brata pravedna. (1. Jn. 3:12). Ako su tvoja žena i deca bila protiv tebe, time su pokazali da ne mare za dobro. Ti si sačuvao svoju dušu od krvi njihove. - Reče Milostivka. (Jezek. 3:19).
Na Večeri Gospodnjoj
Zatim videh u snu da su tako sedeli i razgovarali do večere.(20) Onda su postavili sto s mesom i vinom bez taloga. (Isa. 25:6). Sve vreme su razgovarali o Gospodaru toga brda, naime, o tome šta je učinio, zašto je to učinio i radi čega je sagradio tu kuću. Iz onoga što su govorili, saznao sam da je bio veliki ratnik koji se borio i savladao onoga koji je imao silu smrti, (Jev. 2:14-15), ali ne bez velike opasnosti po samoga sebe, zbog čega sam Ga i ja još više voleo. Jer kako su rekli, to Ga je stajalo mnogo krvi. Ali kruna Njegove velike slave je bila u tome što je sve učinio iz čiste ljubavi prema ovoj zemlji. Pored toga, u kući je bilo onih koji su rekli da su razgovarali sa Njim posle Njegove smrti na krstu.(21) Oni svedoče da im je sam rekao da Njegovoj ljubavi prema siromašnim putnicima nema ravne na celom svetu. Dali su potvrdu onome što su videli, jer kažu da je ostavio Svoju slavu da bi pomogao siromašnima. Čuli su Ga kako govori da neće sam da živi na gori Sionu. Kažu da je načinio mnoge putnike prinčevima iako su se rodili na bunjištu. (1. Sam. 2:8; Ps. 113:7-8).
Odmor
Tako su razgovarali do kasno u noć i kada su se predali Gospodu na čuvanje, pošli su na spavanje. Odveli su putnika u jednu prostranu sobu na spratu, gde su prozori gledali ka izlasku sunca. Soba se zvala "Mirna".(22) Hrišćanin je tako spavao do zore, a kada se probudio ovako je zapevao:
Oj, gde sam? Zar toliku, Isus brigu, ljubav ima
Prema braći onoj, što postali su putnicima!
I mene je greha mojih izbavio sam,
Raj, blaženstvo - srećan da u nebu uživam.
Znamenitosti kuće
Kad su svi ustali rekli su mu da ne ide dalje dok mu ne pokažu znamenitosti toga mesta. Najpre su ga odveli u biblioteku,(23) gde su mu pokazali zapise od prastarih vremena. U jednoj od knjiga su mu pokazali rodoslov Gospodara brda gde se videlo da je Sin onoga koji oduvek jeste, (Dan. 7:13), i da je večnoga porekla. Tu su bila zapisana sva Njegova dela i imena nekoliko stotina ljudi koje je primio u svoju službu, koje je posle smestio u takve stanove koje ni zub vremena ni bilo kakva trulež ne može da potkopa. Onda su mu čitali dela koja su Njegove sluge učinile. "Oni pobediše carstva, izvršiše pravednost, primiše obećanja, zatvoriše usta lavovima, ugasiše silu ognjenu, izbegoše oštrici mača, od slabosti se okrepiše, u boju ojačaše, tuđinske vojske nagnaše u bekstvo. (Jev. 11:33-34).
Zatim su mu čitali iz drugog zapisa te kuće gde je pisalo kako je njihov Gospodar željan da primi u Svoju milost svakoga makar kakve uvrede da je u prošlosti naneo Njegovoj ličnosti i delima. Bilo je zapisa i o drugim poznatim stvarima. Sve su to pokazali Hrišćaninu, kao i mnoge drevne i nove stvari, proročanstva i predskazivanja o onome što će se sigurno dogoditi na čudo i stravu neprijateljima, a utehu i zadovoljstvo putnika.(24)
Sutradan su ga odveli u riznicu oružja,(25) gde su mu pokazali razno oružje koje je Gospod pripremio za putnike. Bilo je tu mačeva, štitova, kaciga, molitava i obuće koja se neće izlizati. (Ef. 6:13-18). Bilo je svega dovoljno za onoliko slugu koliko je zvezda na nebu.
Pokazali su mu i sredstva kojima su neke sluge učinile čudesna dela. Pokazali su mu Mojsijevu palicu; malj i kolac kojima je Jailja ubila Sisaru; žbanove, lučeve i trube kojima je Gedeon oterao vojsku madijansku. Onda su mu pokazali ostan volujski kojim je Samegar pobio šest stotina Filisteja. (Sud. 3:31). Pokazali su mu vilicu kojom je Samson učinio slavna dela. (Sud. 15:15-16). Pokazalisumu i praćku i kamen kojima je David ubio Golijata iz Gata; (1. Sam. 17:49-50). Mač kojim će Gospod ubiti čoveka bezakonja (2. Sol. 2:8) na dan kada ustane na sud. Pokazali su mu mnogo divnih stvari kojima se Hrišćanin jako obradovao.(26) Posle toga opet pođoše na počinak.
I videh u snu kako je ujutro ustao s namerom da pođe dalje. Oni su ga međutim zadržavali da.ostane još jedan dan. Rekli su da će mu pokazati Milinske gore koje će ga još više utešiti, pošto se nalaze u pravcu skloništa koje on traži. Zato je pristao da ostane.
Kad je jutro ponovo osvanulo, odveli su ga na vrh kuće i rekli mu da pogleda prema jugu. U daljini se video jedan vrlo lep brdoviti kraj, (Isa. 33:16-17), pokriven šumama, vinogradima, voćnjacima, cvećem, izvorima i vodoskocima, koje je bilo milina gledati. Upitao je kako se ta zemlja zove. Na to su mu odgovorili da je to Emanuilova država, koja je otvorena, kao i ovo brdo, svim poklonicima.
- Kad tamo stigneš, videćeš vrata Nebeskog grada, koji će ti pastiri pokazati.(27)
Naoružan za put
Sada je poželeo da pođe dalje i oni su pristali.
- Pođimo prvo opet do riznice! - rekoše mu. Kad su ušli, navukli su mu oklop od glave do pete u slučaju da ga neko napadne na putu. (Ef. 6:10-18). Tako opremljen, pošao je sa svojim prijateljima do kapije, gde je upitao vratara da li je još neki putnik tuda prošao. Vratar je odgovorio da jeste.
- Da li ga poznajem? - upita Hrišćanin.
- Pitao sam ga za ime i on mi reče da se zove Verko. - Odgovori vratar Pozorko.
- O, poznajem ga! - uskliknu Hrišćanin. - On je iz mog susedstva. Iz mog rodnog mesta. A koliko je daleko odmakao?(28)
- Već je sišao u dolinu.
- Dobro, dragi prijatelju, Gospod neka je sa tobom i neka ti umnoži svako dobro koje si meni ukazao.(29)
Ispraćaj
Onda je pošao dalje, ali Mudrost, Bogoljupka i Ljubavka su htele da ga isprate do podnožja. Krenuli su zajedno ponavljajući ono o čemu su ranije govorili, dok ne stigoše do podnožja brda. Tada je Hrišćanin rekao:
- Kao što je bilo teško penjati se uzbrdo, tako je vidim, opasno i silaziti.
- Jeste, - reče Mudrost, - to je zato što je čoveku veoma teško da siđe u dolinu poniznosti, a da se pri tom ne oklizne. Zato smo pošli da te ispratimo do podnožja.
Hrišćanin je onda počeo da silazi jako pažljivo, no ipak se dva tri puta okliznuo.(30)
Zatim videh u svom snu kako su mu ove dobre saputnice, kada je stigao do podnožja brda dale veknu hleba, čuturicu vina i jedan grozd, te je nastavio put.
