Glava IX.
Apolion
Ali kad je ostao sam u Dolini Poniznosti, siromah Hrišćanin je doživeo mnoge muke. Samo što je krenuo, ugledao je jedno strašno čudovište koje mu je dolazilo u susret. Bio je to Apolion. (Otk. 9:11). Onda se tek uplašio i nije znao da li da stane ili da se vrati. Ali setio se da nema oklopa na leđima,(1) tako ako okrene leđa Apolionu ovaj će ga lako probosti svojim strelama. Zato je odlučio da stane i da se odupre rekavši: "Najbolje je istrajati do kraja!"
Tada je krenuo napred i sastao se sa Apolionom. Bilo je strašno pogledati u to čudovište. Imalo je krljušt kao riba (i njom se jako ponosio), a krila kao zmaj; noge kao u medveda, a iz grla su mu sukljali plamen i dim; usta su mu bila kao u lava.(2) Kada je prišao Hrišćaninu, pogledao ga je prezrivo i počeo ovako da ga pita: Odakle ideš i kuda si pošao?
- Idem iz grada Propada koji je grad svakoga zla i putujem na Goru Sion.
- Znači da si jedan od mojih podanika, jer sva ta zemlja pripada meni i ja sam tamo knez i bog. - Reče Apolion. - Zašto si onda pobegao od svoga cara? Kad se ne bih nadao da ću te iskoristiti za nešto bolje, srušio bih te na zemlju jednim udarcem.
- Zaista sam se rodio u tvojoj carevini, - uzvrati Hrišćanin, - ali je tvoja služba bila teška, i od plate se nije moglo živeti, jer je plata za greh smrt; (Rim. 6:23). Tako kad sam zašao u zrele godine, tražio sam da se popravim kao što rade i drugi razumni ljudi.(3)
- Nema tog kneza koji bi tako lako pustio svoje podanike, pa ni ja tebe neću pustiti. Ali pošto se žališ na uslove i platu, vrati se lepo kući, obećavam da ću ti dati što je moguće više.(4) - reče pomirljivo Apolion.
- Ali ja sam se već odazvao drugome, i to Caru nad carevima. Pa kako bih onda mogao da se vratim sa tobom? - reče Hrišćanin.
- Ti si kao što kaže poslovica: "Pao iz zla u gore." Ali obično se dešava kod onih koji se izdaju za Njegove sluge da Mu posle kraćeg vremena okrenu leđa, te se vrate meni. Hajde dakle i ti pa će sve biti u redu.(5)
- Dao sam reč i zakleo sam se na vernost Njemu. - Reče Hrišćanin. - Kako bih sada mogao da odustanem. Zar ne bih zaslužio da budem obešen kao izdajnik?
- Tako si mene izneverio, a eto ja sam spreman da ti oprostim samo ako mi se vratiš.
- Tebi sam se zakleo u neznanju. I računam da Knez kome sada služim može da me oslobodi te moje zakletve, i da mi oprosti ono što sam počinio dok sam tebe slušao. Pored svega toga, razorniče Apolione, da ti kažem istinu: volim Njegovu službu, Njegovu platu, Njegove sluge, Njegovu vlast, Njegovo društvo i Njegovu zemlju više nego sve tvoje. Zato prestani da me nagovaraš - Njegov sam sluga i Njemu ću da služim. - Odvrati Hrišćanin.
- Malo se osvesti pa razmisli šta te čeka na putu kojim ideš. Ti znaš da Njegove sluge većinom loše prolaze, jer su prestupnici mojih puteva. Koliko je njih dosada već sramno poginulo! Ti kažeš da ti više voliš Njegovu službu nego moju, ali On nikada nije sišao odande gde je sada da pomogne onima koji Mu služe. Što se mene tiče, ceo svet zna koliko sam puta oslobodio od Njega i Njegovih slugu one koji su Mu verno služili, bilo silom bilo prevarom. Tako ću i tebe osloboditi! - reče samouvereno Apolion.
- On se zasada uzdržava da ih oslobodi, jer hoće da isproba njihovu ljubav, da li će Mu ostati verni do kraja; što se tiče zla koje ih stalno snalazi, kao što kažeš, to im se ipak računa u slavnu zaslugu. Jer oni mnogo ne polažu na sadašnje izbavljenje. Trpe radi večne slave, koju će da prime kada njihov Car dođe u Svojoj slavi i slavi Svojih anđela.(6)
- Ti si Ga već izneverio. Kako misliš da ćeš primiti platu?
- U čemu sam bio neveran, Apolione?
- Pokolebao si se čim si krenuo na put kada si se skoro udavio u močvari Očajnici. - Poče da kleveta Apolion. - Onda si pokušao na pogrešan način da se oslobodiš tereta umesto da si se strpeo dok ti ga tvoj Knez ne skine. Zaspao si grešnim snom i izgubio ono što ti je najdragocenije. Umalo se nisi vratio kad si ugledao lavove. Kada govoriš o putu i o svemu što si čuo, video, i što god radiš hvališ se time u svom srcu.
- To je sve istina, - priznade Hrišćanin, - a ima još mnogo čega što si izostavio, ali Knez kome služim i koga ljubim je milostiv i spreman da oprosti. Pored toga te slabosti su već bile u meni dok sam bio u tvojoj zemlji; tamo sam ih zadobio. Pod njima sam stenjao i kajao se i primio oproštelje od moga Kneza.(7) (Ef. 1:7).
Borba s Apolionom
Onda se Apolion silno razbesneo i rekao:
- Ja sam neprijatelj toga Kneza; mrzim Njega, Njegove zakone, Njegov narod. Došao sam i tebi da se usprotivim.
- Apolione, pazi šta radiš, jer ja sam na Carevom putu, na putu svetosti. Čuvaj se dakle!
Tada se Apolion isprečio preko celog puta i rekao:
- Ja se toga ništa ne bojim. Spremi se da pogineš.
Zaklinjem se mojim paklom da nećeš kročiti dalje. Ovde ću ti pogubiti dušu.
Izustivši to, baci ognjenu strelu Hrišćaninu u prsa.(8) Ali Hrišćanin je podigao štit koji je držao u ruci te njime odbi strelu. Zatim trže mač iz korica, jer je video da mu se valja boriti. Apolion je bacio kišu strela na njega i mada se Hrišćanin srčano branio, neke su ga ipak pogodile u glavu, ruke i noge. Hrišćanin je malo ustuknuo, a Apolion je još žešće navalio dok se Hrišćanin nije ohrabrio i junački opet usprotivio. Ova žestoka borba potrajala je oko pola dana. Hrišćanin je bio skoro potpuno iscrpljen zbog zadobijenih rana, tako da je sve više slabio.(9)
Kada je Apolion to video, ugrabi zgodnu priliku te poče sasvim izbliza da napada. Hrišćanin je pao i pri tom ispustio mač iz ruke.
- Sad si moj, - riknu Apolion i htede da mu zada poslednji udarac. Hrišćanin je izgubio svaku nadu na spasenje. Ali, dok je Apolion odmeravao taj smrtonosni udarac, Hrišćanin po Božijoj volji brzo dograbi mač, podiže ga i reče:
- Nemoj se radovati neprijatelju moj, ako padoh, ustaću! (Mihej 7:8,) - i zadade mu smrtonosnu ranu, tako da ovaj ustuknu. Kad to vide, Hrišćanin navali i reče: - Ali u svemu tome mi nadmoćno pobeđujemo pomoću onoga koji nas je zavoleo.(10) (Rim. 8:37-39; Jak. 4:7).
Zatim Apolion raširi svoja zmajevska krila i odlete tako da ga Hrišćanin nije više video.
Niko ne može ni da zamisli takvu borbu, ukoliko je nije video kao ja.(11) Kako je samo Apolion za sve vreme borbe vrištao i urlikao - upravo kao zmaj. Sa druge strane, Hrišćanin je uzdisao i jecao. Koliko sam primetio, nije se nijednom nasmešio sve dok nije uvideo da je ranio Apoliona svojim dvoseklim mačem. Od toga dvoboja nisam video ništa strašnije.(12)
Takvu čudnu borbu, retko ćeš videti kada,
jer Hrišćanin zmaj-Satanu treba da savlada.
I pobedi ga mačem oštrim i štitom vere,
A zmaj pobeže da smrtne rane pere!
Zahvalio Bogu
Kad borba bi završena, Hrišćanin reče:
- Ovde ću zahvaliti Onome koji me je oslobodio iz čeljusti lavovih - Onome koji mi je pomogao protiv Apoliona.(13) Pa zapeva:
Velzevul, taj knez najcrnje tame,
Dojurio je nasrćući na me.
U pomoć četa njegova mu bila,
Kako bi me žurna ustavila.
Al' Mihajlo u pomoć mi dođe,
Prihvatih mač oštar, a strah me moj prođe,
Velzevulu smrtnu zadah ranu,
Hvala Tebi Bože i noću i danju!
Isceljen i okrepljen
Onda videh kako se prema njemu pruža neka ruka koja je držala lišće uzbrano sa drveta života. Hrišćanin uze to lišće i zavi svoje rane koje je zadobio u borbi, tako da su odmah bile izlečene.(14) Zatim je seo da jede hleba i pije vina iz čuturice koju su mu dali u dvorcu.(15) Kada se okrepio, pošao je svojim putem sa isukanim mačem u ruci, jer, reče: "Ne znam, da li ovde ima još neprijatelja?"(16) Ali Apolion ga više nije napadao do kraja te doline.
