Glava VII.
Brdo Teškoća
Onda su svi skupa stigli pod brdo koje se zvalo Teškoća u čijem je podnožju bio izvor. Tu su se nalazila još dva puta pored onoga koji je vodio pravo od vrata. Jedan je vodio nalevo, a drugi nadesno oko brda, dok je uzani put išao pravo uzbrdo do vrha Teškoće.(1) Hrišćanin je otišao do izvora, napio se i osvežio, (Ps. 36:91; Joil 3:18; Isa. 49:10), te počeo da se penje pevajući:
Na brdo visoko ja želim ići,
I pored svih teškoća na vrh njega stići;
Jer vidim da me put u život vodi,
Ohrabri se sada i bez straha hodi;
Bolje je i s mukom na to brdo doći,
Nego li bez muke u pogib'o poći.
Propast Formaliste i Licemera
I ona dvojica su došla do podnožja brda. Ali kada su videli kako je strmo i visoko, a da postoje još dva puta, i pretpostavljajući da se ova dva puta opet sastaju sa onim kojim je Hrišćanin išao, sa druge strane brda, rešiše da pođu tim putevima. Jedan put se zvao Opasnost, a drugi Propast. Dakle, jedan je pošao putem opasnosti i uskoro stigao do jedne guste šume. Drugi je krenuo putem propasti koji ga je odveo do mesta punog rupa gde se sapleo i pao u nepovrat.(2)
Hrišćanin okrepljen, a zatim ophrvan snom
Gledah kako se Hrišćanin penje uzbrdo i videh kako je prestao da trči, te ide običnim korakom, a zatim četveronoške, jer je put bio jako strm.(3) Negde na pola puta do vrha nalazilo se lepo odmaralište, koje je Gospodar tog brda napravio za osveženje umornih putnika.(4) Hrišćanin je svratio i seo da se odmori. Izvadio je savijeni list iz nedara i počeo da čita i da se teši. Pogledao je odelo koje je primio pred krstom i u tome našao veliko zadovoljstvo,(5) te je na kraju zaspao tvrdim snom i spavao tako sve do uveče. Dok je spavao, savijeni list mu je ispao iz ruke. Tada ga je probudio jedan čovek i rekao mu:
- Idi mravu, lenjivče, gledaj putove njegove, i omudraj. (Pri. 6:6; Jona 1:6).
Hrišćanin se trže i požuri svojim putem sve dok nije stigao na vrh brda.
Plašljivko i Neverko
Kad je stigao na vrh brda, dotrčala su mu dva čoveka u susret. Jedan se zvao Plašljivko, a drugi Neverko.(6)
Hrišćanin ih upita:
- Šta vam je kad tako trčite u pogrešnom pravcu? Plašljivko mu je ispričao kako su išli u Grad Sion i kako su stigli do ovog opasnog mesta, dodavši:
- Što dalje idemo, to je put sve opasniji. Zato smo se okrenuli i vraćamo natrag.
- Tako je, - dodade Neverko, - jer se baš tamo malo napred nalaze dva lava na putu. Ne znamo da li spavaju ili su budni, ali bili smo sigurni da bi nas rastrgli samo da smo im se približili.
- Vi i mene plašite, - reče Hrišćanin, - ali kuda da bežim? Ne mogu da se vratim u svoju zemlju, jer joj je suđeno da izgori u vatri i sumporu. Tamo bih sigurno propao. Samo da dospem u Nebeski grad! Znam da ću tamo biti van svake opasnosti. Moram napred! Vratiti se natrag znači sigurnu smrt. Napred je opasnost od smrti, a posle toga večni život. Ipak idem napred!
U potrazi za izgubljenim listom
I tako Plašljivko i Neverko potrčaše nizbrdo, a Hrišćanin sam nastavi put. Ali razmišljajući o onome što su mu ova dvojica rekla, zavuče ruku u nedra da izvadi savijeni list da čita i primi utehu, i grdno se iznenadi kad ga ne nađe.(7) Hrišćanin se zbog toga jako uznemirio i nije znao šta da radi. Nedostajao mu je taj svitak koji ga je tešio i radi kojeg je trebalo da bude primljen u Nebeski grad. Mnogo se zbunio i nije znao šta da preduzme.
Konačno se prisetio da je spavao na odmaralištu pored puta. Pao je na kolena i zamolio Boga da mu oprosti tu nesmotrenost, a zatim se vratio da potraži svitak. Ko će opisati tugu koju je osećao dok se vraćao. Čas bi uzdisao, čas plakao, čas samoga sebe korio, zato što je kao nekakav bezumnik zaspao na tom mestu koje je bilo namenjeno samo zato da se prolaznici malo odmore. Vraćao se dakle, zavirujući ovamo i onamo ne bi li našao savijeni list koji ga je toliko puta utešio na putu.
Tako je išao sve dok nije ugledao odmaralište na kome je sedeo i spavao. Ali čim ga je spazio još više se rastužio zbog svog velikog propusta. (1. Sol. 5:4-8). Hodao je tako oplakujući svoj grešni san: "Ah, ja jadni čovek što sam zaspao usred bela dana! Zašto sam zaspao usred poteškoće? Zašto sam toliko popustio svome telu i tražio da mu olakšam na tom odmaralištu koje je Gospodar brda podigao samo za osveženje duha putnikovog! Koliko sam samo bez potrebe prešao!
Tako se desilo i deci Izrailjevoj zbog njihovog greha - morali su da se vraćaju putem Crvenog mora. (4. Moj. 14). I ja moram da idem s tugom tamo gde je trebalo da idem s radošću da nisam tako zaspao. Koliko bih daleko već bio dosada! A eto, sada moram da idem tri puta po istom putu, a mogao sam da ga pređem samo jedanput. Još će me i noć zateći, jer je dan skoro na svome izmaku. O, samo da nisam zaspao!"(8)
Uto je već stigao do odmarališta, gde je malo posedeo i zaplakao. Konačno pogleda žalosno ispod klupe i ugleda svoj svitak koji brzo sav drhteći zgrabi i vrati ga u svoja nedra.(9) Ko bi mogao da opiše koliko se obradovao kada ga je našao! Taj svitak mu je bio kapara života i ulaska u pristanište koje je želeo. Zato ga je stavio u nedra, zahvalio Bogu što mu je upravio oči na mesto gde je ležao, te sa suzama radosnicama krenu dalje.
Kako se samo hitro popeo na brdo! No sunce je već bilo zašlo, a on još nije bio na samom vrhu. Opet se prisetio kako je nemarno zaspao, te poče ovako da jadikuje: "Grešnog li spavanja, zbog tebe će me zateći noć na putu. Moraću da idem bez sunčeve svetlosti. Mrak će mi obaviti stazu, a rikanje opasnih zveri će me plašiti - i to sve samo zbog mog grešnog sna." Onda se prisetio šta su mu Plašljivko i Neverko rekli; kako su se uplašili od lavova. Hrišćanin zato reče samome sebi: "Ove zveri traže noću plen, i ako me sretnu po mraku, ne znam kako bih mogao da im se oduprem. Kako da pobegnem da me ne rastrgnu?" Išao je tako tužan putem i dok je oplakivao svoju zlu sudbinu, podigao je oči i ugledao pred sobom jedan divan zamak koji se zvao Krasan(10) i bio sagrađen pored samog puta.
