11. O, ne! Ja ništa ne mogu učiniti!
Kada je zabrinuto srce prihvatilo doktrinu o zastupničkoj smrti i naučilo uzvišenu istinu da je spasenje kroz veru u Isusa Hrista, veoma često ga muči nesposobnost da radi dobre stvari. Mnogi gunđaju: "Ja ništa ne mogu učiniti!" Ovo njima nije izgovor, već to osećaju kao svakodnevni teret. Oni bi to radili kada bi mogli. Svako od njih može iskreno reći: "Ovo je moj poklon, ali kako mogu raditi ono što želim a u stvari ne mogu?"
Ovaj osećaj izgleda da čini celo Evanđelje praznim i ništavnim; jer od kakve je koristi hrana čoveku ako ne može doći do nje? Šta koristi reka života ako čovek ne može piti iz nje? Mi se svi sećamo priče o doktoru i sinu siromašne žene. Slavni doktor je rekao majci da će njen sin uskoro dobiti odgovarajući tretman! Ali je bilo apsolutno neophodno da dečak redovno pije najbolje vino, i da mora provesti nekoliko meseci u jednoj od najboljih Nemačkih banja. Ovo je rekao udovici koja je jedva imala novca da kupi hleb! Dakle, ponekad izgleda zabrinutom srcu da jednostavno Evanđelje "Veruj i živi", u stvari, i nije tako jednostavno; jer traži od nije tako jednostavno; jer traži od jadnog grešnika da čini ono što on ne može. Onima koji su zaista probuđeni, ali do pola naučeni, ovo izgleda kao da nedostaje jedna karika u lancu: evo nam Isusovo spasenje, ali kako doći do njega? Duša je bez snage i ne zna šta treba da uradi. Stoji ispred grada spasenja, ali ne može ući na kapiju.
Da li je ovaj nedostatak snage pribavljen u planu spasenja? Da. Delo Gospodnje je savršeno. Počinje tu gde smo mi, i ništa ne traži od nas kako bi se ispunilo. Kada je dobri Samarjanin video putnika kako ranjen i polumrtav leži na putu, nije tražio od njega da ustane i da dođe k njemu, da se sam popne na magarca i odvede u gostionicu. Ne, "on priStupi k njemu" (Lk. 10:33), Samarjanin se pobrinuo za njega, podigao ga je na magarca i odveo ga u gostionicu. Isto tako i Gospod Isus čini sa nama koji smo tako slomlJeni i tako nisko.
Videli smo da Bog opravdava, da On opravdava bezbožnike, i da ih opravdava kroz veru u dragocenu krv Hristovu: sada moramo videti u kakvom su stanju ovi bezbožnici kada ih Isus spašava. Mnogo onih koji su probuđeni ne samo da su zabrinuti zbog greha, već i zbog njihove moralne slabosti. Oni nemaju snage da pobegnu iz blata u koje su upali, niti da ga izbegnu. Oni ne samo da žale nad onim što su učinili, već žale i nad onim što ne mogu učiniti. Oni se osećaju nemoćno, bespomoćno i duhovno mrtvo. Možda će zvučati čudno kada kažem da se osećaju mrtvo, ali je to zaista tako. Oni su, po njihovoj proceni, nesposobni za bilo šta dobro. Oni ne mogu hodati nebeskim putem, jer su njihove kosti slomljene. "Niko od snažnih ljudi ne može upotrebiti svoje ruke"; u stvari, oni su "bez snage". Srećom, napisano je, kao uzvišeni poklon Božije ljubavi prema nama:
"Jer Hristos, još kad slabi besmo umre u vreme svoje za bezbožnike" (Rim. 5:6)
Ovde vidimo kako je našoj svesnoj bespomoćnosti neko pritekao u pomoć - a to je posredovanje Gospoda Isusa. Naša bespomoćnost je zaista velika. Nije napisano: "Kada smo bili malo oslabljeni Hristos je umro za nas", ili: "Kada smo imali samo malo snage" - opis je apsolutan i veoma jasan: "Još kad slabi besmo". Mi nismo imali snage da bilo kako pomognemo sebi da se spasimo. Reči našeg Gospoda su zaista istinite: "Jer bez mene ne možete činiti ništa" (Jn. 15:5). Mogu ići dalje od teksta, i podsetiti te na veliku ljubav kojom nas Gospod voli "iako bejasmo mrtvi za grehe i prestupe svoje" (Ef. 2:1). Biti mrtav je gore nego biti bez snage.
Jedna stvar o kojoj jadni i slabi grešnici moraju razmišljati i čvrsto se držati nje kao jedinoj osnovi za naduje božanska sigurnost da je "Hristos u vreme svoje umro za bezbožnike". Veruj u ovo i sva nesposobnost će nestati. Kao što je bilo u onoj bajci da je Mida pretvarao u zlato sve što dodirne, isto je i sa verom koja pretvara u dobro sve što dodirne. Sve naše potrebe i slabosti postaju blagoslov kada se vera susretne sa njima.
Hajde da sada malo razmišljamo o određenim oblicima ove snage. Za početak. Možda će neko reći: "Gospodine, ja izgleda da nemam snage da razmišljam, i da se usredsredim na ove teme koje se tiču mog spasenja: i kratka molitva mi je previše. Možda je to delom zbog prirodne slabosti, možda delom zato što sam povredio sebe raskalašnim životom, a delom zbog svetskih briga, tako da nisam sposoban da mislim o tim uzvišenim stvarima koje su neophodne za spasenje moje duše". Ovo je uobičajen oblik grešne slabosti. Poslušaj me! Ti si bez snage ovog trenutka; i postoji puno takvih kao ti. Oni ne bi mogli podneti niz uzastopnih misli da spase svoje živote. Mnogo siromašnih muškaraca i žena je nepismeno i neškolovano, i oni smatraju da je ovo zaista težak zadatak. Neki su tako laki i površni po prirodi, da jednostavno ne mogu slediti dugačak proces razmišljanja i razloga. Oni ne bi mogli dostići znanje o bilo kojoj dubokoj misteriji čak i kada bi to radili čitavog života. Ti zbog toga ne trebaš brinuti: ono što je potrebno za spasenje nije neprekidno razmišljanje, već je to jednostavno oslanjanje na Isusa. Drži se ove činjenice - "Hristos umre u vreme svoje za bezbožnike". Razmišljaj o tome, i tu se zaustavi.
Dopusti da ova uzvišena, milostiva i sveta činjenica boravi u tvom duhu dok ti ne obuzme sve misli, i natera te da se raduješ iako si bez snage, gledajući kako Gospod Isus postaje tvoja snaga i pesma, i kako On postaje tvoje spasenje. U Svetom Pismo je otkrivena činjenica, da je Hristos umro u svoje vreme za bezbožnike kada su bili slabi. Čuo si ove reči možda sto puta, ali možda nikada nisi primetio njihovo značenje. Postoji nešto radosno u njima, zar ne? Isus nije umro zbog naše pravednosti, već je umro zbog naših greha. On nije došao da nas spasi jer smo bili vredni spasenja, već zato što smo bili krajnje nezaslužni, uništeni i nesavršeni. Nije došao na zemlju ni zbog čega u nama, već samo zbog razloga koji leže u dubini Njegove božanske ljubavi. U svoje vreme umro je za one koje opisuje, ne kao pobožne, nego kao bezbožnike, dajući im najbolji mogući opis. Ako imaš i samo malo pameti drži se ove istine, koja je prilagođena i namenjena tvojim sposobnostima, i može razveseliti i najtužnije srce. Pusti da ovaj tekst leži ispod tvog jezika kao poslastica, dok se ne istopi u tvom srcu i začini tvoje misli; a onda će biti manje važno što su ove misli raštrkane kao jesenje lišće. Osobe koje nikada nisu zablistale u nauci, niti su pokazale bar malo umne originalnosti, su bez obzira na sve bile u potpunosti sposobne da prihvate doktrinu o krstu, i zbog toga su bile spašene. Zašto ne bi i ti mogao?
Čujem nekog drugog čoveka kako zapomaže: "O, gospodine, moja želja za snagom leži u ovome: mislim da se ne mogu dovoljno pokajati". Kako zanimljive predstave imaju ljudi o tome šta je pokajanje! Mnogi priželjkuju da bi trebalo proliti puno suza i puno jecati, i trpeti toliko muka. Odakle dolazi ovaj nerazuman zaključak? Neverovanje i beznađe su gresi, i zbog toga ne vidim kako bi to moglo biti sastavni deo prihvatljivog pokajanja; ali ipak ima toliko ljudi koji smatraju da su to neophodni delovi istinskog Hrišćanskog iskustva. Oni su u velikoj zabludi. Ali ih potpuno razumem na šta misle, jer sam se i ja tako osećao u danima sopstvene tame. Ja sam želeo da se pokajem ali sam mislio da to ne mogu učiniti, ali sam se ipak sve vreme kajao. Iako zvuči čudno, osećao sam se kao da nemam osećaj. Odlazio bih u ugao i plakao jer ne mogu plakati; upadao sam i u očajničku žalost jer nisam mogao žaliti zbog greha. Kakva je to sve zbrka kada u našem nevernom stanju mi počinjemo da osuđujemo sopstveno stanje! To je kao da slepac posmatra sopstvene oči. Moje srce se istopilo od straha, jer sam mislio da mi je srce tvrdo kao najtvrđi kamen. Moje srce je bilo slomljeno zbog pomisli da se ne može slomiti. Sada, ja vidim da sam radio stvari za koje sam smatrao da nisam imao; ali tada nisam znao gde sam.
Kada bih samo mogao pomoći drugima da nađu svetlo u kome sada uživam! Rado bih rekao reč koja bi mogla da skrati vreme njihove zbunjenosti. Rekao bih nekoliko jednostavnih reči, i molio bih "Utešitelja" da ih upotrebi u njihovim srcima.
Seti se da čovek koji se iskreno kaje nikada nije zadovoljan svojim pokajanjem. Mi se ne možemo toliko savršeno pokajati koliko i ne možemo toliko savršeno živeti. Koliko god čiste bile naše suze, uvek će biti nečistoće u njima: biće nešto za šta se moramo pokajati čak iako smo se pokajali najbolje što smo mogli. Ali slušaj! Pokajati se je u stvari promeniti razmišljanje o grehu, o Hristu, i o svim drugim Božijim stvarima. Ovde postoji tuga; ali je glavna stvar okretanje srca od greha prema Hristu. Ako postoji ovo okretanje, ti imaš srž iskrenog pokajanja iako nema ni senke uzbune ili očajanja u tvom umu.
Ako se ne možeš pokajati kao što bi hteo, puno će ti pomoći da to učiniš ako čvrsto veruješ da "Hristos umre u vreme svoje za bezbožnike". Razmišljaj o ovome stalno. Kako možeš nastaviti da budeš tako tvrdog srca kada znaš da zbog uzvišene ljubavi "Hristos umre za bezbožnike"? Dopusti mi da te ubedim da se urazumiš sa ovim: Bezbožnik kao što jesam, iako se ovo moje čelično srce ne želi smekšati, iako sam oboren očajem, ipak, On je umro za ovakve kao ja, jer je umro za bezbožnike. Oh, kada bih samo mogao da poverujem u ovo i da osetim tu silu u svom okrutnom srcu!
Oteraj svaki drugi osećaj iz svoje duše i odvoji malo vremena da duboko razmisliš o ovom sjajnom prikazu nezaslužene, neočekivane, neviđene ljubavi, "Hristos umre za bezbožnike". Pažljivo pročitaj tekst o Gospodovoj smrti, koju možeš naći u sva četiri Evanđelja. Ako išta može omekšati tvoje tvrdoglavo srce, to će biti prizor Isusovih patnji i shvatanje da je On sve ovo pretrpeo zbog svojih neprijatelja.
O Isuse! Kako sam slatke suze prolio,
Dok sam na kolenima klečao.
Pred Tvojim licem, i gledao Tebe ranjenog,
Kako sam samo osetio Tvoju bol.
Moje srce se lomilo dok sam te gledao kako krvariš,
Ovo srce, koje je pre bilo tako tvrdo;
Čuo sam te da si se molio za grešnike,
I žalost me je još više obuzela.
Ti si umro za grešnike,
I ja kao grešnik stojim: Ubeđen prizorom.
Oboren Tvojom raspetom rukom.
Sigurno je krst ono što čini čuda i što može učiniti da voda poteče iz kamena. Ako razumeš u potpunosti značenje Isusovog božanskog žrtvovanja, moraš se onda pokajati što si ikada bio protivnik Onome koji je toliko prepun ljubavi. Jer je napisano: "I pogledaće na mene kojega probodoše; i plakaće za njim kao za jedincem, i tužiće za njim kao za prvencem" (Zah. 12:10). Pokajanje neće učiniti da ti vidiš Hrista; već kada vidiš Hrista to će učiniti da dobiješ pokajanje. Hristos ne sme biti proizvod tvog pokajanja, već pokajanje moraš tražiti u Hristu. Sveti Duh nas prilikom okretanja Hristu okreće od naših greha. Skreni onda pogled sa posledice prema uzroku, od sopstvenog pokajanja prema Gospodu Isusu, koji je visoko postavljen da daje pokajanje.
Ja sam čuo kako neko kaže: "Mene muče grozne misli. Gde god idem obuzme me bogohuljenje. Veoma često na poslu sam obuzet zastrašujućim predlozima, pa čak i u krevetu, dok spavam, čujem kako mi đavo šapuće. Ne mogu pobeći od groznih iskušenja."
Dragi prijatelju, znam na šta misliš, jer sam i sam bio proganjan na ovaj način. Čovek se može nadati da će moći da se izbori sa rojem insekata jednim mačem, isto koliko se može nadati da će gospodariti sopstvenim mislima koje je đavo stavio u naš um. Jadna, iskušana duša zaposednuta Sotonskim predlozima je kao putnik o kome sam čitao, na koga je došao roj razjarenih pčela i mušica. Nije mogao da se odbrani od njih niti da im pobegne. Svuda su ga izujedale i bio je u smrtnoj opasnosti. Ne čudi me da se osećaš kao da si bez snage da zaustaviš ove strašne i odvratne misli koje Sotona stavlja u tvoju dušu; ali bih ipak želeo da te podsetim na Sveto Pismo ispred nas: "Jer Hristos, još kad slabi besmo umre u vreme svoje za bezbožnike". Isus je znao gde smo bili i gde bi trebali biti; video je da mi sami ne možemo pobediti princa tame; znao je da bi zaista trebali biti zabrinuti zbog toga; ali čak i tada, videvši nas u takvom stanju, Hristos je umro za bezbožnike. Baci sidro vere u ovo. Sam đavo ti ne može reći da nisi bezbožnik: veruj, onda, da je Isus umro čak i za takve kao ti. Seti se načina na koji je Martin Luter odsekao đavolu glavu sopstvenim mačem. "Uh", reče đavo Martinu Luteru, "ti si grešnik". "Da", odgovori on, "Hristos je umro da spasi grešnike". Tako ga je oborio sopstvenim mačem. Sakrij se u ovo sklonište, i ostani tamo: "Jer Hristos, još kad slabi besmo umre u vreme svoje za bezbožnike". Ako se držiš ove istine, tvoje bogohulne misli, za koje nisi imao dovoljno snage da ih se rešiš, će same nestati; jer će Sotona uvideti da nema nikakve koristi od toga što te zaražava njima.
Ove misli, ako ih mrziš, nisu tvoje, već pripadaju đavolu i on je odgovoran za njih, ne ti. Ako se boriš protiv njih, one su tvoje koliko i one psovke i uvrede koje čuješ da ljudi izgovaraju na ulici. Ovim mislima đavo pokušava da te dovede u očajanje, ili bar da te odvrati od vere u Isusa. Jadna bolesna udovica nije mogla doći Isusu za utehu, a ti si u istom stanju, zbog navale i mnoštva ovih užasnih misli. Ipak, ona je pružila svoj prst i dodirnula okrajak Gospodove odeće, i bila je izlečena. Učini to isto.
Isus je umro za one koji su krivi za "sve vrste greha i bogohuljenja"; i zbog toga ja sam siguran da On neće odbaciti one koji protiv svoje volje imaju zle misli. Predaj se Njemu, misli i sve ostalo, i uverićeš se daje moćan da te spasi. On može umiriti ta zastrašujuća šaputanja đavola, ili može učiniti da ih ne vidiš u pravom svetlu, tako da te ne brinu. On te može i želi spasiti na svoj način, i daće ti svoj ogroman i savršeni mir. Veruj samo Njemu za ovo i sve drugo.
Veoma je zbunjujući taj oblik nemogućnosti koji leži u pretpostavci želje za verovanjem. Nama nije strana ova izjava:
Oh, kada bih samo mogao da verujem,
Onda bi sve bilo lako;
Ja želim, ali ne mogu; Gospode, pomozi mi,
Moja pomoć mora doći od Tebe.
Mnogi ostaju toliko godina u mraku jer nemaju moć, kao što kažu, da predaju svu moć i da se uzdaju u moć drugoga, to jest Gospoda Isusa. Zaista, to je veoma zanimljiva stvar, ta vera; jer ljudi ne dobijaju puno pomoći pokušavajući da uzveruju. Vera ne dolazi pokušavanjem. Kada bi neka osoba želela da kaže šta se desilo tog dana, ja ne bi trebalo da kažem da pokušavam da poverujem u to što kaže. Ako verujem u verodostojnost osobe koja je ispričala taj događaj i rekla da je to videla, ja bih odmah trebalo da prihvatim tu izjavu. Ali, ako ga ne smatram iskrenim čovekom, ja, naravno, ne bih trebalo da mu verujem; ali nema mesta za pokušavanje ovde. Sada, kada Bog govori da je spasenje u Hristu Isusu, ja mu ili odmah moram poverovati, ili ga proglasiti lažovom. Sigurno je da nećeš oklevati da izabereš pravi odgovor na ovo. Božiji svedok mora biti iskren, a mi smo obavezni da odmah poverujemo u Isusa.
Ali je vrlo moguće da si ti mnogo pokušavao da uzveruješ. Nemoj želeti odmah velike stvari. Budi zadovoljan da imaš veru koja u svojoj ruci može držati ovu jednu istinu: "Jer Hristos, još kad slabi besmo umre u vreme svoje za bezbožnike". On je dao svoj život za ljude još dok oni nisu verovali u Njega, niti su bili sposobni da veruju. On je umro za ljude, ne kao vernike, već kao grešnike. On je došao da od grešnika napravi vernike i svece; ali kada je umro On je smatrao da su krajnje bez snage. Ako se držiš istine da je Isus umro za bezbožnike, i veruješ u to, tvoja će te vera spasiti i otići ćeš u miru. Ako poveriš svoju dušu Isusu, koji je umro za bezbožnike, iako ne možeš poverovati u sve stvari, niti pomerati planine, niti činiti druga čuda, ti si ipak spašen. Ovo nije velika vera već istinska vera, koja spašava; a spasenje nije u veri, već u Hristu u kome vera počiva. Vera, kao zrno gorušice, će doneti spasenje. Ne meri se veličina, već iskrenost vere, o čemu trebamo misliti. Sigurno je da čovek može verovati u ono za šta zna da je istina; i kada znaš da je Isus istinit, ti, dragi prijatelju, možeš verovati u Njega.
Krst koji je centar vere je takođe, uz pomoć Svetog Duha, uzrok vere. Sedi i gledaj Spasitelja na krstu dok ti vera spontano ne izađe iz srca. Ne postoji bolje mesto od Golgote za izgrađivanje poverenja. Duh tog svetog brežuljka donosi zdravlje drhtećoj veri. Jedan takav posmatrač je rekao:
Dok te gledam, tako ranjenog i u bolu,
Na tom prokletom drvetu,
Gospode, osećam da moje srce veruje.
Da si to sve propatio zbog mene.
"Jaoj", kaže neko drugi, "moja želja i snaga leže tamo da ne mogu prestati da grešim, i znam da ne mogu otići na nebo a poneti greh sa sobom". Meni je drago da to znaš, jer je zaista tačno. Moraš se razvesti od svog greha, inače se ne možeš venčati sa Hristom. Seti se pitanja koje je sebi postavio mladi Bunjan dok se bavio sportom u nedelju ujutro: "Hoćeš li zadržati svoje grehe i otići u pakao, ili ćeš prekinuti da grešiš i otići u nebo?" Ovo ga je navelo na razmišljanje. To je pitanje na koje će svaki čovek morati da odgovori; jer se ne može otići u nebo sa grehom. To se ne može desiti. Moraš ostaviti greh ili nadu. Da li ćeš odgovoriti: "Da, želim. Imam želju u sebi, ali ne mogu naći ono u sebi da to učinim. Greh vlada nada mnom, i nemam snage". Onda dođi, ako nemaš snage, ovaj tekst još uvek važi: "Jer Hristos, još kad slabi besmo umre u vreme svoje za bezbožnike". Možeš li još uvek da veruješ u to? Koliko da druge stvari izgledaju kontradiktorno, da li ćeš poverovati? Bog je rekao, i to je činjenica; i zbog toga, drži se toga kao za slamku spasa jer se tu nalazi tvoja jedina nada. Veruj ovo i veruj Isusu, i uskoro ćeš naći snagu koja će pobediti tvoj greh; ali bez Njega, naoružani snažan čovek će te zauvek držati u ropstvu. Lično ja sam nikada ne bih mogao da pobedim sopstvenu grešnost. Pokušavao sam i nisam uspeo. Moje zle sklonosti su bile previše za mene, sve dok, u verovanju daje Hristos umro za mene nisam stavio svoju grešnu dušu na Njega, i onda dobio osvajački nagon kojim sam pobedio svoju grešnost. Doktrina o grehu nam može koristiti da pobedimo greh, kao kada su stari ratnici koristili svoje velike mačeve, i pomerali se pri svakom udarcu. Ne postoji ništa slično veri u Isusa Hrista, Prijatelju Grešnika: ona pobeđuje svo zlo. Ako je Hristos umro za mene, koji sam bezbožnik, bez snage, onda ne mogu više živeti u grehu, već se moram podići u ljubavi i služiti Onome koji me je otkupio. Ja se ne mogu igrati sa zlom koje je ubilo mog najboljeg prijatelja. Moram biti svet zbog Njega. Kako mogu živeti u grehu kada je On umro da me spasi od toga?
Pogledaj kako je ovo divna pomoć tebi koji si bez snage, da znaš i da veruješ da je u svoje vreme Isus umro za takve bezbožnike kao što si ti. Da li si napokon shvatio? Ponekad, mislio sam dok sam propovedao, da sam tako jednostavno i jasno predstavio Evanđelje, da nije moglo biti jednostavnije; ali sam ipak video da čak i najinteligentniji slušaoci nisu razumeli šta znači: "Pogledajte u mene i bićete spašeni". Obraćeni uvek govore da nisu upoznali evanđelje do tog i tog dana; a slušali su ga godinama. Evanđelje je nepoznato, ne zbog nedostatka objašnjenja, već zbog odsustva ličnog otkrivenja. Ovo je Sveti Duh spreman da da, i daće onima koji to traže od Njega. Kada ga dobiješ, sve što je dobijeno leži u sledećim rečima: "Hristos umre za bezbožnike".
Čujem kako neko drugi kaže: "O, gospodine, moja je slabost to što ne mogu dugo da razmišljam o jednoj stvari. Čujem propoved u nedelju, i zadivljen sam; ali tokom nedelje se susretnem sa zlim prijateljem i sva moja dobra osećanja nestanu. Moje kolege ne veruju ni u šta, i govore tako grozne stvari, aja ne znam kako da im odgovorim, tako da se osećam pobeđenim".
Ja poznajem dobro ovog jadnog čoveka, i bojim se za njega; ali u isto vreme, ako je zaista iskren, njegova slabost može biti pobeđena božanskom milošću. Sveti Duh može odagnati zlog duha ljudskim strahom. On može učiniti slabića herojem. Zapamti, moj jadni prijatelju, da ne smeš ostati ovakav. Nije dobro biti zao i okrutan prema samom sebi. Stani pravo, pogledaj se, i vidi da li si stvoren da budeš u velikoj nevolji, plašeći se za svoj život bilo da se pomeriš ili da ostaneš mirno. Sam odluči. Ovo nije samo duhovna stvar, već se tiče i ljudskosti. Ja činim puno stvari da udovoljim prijateljima; ali da odem u pakao kako bi im udovoljio je više nego što želim. Možda je dobro ovo činiti zbog dobrog druženja, ali da izgubiš Božije prisustvo kako bi bio u dobrim odnosima sa ljudima je suludo. "Znam to", kaže jedan čovek, "ali ipak, iako to znam, ne mogu naći hrabrosti. Ne mogu pokazati svoje pravo lice. Ne mogu stajati čvrsto." Dakle, za tebe imam isti tekst: "Jer Hristos, još kad slabi besmo umre u vreme svoje za bezbožnike". Da je Petar ovde, on bi rekao: "Gospod Isus je umro za mene čak i kada sam bio toliko slab da me je služavka koja je ložila vatru naterala da lažem, i da se zakunem da nisam poznavao Gospoda". Da, Isus je umro za one koji su ga napustili i pobegli. Čvrsto se uhvati za ovu istinu: "Jer Hristos, još kad slabi besmo umre u vreme svoje za bezbožnike". Ovo je izlaz za tvoj kukavičluk. Zatvori ovo u svoju dušu: "Hristos je umro za mene", i uskoro ćeš biti spreman da umreš za Njega. Veruj da je patio umesto tebe, i nudi ti potpuno, istinsko i zadovoljavajuće pokajanje. Ako veruješ u to, bićeš prisiljen da osetiš da "ne mogu se stideti onoga koji umre za mene". Potpuno ubeđenje daje ovo istina će te opremiti neustrašivom hrabrošću. Pogledaj svece u vreme mučenja. Na početku Hrišćanstva, kada je ova uzvišena istina o Hristovoj preobilnoj ljubavi svetlucala svom svežinom u crkvi, ljudi ne samo da su bili spremni da umru, već su želeli da pate, pa su se čak branili sa optuženičkih klupa pred stotinama ljudi, priznavajući Hrista. Ja ne kažem da su bili mudri što izazivaju smrt; već to dokazuje moje ubeđenje da osećanje Hristove ljubavi podiže umove iznad svakog straha šta nam čovek može učiniti. Zašto to ne bi probudilo ista osećanja u tebi? Kada bi te to samo inspirisalo hrabrom odlukom da staneš na stranu Gospoda Isusa, i da budeš Njegov sledbenik do kraja!
Neka nam Sveti Duh pomogne da dođemo ovako daleko, do vere u Gospoda Isusa, i sve će biti dobro!
