10. Zašto smo spašeni verom?
Zašto je vera izabrana kao kanal Spasenja? Bez sumnje se često postavlja ovo pitanje. "Jer ste blagodaću spašeni kroz veru" je zasigurno doktrina Svetog Pisma i Božija zapovest; ali zašto je to tako? Zašto je baš izabrana vera a ne nada, ljubav ili strpljenje?
Možda će zvučati kao jednostavan odgovor na ovakvo pitanje, ali Božiji putevi nisu uvek najjasniji; niti nam je dopušteno da pretpostavljamo da to možemo ispitivati. Mi ponizno moramo odgovoriti da, koliko mi znamo, vera je izabrana kao kanal milosti zato što postoji prirodno prilagođavanje u veri koje primalac koristi. Pretpostavite da upravo trebam siromašnom čoveku dati milostinju: ja mu to stavljam u ruku - zašto? Pa, zaista bi bilo neprikladno da mu je stavim u uvo, ili da mu je stavim na stopalo; ruka je namenjena da prima stvari. Tako i u našem duhovnom okviru vera je stvorena sa ciljem da bude primalac: to je ljudska ruka, i postoji svedočanstvo primanja milosti kroz nju.
Dopusti mi da ovo pojednostavim. Vera koja prima Hrista je jednostavno čin kao kada tvoje dete dobije jabuku od tebe, jer je ti nudiš i obećao si da ćeš mu dati jabuku ako ono dođe po nju.
Verovanje i primanje se odnose samo na jabuku; ali čine i tačno isti čin kao vera koja ima veze sa večnim spasenjem. Ono što je dečija ruka za jabuku, to je tvoja vera za savršeno spasenje Hristovo. Detetova ruka nije napravila jabuku, niti je poboljšala, niti zaslužuje jabuku; sama je uzima. I vera je izabrana od Boga da bude primalac spasenja, zbog toga što se ne pretvara da je napravila spasenje niti da je pomagala u tome, već je samo ponizno zadovoljna da ga primi. "Vera je jezik koji moli za spasenje, ruka koja ga prima, i oko koje ga vidi; ali nije cena kojom se kupuje". Vera nikada sama ne stavlja prigovor, ona sve predaje krvi Hristovoj. Ona postaje dobri sluga koji donosi blagodati Gospoda Isusa Hrista duši, zato što priznaje odakle ih je donela, i poseduje to jer je milost jedino njoj to poverila.
Vera, ponovo, je bez sumnje izabrana zato što daje svu slavu Bogu. Naša vera je zbog milosti i zbog milosti mi se ne smemo hvaliti, jer Bog ne podnosi ponos. "Bog se ponositima suproti" (Jak. 4:6), i On nema želje da im se približi. On nikada neće dati spasenje ako bi to značilo ili uključivalo ponos. Pavle je rekao: "Ne od dela da se niko ne pohvali". Znači, vera isključuje hvalisanje. Ruka koja prima milost ne kaže "Meni se treba zahvaliti jer primam milost" - ovo bi svakako bilo apsurdno. Kada ruka prinosi hleb ustima ne kaže telu "Zahvali mi se što te hranim9'. Veoma jednostavna stvar to što ruka radi, iako je veoma neophodna; ali nikada ne zahteva slavu za sebe zbog onoga što radi. Tako je Bog izabrao veru da primi neopisiv dar Njegove milosti jer sama sebi ne može dati nikakve zasluge, već mora obožavati milostivog Boga koji je izvor sveg dobrog. Vera stavlja krunu na pravu glavu, i zbog toga je Hristos Isus imao običaj da stavi krunu veri na glavu govoreći: "Vera tvoja pomože ti, idi u miru" (Lk. 7:50)
Zatim, Bog je izabrao veru kao kanal spasenja jer je to siguran način, koji povezuje čoveka sa Bogom. Kada se čovek poveri Bogu, postoji tačka gde se oni ujedinjuju, a to jedinstvo garantuje blagoslov. Vera nas spašava jer nas tera da se prilepimo Bogu dovodeći nas tako u vezu sa Njim. Ja veoma često koristim ovaj primer, ali ga moram ponoviti jer se ne mogu setiti boljeg primera. Čuo sam da se pre nekoliko godina čamac srušio iznad Nijagarinih vodopada, dva čoveka je odnela struja a ljudi na obali su uspeli da im dobace konopac, koji su obojica uhvatili. Jedan od njih se čvrsto držao za njega i bezbedno je bio izvučen na obalu. Ali onaj drugi, videći balvan kako pluta pored njega, nemudro je pustio konopac i uhvatio se za balvan, jer je bio veći, i bolji za držanje. Ah! Balvan je zajedno sa čovekom otplovio u ogroman ambis, jer nije postojala dodirna tačka između balvana i obale. Veličina balvana nije bila od nikakve koristi onom koji se uhvatio za njega, jer mu je trebala veza sa obalom kako bi bio na sigurnom. Tako da kad čovek veruje svojim delima, ili običajima ili bilo čemu od tih stvari, on neće biti spašen, jer ne postoji veza između njega i Hrista. Ali vera je, iako izgleda kao tanak konac, ruka uzvišenog Boga na obali; bezgranična sila nas vuče ka liniji spasenja i tako odvaja čoveka od propasti. O, neka je blagoslovena vera, jer nas ujedinjuje sa Bogom!
Vera je, zatim, izabrana zato što ima veze sa izvorima dela. Čak i u najjednostavnijim stvarima vera je koren svega. Pitam se da li grešim ako kažem da mi nikada ne činimo ništa bez određene vrste vere. Ako se prošetam svojom kancelarijom to je zbog toga što verujem da me moje noge mogu poneti da to učinim. Čovek jede zato što veruje daje hrana neophodna; on ide na posao zato što veruje u vrednost novca; on prihvata ček jer veruje da ga banka podržava. Kolumbo je otkrio Ameriku jer je verovao da je to bio drugi kontinent iza okeana; prognani vernici su je kolonizovali zato što su verovali da će Bog biti sa njima na tim kamenitim obalama. Većina velikih stvari se desila usled vere; na dobro ili zlo, vera je činila čuda preko čoveka gde boravi. Vera je u svom prirodnom obliku svemoguća snaga, koja ulazi u sve pore ljudskih dela. Moguće je da onaj koji ismejava veru u Boga je čovek koji, na zao način, ima najviše vere; zaista, on obično pada u lakovernost koja je smešna, ako ne i sramotna. Bog daje spasenje veri, jer, stvarajući veru u nama, On dodiruje pravi glavni izvor naših osećanja i dela. On je, da tako kažem, zauzeo poziciju baterije, i sada može poslati svetu struju u svaki delić naše prirode. Kada mi verujemo u Hrista, a naše srce pripada Bogu, onda smo spašeni od greha, i krećemo se ka pokajanju, svetosti, revnosti, molitvi, posvećenju i svakoj drugoj svetoj stvari. "Ono što je ulje točkovima, šta je baterija satu, šta su krila ptici, šta su jedra brodu, to je vera svim svetim stvarima i delima". Veruj, i svi drugi blagoslovi će uslediti i nastaviti svojim tokom.
Vera, zatim, uma moć delovanja kroz ljubav; utiče na osećanja prema Bogu, i upućuje srce prema najboljim stvarima. Onaj koji veruje u Boga iznad svake sumnje voli Boga. Vera je čin razumevanja; ali takođe dolazi iz srca. "Jer se srcem veruje za pravdu" (Rim. 10:10); i zbog toga daje spasenje veri jer se ona nalazi tik pored osećanja, i tako je blizu ljubavi; a ljubav je roditelj i izvor svakog svetog osećanja i dela. Ljubav prema Bogu je poslušnost, ljubav prema Bogu je svetost. Voleti Boga i voleti čoveka znači biti nalik na Hrista; a to je spasenje.
Takođe, vera stvara mir i radost; onaj koji je ima on je miran, staložen, zadovoljan i radostan; a ovo je priprema za nebo. Bog daje sve nebeske darove veri, i iz ovog razloga između ostalih, vera gradi u nama život i duh koji će večno živeti u uzvišenom i boljem svetu. Vera nas oprema za ovaj život, i obučava nas za život koji će doći. Ona omogućava čoveku da živi i da umre bez straha; priprema nas za delo i za patnju; i zbog toga je Gospod odabrao veru kao najpogodnijeg posrednika za obezbeđivanje milosti, osiguravši nas za slavu.
Zasigurno je da vera čini za nas ono kao što ništa drugo ne može to učiniti: daje nam radost i mir, i čini da imamo spokojnost. Zašto ljudi pokušavaju da zadobiju spasenje uz pomoć drugih stvari? Jedan čovek je rekao: "Glupi sluga koji treba da otvori vrata, stavlja svoje rame na vrata i gura svom svojom snagom; ali se vrata ne pomeraju, i on ne može ući, bez obzira što koristi svu svoju snagu. Drugi sluga dođe sa ključem, i bez teškoće otključa vrata, i odmah uđe. Oni koji žele biti spašeni delima udaraju na nebeska vrata bez rezultata; a vera je ključ koji odmah otvara vrata". Dragi čitaoče, zar nećeš iskoristiti ključ? Gospod ti zapoveda da veruješ u Njegovog dragog Sina, i zbog toga to možeš učiniti; a čineći to živećeš. Zar ovo nije obećanje Evanđelja: "Koji uzveruje i pokrsti se, spašće se" (Mk. 16:16). Šta može biti prepreka na tvom putu spasenja koji je milošću i mudrošću postavio naš milostivi Bog?
