1. Život na ulici

Aleksandar Mitrović

Ne mogu tačno da kažem kada sam počeo sve više vremena da provodim na ulici, da odlazim u diskoteke i kafiće. Mislim da je to bilo negde oko petnaeste, jer posle mog dolaska u očevu kuću, nije prošla ni godina dana kada su počeli sukobi. Razlog što nismo mogli da živimo u miru verovatno je taj što se, u suštini, on i ja nismo ni poznavali. Nismo stalno živeli zajedno, a i kada smo živeli zajedno, ja sam bio suviše mali da bih razumeo bilo šta od svega onoga što se dešavalo oko mene.

Kada sam se konačno nastanio kod oca, bio sam stariji i svesniji da život koji živim sa njim jeste zapravo užasan. Uz to što se nismo dovoljno poznavali, otac je puno pio i nije vodio računa o hrani, odeći... Viđali bismo se jedino uveče, pre spavanja, jer je on po ceo dan bio odsutan. To me je u početku bolelo i često sam pokušavao da mu na to skrenem pažnju. Sve je bilo bez uspeha. On je i dalje živeo svoj život. Vremenom sam počeo da mu to nervozno prebacujem dok jednoga dana nije sve puklo. Od tada, svaki naš razgovor uglavnom se svodio na svađe, pretnje, tuče...

Pošto kod kuće često nije bilo hrane, bio sam primoran da se sam snalazim. I ne samo to, nego i sve ostalo što je trebalo da imam kod kuće, a nisam imao, počeo sam da tražim u društvu na ulici. Moji roditelji ni tada, kao ni ranije, nisu imali pojma o tome.

Vrlo brzo sam se sprijateljio sa nekolicinom vršnjaka a i sa nešto starijim momcima. Verovatno smo imali i motiv u svemu onome što smo zajedno radili. Zajednički cilj koji smo imali pred sobom valjda nas je zbližavao, a možda i terao da budemo zajedno.

Još kao mali voleo sam borilačke sportove, tako da sam u to vreme sve više i ozbiljnije trenirao u nekim klubovima kung fu, karate i boks. Ta ljubav prema sportu i na neki način predanost njemu, sačuvala me je od alkoholizma, narkomanije, duvana. Ali sa druge strane, nije me poštedela tuča, suđenja, i bezbroj pozivanja i privođenja u SUP. Na tim treninzima sam se upoznao i zbližio sa Ćagom, kojeg sam do tada znao tek ovlaš. Naše prijateljstvo, se kako sam rekao, tek na tim treninzima počelo razvijati. Kasnije, kada smo počeli zajedno da provodimo vreme van kluba, ono se pretvorilo u snažno drugarstvo. Zajedno smo odlazili u grad, na plažu. Skoro uvek smo bili zajedno.

Ćaga je sa majkom i očuhom živeo u jednoj maloj sobi u mom delu grada. Išao je u školu i bio sasvim dobar učenik. Od mene je stariji par godina, onižeg je rasta, duhovit, spreman za šalu u svakom trenutku. Znao je kako ja živim i puno puta mi je pomogao.

Sa nama se družio i Dritan. On potiče iz jedne mnogočlane porodice koja je dosta skromno živela. Samo je otac imao stalno zaposlenje, a njih je bilo puno. Kada nisam bio sa Ćagom, vreme sam obično provodio kod Dritana.

Tada smo se povezali sa jednim društvom u kome je "glavni" bio Dragan koga smo zvali "Kum". U društvu nas je bilo desetak: pet-šest momaka i par devojaka. Okupljali smo se po parkovima i diskotekama. Sve manje sam mario za školu i kuću. Jedva sam čekao trenutak da izađem i lutam sa drugarima. Sa ocem sam se svakodnevno svađao. Umeo sam da po nekoliko dana odem od kuće i da se ne javim. Otac nije znao ni gde sam, ni sa kim sam, ni šta radim. To je unosilo još veći nemir i razdor u kuću.

Otprilike posle dve godine, društvo se raspalo i ostali smo opet samo trojica - Ćaga, Dritan i ja. Nastavili smo da se viđamo i izlazimo na stara mesta. Obično je to bila diskoteka "Mašinac". Svakog vikenda bismo se sastali i odlazili tamo. Pošto niko od nas nije imao džeparac, ili bilo kakav drugi izvor sredstava, pre nego što bismo se uputili u diskoteku "žicali" smo po gradu novac od svakoga. Tražili smo novac bez obzira na to da li osobu poznajemo ili ne. Bilo je važno samo to da sakupimo što više i što pre. Moram da priznam da nam nekada ni taj posao nije išao lako. Trebalo je dosta strpljenja i upornosti da se sakupi onoliko koliko nam je bilo neophodno. Ali pošto je to uglavnom bio jedini način da dođemo do ulaznica za diskoteku, svakog vikenda smo ponovo bili uporni u "žicanju".

Vremenom se oformilo novo društvo. Bilo nas je otprilike sedmoro - nekoliko momaka i par devojaka. U to vreme sam upoznao Boleta i njegovog brata Lolu. U kasnijem periodu to poznanstvo se pretvorilo u čvrsto prijateljstvo.

Nekako u to vreme u našoj zemlji se pojavio pank. Sećam se da je bila jesen. Ćaga i ja smo pošli u diskoteku i počeli razgovor o panku - o tome šta znači, dali je dobar i slično. I njemu i meni se dopadao takav način života i ponašanja, a i njihov izgled. Odlučili smo da i mi postanemo pankeri. Odmah smo pristupili "izradi" pankerskog izgleda. Bilo je vrlo uspešno (treba imati na umu ono što smo mi hteli da postignemo) i vrlo šokantno.

Kada smo se sa novim "imidžom" sutradan pojavili u društvu, svi su bili šokirani. Kako i ne bi! Kosa nam je bila ulepljena od sapuna i šećera. Bili smo obučeni u neke stare jakne od skaja na koje smo okačili mnogo bedževa koje smo sami napravili. Naravno, i neizostavne ziherice. Čak smo uspeli da se domognemo i nekih inostranih rekvizita. Na rukama smo nosili kožne narukvice pune bodljikavih nitni, počeli smo da se farbamo, da nosimo naušnice, ali i sve češće da se tučemo. U početku su to bile bezazlene tuče - ali, samo u početku.

Pokupimo se jedno veče i krenemo na "Mašinac". Tada sam već počeo da se zabavljam sa V. Kada smo stigli, atmosfera uobičajena: neki su plesali, neki sedeli. Mi smo seli na klupe postavljene po uglovima. Najednom - gužva. Par momaka pojavi se odnekud i počeše da maltretiraju momke iz našeg društva. Bili su nešto stariji od nas, a uz to i poznati po agresivnosti i bezobraznom ponašanju. Malo-pomalo, jedan od njih priđe mojoj devojci. Pošto je on nju poznavao od ranije, očekivao sam da će samo da joj se javi i da ode. Međutim, nije bilo sve baš tako. Zbog velike buke, nisam mogao sve da čujem, ali mi se učinilo da je postao grub prema njoj. Ustao sam i pokušao da smirim situaciju. Ali baš taj moj gest pogrešno je shvaćen. Na pokušaj da lepo razgovaram sa njim, hladno mi je odbrusio: "Šta ti hoćeš, majmune jedan!? Hoćeš da se biješ?" To je bio grom iz vedra neba za mene. Odgovorio sam: "Hoću." On je ustao, povukao me za rukav i ja sam krenuo. Nasrnuo sam prvi. Snažno sam ga udario glavom u lice. On se zateturao unazad. Počeo sam pesnicama da ga udaram u glavu i po telu. Istog trenutka su se u tuču umešali momci iz njegovog i mog društva, s namerom da nas razdvoje, ali nije vredelo. Kada je krenuo na mene, snažno sam ga udario nogom u telo, a zatim "uleteo" u njega. Pogodio me je par puta pesnicama u grudi razjaren. Zgrabio sam ga za vrat, i u momentu kada smo pali na pod, umešali su se redari. Poveli su nas ka izlazu. Milicija je već bila stigla. Na svu sreću, dobro smo prošli. Samo su nam pokupili podatke, zapisali šta se dogodilo, malo nas išamarali i pustili. Vrlo brzo sam bio pozvan na suđenje, jer sam u tuči svom protivniku polomio tri zuba. Međutim, pošto je on već više puta bio osuđivan zbog tuča, i pošto je bio inicijator, ja sam se "izvukao". Naravno, prećutao sam činjenicu da sam ja prvi udario, inače bi se sve drugačije završilo.

Otac je bio van sebe kada sam pozvan na sud, ali to je bio tek početak. Vrlo brzo tuče su počele da se nižu jedna za drugom. Na suđenja sam bio pozivan sve češće. A sa ocem je život postajao sve gori. Nije bilo dana bez svađe. Postao sam toliko bezobziran i grub, da više i nisam vodio računa o tome da mi je on otac. Prema njemu sam se ponašao kao prema svom vršnjaku. U svađi sam ga čak psovao, a na trenutke bio sam spreman i da se potučem sa ocem. Vrlo često, kada bi on pokušao da me udari, histerično bih počeo da vičem na njega. Pretio sam da ću ga udariti.

Bilo je to teško vreme; otac je bio potpuno slomljen. Više nije mario ni za sebe, a kamoli za mene. Ceo njegov život je bio borba. Još kao dečak je 1941. otišao u partizane. Posle rata se oženio, ali brak nije dugo trajao. Razveo se. Po zanimanju je bio stolar i od tog posla je živeo. Kada i kako je upoznao moju majku, ne znam, ali sa njom nije ni dugo, ni srećno živeo. Ubrzo po mom rođenju, razveo se i od nje. Sve je to uticalo na njega i predstavljalo razloge, opravdane ili ne, da se još u mladosti oda alkoholu. U penziju je otišao kao mlad čovek, jer je kao borac od 1941. imao neke povlastice. Život mu je prolazio u borbama, pokušajima da uspe da postigne sreću,u neuspesima, razočaranjima, i na kraju je bio potpuno razoren. Nekada dostojanstven i strog, moj Milutin je naglo stario i sve više vremena provodio uz alkohol i duvan i mnogo knjiga. Kada ne bi spavao ili bio pijan, čitao je. U vreme njegove samoće, samo su mu te knjige još nešto značile.

Prema meni nije umeo ni znao da se ponaša očinski. Odrastao sam bez njega, pa ne znam koliko bi to i vredelo, ali verujem da bi nam zajednički život ipak bio lepši i lakši. Nikada nije seo sa mnom da porazgovaramo, da me posavetuje, da mi pričao stvarima kroz koje bih ga bolje upoznao, više poštovao i cenio. Prema meni se ponašao kao prema nekom poznaniku, odraslom čoveku, ne razmišljajući da li je to dobro ili loše. Činilo mi se da je bezosećajan, da ne mari za to da li sam ja zadovoljan, ili nezadovoljan, takvim načinom života. Činilo mi se da uopšte ne mari za mene (ili mi se nije samo činilo). Kad god bih se ja zbog nečega pobunio, on bi sasvim prirodno odgovorio: "Ako ti se ne sviđa - napolje. Idi tamo gde ti je bolje." To me je strahovito bolelo. Znao sam da on, u stvari, tako ne misli, ali nikada nije hteo da pokaže, niti da porekne ono što je kazao. Jednostavno, nešto bi nepromišljeno rekao i toga se držao sasvim.

Često samo ostajali bez novca, jer je tata bio u velikim dugovima. Tada je u kući bilo tek toliko hrane da se ne umre od gladi. Retke su bile prilike kada bi mi kupio nešto od garderobe, ma koliko da sam ga molio. Kupio bi mi jedino ako bi i kada bi on to želeo.

Pre nego što sam došao da živim sa tatom, mnogo sam ga voleo. Voleo sam ga toliko da sam kao mali često želeo da spavam pored njega. Kada bi on zaspao, ja sam još dugo ostajao budan. Gledao sam ga sa neizmernom srećom, divio sam mu se, slušao kako hrče, pa mi je i to bilo lepo jer sam ga bezgranično voleo. Ali ta Ijubav se iz dana u dan gasila. Kada smo bili u sukobu, veoma često mi nije dozvoljavao da jedem u kući. Tada danima ne bih ništa jeo i retko bih dolazio kući. Snalazio sam se kako sam znao i umeo. Otac nije znao gde sam i šta radim, sem kad bi milicija dolazila kući zbog mene, ili kada bih dobio poziv za suđenje. Tek tada je saznao nešto o meni.

Kada bih došao kući, sećam se da sam tražio da nešto pojedem. Obično nije bilo ničega, sem hleba starog i do deset dana. Nisam imao izbora, pa sam taj tvrdi hleb potopio u vodu posuo ga šećerom, ako ga je bilo, i to sam jednom dnevno jeo. To su bile one "srećnije" prilike kada sam mogao da nađem stari hleb u kući, jer nekada ni toga nije bilo. Danima je kuća bila bez hrane. To je bio još jedan razlog da postajem sve gori. I baš u to vreme počeo sam da se bavim prevarama.

U početku su to bile sitne prevare, ono što smo u društvu zvali "šišanje ovaca". "Ovce" su uglavnom bili imućniji dečaci ili devojke. Kada bih se sa nekim od njih upoznao i sprijateljio, zadobio poverenje, prelazio sam na sledeći korak: tražio bih na zajam novac ili neku drugu vrednost, bez namere da to ikada vratim, ili bih jednostavno oteo ono što me interesovalo. Obično su to bili skupoceni predmeti, zlato i novac. Ako bi "žrtva" tražila da joj vratim "pozajmljeno" i u svom traženju bila uporna, taj problem se rešavao brutalnim, fizičkim načinom.

Bilo je to doba kada pravog prijatelja nisam imao. Naravno, želeo sam da ga imam, ali sam već toliko toga lošeg preživeo da nikome nisam verovao. Priznajem, ni ja sigurno nisam ličio na osobu od poverenja, ali ipak nisam povređivao onako kako sam bio povređen. Nisam zadavao bol onako kako su to meni radili. Sva moja bolna iskustva doprinela su da ni u koga ne verujem. Ni u koga, pa ni u Boga.

Stranice ove knjige su objavljene uz dozvolu autora i namenjene su isključivo za internu upotrebu. Kopiranje ili štampanje ove knjige u komercijalne svrhe nije dozvoljeno.
"Kada shvatiš smisao svoga postojanja, život će ti postati jednostavniji."
- Thomas George

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 473
Ukupno: 2382133
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/19god/001.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.