Umesto predgovora
Upoznaćete Istinu i Istina će vas osloboditi.
Evanđelje po Jovanu 8:32
Da, još uvek se dobro sećam tog prolećnog dana 1985. Bilo je rano, prijatno poslepodne. Vraćao sam se sa posla, kao i obično u to vreme. Naravno, ne sećam se o čemu sam razmišljao, ali sigurno nisam ni slutio kako će za ceo moj život biti važan taj dan jedan, na izgled, sasvim običan susret. Sreo sam Mišu u centru grada.
Miša je moj stari poznanik i drug. Kada sam ga opazio, sa njim su stajali još neki moji drugari. Prišao sam i pozdravio se. Prošlo je mnogo vremena od našeg poslednjeg susreta. Bilo je tako mnogo stvari o kojima smo mogli da pričamo. Zato sam mu predložio da odemo i sednemo u neki kafić, pa da se u miru ispričamo. Trebalo je reći sve ono važno što se desilo, gde smo bili, šta smo radili i koga smo videli za to dugo vreme bez susreta.
Razgovor je počeo uobičajeno srdačno, prijateljski. U govoru smo se smenjivali, pažljivo slušajući jedan drugoga. Neko bi rekao - običan susret starih drugara posle dugo vremena. Ali, baš i nije sve tako obično. Jer posle tog, ne preterano dugog razgovora, ja sam postao drugi čovek. Ceo moj život dobio je novi pravac i smisao. Postao sam hrišćanin!
Detinjstvo
Detinjstvo mi nije bilo ni obično, ni mnogo lepo. Rođen sam u zimu pre dvadesetak godina. Sa zimom je počelo i sa zimom je dugo trajalo u mom životu.
Imao sam negde oko godinu dana kada me je majka povela na put. Sa nama je bila i moja starija sestra. Otišli smo u Čehoslovačku. Majka me je tamo ostavila. Bio sam treće dete. Jedini sin, ali - suvišan, neželjen. Pričali su mi da su mamu uhvatili na Poljskoj granici. Mene su vratili kući, a nju odveli na sud. O tom događaju pisale su i novine.
Majka i otac su se razveli, tako da sam majku veoma retko viđao, a želeo sam da budem sa njom. Otac nije mogao, nije umeo, a možda ni hteo da se brine o meni. Izgubio sam roditelje, izgubio toplinu roditeljskog doma, a jako sam za tim čeznuo. I ono malo vremena koje sam provodio u svom domu nije bilo uvek prijatno.
Jednom prilikom je majka došla iz Beograda. U to vreme moja starija sestra i ja smo bili kod oca, a najstarija sestra kod majke. Mama je došla sa namerom da i ovu mlađu odvede kod sebe u Beograd. Ali, i ja sam hteo da idem. Dok ih je spremala, molio sam je da me povede sa sobom. Kada su izašle iz kuće uporno sam išao za njima neprestano moleći da me ne ostavi. Pogledala me i rekla da sam u kućnim papučama i da takvog ne može da me vodi. Mislim da se o tome radilo. Nisam siguran da li su bile papuče ili nešto drugo, u svakom slučaju bilo je u vezi sa obućom. Rekla je da je bolje da odem brzo do stana i obujem nešto drugo, a ona će me sačekati ispred kuće. Potrčao sam prema ulazu, brzo izuvao papuče, obuo patike a sve vreme sam znao - neće me sačekati, otići će. Ipak sam žurno izašao. Nije to bio ružan san - bila je to moja teška, preteška stvarnost. Ispred kuće nije bilo nikoga. Znao sam da će biti baš tako, ali sam se valjda nadao da iznenada može da se dogodi nešto lepo. Zato sam plakao ni sam ne znam koliko. Znam samo da sam bio neutešan i neizmerno sam. Imao sam samo tri-četiri godine.
Moj životni put me dalje vodio u Čortanovce. Tu sam bio smešten u jednu porodicu. Brinuli su o meni i za to dobijali od socijalne ustanove novčanu nadoknadu. Sledeće mesto na koje su me poslali bio je dom za nezbrinutu decu. Tu nas je bilo svih uzrasta. Sećam se nekih batina i šamara koje sam primio i kada nisam bio kriv. Sećam se toga da smo često bili gladni. Valjda za nas nije bilo dovoljno hrane. Posle doma, odveli su me u Irig. Irig je jedno veće selo u Sremu, tačnije, ispod Fruške gore. Tu me je dovela socijalna radnica. Jedna porodica je pristala da me prihvati i othranjuje. Naravno, za to su bili plaćeni.
Čini mi se da je bio septembar, a možda i oktobar 1970. godine. Imao sam četiri godine. Tada nisam mogao ni da pomislim kako ću tu živeti narednih devet godina, provodeći sumorno najlepše doba svoga detinjstva. U sećanju mi je ostao osećaj strepnje, straha od nepoznatog, ljudi, kuće, kraja u koji su me doveli, svega toga što je za mene, četvorogodišnjeg mališana, bilo strano i veliko. Zašto ne živim kao i ostala deca? Tamo negde u Novom Sadu je tata, u Beogradu mama sa sestrama. Poznati ljudi, poznate stvari u kući, i sigurnost. Eh, da mi je da sam tamo sa njima.
Kada smo ušli u kuću dočekala nas je tetka Jela - starija žena, nižeg rasta, malo punija. Bila je vrlo ljubazna prema meni i trudila se da mi u svemu ugodi, bar na početku. Za mene je sve to bilo novo. Gledao sam oko sebe i uprkos svoj ljubaznosti razmišljao kada li ću se vratiti svojoj kući. A da mi je neko rekao da će mi to biti dom do trinaeste godine ...
Tetka Jela - tako sam je zvao od početka - je imala dva sina, Mitu i Vasu i muža Savu. Stariji - Mita bio je berberin po zanimanju, a mladi Vasa se, baš kao i deda Sava, bavio zemljoradnjom. Polako sam počeo da se navikavam na sve njih. Nije mi bilo teško, jer su u početku prema meni zaista svi bili pažljivi. Međutim, ne dugo posle mog dolaska, Mita i Vasa su se oženili. Stekli su svoje porodice i okrenuli se prema njima. Vasa je uskoro dobio i decu i svu pažnju su posvetili njima. Ja sam bio ne samo zanemaren, nego i premešten u kuću tetka Jeline majke. Tu sam bio kratko vreme, ali sam staricu tako zavoleo da nisam želeo da se vratim kod tetka Jele. Međutim, morao sam. Nisu pomogle ni suze.
Moj život kod tetka Jele vrlo brzo se potpuno promenio. Iz veoma uredne sobe u kojoj sam do tada živeo, premestili su me u jedan mali špajz. To je bilo nešto nalik na sobicu, ali toliko malo, da sam jedva uspevao da se ispružim na ležaju a da ne dodirnem drugi kraj sobe nogama. Na zidu je bio mali otvor, nešto poput prozora Krevet je sklepan od starih dasaka između kojih je bila uglavljena slamarica prekrivena pohabanim ćebetom. Iznad kreveta nalazile su se police sa teglama, raznim kutijama začina, šećerom, brašnom i mnogim drugim stvarima potrebnim za kuhinju. Odmah pored polica bila je okačena vešalica sa starom garderobom. Špajz je bio prljav, prašnjav i pun miševa. Ja sam tu živeo. Nikada nisam saznao zašto su me premestili. Naravno, kada su dolazili socijalni radnici da vide kako živim - a njihov dolazak je bio uvek najavljen - ukućani su svaki put pokazivali onu drugu sobu kao prostoriju u kojoj ja živim. Lepo bi me doterali i zabranili da kažem da tu ne spavam i da ne živim onako dobro kako su to oni govorili. Uostalom, dobro sam upamtio Vasine batine. Ne sećam se tačno kako sam ih zaslužio. Tako me je tukao da je i tetka Jelka pritrčala da me brani. Zar sam smeo da se požalim.
"Sobica" je vremenom postala deo mene. Pa i nisam imao nekog izbora - morao sam da se naviknem na nove uslove života. Tu sam provodio slobodno vreme, ukoliko nisam išao da se igram sa drugovima. Mnoge noći sam proplakao, pitajući se uvek isto - zašto nisam sa svojom majkom i ocem. Odgovora nije bilo. Nije bilo ni odgovora, ni roditelja, ni pravih prijatelja. Nedostajala je ona tako životno važna blizina sa dragim osobama. Pratila me samo samoća - hladna, duga, uporna. Čini mi se daje bila svuda gde bih se našao. Sledila su je samo sećanja na oca, na mog Milutina. Na onog kojim sam se tako ponosio. Sanjao sam njegove dolaske, posete koje su mi bile najsrećniji događaji u mom životu. Donosio mi je poklone, ali ja nisam primećivao te stvari. Gledao sam samo u njega, pazeći da mi ne promakne nijedan njegov pokret, nijedna reč. Prosto sam ga gutao pogledom. Moj otac,
moj Milutin. Posete su bile kratke i dugo posle njih, soba mi je bila ispunjena razmišljanjem o onome šta je tata rekao i učinio, kako me je pogledao i da li me je pomilovao. Nežnosti, tako preko potrebnih nežnosti, bilo je malo. Ipak, bilo mi je važno da ga vidim i da budem sa njim. Ali posete su postajale sve kraće i sve ređe. Soba je bila sve praznija, jer je svežih uspomena nestajalo a one stare su bledele - i opet samoća.
Na samoću sam zaboravljao jedino u igri sa drugom decom, vršnjacima. Imao sam dva drugara - Slavka i Peru. Sa njima sam se najviše družio. Slavko je, kao i ja, bio smešten u jednu porodicu. Puno puta smo do kasno u noć sedeli na ulici i maštali o tome kako ćemo jednoga dana otići svojim kućama. Ali trebalo je da prođe još dugo vreme da bismo otišli iz Iriga.
U školi se nisam pokazao baš kao dobar đak. Loše sam učio jer sam bio nezainteresovan za sve školske obaveze. Obično sam jedva čekao da dođe vikend kako bih mogao da se igram ne razmišljajući o školi. Već sam rekao da sam se uglavnom družio i igrao sa Slavkom i Perom. Bilo je onih koji su želeli da nam se pridruže, ali mnogima su to zabranjivali roditelji. Nisu hteli da se njihova deca druže sa nama i mi smo to znali.
Otprilike kada sam krenuo u četvrti razred osnovne škole, tata se ponovo oženio. Od tada jedva da je jednom godišnje dolazio da me poseti. U to vreme sam već nekako počeo da otupljujem. Jednostavno sam navikao da budem sam. Nisam više ni plakao. U meni je postojala samo ona duboka praznina koja bi se ponekad ispunila tugom i bolom. Posmatrajući drugu decu koja su u školu dolazila sa roditeljima, gledajući kako ih majke sa ljubavlju prate, miluju i ljube dok su se oni zadovoljno smešili, bio sam tužan. Ta dugo prisutna i poznata tuga bila je praćena nadom da će doći bolje vreme za mene, vreme kada ću biti srećan.
U školu više nisam dolazio lepo obučen jer otac nije dolazio i nije mi, kao obično, donosio nova odela i druge poklone. Kada bolje razmislim, to i nisu bili neki posebno veliki i vredni pokloni, ali u to vreme su za mene predstavljali najdragocenije vrednosti. Dešavalo se i to da su mi ih oduzimali kada bi tata otišao i ja ih više nikada nisam video. Uvek sam loše prošao kada bi ih zatražio. To što sam u školu odlazio u iskrpljenim pantalonama i starim košuljama i nije bilo najvažnije. Ono što sam ja hteo bilo je da me prihvate i vole. Tetka Jela i njeni sinovi možda to nisu znali, možda nisu umeli ili nisu hteli Ili možda ja njih nisam razumeo. Rezultat svega toga je bila samoća.
Za vreme školskog raspusta 1979. godine otišao sam kod oca. Posle dugih razgovora, molbi i preklinjanja, pristao je da me dovede da živim sa njim u Novom Sadu. Tako sam se, posle devet godina provedenih u Irigu, vratio da budem sa tatom. U to vreme o majci nisam znao ništa - ni gde živi, ni sa kim je. Ona me svili tih godina nije nijednom posetila. Međutim, nekako sam uspeo da stupim u kontakt sa njom. Jednog vikenda sam otišao u Beograd da je vidim. Živela je sa majkom i sa mojim sestrama. Molio sam je da se vrati kući jer je tata ponovo bio sam. Pristala je. Pre njenog dolaska razgovarao sam sa tatom. Rekao sam mu da bih voleo da nam se mama vrati i da ona pristaje na to. Nije trebalo dugo da se i tata složi sa tim.
Bilo mi je četrnaest godina kada su moji roditelji ponovo počeli da žive zajedno. To su bili najsrećniji dani u mome životu. Sećam se da sam iz škole trčao pravo kući. Nisu me interesovali drugari niti ikakve igre. Želeo sam da što više vremena provedem sa ocem i majkom. Bilo mi je divno, kao nikada do tada. Po povratku iz škole, kod kuće me je čekala mama, spremljen ručak i uvek poneki kolač. Sve je bilo čisto. Kako je dobro bilo spavati u beloj, mirišljavoj postelji koju je mama za mene spremala. Uveče sam do kasno sa njom razgovarao. Družili smo se.
Bio je to pravi dom. Živeo sam u pravoj svojoj porodici, sa svojim roditeljima, u sigurnosti i zadovoljstvu. Bio je to novi, do tada nepoznati i divan osećaj. Nekoga sam imao i nekome sam pripadao.
Kada razmislim - tako je malo trebalo da bih bio srećan. Tako malo, sasvim obično i normalno - ništa izuzetno. Ono u čemu su moji vršnjaci živeli od rođenja i ne obraćajući pažnju na to - a i zašto bi, pitam se, kada je to prirodno i neophodno - ja sam doživeo i proživeo u svojoj četrnaestoj godini. Kažem proživeo jer nije bilo trajno. Trajalo je baš onoliko koliko je trebalo da se osetim srećnim i da vidim kako to izgleda.
Majka je jednostavno, bez reči objašnjenja otišla. San koji sam devet godina u Irigu sanjao, raspao se. A kako se to dogodilo?
Mama i ja smo pošli u grad sa namerom da nešto kupimo, ali ona se uputila ka autobuskoj stanici. Znao sam šta to može da znači. Pitao sam je: "Zašto?" Nije umela da mi objasni. Bili su slabi i neuverljivi njeni izgovori zbog čega ne želi više da živi sa tatom i sa mnom. Ni sada ne znam razlog. Možda je htela promenu, možda joj je bilo dosta takvog načina života, mira u kući, svakodnevnih ali i divnih obaveza u svom domu. Polako je koračala, ali je svaki njen korak odisao sigurnošću namere koju je donela - napustiće nas. Išao sam pored nje moleći je i preklinjući je da ostane. "Mama, molim te, ostani. Zašto nećeš, mama? Samo još malo. Bar još malo. Nemoj da nas ostaviš, mama!" Moje reči su se kao od zida odbijale od njenog uha i srca.
Kupila je kartu. Ne znam ni da li me je pogledala. Što se više približavala peronu i autobusu ja sam je sve više molio i plakao. Uzalud. Zastao sam. Idući prema autobusu gubila se u gužvi ljudi. Glasno sam plakao i neprestano vikao: "Zašto? Zašto?" Ljudi su prolazili pored mene i začuđeno me gledali. Autobus je otišao, a ja sam još dugo stajao na stanici plačući. Bilo je kao onog puta kada me je poslala kući da obujem patike. Razlike su male sada sam stariji i gledao sam je kako me napušta i odlazi. Bog je isti. U meni je sve bilo srušeno. Kada sam se konačno nekako sabrao krenuo sam kući. Otac me dočekao. Ništa nije pitao - sve mu je bilo jasno.
Od tada je prošlo dosta vremena. Nekako sam uspevao da ne mislim na taj ružan trenutak. O zaboravu ne mogu da govorim jer to ne može da se zaboravi. Ali potiskivao sam to iz svojih misli, jer je svaka pomisao na mamin odlazak povređivala ranu. Od tada sam praktično počeo da živim potpuno sam. Otac je počeo sve više da pije, a o meni nije vodio računa. Nije brinuo o hrani, o garderobi. Činilo se da je pomoć bila potrebnija njemu nego meni. I tada počinje moj život na ulici.
