2. Milutin i V.

Aleksandar Mitrović

Sa V. sam se upoznao kada sam počeo da odlazim u "Mašinac". Od te veze nisam očekivao ništa posebno, jer moje zabavljanje sa njom nije ozbiljno počelo - pored nje sam imao još jednu devojku. Nije bila naročito lepa, ali je u njoj bilo nešto posebno, nešto što sam vremenom počeo da uočavam i što me je ispunjavalo srećom. Zato sam sve više bio vezan za nju.

Ona potiče iz radničke porodice. Ima mlađu sestru, koja je danas već udata i ima sina. Živela je sa porodicom. U mnogo čemu smo se razlikovali, ali bilo je nečega što nas je sjedinjavalo. Vremenom mi je postala sve. Bila mije devojka, drug, otac i majka. Bila je deo mene i voleo sam je iznad svega. Mnogo puta me nije razumela, ali to nikada nije stvaralo razdor među nama. Pa ipak, bez obzira na svu ljubav prema njoj. Ja sam imao svoj svet, godinama izgrađivan u meni samom, u koji nisam hteo da je u potpunosti pustim, da ga delim sa njom. Kažem - nisam hteo. možda, u stvari nisam umeo, ili smeo da to učinim. Svesno ili nesvesno uvek je bio prisutan strah da ću ponovo biti napušten, ostavljen, sam, bez ljubavi. A ne pustiti je u svoj svet značilo je odbranu od mogućeg bola. Jer njega je u mom životu bilo već previše. Zato je V. u moj svet imala pristupa onoliko koliko sam je ja pustio. Jednostavno, strahovao sam da će me napustiti kada joj sve dam. U tom strahu sam odlazio od nje baš kad nam je bilo najlepše. Po nekoliko dana se nisam javljao. Provodio sam se sa drugim devojkama, a V. sam stvarno voleo. Ipak, duboko u sebi bio sam prazan, nesrećan. Tražio sam sreću, zadovoljstvo ne za trenutak, nego trajno zauvek.

Sećam se i trenutaka kada sam bio potpuno srećan sa V. Tada sam zaboravljao sve ružno. Obično sam imao i dovoljno novca, pa smo izlazili u diskoteke, restorane, kafiće i uživali u tome. Za mene je to bio pravi raj. Ali ni to nije bilo dugotrajno. Tako i neprimetno, ali neminovno, sva ta lepota bi počela da nestaje. Onaj duhovni vakum u meni bi prosto sve usisao i ja sam se ponovo susretao sa onom užasnom prazninom. Sa prazninom koja je odisala bolom od izgubljenosti, tugom bi izronila iz dubine mene i celog me ispunila. Kao da mi je govorila: "Još uvek sam tu. Sve to što živiš je ništa, laž, prolazno. Sve to nestaje. To ne može da te zadovolji. Ne daje ti rešenje. Samo dolazi i prolazi, aja - uvek sam tu. Blizu tebe sam, u tebi sam, i ne želim da te napustim. Mi smo deo jedno drugog i ne možemo se razdvojiti..."

Nisam imao snage da se borim. Prepuštao bi se toj praznini. Ona je bila moj neprestani, verni pratilac, i ponekad je izgledalo da uživam u njoj. Bila je tako poznata, stvarna, skoro opipljiva, jer sve što sam do tada preživeo, bilo je vezano za nju, odisalo je njom. Posle kratkog vremena zatišja, njene pritajenosti, ponovo bi izronila, i u susretu sa njom, napuštao sam sve i namerno postajao bezosećajni grubijan koji ostavlja devojku koja ga voli. Uživao sam u njenom bolu, a u isto vreme patio sam sa njom ne pokazujući to. Poigravao sam se sa njom. Ili bih izašao na ulicu, uhvatio nekoga i prebio ga iz čista mira. Jednostavno bih sa društvom išao po gardu i tražio tuču. Tako sam, iznova, pronalazio sebe. Od V. sam zahtevao nemoguće stvari, i ako bih nailazio na opravdani otpor, ostavljao bih je. Posle kratkog vremena sam se vraćao. Skoro tri godine smo ona i ja živeli u takvim trzavicama. Često je bila prisutna kad sam se tukao. Sećam se jedne prilike kada smo se rastajali na autobuskoj stanici. Pre nego što je ušla u autobus, prišla mi je bliže i tiho rekla daje uporno posmatra jedan mladić koji je već duže vremena prati. Izgledao je desetak godina stariji od nas. V. se uplašila jer ga nije poznavala, a on je već par večeri išao za njom upravo do kuće. Taj kratki V. iskaz bio mi je dovoljan. Prišao sam mu i mirno ga upitao zašto prati moju devojku. On kao da me nije ni čuo. Samo je hladno rekao: "Beži odavde dok te nisam išamarao." Čim je to izgovorio, snažno sam ga udario u glavu i odmah nastavio da ga udaram rukama i nogama po celom telu, ne dozvoljavajući mu da se pribere. Zateturao se i pao u jedan veliki izlog. Pun gneva, i mržnje ponovo sam krenuo ka njemu. Pokušao je da mi uzvrati udarac, ali nije uspeo, i počeo je da beži.To me je još više razgnevilo. Potrčao sam za njim i stigao ga. Više ni za šta nisam mario. Počela je prava borba. U jednom momentu toliko sam poludeo, da sam ga zgrabio za vrat, srušio i počeo da ga davim. Osećao sam kako se opušta i pada. Oko sebe nisam nikoga video. Možda bih ga i ubio da se nisu umešali neki Ijudi koji su stajali na stanici, u blizini, i posmatrali celu tuču. Nekako su nas, srećom, razdvojili. Ja sam gledao kako što pre da se izgubim sa tog mesta, ali je bilo prekasno.

Vrlo brzo sam bio sproveden do milicionera koji je stajao sa mladićem koga sam pretukao. Dobio sam takve batine, da sam dva puta gubio svest. Tukao me je nogama i palicom svuda po telu, a najviše po glavi. Nikada do tada nisam dobio takve batine.

Batine koje sam dobio u meni su stvorile još veću mržnju. Počeo sam sve češće da se tučem. Obično kada bih otpratio V. kući, odlazio sam u društvo i zajedno sa momcima tražio gde i sa kim bismo mogli da se potučemo.

Sve više sam težio tome da nađem nešto što će me u potpunosti zadovoljiti i učiniti srećnim. Verovao sam u novac, u dobre provode u one na izgled lepe stvari koje nudi ovaj svet. Verovao sam i nadao se da mi to može pružiti potpunu sreću. Uzalud. Sve to trajalo bi izvestan period i zatim - nestalo. Meni je onda bivalo još gore.

A sa ocem sam živeo sve užasnije. Ni on, ni ja više nismo vodili računa o svojim postupcima. U svađi je često pokušavao da me udari. Ako bi mu se u tom trenutku u ruci našao nož, ili bilo šta drugo čim bi mogao da me povredi, uopšte nije razmišljao - krenuo bi prema meni u nameri da to i učini. Ni ja se više nisam kontrolisao. U samoodbrani bih ga udario i lud od gneva počeo da lupam i razbijam po stanu. Otac je počeo da strahuje od mene, a u isto vreme je želeo da mi nanese zlo.

Noću kada bih odlazio na spavanje, stavljao bih teg /sa kojim sam vežbao/ na vrata jer je otac par puta pokušao da me napadne na spavanju. Naši odnosi su u to vreme bili užasni. Više uopšte nisam razmišljao o svojim postupcima. Kada bi otac krenuo da me udari, i pre nego i ispruži ruku na mene, jednostavno bih mu ili zadao udarac ili ga snažno odgurnuo od sebe. Onda bih počeo histerično da vičem i psujem.

Sve to više nisam mogao da trpim. Situacija u kući je bila nepodnošljiva, a pošto uopšte i nije bilo ničega što me je vezivalo za rodni grad, odlučio sam da sa dva prijatelja odem u Italiju, i to ilegalno. Uostalom, čeznuo sam za nečim novim.

U to vreme se plaćao depozit na graničnom prelazu. To nam nije odgovaralo, pa smo odlučili da krenemo na "crno". Jedan od njih dvojice je poznavao ilegalne granične prelaze u Novoj Gorici i u Sežani. Odlučili smo se za Sežanu,kao povoljnije rešenje.

Bilo je oko tri sata po podne. Nekim putem smo išli prema graničnom prelazu, a onda smo naglo skrenuli u šumu. Počela je da pada kiša. Padala je sve jače dok smo zalazili dublje u šumu. Posle petnaestak minuta moj drugi prijatelj i ja shvatili smo da onaj koji navodno zna prelaz, nema pojma gde se prelaz nalazi. Nije imalo nikakvog smisla da se vraćamo. Odlučili smo da prelaz tražimo i nakon pola sata napetog tumaranja po šumi, trud se isplatio - našli smo se u Italiji.

Glavni razlozi odlaska u Italiju, za mene a i za moje prijatelje, su bili garderoba, neka dobra krađa, pa i provod. Nameravali smo da krademo sve što ima vrednost, a želeli smo i da neke stvari kupimo, jer smo imali nešto novca kod sebe.

Kada smo izašli iz šume i došli na put, na brzinu smo otresli blato i mokru travu sa farmerki i krenuli za Trst. Uz put smo auto-stopirali i začudo, stao nam je jedan mladić, Italijan. Kada smo stigli u Trst najpre smo otišli na rivu da se osušimo, jer smo bili potpuno mokri. Tu smo se dogovarali gde ćemo ići dalje, i šta ćemo i kako raditi. Već tu smo "njega - koji zna prelaz" otpisali kao nepouzdanog. Odlučili smo se za Veronu, s namerom da odatle idemo za Milano. Naravno, samo nas dvojica.

Posle dva dana, u povratku za Jugoslaviju, uhvatili su nas. Nakon saslušavanja, ja sam pušten kući, jer sam bio maloletan, a moj prijatelj je završio u zatvoru - 15 dana.

Pošto su mi uzeli pasoš koji sam nosio sa sobom /nameravali smo da se vratimo vozom i da ako uspemo "na blef" pređemo granicu/ dali su mi nekakav papir /dokumenat/ na osnovu koga sam mogao da putujem. Uzeli su mi sav novac, a ostavili samo nešto "siće" kojom sam mogao da kupim kartu do Slavonskog Broda /a trebalo je da stignem u Novi Sad/. Zato sam se od Slavonskog Broda do Šida švercovao. U vozu je bilo puno stranaca među koje sam se umešao s namerom da tako stignem do Novog Sada, ali u Šidu je bilo isuviše "gusto", tako da sam morao da siđem i ostali deo puta pređem auto-stopom. Kući sam stigao nakon četiri dana.

Otac nije imao pojma gde sam bio. V. isto tako. Nakon pet dana sam joj se javio telefonom, bila je van sebe. Ja sam se u početku smejao, a onda sam počeo da vičem na nju jer me je nerviralo njeno prebacivanje zbog odlaska u Italiju. Bio je to još jedan pokušaj da zadovoljim sebe, ali opet - skok u prazno.

Druženje sa Džekom

Ne znam tačno kada i kako sam počeo da se družim sa Džekom, kojeg pre toga nisam mogao očima da vidim. Ali jedno znam, to je bilo u mom životu nezaboravno vreme provedeno na ulici. On i ja se nismo posebno dugo družili /možda oko godinu i po dana/, ali smo puno toga preživeli zajedno. Džek /pravo ime mu je bilo Nenad, ali sam ga upoznao kao Džeka/ je imao roditelje koje baš ni malo nije slušao. Bio je grub, bezobrazan, uvek spreman da nekoga provocira i ismejava. Kao daje tražio nekoga sličnog njemu i baš u to vreme je upoznao mene. Bukvalno nije bilo dana da se nismo potukli sa nekim. Jednostavno bismo išli uveče po gradu, navodno samo da se prošetamo ili da odemo do nekog kafića ili u diskoteku, tek da bismo se zabavili. U stvari, tražili smo nekoga koga ćemo da prebijemo. Ne znam koliko smo se puta tukli po gardu i koliko nas je puta milicija kontrolisala i privodila u satnicu. Tukli smo se sa kim god smo stigli.

Sećam se kada smo se jednom prilikom "zakačili" sa neka tri momka u gradu (ja sam prethodno jednoga izudarao, izbio mu par zuba i pocepao usta). Jedan od njih je izvadio "skakavac" i preteći krenuo na nas. Nas dvojica smo se pogledali, nasmejali i krenuli prema njemu. Pošto smo se raširili, momkuje bilo nezgodno da se brani, pa je počeo da se povlači, treći je odmah pobegao. Međutim, stigli smo ga i nakon četiri-pet udaraca u glavu i stomak momak je ostao da leži na trotoaru. To je bio povod da nas već sledeće večeri po gradu traži oko dvadesetak njihovih drugova. Došli su u grad sa lancima, letvama, noževima s namerom da nas prebiju. Da su u tome uspeli, ne verujem da bih imao priliku da ovo pišem.

Par nedelja kasnije, u jednoj školi sam pretukao nekog momka koji je bio iz istog tog društva. Vrlo brzo sam završio u stanici milicije, kao i Džek jer je on bio sa mnom dok sam se tukao. Džek je pazio da neko ne uleti među nas da nas razdvoji, ili eventualno da mene napadne. A sve se desilo ovako:

Došli smo u tu školu jer je Džek imao neki posao sa jednim prijateljem. Kad ono - tamo i taj momak koji je one noći bio među onima koji su hteli da nam "sude". Prišao sam mu. Odmah je odskočio u stranu i počeo da preti. Bez obzira na pretnje, u očima su mu se videli nesigurnost i strah. Kada je primetio da je "gusto" potrčao je u zgradu. Džek i ja - trkom za njim. Džek ga je stigao na stepeništu i tu počeo da se hrve sa njim. Odmah zatim sam i ja stigao. Uhvatio sam ga, ali smo se zaneli i zajedno glavačke pali niz stepenice. Vrlo brzo, oko nas, se stvorilo mnoštvo učenika. Podigli smo se naglo i nasrnuli jedan na drugoga. U jednom trenutku, momak je počeo da histerično viče kako će me izbosti i pri tom mi je nešto čvrsto prislonio na bubreg. Nisam video šta je to bilo, ali sam u trenutku podigao ruke sa njegovih ramena i počeo da ga smirujem. To je trajalo par sekundi. Sklonio je ruke sa mene i odmaknuo se korak, tada sam ga naglo udario u glavu. Od udarca se zaneo, a ja sam tek onda počeo da ga "bombardujem" u glavu i grudi. Zadao sam mu kišu udaraca u par sekundi. Nisam ni osetio da sam, udarajući njega, slomio sebi zglob na desnoj šaci. Posle nekoliko minuta bili smo daleko od škole i, tada je počela "fešta".

Prvo sam išao u stanicu milicije, a zatim na suđenje. Iznad svega, stric tog momka me je dva meseca tražio zbog osvete - hteo je da me ubije. Vraćajući se noću kući sav bih se pretvorio u uvo, nikada nisam bio siguran. Neko je uvek mogao da izleti iza ugla i saspe mi u stomak olovo ili nož.

U to vreme, tučama sam istovremeno bio i zadovoljan i nezadovoljan. Jedan kratak period bih bio potpuno zadovoljan onim što sam radio, ali su posle toga nemir i nezadovoljstvo neminovno dolazili.

Jednom, uoči Nove godine /ne znam tačno koje/, Džek i ja smo otišli na igranku koja se održavala u školi u koju je išla V. Sala je bila prepuna. Nas dvojica nismo naišli na dobrodošlicu. Grupa momaka je stajala sa strane i posmatrala nas. Jedno vreme je, ipak, sve bilo mirno, iako se u vazduhu osećala napetost. Izdržali su do 22h, a tada je počelo provociranje. Tako obično biva, kao po nekom nepisanom pravilu. Dok je Džek prolazio kroz salu, neko gaje iz te grupe momaka šutnuo; on je, naravno, poludeo. Došao je do mene i rekao mi šta se dogodilo. Momci su, inače, već počeli da nam "pakuju" batine. Čim smo izašli iz gužve napolje, masa je krenula za nama, pa je bilo pravo čudo što smo se izvukli bez tuče. Ipak smo se uz put raspravljali / da bar bez toga ne prođe/, a onda smo krenuli prema autobuskoj stanici. Mislili smo da je to kraj nevoljama te večeri, ali prevarili smo se bio je to tek početak.

Sa nama su u autobus ušla još tri momka iz tog društva. Verovatno su krenuli u diskoteku koja je bila na drugom kraju grada. Kada ih je video, Džek je poludeo. Mene nije bilo teško nagovoriti da krenem "u akciju", tako da smo posle kratkog dogovora odlučili gde ćemo ih zaustaviti. Po izlasku iz autobusa krenuli smo lagano za njima. Bilo je užasno hladno i sneg je počeo da pada. Pratili smo ih možda stotinak metara. Džek je tada pozvao po imenu jednoga od njih i sva trojica su stali. Momak se okrenuo prema nama i pitao šta hoćemo. Džek je lagano krenuo prema njemu i tako hodajući pitao zašto gaje šutnuo. Čini mi se da Džek nije ni završio, a ovaj mu je prišao pitajući ga da li možda hoće da se tuče. A šta drugo? Za to je uvek bilo razloga, povoda i volje. Zato je, kao odgovor na pitanje, znatiželjni momak dobio pesnicu u glavu, a odmah zatim još dva-tri udarca jedan za drugim. Dvojica njegovih drugara su krenula prema njima. Ja sam se odmah pridružio. Nastala je prava klanica, pucali su nosevi i usta. Tukli smo se sigurno pola sata a može li se i zamisliti kako je sve to izgledalo! Hladno zimsko veče. Sneg. Mnogi su sigurno bih srećni. Uostalom, ko je umeo imao je sve uslove za to. Nas petorica /sa nebrojeno mnogo sličnih nama/ nismo to znali, radili smo ono što smo radili. Umorni od tuče, od onog što nas svakog dana tera da se tučemo, razdvojili smo se. Oni su se povukli na jednu, mi na drugu stranu i imali smo još toliko snage da se psujemo.

Iz dana u dan tuče su se rađale. Čovek, valjda, vremenom navikne na određeni način komunikacije sa okolinom. Izgube se živci, volja, snaga za bilo šta drugo. Tučeš druge i primaš batine i tako iz dana u dan. Za bolje znaš uglavnom iz priče, a i ne čini ti se mnogo bolje. Uostalom, misliš da si ovako "svoj", da radiš šta hoćeš. Nisi svestan da si jednostavno primoran na sve to i da si mnogo manji slobodnjak od drugih. Oni koji su znali i imali bolje, valjda nisu imali želju, ili volju, ili spremnost da nam to ponude. Možda su mislili: ne treba to njima. A u meni, u onima koji su bili kao ja, bilo je skriveno, pokriveno ono lepo, a drugi su mislili da toga nemamo. Mi smo zaboravljali daje u nama, ili nismo imali snage da to pokažemo. Neko, ili nešto ga je gušilo.

S vremena na vreme sam se viđao sa Ćagom /Draganom/ i ostalim drugarima sa kojima sam se družio pre nego sam se upoznao sa Džekom. Ali i onda kada bih se sa njima viđao, život je tekao uobičajeno - obično bismo napravili neku glupost. Sećam se kako smo jedne večeri, vraćajući se kući iz parka, porazbijali izloge ispred bioskopa "Dom kulture". Kada sam otpratio kući devojku sa kojom sam te večeri bio, odlučio sam da svratim do Dunavskog parka. Znao sam da je tamo čitavo društvo. Kada sam stigao, polovina je bila pijana, dok su neki bili "nagutani" tabletama. Nismo još dugo ostali u parku. Kada smo krenuli kući, na samom izlazu iz parka, predložih Fanđu /Goranu/ da razbije bioskopski izlog. Imao sam "jak" razlog - hteo sam da uzmem filmski plakat "Elvis Prisli". Ne znam zašto, ali plakat mi se sviđao. Par sekundi kasnije Fanđo je nogom uleteo u izlog, a ja sam na brzinu skinuo plakat. Na nesreću, nije se na tom završilo. Istog momenta ostali momci su počeli da razbijaju preostale izloge sa filmskim plakatima. Staklo je počelo da prska na sve strane po asfaltu. Uz urlikanje i smeh izgubili smo se odatle. Otprilike nedelju dana posle toga događaja jednog jutra neko je kucao na prozoru moje sobe; ustao sam iz kreveta, sklonio zavesu sa prozora i video Rusa /Dragana/ sa još jednim čovekom u civilu. Dao sam mu znak da krene ka vratima. Na brzinu sam obukao farmerke i krenuo prema vratima da ih otključam. Otac je bio kod kuće, počeo je da viče: "Ko to dolazi tako rano?" Psovao je mene i tog što dolazi. U trenutku kada sam otvorio vrata osetio sam samo bol u stomaku. Ispred mene je stajao Rus sa milicionerom i još jednim čovekom, za koga sam kasnije saznao daje inspektor. Bilo mi je jasno da su nešto otkrili, jer ulazeći u kuću pitali su me: "Gde ti je plakat "Elvis"? Sada mi je pogotovo sve bilo jasno, neko je "propevao", najverovatnije Rus. Otac je bio van sebe, vikao je i psovao: "Vodite ga! On je razbojnik, siledžija!" Sat kasnije, svi iz društva smo bili u stanici milicije, zbog gluposti, a petnaest dana kasnije na suđenju. Još jedno od mnogih suđenja sa kojih sam se izvukao bez većih posledica. Zapravo, ovde sam čak bio oslobođen optužbe da sam ja bio inicijator "provale".

Džek i ja smo u to vreme, pored tuča, imali običaj da "šišamo ovce". Obično su to bile imućnije devojke. Preko dana, kada nismo znali šta da radimo, išli bismo kod neke devojke koja je sama kod kuće /roditelji su bili na poslu/. Prvo bi se "uvalili" u kuhinju iz koje nismo izlazili dok ne bi pojeli sve što ima zajelo. Džek bi još uz put potražio nešto novca, ili bi "pokupio" neke vrednosti koje su se mogle prodati.

Dešavalo se da ne uspemo nigde da "uletimo" i da ostanemo bez novca. Tada smo odlazili Džekovoj kući. Ja bih glumio dobro dete koje je ubedilo neposlušnog sina da se vrati kući. Džek je jednostavno odlazio od kuće i ne bi se vraćao po nedelju dana. Za to vreme je sa mnom lutao i pravio probleme. Roditelji bi se obradovali sinu svaki put kad se vraćao, a i meni jer sam "tako dobar i pažljiv". Mi smo, naravno, pre svega navaljivali na hranu. Pošto bi se "razvalili" od jela Džek bi uspeo da pokupi neki dinar, a posle toga bismo otišli. Džek je prethodno uvek našao neki razlog da se posvađa sa roditeljima i zbog toga opet da ode od kuće.

Preko vikenda se nismo viđali jer smo vreme provodili sa svojim devojkama. Ovo pravilo se remetilo samo u izuzetnim prilikama, kada smo imali u planu da nekoga posebno prebijemo.

Tada sam se još uvek zabavljao sa V. Međutim, sve češće smo se svađali. Ona nije podnosila Džeka i bila je vrlo ljubomorna, ja sam bio još gori. Imao sam običaj da je provociram i prebacujem joj veze koje je imala sa momcima u početku našeg poznanstva. Ali, i pored svih svađa i problema, ona je, ipak, bila tada jedino stvorenje koje me je činilo srećnim. Pored nje bih se opuštao i otvarao. Znao sam satima da joj pričam, iako me često nije razumela, bilo mi je dovoljno samo da je pored mene. Kada bih se napio, a to nije bilo često, pričao bih joj o svemu. Govorio sam joj o onome o čemu sam obično ćutao. Ko zna da li je nekada bila iznenađena mojim osećanjima, jer od onih poput mene nije se očekivalo mnogo emocija. Ja sam ih imao. Krio sam ih. Nisu se videle zbog grubosti i prividne nezainteresovanosti za sve što se zove nežno i osetljivo. U trenucima poput ovih, poneko od dubokih, humanih, iskrenih osećanja ja sam otkrivao. Htela je, ili morala, da me sluša. Tada sam umeo i da je optužim za neke stvari koje jc učinila protiv moje volje, ali nikada je nisam tukao.

Ne znam tačno kada je to bilo, koji dan i koji mesec, to nije sada važno, V.je došla u dogovoreno vreme i kazala da je trudna. Paf! Grom iz vedra neba. Bio sam iznenađen i zbunjen, počeo sam da se smejem i šalim na svoj i njen račun. Rekao sam: "Pa šta! Biću mlad tata, a ti mlada mama!" Ja još nisam bio punoletan, nisam radio, kod kuće skoro nisam ni živeo a školu sam napustio, osuđivan zbog nasilničkog ponašanja i kršenja javnog reda i mira, ni sam ne znam koliko puta /samo u jednoj stanici milicije nisam bio priveden, i zapisan, u svim ostalim jesam. U novosadskoj miliciji sam bio i više nego dobro poznat. Ošišan na ćelavo, sa minđušom u uhu, poderane majice i farmerki, spreman na svaku prevaru. Baš takav, sad sam još i "ćale". "Oh, ne! Samo mi je još to trebalo!" pomislio sam. Ali, vrlo brzo sam to rešio zajedno sa V. Dogovor je pao - abortus! Za to je znala još samo njena majka, bila je iznenađena i potresena. Tako, V.je abortirala par dana nakon našeg dogovora. U vreme izvršenja abortusa, ja sam bio negde sa društvom. Javio sam joj se mnogo kasnije po njenom izlasku iz bolnice. Bila je nervozna zbog mog ponašanja, jer ja uopšte nisam pokazivao interesovanje za nju, poneo sam se po starom. Prvo sam se pravdao, folirao, a onda počeo da napadam na nju, sve dok ne bi ispalo da ona nije u pravu a da ja jesam.

V. i ja smo se u mnogim stvarima razlikovali. Ja sam voleo dosta da čitam, posebno dobre knjige, i da o njima razmišljam i diskutujem, dok nju to nije naročito interesovalo. Nisu je oduševljavale stvari koje su meni bile zanimljive i privlačne - muzika, sport i drugo. Međutim, postojalo je nešto što nas je oboje činilo srećnim dok smo bili zajedno.

Ne znam tačno godinu kada je počelo da "puca" između nas. Ja sam jednostavno počeo sve više da gubim poverenje u nju i postajao sam sve hladniji prema njoj, postao sam ravnodušan. U stvari, sve je počelo onog trenutka kada je odbila moj predlog - da dođe i živi kod mene. Kako nije pristala na to, pokušao sam sa drugom idejom - da s vremena na vreme dolazi i posećuje moga oca jer je počeo sve češće da oboljeva, ali ni na to nije pristala. Osećao sam se užasno, nisam mogao to da prihvatim. Od tada sam počeo da razmišljam o definitivnom raskidu - izgubio sam poverenje u nju i postala mi je strana i daleka.

U to vreme sam već par meseci boksovao u bokserskom klubu "Vojvodina". Jednoga dana, po povratku sa nekog bokserskog turnira, na kojem sam se dobro izudarao sa protivnikom, pozvao sam V. telefonom. Istog trenutka kada se javila osetio sam hladnoću. Posle par reči koje smo razmenili, napomenuo sam joj da više ne želim da se vidamo i spustio slušalicu. Istovremeno sam osetio i ponos i bol, a i praznina je bila prisutna i ovog puta sam joj se radovao. U njoj sam opet nalazio sebe. Došao sam kući premoren od boks-meča i od gladi. Legao sam i pokušao da spavam, ali nisam uspevao. Zato sam, čim se smračilo, pošao u grad da se nađem sa društvom.

 

Novo traženje

Tako su prolazili dani. Počeo sam da se viđam sa nekim momcima iz bokserskog kluba i sa njima sam odlazio u diskoteke, najviše u jednu koja se zvala "Putnik" a nalazila se u sklopu hotela koji je nosio isti naziv. Čini mi se da i danas tamo postoji nešto slično. Tamo sam provodio noći. Tada sam se i odlučio za D. Jedne večeri sam sa Borom i Boletom otišao u diskoteku, po običaju tek toliko da nam prođe vreme. Tu sam sreo D. posle dugo vremena. Inače, D. i ja smo išli zajedno u školu, u isti razred, ali posle mog odlaska iz škole retko smo se viđali. Sećam se da je i ona "furala neki fazon". Čini mi se da je puno pila i da se par dana zabavljala sa Džekom, koji se, inače, zabavljao sa dve-tri devojke u isto vreme. Tada nisam obraćao pažnju na nju, jer mi je delovala bez veze. Međutim, te večeri u diskoteci izgledala mije potpuno drugačije. Predložio sam da se ponovo vidimo. Kada smo se sledećeg puta videli otpočelo je naše zabavljanje, mada ona toga nije bila svesna. Tako, pronašao sam novu devojku koja je počela da me interesuje više od drugih.

Bila je zima. Zabavljali smo se samo par nedelja, kad, jedne večeri u dogovoreno vreme D. nije došla. Činilo mi se da je to kraj. Nije mi bilo jasno zbog čega. To veče sam proveo sa par drugara u diskoteci, neprestano razmišljajući šta je moglo da se dogodi. Zbog čega nije došla!? Bilo je čudno jer je od samog početka bila vrlo iskrena u vezi sa nekim stvarima o kojima smo razgovarali. Smatrao sam da, ako i ne želi više da bude sa mnom, to bi mi rekla ulice.

Sutradan sam sve vreme proveo kod Šobre, mog tada najboljeg druga. Tada sam se, po ko zna koji put, ošišao do gole kože, i to zajedno sa Borom. Uradio sam to iz dosade. Kada sam sledeće večeri izašao u grad sa Šobrom sreo sam Boru. Rekao je da me je cele večeri tražila D. "Oh, ne! Pa jesi li joj rekao da sam ćelav?" - pitao sam. "Da" - glasio je odgovor. "I, šta kaže?" - pitao sam opet. "Ništa, smeje se" - kaže Bora. "Dobro je" - laknulo mi je. Odmah sam pitao je li rekla gde je bila one večeri i zbog čega nije došla. Bora mi je preneo da je bila bolesna pa zbog toga nije mogla da dođe ali da želi da se sa mnom nađe sutradan na starom mestu. Tada mi je, zaista, laknulo, mada sam se, istovremeno, nelagodno osećao zbog "ćele".

Kada smo se sreli malo sam bio iznenađen, jer sam očekivao da će biti problema zbog moje ćelave glave. Prevario sam se. D. se samo nasmejala i pokušala da mi skine kapu sa glave. Želela je da vidi kako mi izgleda glava bez kose. Ne! Ne! Ne! Naravno da joj to nisam dozvolio. Trebalo je nekoliko dana da me natera da skinem kapu.

Od tada smo nas dvoje počeli sve češće da se vidamo, iz dana u dan sam je sve više i više voleo. Ona je u to vreme, bar mi se tako čini, bila jedina osoba koja me je mogla razumeti. To me je činilo posebno srećnim. Bilo mi je neophodno da me neko stvarno razume i da se sve što činim i kažem shvati na pravi način. U početku je bila ćutljiva, ali to mi nije puno smetalo. Bilo mi je dovoljno da primetim kako me pažljivo sluša i razume dok sam ja satima pričao. To mi je bilo bar neko zadovoljstvo, jer je situacija u kući bila užasna. Otac mi je bio teško bolestan, imao je rak na grlu i plućima. Nisam ni znao kada su ga prebacili u bolnicu. Doznao sam to tek pred otpuštanje iz bolnice u kojoj je proveo nekoliko meseci.

Milutin u bolnici

Radio sam kod nekog privatnika za bednu šaku para od ujutru do uveče. Ubijao sam se od posla. Ne sećam se tačno kada su mi javili da mi je otac u bolnici. Odmah sam otišao, jer otac mi je, bez obzira na to koliko smo se svađali i živeli u mržnji. Ne znam ni kako da opišem užasni osećaj koji se javio kada sam ušao u bolničku sobu gde je ležao moj otac. Milutin je bio bled kao krpa i strašno mršav. Malo mi je laknulo kada je počeo da viče na mene. Mislio sam, iako izgleda skoro beživotno, još uvek u njemu ima života i snage. Sa druge strane, sve to mi je bilo žalosno. Posle toliko vremena tužan susret oca i sina uz viku, galamu, bez ljubavi. Moj Milutin. Bio je nemoćan, glas promukao i hrapav. Pidžama koju je nosio na sebi visila mu je kao daje deset brojeva veća. Posle nekoliko minuta se smirio pa smo kratko porazgovarali. Više se i ne sećam o čemu smo to pričali. Uostalom, i nismo imali mnogo zajedničkih tema, a mišljenja su nam se toliko razlikovala. Zato je i razgovor kratko trajao i nije bio naročito prijatan ni za jednog od nas.

Kasnije kada sam izašao iz bolnice, celim putem do kuće sam razmišljao o Milutinu. Tada još uvek nisam znao da ima rak. Kroz glavu mije prolazilo sve što smo zajedno doživeli, iako nismo bili uvek na istoj strani. Setio sam se razgovora,nesporazuma, tuča. Setio sam se ranog detinjstva bez njega. Koliko mije nedostajao i koliko sam ga voleo! Mog Milutina. Posle se svašta dešavalo, a on je nekako bio prisutan. Sve dok se nismo rastali potpuno - srcem. "Nedostaje li mi sada? Volim li ga?" pitao sam se.

I tako, posle dočeka 1984. godine, Milutina su pustili kući. On je zahtevao da ga puste, pa je morao da potpiše.

Neću nikada zaboraviti poslednje dane koje je proveo u bolnici. Jednog dana u posetu su mu došli braća i jedna sestra. Sestru i jednog brata, Duška, nije video od 1953. Oni su se Milutina sećali kao mladog čoveka, niskog rasta, nabijenog mišićima, uvek odvažnog sa ordenjem na džepu od sakoa, spremnog na šalu u svakom trenutku. A sada, pred njima se nalazio starac sa nešto malo sede kose na glavi, upalog lica, izbečenih očiju, sa rukama poput dva tanka štapa prekrštenih preko krila. Gledali su zbunjeno u njega. On je još više bio zbunjen, ali ne zato što vidi svoje najrođenije posle toliko godina već zato što ih nije prepoznao. Za njega su to bili nepoznati ljudi. Rođenu sestru nije prepoznao, ni rođenog brata! Ja sam se samo okrenuo i počeo da plačem, nisam mogao da izdržim. Bilo mi je strašno to što sam video u tom trenutku. Znao sam da za Milutina nema povratka.

Kada se vratio, preko dana sam bio sa njim kući, a uveče bih samo na kratko izašao do grada i to samo ukoliko sam imao sastanak sa D. Njoj sam uvek kroz šalu govorio o Milutinu jer jednostavno nisam znao, a ni želeo da o tome ozbiljno razgovaram sa njom. Sa društvom sam se retko vidao, tu i tamo ako bi neka tuča bila u pitanju.

Jednoga dana Milutin me je pozvao kod sebe u sobu. Rekao mi je da sednem na kauč naspram njega. Seo sam i osećao u sebi da nešto nije u redu. Posmatrao me je minut, dva, tri, pola sata, i tek onda progovorio. Nikada u mom životu moj otac sa mnom nije seo i ozbiljno razgovarao o životu. Nikada! Tada me je prvi put pitao o mojoj budućnosti, o tome šta planiram u životu, jer on u to vreme nije znao o meni baš ništa. Nije znao od čega živim, ni gde se krećem, ni sa kim sam - ništa baš. Jedino kada bi milicija došla kući po mene ili kada bih bio pozvan na suđenje, tada bi nešto malo saznao. Toga dana me je po prvi put pitao ozbiljno. Nešto sam počeo da petljam, ali me on prekinuo. Vrlo ozbiljno i zabrinuto je rekao: "Ostavi se tih tuča i nađi nekakav posao, nešto od čega ćeš živeti. Treba li da te neko izbode i ubije na ulici? Ostavi se toga..." Želeo sam da mi još govori, želeo sam da ga slušam. Tada sam prvi put osetio da brine za mene. Pitao je za moje sestre, njegove ćerke. Nije znao za koga se Danica udala, ni gde živi. Isto tako i za Tanju. Na kraju je pitao za majku; nije želeo da pokaže koliko mu je potrebna, samo se izokola raspitivao. Onda je počeo da govori o tome kako će ponovo ići u bolnicu. Želeo je da ja dođem da bi mi dao svoj ručni sat jer oseća da će umreti. Pokušao sam da budem hladnokrvan i nehajno rekao da ne govori tako, jer ne umire se tek tako. "Samo ti uradi kako ti ja kažem!" - odgovorio je.

Dva dana posle toga razgovora, pozvao me je opet. Govorio je o Tanji, o Danici, o majci, o tome šta da ja radim ako on umre. Onda je zaćutao i dugo, dugo me gledao. Oči su mu bile čudno bistre i sjajne. Posle duge tišine rekao mi je da idem. Bio je 31. mart, oko 19.30. Izašao sam da se prošetam do grada i da se nađem sa D. Bio sam nervozan, i posle dva sata sam rekao D. da želim da idem kući. Ona je razumela. Kupio sam uz put burek i krenuo. Otključao sam vrata od stana i polako ušao,bila je neobična tišina. Prošao sam kroz očevu sobu i zastao kod vrata moje sobe, okrenuo sam se i pogledao prema ocu. Spavao je, ali neobična tišina bila je prisutna u čitavoj kući. Ušao sam u sobu i počeo da jedem burek. Kada sam završio, ponovo sam zavirio u očevu sobu i onda legao u svoj krevet.

Počeo sam da razmišljam šta ako je umro? Jer tišina u kući je bila tako čudna a on se nije uopšte pomerio kada sam ja i prvi i drugi put ulazio u sobu. To je bilo čudno jer bi se on obično nakašljao ili nešto promrmljao u znak da me je čuo i da je budan, i to bez obzira u koje vreme da dođem iz grada. Ali, mislio sam, šta bi to i vredelo da znam da je umro, jer ko bi od komšija i došao kada bih javio. Bilo je kasno. Razmišljajući o tome zaspao sam. Te noći sam sanjao vrlo čudan san, put neke napetosti i neizvesnosti.

Probudio sam se vrlo rano, što u to vreme nije baš bilo uobičajeno. Ustao sam i krenuo u kupatilo. Prošao sam pored očevog kreveta i za trenutak zastao. Pogledao sam ga, bio je miran a oči su mu bile poluotvorene. Otišao sam u kupatilo i jednostavno nisam ništa mislio. Vratio sam se i ponovo stao pored kreveta. Gledao sam u njega, nije se pomerio. Zatim sam ga otkrio, noge su mu bile prekrštene. Uhvatio sam ga za nogu s namerom da je položim pored druge. Bio je hladan i ukočen. Kao da sam tek tada shvatio da je umro, da više nije živ. Otišao sam u svoju sobu i čini mi se da sam pokušao da plačem, ali nije išlo. Osećao sam se tupo i prazno. Hiljade misli su mi proletale kroz glavu. Ponovo sam ušao u sobu i pokrio ga preko glave.

Izašao sam do grada da nazovem sestre i kažem im da je otac umro. Ubacio sam novčić u telefonski aparat, ali nisam uspeo da dobijem vezu. Pokušao sam po drugi put, ali bez uspeha. Potrčao sam prema kući jednog drugara. Pokucao sam na vrata i posle par minuta pojavio se na vratima, sav zbunjen u pidžami, jer je bilo vrlo rano. Samo sam mu rekao da je otac umro i da bi trebalo da javim sestrama. Bio je iznenađen. Pozvao me je unutra, majka mu je još uvek bila u krevetu. Kada je čula naš razgovor počela je nešto da govori, ne sećam se šta. Okrenuo sam broj na telefonu i jedva sam uspeo da dobijem sestru na vezi. Rekao sam joj da je Milutin umro i da dođe kući. Kao da nije razumela šta sam joj rekao. Tražila je da joj ponovim, ali ja nisam uspeo više ni reči da izustim. Počeo sam da plačem i tek posle nekoliko minuta sam uspeo da ponovim. Spustio sam slušalicu.

Izašao sam na ulicu i kao da sam tek tada počeo da shvatam šta se dogodilo. Počeo sam još više da plačem.

Kada sam stigao u svoju ulicu, pre nego što sam ušao u kuću, javio sam nekima od komšija. Samo je jedna žena došla nakratko, isplakala se i otišla. Ja sam počeo da čistim sobu i posle toga seo na krevet naspram očevog i tako sedeo, ni sam ne znam koliko dugo. Onda sam odlučio da odem i javim zdravstvenoj ustanovi, jer je zakonski tako trebalo uraditi.

U međuvremenu, dok sam ja to sređivao, stigle su sestre. Tada mije bilo mnogo lakše, jednostavno, kao da se sve to što se dešavalo nije mene ticalo, kao da sam tu bio samo u prolazu. Ubrzo su stigli Milutinova braća i sestra. Kuća je bila puna. Ali, pre nego što su oni došli, sestre, neki prijatelji i ja smo išli da obavimo potrebne formalnosti oko sahrane. Kada smo to sredili, vratili smo se kući. Trebalo je Milutina presvući i urediti pre nego što ga odnesu u kapelu. Pošto niko nije mogao to da učini ja sam počeo da ga najpre svlačim i onda oblačim... mog Milutina.

Sutradan na sahrani bilo je puno ljudi. Iz preduzeća gde je otac radio, došla je grupa radnika zajedno sa direktorom i još nekim predstavnicima preduzeća. Održali su govor. Nekoliko sati posle sahrane svi su se vratili svojim kućama. Ja sam se kući vratio sa Džekom. Razgovarali smo o nekim glupostima, ništa određeno. Posle nekoliko dana sve se stišalo, kao da se ništa nije dogodilo. Ja sam tražio posao.

Uglavnom sam

Jedne večeri otišao sam na žurku kod jednog prijatelja. Do tada retko da sam negde izlazio. Jedino što sam odlazio na treninge i sa D. do grada ili u bioskop. Kada sam stigao na žur već je bilo puno ljudi. Neki su bili pijani i uglavnom sam sve poznavao iz viđenja. Samo par njih je bilo iz društva u koje sam navraćao. Negde oko deset sati uveče, grupa koju sam znao iz viđenja počela je da razbija po stanu nameštaj, da urla i igra nasred sobe. U toj gužvi neko od njih udario je rukom u veliki luster koji je bio sav od nekakvih ukrasa. Ukrasi su se od udarca pokidali i prsnuli u prozor. Čini mi se da se tom celom društvu, a posebno momku koji je izgleda i razbio luster ja nisam posebno sviđao. U trenutku kada sam ja tiho pitao momka čiji je bio stan ko je to uradio, taj koji je razbio luster kao da je to jedva i čekao da bi zakuvao tuču. Momak u čijem stanu se to dešavalo nije smeo da se buni jer je njih bilo više nego našeg društva. Taj tip je počeo da mi lagano prilazi i govori odvratne psovke. Preteći, sve bliže je prilazio. U jednom trenutku sam skočio sa kreveta na kojem sam sedeo i snažno ga udario glavom u lice. Zateturao se i pao. Pošto sam znao daje sada gotovo, da više nema mogućnosti da se stvar smiri, nasred sobe sam stao u gard i počeo da vičem na ostale s namerom da shvate da ću, bilo ko da se pobuni, uleteti u njega i razbiti ga. Bio sam van sebe. Izmakao sam se na stranu, uhvatio ga za rame i jedno pet-šest aperkata mu zadao u stomak. Onda sam mu snažno zadao kroše u bradu, zaneo se nazad. Dok je padao još dva-tri puta sam mu zadao direkt u glavu. Pao je, ali se nisam zaustavljao, nastavio sam da ga udaram po čitavom telu i u glavu. Ne sećam se tačno, ali mi se čini da me je neko zadržao da ga više ne udaram. Možda je to bio Ćaga, zaista, ne sećam se. Odmah zatim, momak u čijem stanu smo bili skočio je na jednog tipa iz tog društva i počeo da ga udara. Ostali su ih nekako razdvojili, ali tu još nije bio kraj. Dok sam ja previjao ruku tipu koji je u besu razbio prozor golom rukom i sebi isekao vene, čuo sam glas iza svojih leđa:

"Udari ga flašom!" Okrenuo sam se i ugledao momka koji se spremao da uzme flašu. U trenutku kada je hteo da nešto izusti, udario sam mu nekoliko snažnih šamara. Ubrzo su neki iz društva odveli u bolnicu momka kojega sam prebio. Pri padu, dok sam ga tukao pao je u nesvest. Odveli su i onog drugog koji se isekao. Posle nekoliko sati došla je milicija. Odmah su me prepoznali i počeli da ispituju šta se dogodilo. Naravno, počeo sam da lažem i uspeo da se izvučem. Posle milicije, iz bolnice se vratio jedan od momaka. Rekao je da je onome sa kojim sam se tukao slomljena vilica na dva mesta. Pokupio sam se i otišao kući.

Ujutru mi je pred vratima bila milicija. Zvonili su, lupali na vrata, ali se nisam odazivao. Možda bi i provalili u stan da jedna žena, koja je stanovala preko puta, nije rekla da tu nema nikoga. Ostavili su poruku u poštanskom sandučetu da se javim u stanicu čim stignem kući. Znao sam da bi to bila ludost, jer bi me unakazili od batina. Nisam otišao. Posle nekoliko dana ponovo su me tražili. Počeo sam da izbegavam izlaske u grad i na javna mesta, ali uzalud. Vrlo brzo su me pronašli u klubu. Trener me je pozvao da razgovaramo o toj tuči, objasnio sam mu šta se dogodilo i rekao da nije bilo moguće da drugačije prođe, osim da sam dozvolio da oni mene prebiju. Tada sam imao sreće, jer me trener izvukao preko nekih svojih prijatelja. Zapravo, nije on ništa posebno uradio, samo je objasnio šta se stvarno dogodilo. Uskoro sam bio ponovo pozvan na suđenje, ali ovoga puta sam bio krivično suđen. Pošto se na tom suđenju niko osim mene nije pojavio, suđenje je odloženo.

D. nije volela tuče, a pogotovo ne kada sam se ja tukao. Često sam je dovodio u neprijatne situacije zbog toga. Sećam se, kada smo jednom prilikom išli u dragstor da kupimo nešto za jelo, pred vratima su stajali neki klošari i žicali novac. Pošto sam ja izašao prvi i požurio napred, D. je malo zaostala iza mene. Jedan od njih joj je nešto dobacio, meni je pritisak odmah skočio. Okrenuo sam se prema njemu i udario ga pesnicom u čelo, ali ne jako, više provokativno. D. je bilo vrlo neprijatno. Ona je rasla sasvim drugačije od mene, drugačije je živela, iako to nije uticalo na našu vezu u početku. Ja nisam podnosio da mi neko omalovažava devojku, niti da je bilo kako vređa. Jednom sam išutirao jednog njenog druga koji je vikao za njom. Zvao je i meni je prekipelo jer, mislio sam, u sebi, šta on ima da se dere za njom kao daje ona uličarka. Voleo sam je i ljubomorno čuvao. Ali, nisam je voleo

toliko koliko svoj svet, svoju "kuću" koju sam u sebi gradio celog života. U nju sam D. puštao onda kada sam ja to želeo i koliko sam hteo. Kada sam počeo daje puštam češće i duže, u meni su se pojavili strah i slabost, pa sam krenuo polako da zaključavam vrata. Moram da priznam da je to bilo veoma teško. Ona je već bila deo mene.

Na jednom žuru sam se upoznao sa Lekom. Te večeri sam se ponovo tukao. Ovoga puta sa jednim tipom koji je tu došao da "valja" travu /hašiš ili marihuanu/. Prebio sam ga od batina, njega i još jednog koji je bio sa njim. Od tada, Leka i ja smo postali veliki prijatelji. Često je dolazio kod mene, a i ja sam odlazio kod njega. Tako sam mu jednom prilikom, u razgovoru, predložio da zajedno odemo u Legiju stranaca.

Misao o Legiji stranaca se javila jednom dok sam ležao kod kuće i razmišljao kako da dođem do novca. Još tada sam odlučio da odem. Moj predlog se dopao i Leki, pa je pristao da ide. Dogovorili smo se da što pre sakupimo novac za put, pa u Francusku. D. o ovome nisam govorio. Zapravo, dok još nisam počeo da sakupljam novac postajao sam sve nervozniji, a ona je zbog toga trpela. Jednostavno,kao da se u meni stvorila neopisivo velika provalija, ispunjena onom meni poznatom samoćom. Samoća je trajala i pored toga što sam imao dovoljno prijatelja i devojku sa kojom sam mogao o svemu da pričam, devojku koja je bila spremna da mi pruži sve što sam želeo. Uprkos svemu ja sam bio prazan.

Jedne večeri, uzeo sam veliki papir i počeo da crtam i da pišem po njemu ono što sam osećao. Nacrtao sam velikog klovna koji plače i oko njega krugove. Pisao sam: Bog - čovek - Bog - čovek - čovek - Bog. Pisao sam brojeve od jedan do deset. Osećao sam se užasno. D. nije znala kako da se ponaša prema meni, nikada do tada se nisam tako ponašao prema njoj. Jednostavno, ono što sam ja od nje želeo nije mogla da mi pruži, jer nije imala. I njoj je trebalo ono za čim sam ja čeznuo i što sam tražio. Ljubav i zadovoljstvo koje sam od nje mogao osetiti i primiti, te večeri kao da su bili usisani u provaliju bez dna koju sam u sebi nosio. Novac, kuća, posao, prijatelji, devojka - sve je izgubilo svaki značaj za mene. Osećao sam potrebu da D. kažem da odlazim i ko zna da li ćemo se ikada više videti, ali znao sam da bi je to bolelo. Nešto me sprečavalo da joj to kažem. Ćutao sam i pričao dvosmislene stvari.

Jednoga dana sam zatvorio vrata svoje "kuće" za D. Osećao sam se sigurniji i jači. Počeo sam da sakupljam novac za Francusku a ona mi je u tome pomagala, ne znajući pravu istinu. Ispričao sam joj priču da me čeka dobar posao u Francuskoj i da će i ona moći da dođe kada budem sredio sebi papire. Mada sam joj ponekad uz put nabacio kakav me to posao čeka, ona ipak nije znala pravu istinu. Živela je u nadi da će biti sve O. K.

Novac sam sakupljao na sve moguće načine. U to vreme sam radio u bolnici i imao najgori mogući posao - nosio sam amputirane noge na spaljivanje. Ponekad sam radio sa leševima, nosio sam instrumente za operaciju iz prostorije za sterilizaciju u operacionu salu i druge poslove. Tu sam takođe mogao da zaradim neki dinar. Preko jednog drugara sam nabavljao narkotik za "narkiće" u gradu i preprodavao. Šišao sam "ovce" na svakom koraku. D. mi je nabavljala zlato koje sam ja prodavao.

U roku od nedelju dana imao sam novac za avionsku kartu do Francuske.

Dan-dva pre nego što sam kupio avionsku kartu, sreo sam jedne večeri u gradu Boleta. Rekao sam mu da odlazim u Francusku, bio je van sebe. Molio me da sačekam da i on sakupi novac pa da idemo zajedno. Nisam ga odbio, ali sam mu rekao da ako ne sakupi novac do određenog dana ja odlazim.

Bole je počeo vrtoglavom brzinom da sakuplja novac. Kada je uspeo da sakupi dovoljno novca za put, rekao sam mu da idem u Beograd da kupim devize i da mogu, ako želi, da kupim i njemu. Rekao sam mu da mi da novac i da ću se sutradan vratiti. Dao mi je milion i dvesta hiljada dinara ubeđen da će sve biti u redu.

Međutim, ja sam sutradan leteo prema Francuskoj. Nikome nisam verovao. Bole mi je bio nesiguran i nisam želeo da išta rizikujem. Odlučio sam da idem sam. Bio je novembar mesec 1984. Leteo sam Beograd - Zagreb - Milano - Marsej. Bio je čarter let.

Stranice ove knjige su objavljene uz dozvolu autora i namenjene su isključivo za internu upotrebu. Kopiranje ili štampanje ove knjige u komercijalne svrhe nije dozvoljeno.
"Ateizam je smrt nade i samoubistvo duše."
- Anon

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 370
Ukupno: 2355634
Generisano za: 0.005''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/19god/002.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.