• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Hrišćanin se doživotno nalazi u školi Svetog Duha, u kojoj mora puno toga naučiti. Neke lekcije su teže od drugih, ali skoro uvek je tako da su najteže lekcije i one najvažnije. Jedna od lekcija koja nije laka i većina Božje dece je izbegava naučiti, jeste lekcija zahvaljivanja Bogu za sve. Međutim, ako njime ovladamo možemo biti sigurni da će ona u našem životu doneti mnoge blagoslove.

U poslanici Efescima 5,20, čitamo: "Zahvaljujte svagda za sve Bogu!"

Lako je slaviti Gospoda i zahvaljivati mu za ugodne i lepe stvari u životu: Za uslišane molitve, za zbrinutost naših telesnih potreba, za osvežavajuće blagoslove koji kao prolećna kiša padaju na našu dušu, za slavne doživljaje u Duhu i za dnevne dokaze Božje dobrote i ljubavi. Međutim, sasvim je drukčije slaviti Gospoda u iskušenjima, bolestima, gubicima, udarcima i svemu onom što nam se po prirodi ne dopada. Ipak, gore navedeno mesto iz Pisma uključuje sve te stvari.

Jedno drugo mesto u Bibliji jasno nam pokazuje da "onima koji ljube Boga sve ide na dobro" (Rim. 8,28). No, ako je stvarno tako da se sve u našem životu događa pod mudrim upravljanjem našeg Gospoda, tako da nam se dešava samo ono što je dobro i korisno za nas, onda bi za nas zahvaljivanje u svako vreme i za sve trebalo postati sasvim prirodna stvar.

Dok sam jednom boravio u nekom gradu i propovedao u tamošnjoj crkvi. Duh Gospodnji me tako vodio da sam te večeri propovedao iz stiha: "Zahvaljujte svagda za sve Bogu." Na službi je bila prisutna žena koja je već duže vremena patila od strašnih bolova u očima. Nosila je najjače naočare koje postoje, a i pored toga bila je u stanju čitati svega pet minuta, i to vreme je koristila za čitanje Biblije. Posle pet minuta čitanja morala je stati, zato što su je oči tako bolele da je mislila da će joj izgoreti. Svi propovednici koji su prolazili kroz tu zajednicu i služili, molili su se za nju, ali bez vidnog uspeha. I ja sam se, takođe, molio za nju, bez da je nastalo ozdravljenje.

Jednog jutra za vreme molitve setila se moje propovedi o snazi slavljenja. Tamo gde je klečala odmah je rekla: "Gospode, hvala ti za sve što sam pretrpela na mojim očima. Zahvalna sam ti za sve bolove koje mi je prouzrokovala moja bolest." Dok je tako molila sila Božja se izlila na nju i istog trenutka bila je ozdravljena od teške i mukotrpne bolesti. Ono što nije mogla postići molitvom uspelo je praktičnim primenjivanjem Božje reči: "Zahvaljujte svagda za sve Bogu." Sledeće večeri sestra M. je bila bez naočara u zajednici. Od tog vremena bila je u stanju čitati satima najsitnija slova bez bolova i poteškoća. Tako je kroz zahvaljivanje i slavljenje nastupilo njeno potpuno ozdravljenje.

Jedna druga sestra, mučila se zbog žučnog kamena. Čula je moju propoved o snazi slavljenja i skoro da nije mogla dočekati poziv da izađe napred da se za nju molimo. Kod propovedaonice je odmah počela slaviti Gospoda zbog njenog teškog stanja i na slavu Božju je bila istog časa ozdravljena od njenog žučnog kamena. Blagoslov za njeno slavljenje je bilo trenutno i trajno isceljenje.

Ponekad nam izgleda tako da je slavljenje uspešno tamo gde je molitva zakazala. To je verovatno zbog toga jer slavljenje je najveći izraz vere, nekog pojedinca, i kao takav pokreće srce Božje. On se tada oseća obaveznim da poštuje takvu veru.

Slavljenje nije zamena molitvi, nego mnogo više, njena moćna podrška. U Psalmima nam je dato merilo za odnos između molitve i slavljenja. "Večerom i jutrom i u podne tužim i uzdišem, i čuće glas moj." (Ps. 55,17 RDK) David ovim rečima priznaje da tri puta na dan moli. Mnogi hrišćani misle da je dovoljno ako mole jednom na dan. Zatim u Psalmu 119,164 se kaže: "Sedam puta na dan hvalim Te za sudove pravde Tvoje."

Ovde imamo božanski odnos između molitve i slavljenja: Slavljenje je više nego udvostručeno. Zar nije većina od nas ovo ustvari obratno praktikovala i dvostruko više molila nego slavila i obožavala? Kad sam nedavno bio na kolenima u molitvi izgledalo mi je kao da mi je Gospod hteo reći: "Kad bi me moj narod više slavio, imao bi manje razloga da me za štošta moli." Mislim da bi ovo bilo dobro načelo za nas. Ako bi ga više slavili, Bog bi mogao delovati na takav način da bi izašao u susret našim potrebama i pre nego što bi ga mi za štošta molili.

Neki vernici iznova i iznova mole za određene stvari bez da dožive uslišenje. Na kraju budu obeshrabreni zato što ne poseduju više vere ili počinju da misle da Bogu nisu važni. Ako se nalaziš u takvom stanju, onda zahvali Bogu da postoji još jedan put. Počni slaviti Gospoda zbog tvoje neugodne situacije iz koje bi rado izašao. Slavi ga i veličaj upravo zbog stvari koje te pritiskaju i muče i čekaj na Gospoda i na njegov divan zahvat, i on će učiniti preokret na neočekivani način kojem ćeš se diviti.

Jedna misionarka koja je radila u Kini teško je obolela od boginja, strašne bolesti istočne Azije. Kad se približio kraj njenog života, Bog joj je u viziji pokazao veliku vagu kod koje su tasovi bili zamenjeni velikim korpama. Na jednoj od tih korpi stajala je reč "molitve", a na drugoj "zahvaljivanja". Ona je videla da je korpa sa "zahvaljivanjima" stajala gore, dok je korpa sa "molitvama" prevagnula na dole. Puno su se molili za ozdravljenje te sestre, ali se njeno stanje vidno pogoršavalo.

U tom teškom razdoblju bolesti ona je pozvala sve preostale misionare i pomoćnike misijske stanice k sebi. Kad su se sabrali u njenoj sobi ona je zamolila sve prisutne da slave i hvale Gospoda iz celog srca. Njeni prijatelji su mislili da govori u groznici i da se njen kraj približio. Pa ipak, svi su otpočeli da slave i veličaju Gospoda.

Sestra je ponovo imala viđenje i gledala je kako je korpa sa "zahvaljivanjima" išla polako na dole. Sada je glasno povikala: "Prijatelji, napunimo korpu zahvaljivanja do kraja!" Prisutni su nastavili slaviti i veličati Gospoda dok se vizija nije pojavila i po treći put. Kada je korpa sa zahvaljivanjima na vagi bila sasvim dole, sila Božja se spustila na tu sestru i doživela je trenutno i potpuno ozdravljenje od strašne bolesti.

Kratko nakon toga ona je ustala, obukla se, izašla na ulicu da bi pola sata propovedala bez ikakvih poteškoća. Zajedničko slavljenje i zahvaljivanje pokrenulo je Božju svemoć i Gospod je potpuno odstranio njenu telesnu nevolju.

Jov, koji je živeo pre mnogo vekova, verovatno je imao veliko otkrivenje ove istine. Kada je izgubio sve svoje sinove i kćeri, svoje ovce, volove, kamile i sluge osim četvorice, pao je na kolena, pogledao u lice svog Boga i rekao: "Gospod dade, Gospod uze, da je blagosloveno ime Gospodnje!" (Jov 1,21 RDK). Upravo zbog ovakvog shvatanja slavljenja u nevoljama i iskušenjima Bog je blagoslovio drugi deo njegovog života više od prvog.

Sestra S. bila je pobožna i odana sluškinja Gospodnja ne samo u propovedanju Božje reči nego i u deljenju hrišćanske literature. Dok je jednom išla u crkvu, doživela je saobraćajnu nesreću. Iz bolnice, u velikim bolovima je donesena u svoj stan.

U istoj kući stanovao je i čovek koji je tvrdio za sebe da je osvedočeni ateista. On se divio sestri S. zbog njene oštrine misli, ali za njenu "fanatičnu" veru u Boga nije imao razumevanja. Kad' su je nakon nesreće doneli u stan i on je bio prisutan. Ponudio se da joj pozove najboljeg lekara u gradu, njegovog prijatelja, i da preuzme sve troškove lečenja na sebe. Ona je odbila tu ponudu izjavljujući da ima najboljeg doktora. Upitao ju je, ko je taj lekar. Bez i najmanjeg straha priznala mu je da se tu zapravo radi o Gospodu Isusu Hristu. Čuvši to on se naljutio i otišao.

Dok je sestra S. ceo dan ležala na svom krevetu podnoseći velike bolove, Gospod joj je progovorio rečima: "Zahvaljujte svagda za sve Bogu!" Nakon kratke unutrašnje borbe osluškivala je Božju reč i počela zahvaljivati Gospodu za svoje veliko trpljenje i slaviti ga što je dozvolio tu kušnju u veoma nezgodnom trenutku. I dok je slavila i veličala Gospoda, Duh Sveti je sišao na nju. Imala je osećaj kao da su na bolne delove tela položene nečije ruke. Istog su časa nestali svi bolovi a uveče se i oteklina počela povlačiti. U ime Gospodnje ustala je i zahvaljivala za ozdravljenje koje je sada bilo očigledno.

Nedugo posle toga, dok je još slavila i veličala Gospoda, stigao je ateista i zaprepastio se kad' je ugledao sestru S. potpuno zdravu i radosnu. Pozdravio ju je i upitao šta joj se dogodilo. Odgovorila mu je: "Upravo me je posetio moj lični lekar i on me je potpuno ozdravio." Ovaj Božji protivnik bio je nadvladan tim svedočanstvom, tako da se razmišljajući povukao u svoju sobu i nakon kraćeg vremena izašao iz nje kao obraćeni čovek.

U prvi mah čini se sasvim nelogično zahvaljivati Gospodu za takvu nesreću i veličati ga. No, kada se vidi šta je to učinilo, da je jednog čoveka dovelo do spasenja, tu nema onda ništa nelogično, neshvatljivo.

U Psalmu 37,4 David kaže: "Teši se Gospodom, i učiniće ti šta ti srce želi." Kad slavimo i zahvaljujemo Gospodu, time pokazujemo da mu se radujemo. Naše slavljenje je dokaz da se slažemo sa Gospodom u njegovim načinima vođstva i dopuštanja, a njemu nije ništa ugodnije od zauzimanja takvog stava.

Već smo naglasili da je slavljenje najveći izraz vere i ispravno je ako Bogu zahvaljujemo za nešto pre nego što to vidimo ili posedujemo.

Jedna sestra je ispričala kako je njen muž trebao pod hitno pet stotina dolara za svoje poslovne potrebe. Stoga je otišla u svoju molitvenu sobu i podigavši svoju desnu ruku k nebu rekla je: "Gospode, ti znaš da nam je novac potreban. Otvaram sada i zatvaram svoju ruku i zahvaljujem ti za primljenih pet stotina dolara." Ona je to učinila u čvrstom pouzdanju i izgledalo je tako kao da je novac već imala u svojoj ruci. Nekoliko dana kasnije stiglo je pismo s čekom u vrednosti od tačno pet stotina dolara sa sasvim neočekivane strane.

U Novoj zemlji (istočna provincija Kanade) molili su se za jednu ženu koja je bolovala od tuberkuloze pluća. Nakon molitve neprestano je slavila Gospoda za njeno ozdravljenje, iako nije bilo nikakvih spoljašnjih znakova tome. Ona je čak javno zahvaljivala Bogu za svoje ozdravljenje na svakom bogosluženju koje je posećivala. I kad' se jednom ponovno zahvaljivala, božanska sila sišla je na nju i bila je ozdravljena od svoje bolesti. Pred zadivljenim mnoštvom ljudi u crkvi njeno lice je bilo osveženo i veselo, a nisu nedostajali i drugi dokazi da je bolest nestala.

Naučimo lekciju da slavljenje i zahvaljivanje vode u pobedu. To su živa iskustva našeg vremena. Oduzmemo li zahvaljivanje i slavljenje iz života Božje dece, oduzeli smo im i pobedu. Stoga David peva u Ps 34,1: "Blagosiljam Gospoda u svako doba, hvala je Njegova svagda u ustima mojim!"