• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Kada razmišljamo o velikom gradu nalik Majamiju, na primer - rekli bismo da u njemu postoji mnogo različitih crkava. No, ja ne mislim da Bog to vidi na taj način. Verujem Bog vidi samo jednu crkvu. Uostalom, knjiga Otkrivenja govori da će Isus oženiti Crkvu - svoju nevestu - a ja ne verujem da je Isus mnogoženac. On će da oženi samo jednu crkvu. Dakle, mi možemo da razmišljamo o različitim crkvama, ali Bog vidi samo jednu i jedinu Crkvu. Kada je Pavle pisao svoje poslanice, on nije pisao Baptističkoj crkvi u Korintu, ili crkvi Reči života u Rimu, ili Evanđeoskoj crkvi u Efesu. On je uvek pisao jednoj crkvi u tom i tom gradu. Mi smo danas daleko od toga, ali ne verujem da je Bog ikada promenio svoj stav.

Dakle, verujem da je važno da vođe crkvenih zajednica unutar grada ili regiona znaju kako da se odnose jedni prema drugima. Vrlo je lako postati egocentričan - tj. razmišljati o "mojoj crkvi" i fokusirati se samo na nju. No, to nije biblijski stav. Mislim da bi trebalo da gledamo jedni na druge kao na saradnike, kao na one koji rade u istoj Crkvi.

Jedan od najvažnijih elemenata hrišćanskog karaktera otkriva se kroz pitanje koje trebamo postaviti sebi samima - koju ulogu igra krst u našem životu?

U Galatima 2:20 Pavle uspostavlja tu meru: "Živim, ali ne više ja, nego u meni živi Hristos."

Pitam samoga sebe "da li je to istina i u mome životu?", jer to je jedina zaštita. U Galatima 5:24 Pavle kaže: "Oni koji pripadaju Hristu Isusu raspeli su telo sa njegovim strastima i požudama."

To je opis onih koji zaista pripadaju Hristu. Opis ne kaže da pripadaju ovoj ili onoj crkvenoj denominaciji, da su baptisti, prezbiterijanci, katolici i sl. Jedini znak onih koji su istinski pripadaju Hristu jeste da su razapeli svoje telo.

U Rimljanima 6:6, Pavle kaže "da je naš stari čovek raspet s njim." To je nešto što je Bog učinio. No, u Galatima 5:24, on kaže da je to nešto što vi treba da uradite. Morate sami da zabijete klinove u svoju telesnu prirodu. A raspeće je uvek bolno. Ne postoji bezbolno raspeće.


Božiji standard

Pošto smo uspostavili činjenicu da karakter dolazi samo kroz krst, pogledajmo opis karaktera koji Bog očekuje da vidi. Nalazi se u 15. Psalmu:

"Gospode! Ko može sedeti u senici Tvojoj? Ko može nastavati na svetoj gori Tvojoj? Ko hodi bez mane, tvori pravdu, i govori istinu iz srca svog; Ko ne opada jezikom svojim, ne čini drugom zlo, i ne ruži bližnjeg svog; Ko ne gleda onog koga je Bog odbacio, nego poštuje one koji se boje Gospoda; ko se kune bližnjemu pa ne poriče; Ko ne daje srebro svoje na dobit, i ne prima mito na pravoga. Ko ovako radi, neće posrnuti doveka."

Prvi stih je pitanje, a ostatak psalma daje odgovor na to pitanje. David navodi deset karakternih osobina traženih kod ljudi kojima će biti dozvoljeno da prebivaju na Božijoj svetoj gori. Dakle, da bi smo tamo bili, potreban nam je određeni karakter. Pogledajmo na opis osobe koja će živeti na Božjoj svetoj gori - imajući u vidu da ih proizvodi milost, milost koja je delotvorna.

1) Koji hodi bez mane. Njegovi postupci su ispravni u Božijim očima.

2) Onaj koji tvori pravdu. On pravdu ne samo propoveda - on je i čini, tj. živi. On "govori istinu u srcu svom." Ono šta izlazi iz njegovih usta je ono što se nalazi u njegovom srcu. On ne govori jedno ustima, a drugo u srcu.

3) Ko ne opada jezikom svojim. On ne govori protiv drugih njima iza leđa. Kaže se da mnogi hrišćanski službenici, koji su ranjeni, imaju rane upravo na leđima.

4) Ne čini drugom zlo. On je ljubazan i pravedan.

5) Ne ruži bližnjeg svog. Ako odete do njega i kažete mu nešto loše o njegovom prijatelju, on to neće slušati. Neće to prihvatiti, neće učestvovati u tome. Ovo je jedna od najvažnijih tačaka hrišćanske etike.

6) Ko ne gleda onog koga je Bog odbacio. On neće pokleknuti pred zlima. Osoba može biti veoma važna politički ili čak u crkvi, ali, ako je podlac, on je prezren od ovog čoveka.

7) Poštuje one koji se boje Gospoda. On tretira sa poštovanjem čak i one koji izgledaju nevažno.

8) Ko se kune bližnjemu pa ne poriče. Ako se na nešto obaveže, on ostaje pri tome, čak i ako se ispostavi da je to na njegovu štetu.

9) Ko ne daje srebro svoje na dobit. On ne naplaćuje kamatu onome ko je od njega pozajmio novac.

10) Ne prima mito na pravoga. Ne možete mu platiti da uradi nešto protiv nevinog čoveka.

Na kraju piše: "Ko ovako radi, neće posrnuti doveka". Ovakva osoba je nepokolebljiva. Kada bi sve starešine u Crkvi bile takve, u Crkvi ne bi bilo problema. Verujem da su ovo obeležja praktične hrišćanske etike. Ako bi praktikovali ovih deset karakteristika, mogli bi smo iskoreniti etičku krizu u crkvi.

Pogledajmo Kološanima 3:3-5, i udubimo se još više u ovu temu:

"Jer, umrli ste i vaš život je sa Hristom sakriven u Bogu. Kad se pojavi Hristos, vaš život, tada ćete se i vi s njim pojaviti u slavi. Umrtvite, dakle, svoje zemaljske udove: blud, nečistotu, strast, zlu požudu i pohlepu, koja je idolopoklonstvo."

Hrist je naš život. To je život koji ne može biti uništen. Ne može se ugasiti. Nepobediv je i nastaviće se zauvek. Pavle je dodao: "Umrtvite, dakle, svoje zemaljske udove..." Drugim rečima, morate ih držati mrtvim. To nije samo jedno iskustvo, već život kontinuirane discipline.

"Ako, dakle, imate neko ohrabrenje u Hristu, neku utehu ljubavi, ako imate neko zajedništvo u Duhu, neku nežnost i samilost, onda upotpunite moju radost: budite složni, negujte istu ljubav, budite jednodušni, mislima usmereni na jedno. Ništa ne činite iz častoljublja ili sujete, nego u poniznosti jedan drugoga smatrajte većim od sebe. Ne starajte se samo svako za svoje, nego svako i za ono što se tiče drugih." (Filipljanima 2:1-4)

Ovde, u Filipljanima, Pavle opisuje kakav naš stav treba da bude ukoliko želimo da održimo jedinstvo u Telu Hristovom. On koristi nekoliko različitih reči, ali postoji jedna reč koja sve pokriva: poniznost. To je ključ za jedinstvo. Priče 13:10, kažu: "Od oholosti biva samo svađa". Dakle, logično je da ono što je suprotno oholosti - poniznost - bude rešenje spora.

Biblija nam nikad ne kaže da će nas Bog učiniti poniznim. Biblija nam uvek govori da se mi moramo poniziti. To nije nešto što će Bog učiniti za nas. To je nešto što moramo mi učiniti sami za sebe. Pavle je takođe rekao da ne dozvolimo da se išta uradi kroz sebične ambicije. Po mom mišljenju, sebična ambicija je najveći pojedinačni problem u Crkvi.

Imam prijatelja koji je urednik jednog verskog magazina u Sjedinjenim Državama. Pre nekoliko godina, rekao sam mu: "Mnogi od članaka u vašem časopisu su dobri. No, nakon što pročitam i te brojne reklame osećam da mi je potrebno kupanje, jer je sve to samo-promocija."


Lično je

Hrišćanstvo se prevashodno ogleda u ispravnim odnosima, a ne ispravnoj doktrini. Evanđelje nije skup pravila. Ono nije deklaracija o Bogu. Ono ne dolazi kroz posedovanje sveg znanja o Bogu. Svrha Evanđelja je ispravan odnos sa Bogom. Bilo koje propovedanje Evanđelja koje ovo nema za posledicu je prazna reč. U Mateju 18:15-17, Isus govori o tome kako održati pravilne odnose sa drugima.

"Ako tvoj brat zgreši protiv tebe, idi i nasamo ga prekori. Ako te posluša, ponovo si stekao brata. A ako te ne posluša, povedi sa sobom još jednoga ili dvojicu, da se svaka stvar utvrdi na osnovu svedočenja dvojice ili trojice svedoka. Ako ni njih ne posluša, obavesti crkvu. Pa ako ni crkvu ne posluša, odnosi se prema njemu kao prema paganinu ili cariniku."

Postoje, dakle, tri koraka. Idi bratu nasamo. Ako sami rešite situaciju, onda ne morate ići dalje. No, ako je ne možete rešiti, onda uzmite dva ili tri svedoka, tako da postoji pouzdan zapis o tome šta je rekao. Ako ni to ne rešava situaciju, odvedite ga pred celu crkvu. Šta god crkva kaže, to će morati da se uradi. Ako on ne želi da posluša crkvu, onda ga nemoj više tretirati kao brata u veri. On je izgubio pravo da se zove vernik.

To čini crkvu veoma važnom, autoritativnom i uticajnom. Često se pitam da li su neke crkve uopšte u stanju da tako nešto učine zbog loše etičke prakse, zbog tolerisanja greha u svoj sredini. No, Isus nastavlja u stihovima 19 i 20:

"A kažem vam i ovo: što god dvojica od vas ovde na zemlji složno zamole, moj nebeski Otac će im to dati. Jer, gde su dvojica ili trojica okupljena u moje ime, onde sam ja među njima."

U grčkom, reč "složno" je muzički termin. Od nje smo dobili reč "simfonija". Ona govori o harmoniji. Isus u suštini kaže: "Ako dvoje dok mole uspeju da harmonizuju svoje zahteve, to će im biti i dato od Boga."

Ja nisam muzičar, ali ja znam da ne biti u harmoniji je veoma bolno iskustvo za uši. Video sam mnoge hrišćanske odnose koji nisu nimalo u harmoniji. Mislim da Bog na nebesima sebi zapuši uši, da ne sluša to.

Možda ste primetili da sam preskočio 18. Stih. Pogledajmo sada i njega: "Istinu vam kažem: što god svežete na zemlji, biće svezano na nebu. I što god razrešite na zemlji, biće razrešeno na nebu."

To je tako ogroman autoritet! Na izvestan način, autoritet neba dat je nama kao vernicima. No, primetite, mi smo ti koji to treba da urade. Često sam čuo hrišćane da mole za Boga da nešto sveže ili razreši. No, to nije ono što Biblija govori. Bog kaže: "Što god svežete u Moje ime." Na nam je da imamo veru i hrabrost da to i uradimo. Tada, kada smo nešto svezali na zemlji, to je postaje svezano i na nebesima.

Video sam tokom godina mnoge hrišćanske služitelje koji su vrlo nesigurni, jer je njihovo pouzdanje vezano za lični uspeh i na to kako ih ljudi gledaju. Ja imam drugačiji pogled na život uopšte. Za mene, uspeh je da zadovoljim svoga Oca - Boga. Tako je moje pouzdanje znati da sam voljen od mog Oca. Verujem da je to ono što Evanđelje treba da proizvede. Kad bi svaki pastir u gradu imao za svoj primarni motiv da zadovolji Oca, ne bi bilo rivalstva. Ne bi bilo konkurencije.

Verujem da je to način na koji Bog želi da živimo. Verujem da je to odgovor na pitanje moralnog pada unutar crkava. Ako je naš odnos sa Ocem ispravan, svi drugi odnosi će sami po sebi doći na svoje mesto.