• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Britanski hrišćani su suočeni sa tmurnom i neporecivom činjenicom: Nacija je došla pod osudu Božiju. Za to postoje mnogi razlozi, ali se mogu sažeti u jednoj jednostavnoj izjavi: Mi smo počinili greh zbog kojeg je Isav odbijen - prezreli smo naše prvorodstvo (Jev. 12:15-17).

Bog nam uvek sudi prema meri prosvetljenja koje smo dobili. Isus je rekao Jevrejima njegovog vremena da će njihova osuda biti mnogo teža nego Sodomi i Gomori, jer su oni dobili mnogo veće otkrivenje istine od ovih gradova (Mt. 11:20-24).

Isto važi i za Veliku Britaniju tokom poslednja tri veka. Malo drugih naroda su imali takav pristup Reči Božjoj kao što je to bilo dato britanskom narodu. Kroz kulturu i tradiciju, preko crkve i jevanđelista, i kroz štampanu reč. Britanija je bila blagoslovenija od svih drugih naroda, jer je posedovala znanje istine Božje. Naša osuda za njeno odbijanje danas, biće srazmerna datoj nam privilegiji nekad.

Mnogi hrišćani ne shvataju da Sud Božji ne počinje sa ljudima u svetu, već sa narodom Božjim. Petar je rekao hrišćanima u svoje vreme: "Jer je vreme da se počne sud od kuće Božje. Ako li, pak, prvo od nas, kakav će biti kraj onima koji se protive Božjemu evanđelju?" (1. Pet. 4:17 DS). Ove reči se u istoj meri odnose i na crkvu u bilo kojoj zemlji danas.

Od svih greha koji bi se mogli nabrojati i istaći protiv savremene crkve, dovoljno je da se spomenu samo dva: materijalizam i kompromis.

U Luki 17:26-30 Isus je predvideo da će period pre Njegovog povratka biti kao u dane Noja i Lota. On je spomenuo konkretno osam aktivnosti koje su bile karakteristične u te dane: hrana, piće, ženidba, udaja, kupovina, prodaja, izgradnja i sadnja. Ipak, ne postoji ništa posebno ili grešno u bilo kojoj od ovih aktivnosti. Šta je onda bio problem?

Problem je bio materijalizam. Ljudi tih dana su postali toliko zaokupljen svim tim materijalističkim aktivnostima, kroz koje u nastojali utoliti svoje telesne želje, da su postali nesvesni predstojećeg Suda Božjeg. I kada je presuda došla, oni su bili potpuno nespremni - zatečeni. Isto važi i dan danas za većinu nominalnih hrišćana širom sveta. Ako se očekuje da će se konačna presuda od Boga iznenada odigrati, uz neočekivani povratak Isusa Hrista, oni će biti zatečeni potpuno nespremni.

Kao i materijalizma, i greh kompromisa često ide nepriznat - neprimećen. Pre oko dve godine, dok sam se molio, imao sam mentalnu sliku unutrašnjosti jedne tipične crkvene sale sa redovima klupi i platformom sa propovedaonicom, klavirom i tako to. No, cela sala je bila prožeta nekom vrstom magle. Obrisi stvari su se mogli nazreti, ali ništa nije bilo oštro vidljivo. Dok sam se pitao šta ta magla predstavlja, Bog mi je dao jednu jasnu reč: kompromis.

U većini savremenih crkava, mnogo osnovnih moralnih načela i doktrinarnih istina, koje su tako jasno utvrđene u Novom zavetu, postale su zamagljene i neefikasne. U Prvoj Korinćanima 6:9-10 Pavle je istakao: "Ili ne znate da nepravednici neće naslediti carstva Božjeg - Ne varajte se: ni bludnici, ni idolopoklonici, ne preljubočinici, ni mekušci, ni pederasti, ni lupeži, ni grabljivci, ni pijanice, ne opadači, ni razbojnici, neće naslediti carstva Božjeg!" (DS) Ipak, crkva je danas puna ljudi koji čine ove grehe, a ona to potpuno nezainteresovano toleriše - pravi kompromis. U stvari, došlo je vreme da se i pohvali kakvim gresima (npr. homoseksualnost) svojih članova, jer je postala "politički korektna".

Neki čovek koji je dugo godina bio član neke crkve, leži u bolnici i umire od AIDS-a, on se zarazio kroz praktikovanje homoseksualnosti. Tokom svoje bolesti on je konačno primio Hrista i počeo da čita Novi zavet. Nakon čitanja nekih delova u Novom zavetu, on je poslao hitnu poruku osobi koja ga je dovela Hristu: "Dođite i molite se za mene, trebam izbavljenje, jer nikada nisam znao da ima nešto loše u mom načinu života."

Nažalost, glavna odgovornost za erozije i odbacivanje mnogih temeljnih istina hrišćanske vere po crkvama ne leži na svetu, već na samim vođama crkvi. Postala je već redovna pojava da se čuje od nekog crkvenog glavešine kako poriče Hristovo devičansko rođenje, kako dovodi u pitanje božanstvo Isusa Hrista, ili kako se prećutkuje, negira, pa čak i ismeva potreba za pokajanjem i spasenjem.

Možda vrhunac ovog tragičnog samo-destruktivnog procesa u crkvi Velike Britanije je bio u tzv. posebnom "Inter-Faith" bogosluženju, tj. ekumenskom bogosluženju, održanom po britanskim katedralama i parohijama. Kenterberijski nadbiskup (Archbishop of Canterbury) je otvoreno i javno učestvovao u obožavanju lažnih bogova zajedno uz vođe hindu, budističke, muslimanske i sika religije. Sličnom bogosluženju je čak jednom prilikom prisustvovala i sama Britanska kraljica, koja se obavezala svojom zakletvom, pri svome krunisanju, da će "braniti hrišćansku veru". Šta Bog misli o svemu ovome jasno ističe u Osiji 5:10 gde kaže: "Knezovi su Judini kao oni koji premeštaju među; izliću na njih kao vodu jarost svoju." (RDK)

Ipak, unutar crkve i dalje postoji iskreni ostatak odanih sledbenika Isusa Hrista. A ako smo i mi među njima, kako onda Bog od nas zahteva da odgovorimo na sadašnju krizu u crkvi?

Jedan jasan odgovor je dat u Drugoj Dnevnika 7:14: "I ponizi se narod moj, na koji je prizvano ime moje, i pomole se, i potraže lice moje, i povrate se od zlih puteva svojih, i ja ću tada uslišiti s neba i oprostiću im greh njihov, i isceliću zemlju njihovu." (RDK) Fraza,"narod moj, na koji je prizvano ime moje", se odnosi na sve hrišćane koji uzimaju ime Isusa Hrista na sebe.

Zadnjih 30 godina ja sam mnogo puta propovedao na ovaj stih iz Pisma, ali nedavno sam bio suočen sa šokantnim otkrivenjem! Božji narod u našem vremenu nije nikada ispunio prvi uslov. Mi se nikada nismo zaista ponizili pred Bogom. Naš ponos - kako religiozne i rasne pozadine - stoji kao barijera koja čini da ne dobijamo odgovor na naše molitve za nas same i za naš narod.

Kroz mnoga delovanja Boga u mome životu, ja sam naučio da najefikasniji način za mene jeste onda kada se ponizim. To je nešto vrlo jednostavno, to je priznanje mojih greha Bogu. Kada priznajemo naše lične grehe Bogu, nemoguće je da se to učini sa stavom ponosa, jer se mora doći ponizno pred Boga.

Osim toga, ja razumem da je Bog sam sebe obavezao da nam oprosti samo one grehe koje mi priznajemo pred njime i kajemo se zbog njih. "Ako li priznajemo grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti grehe i očisti nas od svakoga zla." (1. Jn. 1:9 DS) Nepriznati gresi su neoprošteni gresi. Dakle, barijera ponosa gradi drugu barijeru neoproštenih greha.

Biblija nas podstiče da ispovedamo naše grehe ne samo Bogu, već i jedni drugima. "Ispovedajte, dakle, jedan drugome grehe i molite se Bogu jedan za drugoga, da ozdravljate. Mnogo može pomoći snažna molitva pravednoga." (Jak. 5:16 DS) Ispovedajući naše grehe Bogu mi se bavimo našim vertikalnim ponosom, dok priznajući naše grehe jedni drugima mi se bavimo našim horizontalnim ponosom. Teško da možemo imati stav ponosa prema nekome kome smo upravo priznali naše lične grehe.

Ovo se posebno odnosi na odnos između muža i žene. Oni koji redovno ispovedaju svoje grehe jedni drugima ne bivaju međusobno odvojeni barijerom ponosa - uživaju prisnije zajedništvo. Osim toga, priznanje greha je osnovni preduslov za efikasno molitveno posredovanje (zastupanje). Danilo je pohvaljen kao jedan od velikih pravednika u Bibliji, ali kada je krenuo da se moli za svoj narod Izrael, počeo je to priznavanjem svog udela u njihovom (nacionalnom) grehu (Danilo 9:3-13).

Verujem da Bog čeka na nas hrišćane da se ponizimo pred Njime i da jedni drugima ispovedimo svoje grehe - da se ponizimo. Tek nakon, što to uradimo, možemo dalje od Boga traži isceljenje naše zemlje - probuđenje.

No, moram dodati još i reč upozorenja. Nemojte početi sa nekom morbidnom i teatralnom introspekcijom! Sveti Duh je "prst Božiji" (Mt. 12:28; Lk. 11:20). Zamolite Boga da stavi svoj prst na grehe koje trebate priznati. On će to učiniti sa nepogrešivom tačnošću, verovatno će na svetlo izvesti grehe koje nikada niste ni prepoznali kao grehe!

Iako sam ja ograničio ovu analizu na duhovnu situaciju u Velikoj Britaniji. Mnogo od onoga što sam rekao, međutim, važi i za druge narode koji su naslednici judeo-hrišćanskog nasleđa i za crkve širom sveta. Neka Bog svima nama pomogne da prihvatimo našu ličnu odgovornost!