• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Osećaš li se ponekad obeshrabreno? Zasigurno "da", ukoliko se oko mnogo stvari trudiš a ne vidiš uspeha. Još je teži osećaj, kada od drugih čuješ: "Sve je to lepo što radiš, no, kakve koristi od toga? To ničemu ne služi." Ne dozvoli sebi da odeš s ovoga sveta, a da ti je poslednja reč na usnama: "Svaki je trud na ovome svetu uzaludan!"

Želim te ohrabriti i reći ti: "Možda, ipak, nije tako!" Tvoj trud ne mora biti uzaludan! Ipak je jedno potrebno: sa ljudskog preći na Božje delo. Jedan od heroja vere u Bibliji jeste apostol Pavle. Kud god je on išao, celim je svojim srcem propovedao Radosnu vest o spasenju po Isusu Hristu. Nailazio je na takva protivljenja i poteškoće, da je mnogo puta mogao odustati. Zasigurno su mu prepreke na svakom koraku davale do znanja: "Nećeš proći dalje. Pavle tvoj trud je uzaludan."

Nasuprot tome, Pavlova je poruka vernicima bila: "Vaš trud nije uzaludan!" U Bibliji, u Novom zavetu, u Prvoj poslanici crkvi u Korintu, nailazimo na ove Pavlove reči: "Zato, braćo moja mila, budite čvrsti, ne dajte se pomaknuti, budite bogati u delu Gospodnjem svagda, kad znate da trud vaš u Gospodu nije uzalud." (1. Kor. 15:58 DS) Apostol podstiče crkvu na dela Božja sa naglaskom da takav trud neće nije uzaludan - ne može propasti. Duboko verujem da je pravo delo Božje ono koje Bog čini kroz tebe za tvog bližnjeg ili ono koje je plod tvojih suza i čežnji da služiš Bogu.

U Bibliji, u Prvoj knjizi o Carevima, u sedamnaestom poglavlju, postoji zapis o siromašnoj udovici koja je živela u mestu Sarepta, u području grada Sidona. Za Izraelce je to bilo pagansko područje. Uprkos tome što su Jevreji izbegavali paganska naselja, izraelski prorok Ilija je zašao u to mesto u potrebi za hranom i vodom. Izraelom je vladao kralj Ahav, koji je činio ono što je bilo zlo u Božjim očima. Udovoljavao je nastojanjima svoje žene Jezavelje, paganke koja je poticala upravo iz područja Sidona, da uvede obožavanje paganskih bogova. Ilijin je zadatak bio suprostaviti se ovakvim bogohulnim nastojanjima. Došla mu je Božja reč: "Ustani, idi u Sareptu sidonsku, i sedi onde; evo zapovedio sam onde ženi udovici da te hrani." (1. Car. 17:9 RDK) To je bilo, kao da je Bog rekao: "Tamo imam jednu osobu, kroz čije srce mogu delovati. U tom gradu je jedna siromašna žena, otvorena za moj naum. Kroz nju te mogu nahraniti i napojiti."

Susret proroka Ilije i udovice zbio se pokraj gradskih vrata. Evo kako to Biblija opisuje: "I ustavši otide u Sareptu; i kad dođe na vrata gradska, gle, žena udovica kupljaše onde drva; i on (Ilija) je dozva i reče joj: Donesi mi malo vode u sudu da se napijem. I ona pođe da donese; a on je viknu i reče: Donesi mi i hleba malo.'' (1. Car. 17:10-11 RDK) Dok nije stigao u Sareptu, Ilija je pio vodu iz potoka. Međutim, potok je presušio. Voda je postala vrlo tražena. Dati nekome da pije, u području gde vlada oskudica vode, bila je dragocena pomoć. Udovica je spremno pošla po vodu, da napoji njoj nepoznatog Izraelca, ali žednog i umornog putnika. Ilija je bio i gladan. Činilo se da udovica ne može udovoljiti toj njegovoj potrebi, jer je odgovorila: "Tako da je živ Gospod Bog tvoj, nemam pečenog hleba do grst brašna u zdeli i malo ulja u krčagu; i eto kupim drvaca da otidem i zgotovim sebi i sinu svom, da pojedemo, pa onda da umremo." (1. Car. 17:12 RDK) Ipak, Ilija je ustrajao u svojoj molbi dajući joj do znanja da njen trud i žrtva neće biti uzaludna: "Jer ovako veli Gospod Bog Izrailjev: Brašno se iz zdele neće potrošiti niti će ulja u krčagu nestati dokle ne pusti Gospod dažda na zemlju." (1. Car. 17:14) Žena je poslušala. "I ona otide i učini kako reče Ilija..." (1. Car. 17:17 RDK)

Ova siromašna žena je mogla pronaći mnoge razloge da ne pomogne proroku. Vladala je netrpeljivost između njenog naroda i Izraelaca. Stoga je mogla reći: "Zar da jednom Izraelcu dam i poslednje parče mog hleba?" Mogla je bez reči otići sa mislima: "Ni meni nema ko da pomogne." U svojoj krajnjoj oskudici je dala jelo i piće tuđem čoveku u potrebi. Pouzdala se u njegovo obećanje, iako bi se možda mnogi - na njenom mestu - predomislili i rekli: "Pomogao bi ti, da nisam u tako teškoj situaciji!"

Međutim, ova je udovica bila spremna na Božje delo. U svom je domu - kako to u nastavku čitamo - osigurala i prenoćište za Iliju. Bog je mogao računati na nju. Trud, koji je ona uložila oko njoj nepoznatog čoveka, da ga udomi, nahrani i napoji, doneo je samoj udovici dva velika blagoslova. Prvi je taj što se brašno iz ćupa "ne potroši niti ulja u krčagu nesta po reči Gospodnjoj, koju reče preko Ilije." (1. Car. 17:16 RDK) Drugi je još veći. Kad se udovičin sin nasmrt razboleo, Ilija ga je položio na svoju postelju i zavapio Bogu: "Gospode Bože moj, zar si i ovu udovicu kod koje sam gost tako ucvelio umorivši joj sina?" (1. Car. 17:20 RDK) Bog je uslišio molbu i Ilija je vratio sina udovici rečima: "Vidi, živ je tvoj sin!" (1. Car. 17:23 RDK)

Na kraju, njen trud nije bio uzaludan ni u pogledu napredovanja Božjeg dela. Taj za nju nepoznati čovek, još k tome Izraelac, bio je Božji prorok Ilija, koji je - zahvaljujući njenoj pomoći - mogao nastaviti Božje poslanje.

Uvek se volim setiti malih dragocenih Božjih zahvata u mom ličnom životu. U jednom razdoblju mladosti, živeo sam vrlo povučeno. Duša mi je vapila Bogu i čeznula za njegovim dodirom. Uteha u mom usamljeničkom životu bile su knjige, od Biblije do drugih knjiga, uglavnom duhovnog sadržaja. Ustrajno sam zapisivao pojedine odlomke, lepe misli i izreke. Imao sam staru pisaću mašinu, koja mi je bila dobri pomoćnik i saradnik. Kako je rđa već valjano načela ovu mašinu, morao sam snažno udarati po tipkama mašine, kako bi se dobro utisnula slova na papir. Čak su mi i prsti oticali od snažnih udaraca. Da me je neko gledao sa strane, dok sam u polumračnoj sobici zapisivao izabrane misli i izreke, zasigurno bi pomislio u sebi: "Pa, ovaj mladić je lud, šta će mu te knjige i što sve to zapisuje! Kakve koristi od toga! Bolje je da sebi potraži neki bolji posao a ne da se ovako uzalud muči!" Ne bi mu mogao ništa reći u svoju obranu. Nisam imao nikakav poseban plan sa tim mojim zapisima, osim što sam ih doživljavao kao hranu za moju usamljenu dušu.

Međutim, mnogo godina kasnije, došao sam u iznenadnu priliku da zajedno sa prijateljima, koje sam u međuvremenu stekao, organizujem mesečne Večeri hrišćanske poezije. I tada, većinu onih misli i izreka, stihova i priča, zapisanih na toj staroj pisaćoj mašini, uspeli smo predstaviti na ovim susretima, što je bilo dobro primljeno. Shvatio sam, da je Gospod to prepoznao kao svoje delo, dok sam dan za danom, uz duboke vapaje Bogu i natečene prste, prepisivao rečenice iz omiljenih knjiga. Mislio sam da će ti zapisi služiti samo za moju dušu, a Gospod je učinio da oni iziđu na svetlo dana, te da ih još neko osim mene čuje. Meni je to bila dobra pouka da nijedan trud nije uzaludan, ako iza njega stoji srce koje vapi Bogu.

Vlado Pšenko
vladimir.psenko@zg.t-com.hr
www.krscanski-radio.hr