• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Jeste li ikada čuli o malom dečaku kojeg je majka kaznila i naterala ga da kleči u ćošku sobe? On je klekao, ali joj je rekao: "Ja klečim što se moje spoljašnosti tiče, ali u unutar sebe ja još uvek stojim." To je prava slika nepokornosti!

U današnje vreme ideja o pokornosti nije baš jako popularna, a ipak to bi hrišćaninu trebalo da je način života. Ali i dalje, ljudska narav koja je u svima nama želi "raditi vlastitu stvar." Zašto to ne možemo?

Pokornost je povezana sa ovlaštenjem. Ovlaštenje znači "imati autoritet, nadzor ili vlast nad...". Pokornost je jednostavno prepuštanje tom autoritetu (ili volji drugoga). Hrist je savršen primer takve pokornosti - oboma, i Očevoj volji koja ga je vodila ka krstu (Mt. 26:39), te takođe ljudskom zlostavljanju pri ispitivanju, batinama i raspeću (Mt. 26:57; Mt. 27:2; Mt. 27:26).

Kako je Krist mogao da se pokori Očevoj volji i zlostavljanju ljudi, kada je to od Njega zahtevalo suočiti se sa grehom - nečim što je toliko strano Njegovoj božanskoj prirodi? Pokornost zahteva poniznost. Volja osobe ne sme se umešati pri činjenju volje nekog drugoga. Ponovno je Hrist savršeni primer: "Ponizio je samoga sebe postavši poslušan do smrti, i to smrti na krstu." (Fil. 2:8 SSP).

Je li ovakvo ponašanje prirodno? Ne! Želeti činiti vlastitu stvar je prirodno. Radije nego da se pokorimo, mi se bunimo. Pobuna je odbijanje autoriteta, a to je još davno počelo. Isaija 14:12-15 opisuje Sotonu koji uzdiže sebe do Božje visine i odbacuje Božju vlast - autoritet. Naravno da je Bog brzo delovao i osudio Sotonu odbacivši ga od Sebe. Pobuna proizlazi iz ponosa. Poniznost i pokornost idu zajedno; a isto tako i ponos i pobuna.

Što ima loše u malo pobune? Zar svi mi ne prolazimo period buntovnosti? Možda to jeste tako, ali poslušajte Božje mišljenje o tome: "Jer je neposlušnost kao greh od čaranja, i nepokornost kao sujeverstvo i idolopoklonstvo." (1. Sam. 15:23) Starozavetni način rukovanja sa buntovnim sinom bio je jednostavan: "kamenuj ga do smrti" (5. Moj. 21:18-21).

Nova priroda dolazi od Hrista - božanska i sveta - koja nas vodi stazama poniznosti i pokornosti Božjoj volji. Ohrabreni smo da budemo Hristovi istomišljenici (Fil. 2:5-8). Stara narav dolazi od Sotone, puna greha i prevare (Jn. 8:44), i vodi nas stazama ponosa i pobune, i opire se Božjoj volji. Koju ćete stazu vi slediti? Ako ste bili razapeti sa Hristom (Gal. 2:20) naša bi želja trebalo da je za "stvarima koje su gore, gde je Hrist" (Kol. 3:1-3).

Pogledajmo četiri sfere pokornosti: božansku, porodičnu, crkvenu i građansku, kako su one predstavljene u Bibliji.

1. Božanska sfera

Prema Jakovu (Jak. 4:7), treba se "pokoriti Bogu" (kao deca, obzirom da je on naš Otac). Ovo izgleda prilično razborito, naročito zato jer je On krajnji i konačan autoritet - vlast. Čak je i Hrist pod Božjom vlašću (1. Kor. 11:3). Ali ima toga više. Jedino pokoravanjem Bogu možemo ispuniti i ostatak stiha, koji nam kaže da se "odupremo đavolu." "Vaš protivnik, đavo, kao lav koji riče ide unaokolo tražeći koga da proždre." (1. Pet. 5:8 SSP) On je nadmoćniji i snažniji od nas, i pokušava nas uništiti. A ipak mi mu se možemo odupreti snagom koja je jača od samoga Sotone - Božjom snagom. Moramo ići u korak sa Bogom (biti u Njegovoj volji) kako bismo pribavili Njegovu snagu. Vidite, svaka uredba od Boga, našega Oca, ima svoju svrhu, koja je za Njegovo dobro kao i za naše vlastito. On nas ljubi!

Nadalje, moramo se pokoriti Hristu kao glavi tela, Njegove Crkve: "Hrist je glava Crkve; on je spasitelj tela. Tako, ... Crkva treba da se pokori Hristu" (Ef. 5:23-24). Ovde je naglašeno zajedništvo - svi vernici deluju kao jedno telo. Ali odgovornost svake pojedinačne osobe nije zapostavljena, naročito stoga što celina nije veća nego zbir njenih delova. Samo onoliko koliko se mi (kao pojedinci) pokorimo volji Hristovoj ovde na zemlji, možemo mi (kao Crkva) pokazati Njegovu ljubav i slavu umirućem svetu. Već sada, ova prva sfera isključila je našu privilegiju "činiti što hoćemo." Imamo veću privilegiju - činiti šta On hoće!

2. Porodična sfera

Iz božanske perspektive, pokornost čini ogroman skok pravo usred naših svakodnevnih najbližih odnosa. Danas ove istine nisu baš popularne, ali su još uvek put blagoslova za vernike - pa čak i za nevernike! Žene se moraju pokoravati vlastitim muževima. Ovo je u poslanici Efescima dva puta spomenuto. Da li nam to Bog pokušava nešto reći?

U stihu 22 kaže se da se žena pokori "kao Gospodu." Za suprugu koja je hrišćanka, ovo već unapred pretpostavlja da se ona već pokorila Gospodu. Feministički pokret ovo ne podržava, ali činjenica je da pokret ne donosi stvarno zadovoljstvo ili ispunjenje, kako su to mnoge žene već otkrile. Božja formula garantuje oboje, kako to verne žene mogu posvedočiti.

Između uputa ženi da se pokori, muž je spomenut kao njena glava, ali u kontekstu da je Hrist njegova glava. Ako je muž pokoran Hristu, i voli, razume i poštuje svoju ženu (Ef. 5:25; 1. Pet. 3:7), pokornost žene njemu će biti njen odgovor. Kako se može ona tomu odupreti?

Kada se ovo postavi kao temelj u domu, deci se kaže da se pokore svojim roditeljima (Ef. 6:1). Zašto? Zato jer će deca imati koristi od iskustava njihovih roditelja. Može im biti od koristi majčina pokornost ocu, i pokornost oba roditelja Gospodu. Ne moraju ponavljati iste greške koje su roditelji činili! Rano naučiti decu pokornosti je neprocenjivo, zato jer će celog života biti pod nečijom vlašću. Dete koje nije naučilo biti pokorno postaje sebična, tvrdoglava, te nesrećna odrasla osoba. Devojčica koja se ne pokorava svojim roditeljima imaće poteškoća pokoriti se Gospodu i svome mužu. Dečak koji se ne može pokoriti svojim roditeljima imaće problema pokoriti se Gospodu i biti dobar muž.

3. Crkvena sfera

Treća sfera pokornosti proširuje se sa bliže porodice na hrišćansku porodicu - crkvenu zajednicu. Prema Pismu, mlađi vernici se moraju pokoriti starijim vernicima (1. Pet. 5:5). Ponovno, mladi mogu učiti od onih koji imaju više iskustava. Kako je divno kada mladenački ushit može biti vođen mudrim, starijim hrišćanima, kada oba rade zajedno!

Na skupu crkve, žene treba da su pokorne. Kakvog to smisla ima? Pa, muškarac je taj koji je Božji predstavnik ovde na Zemlji, a žena je njegova pomoćnica (1. Moj. 2:18); prema tome žena se mora pokoriti muškarcu; ne samo u domu, nego i onda kada se ljudi skupe oko Gospoda Isusa (1. Tim. 2:11-12; 1. Kor. 11:3). Zapazite da ovi stihovi kažu muškarci i žene, a ne muževi i žene: neudate su žene, takođe, uključene. Ovo je Božji red stvari. Božji red autoriteta.

I na kraju, kao vernici mi se svi moramo pokoravati jedni drugima (Ef. 5:21). Ustvari, ovaj je stih prvi! Je li ovo kontradikcija? Kako se muž može pokoriti svojoj ženi, a roditelji njihovoj deci, kada ostali stihovi kažu suprotno? Zato što se ovde govori o pokoravanju volja a ne pozicija. Na primer, muž i otac mogu se pokoriti želji porodice u pogledu izbora restorana. U pokoravanju, on se ne odriče vođenja porodice; on je još uvek na vlasti, ali je osetljiv prema njihovim željama. Mi imamo takvog Oca, zar ne?

4. Građanska sfera

Poslednja od svih pokornosti jeste pokornost drugim vlastima. Sluge (zaposleni, studenti, itd.) treba da se pokoravaju njihovim gospodarima (onima koji ih upošljavaju, učiteljima, itd.) voljno i s poštovanjem, kao da služe samom Hristu (Ef. 6:5-8). Gospod će nagraditi svakoga koji čini dobro (8. stih), a onaj ko nas uposli to će videti i ceniće naš napor. Kada sam služio u armiji, rekli su nam da su "prigovarači zbog savesti" (od kojih su mnogi bili hrišćani) bili među najboljim vojnicima zbog njihovih ubeđenja i privrženosti. Možemo biti dobri svedoci Gospoda služeći naše gospodare celim srcem.

I na kraju, moramo se pokoravati građanskim vlastima, obzirom da ju je Bog dao (Rim. 13:1-2). Bog od nas očekuje pokoriti se vlastima, jedini izuzetak je kada nas prisiljavaju na neposlušnost Bogu. Oni koji se odupiru, odupiru se Božjem autoritetu - vlasti, i biće stoga osuđeni (2. stih). Kod Njega nema izuzetaka, pa čak ni onda kada je to pod maskom da se "Njemu služi".

Kapitulacija vlastite volje...

Čini se kao da je najveća borba u onoj prvoj sferi, sa Božjom voljom, koja često izgleda zastrašujuće i neprivlačno. Jedna je mlada devojka rekla jednom evanđelisti: "Ako se u celosti predam Gospodu, bojim se da će me poslati u službu negde gde ću biti nesrećna." Nakon puno godina ponovno su se sreli, i ona mu je rekla, sa osmehom od uva do uva: "Bog me je pozvao u službu i srce mi je ispunjeno radošću!" Naučila je značenje pokornosti, i nije mogla biti srećnija, jer je radila pravu stvar i bila na pravom mestu.

Kako stoje stvari sa vama? Usuđujete li se u celosti predati Božjoj volji? Ili se borite protiv nje?

Nemojte se bojati poveriti vašu dobrobit Onome koji ne samo da zna ono što je najbolje za vas, nego će vas, takođe, učiniti srećnim - ispunjenim - i pri tome proslaviti Sebe!