Naslovna » Magazin » Arhiva » #52 » ....

Ožiljci krsta

A.B. Simpson

U Galatima 6,17 čitamo reči apostola Pavla: "Ubuduće da mi niko ne dosađuje, jer ja na svome telu nosim rane Isusove." (EČ)

Drugi prevodi Biblije umesto reči rane u ovom tekstu koriste reč belege, znakove ili ožiljke. Grčka reč doslovce znači: beleg sramote - što znači, znak sramote i stida. Ta reč govori o znaku usečenom u telo i podseća na okrutnu praksu nekih naroda koji su političke protivnike javno žigosali simbolom sramote koji se nikada nije mogao izbrisati.

No, o kakvom tačno znaku govori Pavle jasno je iz ranijeg stiha: "A ja sam daleko od toga da se hvalim ičim drugim sem krstom Gospoda našega Isusa Hrista, kojim je svet za mene raspet, i ja za svet." (Gal. 6,14 EČ) Bio je to Hristov krst koji je u isto vreme bio i Pavlova sramota i slava.

Belege Isusove

Isus je uvek bio u seni krsta kojeg je na kraju i doslovno poneo na Golgotu. Od štalice do groba Njegov život je bio život poniženja i trpljenja. Njegovo rođenje je bilo pod senkom sramote i srama. Senka je pala na devičansku majku; do dana današnjega jedino vera u natprirodno utelovljenje može ukloniti tu sramotu. Ubrzo nakon Njegova rođenja, proganjao ga je Irod nemilosrdnom mržnjom. Svoje je rano detinjstvo proveo u izgnanstvu u egipatskoj zemlji, koja je uvek u istoriji Njegovog naroda bila povezana sa kućom ropstva. Njegov život je bio život siromaštva i poniženja. Nije imao mesta kamo bi glavu položio, pa i kad je umro, telo mu je bilo položeno u tuđi grob.

Ljudi među kojima je živeo su ga odbacili i prezreli: "Svojima je došao, i njegovi ga ne primiše." (Jn. 1,11 EČ). Ljudski govoreći, Njegovo je delo bilo potpuni promašaj, a kad je ostavio ovaj svet, imao je samo šaku zbunjenih i uplašenih sledbenika. Njegovi su prijatelji i sledbenici bili iz najniže klase: grubi ribari i obični ljudi bez kulture, a istina, često i bez sposobnosti da cene ili shvate svoga Učitelja.

Opet, Njegov život je uvek bio čist i ponizan. Pokrivalo skromnosti, pokrivalo je sva Njegova dela i stavove. Nikada se nije hvalio ni prsio. "Neće se prepirati niti vikati, niti će ko čuti glasa njegova po ulicama." (Mt. 12,19), bila je proročka slika koju je On doslovce ispunio. Nije tražio pompezne parade niti zemaljsku čast; jedini put kad je priznao kraljevsku povlasticu bilo je onda kada je jahao na magarcu i trijumfalno ušao u Jerusalim kao Car krotkosti, umesto ponosa.

Možda je najveći napor u čitavom Njegovom životu bio Njegovo suzdržavanje; iako je znao da je Svemoćni i božanski, ipak se suzdržavao iskazivati svoju natprirodnu silu. lako je znao da bi jednim pogledom mogao svoje neprijatelje beživotne položiti do svojih nogu, suzdržao je svoju silu. lako je znao da bi mogao pozvati sve anđele neba u svoju obranu, bespomoćan i nezaštićen predao se svojim neprijateljima.

Bio je poslušan i ponizan sve do same smrti, smrti u sramoti i neopisivom poniženju. Koje bi reči ikada mogle opisati i koji bi jezik ikada mogao ispričati težinu, oštrinu i agoniju okrutnog krsta, i žestinu Njegove bitke sa silama tame i dubinama jada, kad se čak pričinilo da se i lice Njegovog Oca okrenulo od Njega - kad je za nas poneo pakao koji zaslužuje naš greh!

Nakon vaskrsnuća, još je uvek nosio tragove krsta. Nekoliko kratkih uvida koje imamo o vaskrslom Hristu obeleženo je istim dodirima nežnosti i sećanjima na trpljenje. Dokaz koji je dao svojim učenicima da je On taj isti Isus bili su upravo ožiljci od koplja i od klinova. Pa, i na prestolu na koji je uzdignut, isti tragovi krsta su još uvek prisutni usred slave nebeskog sveta. Jovan ga je video kao "Jagnje koje je zaklano." Hrist neba još uvek nosi stare tragove krsta kao svoju najvišu čast i na svoju trajnu uspomenu.

Takvi su belezi Gospoda Isusa i svih onih koji tvrde da su Njegovi sledbenici; i Njegove ih sluge mogu nositi. Ljudi koji tvrde da su Njegovi apostoli i poslanici, a koji su došli k nama sa glasom trube, bukom zemaljskih svečanosti te pompeznim i egoističkim uzvisivanjem, puni ponosa i taštine, lažni proroci su tako jadne imitacije Hrista sa Golgote; oni mogu prevariti samo slepe i lakoverne neznalice koje ništa ne znaju o stvarnom Hristu.

Naši ožiljci - belege

Videli smo koji su to Gospodnji belezi krsta, i za očekivati je da njih nose i Njegove sluge: "Zaista, zaista, kažem vam: sluga nije veći od svoga gospodara, niti je poslanik veći od onog koji ga je poslao." (Jn. 13,16 EČ).

Dakle, Gospodnji test se mora primeniti i na Njegovim sledbenicima. Ne možemo propovedati raspetog Spasitelja ako nismo i mi raspeti ljudi i žene. Nije dovoljno nositi krst kao lepi ukras. Krst o kojem govori Pavle, je bio vruće utisnut i u njegovo telo, a ostavio je trag i u njegovom unutrašnjem biću.

No, jedino Duh Sveti i reč Evanđelja može vruće utisnuti Hristov krst u naš unutrašnji život, jer spašeni smo poistovećenjem sa Hristom u Njegovoj smrti. Opravdani smo jer smo već sa Njime umrli, te smo na taj način oslobođeni greha. Bog je stavio naše grehe na našu Zamenu, na Gospoda Isusa Hrista, te je tako svaki onaj koji se pouzdaje u Njega umro sa Njime. Na taj je način Njegova smrt postala i naša smrt i stavila nas u isti položaj pred zakonom vrhovnog Boga Sudije, kao one koji su već bili kažnjeni i pogubljeni za svoju vlastitu krivicu i kao one čija je presuda već stvar prošlosti.

Zbog toga je za svakoga vernika ovo istina: "Zaista, zaista, kažem vam: ko sluša moju reč i veruje onome koji me je poslao, ima večni život i ne dolazi pred sud, nego je prešao iz smrti u život." (Jn. 5,24). Krst je, dakle, mesto spasenja vernika; zbog toga i nebom neprestano odzvanja pesma spašenih: "Jagnje, koje je zaklano, dostojno je da primi silu i bogatstvo i mudrost i moć i čast i slavu i blagoslov." (Otk. 5,12).

Kroz spasenje postali smo odvojeni za Boga, tj. postali smo posvećeni (sveti) umrevši sa Hristom grehu. Kad je Isus visio na krstu, nije platio samo za naša grešna dela; već On je sa sobom poneo i našu grešnu prirodu. Po veri mi sami sebe smatramo razapetim sa Njime našoj grešnoj prirodi, i možemo je nadvladati.

Dakle, naša je privilegija u potpunosti se poistovetiti sa Hristom u Njegovoj smrti da bismo mogli našu grešnu narav položiti na Njega i potpuno joj umreti, a zatim primiti od Njega sasvim novi život, onaj novi - božanski i čist. Zbog toga možemo reći: "Živim - ali ne više ja, nego Hrist živi u meni." (Gal. 2,20 paraf.). Posvećenje nije čišćenje staroga života; ono je raspinjanje tog života i umesto njega primanje Hristovog života, svetog i savršenog.

Posvećenje je izbor, naš izbor ka poslušnosti. Posvećenjem ćemo održavati starog čoveka mrtvim. A držati se mrtvima jeste smatrati se "mrtvim grehu, a živim za Boga, kroz Hrista Isusa." (Rim. 6,11 paraf.). To nije samo puki osećaj ili neko iskustvo; to je odluka da se bude Bogu poslušan.

Naš se duhovni život usavršava neprestanim prepoznavanjem krsta i neprestanom njegovom primenom u našem životu i biću. Mi moramo naučiti predati ne samo svoje pogrešne postupke, već i svoja prava, znati obuzdati sebe, poniziti se. Nije dovoljno ostaviti samo greh; ako želimo slediti Hrista i Njegovo posvećenje, moramo ostaviti i stvari koje nisu grešne i naučiti veliku lekciju o samoodricanju čak i od ispravnih stvari. Biti potpuno poslušan volji nebeskog Oca, a večni ideal je On koji se, iako je bio u obličju Božjem, nije čvrsto držao jednakosti sa Bogom, već je se lišio i postao poslušan sve do smrti, do smrti na krstu.

Mnoge stvari za koje se držite ne moraju biti pogrešne, ali dok ih držite, samo gubite, jer odbijate se uhvatiti za Njegove stvari. Naša verska iskustva i naš život u telu mora na sebi imati ožiljak krsta - Hristovu belegu poslušnosti.

Sledeći Hrista, Bog stavlja pečat krsta na sve nas dok iznova i iznova sam Hristov grob ne postane naš "lični pasoš" do boljeg vaskrsnuća, a smrt ne bude progutana pobedom. Da bi se i mi priključili tom nebeskom horu pevajući: "Dostojno je Jagnje koje je zaklano..."

Poštovani, nosite li i vi ožiljke Gospoda Isusa Hrista?

Žrtve na koje nas On ponekad poziva su velika ulaganja koja On od nas traži, a koja će nam On vratiti sa mnogim kamatama u vremenima koja dolaze.

Dok je jednom mala kćer Ričarda Sesila (Cecil) sedela na njegovim kolenima, sa ogrlicom oko svoga vrata od mnogih lepih staklenih perli, on ju je zapitao: voli li ga. Zatim joj je rekao neka uzme staklenu ogrlicu i baci je u vatru ako ga zaista voli. Začuđena i ožalošćena devojčica, je zurila u njegovo lice. Teško je mogla verovati da njen tata traži tako veliku žrtvu od nje. Ali ju je njegov čvrst pogled uverio da je u tome ozbiljan, te je tresući se i nevoljnim koracima teturajući se, otišla do kamina i nerado bacila ogrlicu u vatru. Zatim se bacila u njegov zagrljaj i tiho zajecala, zbunjena i smetena zbog ovog svog velikog odricanja.

On ju je pustio da u potpunosti nauči lekciju, ali nekoliko dana posle toga, na njen rođendan, devojčica je pronašla na svome stolu maleni paketić i kada ga je otvorila, pronašla je divnu ogrlicu od pravih bisera. Teško da je uopšte imala vremena u potpunosti shvatiti lepotu poklona kada je poletela k svome ocu i bacila mu se u zagrijaj: "O tata, tako mi je žao što nisam razumela!"

Dragi u Hristu, jednoga dana u Njegovom zagrljaju i mi ćemo razumeti. Bog sada uvek sve ne objašnjava. Dopušta da krst ima svu svoju punu oštrinu i grubost na nama. No, umorne godine prolaze, i jednoga dana ćemo razumeti i biti srećni da nam je bilo dopušteno nositi sa Njim i za Njega "ožiljke Isusove".

"Kad bi šta drugo bilo bolje i korisnije za spasenje ljudi, negoli patnja, onda bi to Hrist sigurno pokazao rečju i delom."
- Toma Kempijski

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 6
Ukupno: 2337370
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/magazin/arh/052/03.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.