• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Savat (Sawat) je osramotio i obeščastio ime svoga oca. Pobegao je u Bangkok od dosade seoskog života, gde je pronašao priželjkivana uzbuđenja.

Prvo što je učinio kad je stigao u veliki grad, bilo je to da je odseo u hotelu u kakvom nikada ranije nije bio. Svaka je soba imala izlog prema predsoblju i u svakoj je sobi sedela devojka. Starije su mu se smeškale ili smejale. Druge, od dvanaest ili trinaest godina, čak i mlađe, izgledale su vrlo nervozne, čak uplašene.

Time je počela Savatova pustolovina u Bangkoku, u svetu prostitucije. Počelo je nedužno, ali ga je brzo zahvatila bujica ko komad drveta u nabujaloj reci, stihija je bila prejaka, nanos previsok. Brzo je napredovao u tom novostečenom prljavom životu, i postigao priličnu popularnost.

Ubrzo je prodavao klijentima opijum, nudio devojke gostima raznih hotela, otišao je čak tako daleko da je i prodavao devojke, neke stare tek devet ili deset godina. Bio je to prljav posao, a on je bio jedan od glavnih u tom "biznisu".

Onda je jednog dana izgubio tlo pod nogama. Naleteo je na splet loše sreće. Najpre je opljačkan, a dok se pokušavao ponovno probiti na vrh, bio je uhapšen. U međuvremenu podzemljem se proširila vest da je on policijski špijun. Kad je izašao, nije se mogao više probiti u "biznisu". Na kraju je završio u predgrađu, u baraci, hraneći se iz kanti za smeće.

Sedeći u svojoj prljavoj sobi, setio se svoje porodice. Posebno svog oca, jednostavnog hrišćanina iz malog južnjačkog sela nedaleko od malezijske granice. Setio se očevih poslednjih reči: "Sine, čekaću na tvoj povratak kući." Pitao se da li ga njegov tata još uvek čeka, nakon svega što je učinio, osramotivši njegovo ime. Da li bi ga ponovo primio u svoju kuću? Već su odavno vesti o njegovom načinu života doprle do njegovog sela.

Konačno je skovao plan i doneo odluku.

"Dragi oče," pisao je, "želeo bi da se vratim kući, ali ne znam bi li me primio nakon svega što sam učinio. Molim te, oprosti mi. Biću u subotu u noćnom vozu koji prolazi kroz naše selo. Ako me još uvek čekaš, molim te obesi belu krpu visoko na drvo ispred naše kuće. Savat."

Dok je putovao, prisećao se svog života, posebno poslednjih meseci. Znao je da otac ima potpuno pravo odreći ga se, posle svega šta je učinio. Kako se voz približavao njegovom selu, bio je sve nemirniji. Pitao se šta da učini ako ne bude video bele krpe obešene na drvetu.

Nasuprot njemu sedeo je neki ljubazan stranac, koji je primetio da je njegov saputnik vrlo uznemiren. Konačno, Savat više nije mogao da izdrži pritisak i celu svoju životnu priču, ispriča tom strancu u jednom dahu. Kada su ulazili u selo, Savat je sakrio lice među kolena i zamolio stranca: "Gospodine, ne mogu da gledam. Da li bi vi pogledali umesto mene? Šta ako me otac ne primi natrag? Vidite li nešto, gospodine? To je jedina kuća pred kojom je visoko drvo?"

"Mladiću, vaš otac nije obesio samo jedan komad tkanine. Pogledajte! Pokrio je celo drvo belim krpama!" Savat je jedva mogao da veruje svojim očima. Grane drveta bile su sasvim prekrivene belim tkaninama. A u dvorištu je njegov stari otac skakao radosno mašući belom krpom, te potom stao da trči pored voza, malo - pomalo zastajkujući. Kada je voz konačno stao na maloj stanici, široko raširivši ruke primio je sina u zagrljaj sa očima punih suza i sa rečima: "Sine moj, čekao sam te!"

Savatova potresna priča je živa paralela sa Isusovom parabolom o izgubljenom sinu, koja je opisana u Evanđelju po Luki u 15. glavi od 11. do 24. stiha. Hrist je ispričao priču o jednom drugom sinu koji je proćerdao svoj život i novac u vihoru loših odluka, a zatim se vratio ocu sa strahom hoće li ga ovaj primiti natrag. I taj je sin bio primljen sa ljubavlju, bez rezerve. U ovim pričama otkrivaju nam se tri karakterne crte Očevog srca.


1. Sloboda izbora

Otac je voleo svoga sina dovoljno da bi mu dozvolio da napustiti dom.

Oba su oca izgradila mogućnost za duboko zajedništvo sa svojim sinovima dajući im punu slobodu. lako su osećali dubok bol, nisu pokušali silom iznuditi zajedništvo sa svojim sinom. Samo su im se jednostavno, kao i uvek, stavili na raspolaganje. Ta sloboda nije postignuta zato što su se sinovi slagali sa očevima, nego samo zbog očeve ljubavi i poštovanja koje su gajili prema njima. Bili su dovoljno mudri da pričekaju dok mladići ne požele da imaju zajedništvo sa njima. Oba oca su podizala svoje sinove, učeći ih godinama da izaberu prave odluke, ali su konačnu odluku ipak prepustili njima samima.

Reagovanje ovih očeva na bunt svojih sinova nam oslikava karakter Božjeg srca. Verujem da je Bog suvereno izabrao da čoveku da slobodnu volju, svesno rizikujući time da bude i odbačen. Bog nije težio u tome da uspostavi bezličnu i bezvoljnu pokornost njegovom zakonu. Želeo je odnos srce-k-srcu sa onima koje je stvorio. Uvek kada drugima dajemo slobodu biranja, postoji određeni rizik po nas, ali bez tog rizika ljubav ne može biti prava, ne može se čak ni pojaviti.

Sloboda može biti prekršena ako ne damo ljudima slobodu koju Bog daje nama. Iznuditi istomišljenost, veru ili poslušnost pritiskom, zastrašivanjem ili propisima - znači razoriti samo srce hrišćanskog verovanja. Kada se udaljimo od slobode, automatski smo ušli u religiozni legalizam, poričući time milost Božju - sam Božji karakter (2. Kor. 3:17).


2. Strpljivo čekajući

Otac je ljubio sina toliko mnogo da ga je svaki dan čekao kod kuće.

Neki je čovek dan za danom dolazio na evangelizaciju poznatog evanđeliste. lako je svaki dan bio tamo, nije hteo javno priznati svoju potrebu za Isusom. Mislio je: "Mogu se moliti i na svome mestu". Ipak se svake večeri vraćao da čuje više, sedeći uvek na istom mestu. Iz večeri u veče ljubazan mladić je pitao tog starijeg gospodina želi li istupiti i time javno priznati da želi primiti Isusa za svoga Spasitelja. On ga je uvek ljubazno odbijao istim rečima: "Mogu se i ovde moliti, nije potrebno da izađem napred da bi primio Isusa". Mladić mu je na to odgovarao: "Žao mi je gospodine, ali nemate pravo. Ako želite primiti Isusa kao svoga Gospoda i Spasitelja, morate to učiniti javno." Taj se razgovor ponavljao gotovo od reči do reči svako veče, ali gospodin je uporno odbijao "da javno pokazuje osećanja", kako je on to nazivao.

Konačno je došlo i poslednje veče evangelizacije. Dobro odeven stari gospodin ponovno je zauzeo svoje mesto. Evanđelista je i ovaj put nakon propovedi pozivao ljude da javno priznaju Isusa kao svoga Spasitelja. Mladić je opet zamolio starijeg gospodina rečima: "Ako želite poći napred da predate svoj život Hristu, ja ću poći sa vama, gospodine."

Ovaj put je čoveka duboko dirnula propoved i kada je podigao pogled, oči su mu bile pune suza. Obratio se mladiću: "Da, želim to, treba da predam svoj život Hristu. Spreman sam izaći napred i moliti se." Mladić je odgovorio: "Gospodine, ne morate ići napred da primite Hrista. Možete se moliti i tu gde ste."

Kada je taj ugledni čovek bio spreman da se ponizi, Bog ga je mogao dosegnuti i tamo gde je bio. Izgubljeni sinovi iz dveju priča došli su do te iste tačke. Kada su priznali svoju krivicu, njihov se život promenio. Očevi su čeznuli da njihova deca dođu do tačke pokajanja od greha, ali su znali da to treba biti potpuno njihovih odluka. Svaki dan su ih očekivali da im se vrate. Kako je veliko bilo njihovo strpljenje i ljubav!

Sinovi nisu mogli okriviti očeve za svoje probleme. Završili su u siromaštvu zbog vlastite gluposti. Kada su shvatili svoju krivicu, pokajali su se i vratili kući. U oba se slučaja milost i pokajanje susreću. Budući da su sinovi znali da ih očevi ljube, izabrali su priznanje svoje krivice i vratili se kući. Spoznaja o očevoj ljubavi dovela ih je do pokajanja.

Naš nebeski Otac čezne za našim povratkom "kući", bez obzira na naš problem ili potrebu. "Čeka Gospod da se smiluje na vas" (Isa. 30:18 RDK). "Ili ne mariš za bogatstvo Njegove dobrote i krotosti i trpljenja, ne znajući da te dobrota Božija na pokajanje vodi?" (Rim. 2:4 RDK)


3. Bezuslovno prihvatanje

Otac je ljubio svog sina toliko da ga nije optuživao zbog učinjenih loših dela kada se ovaj vratio, nije mu držao "lekcije", nego mu je oprostio i priredio veliko slavlje.

U usporedbi o izgubljenom sinu otac je učinio više od pukog čekanja. On je trčao! Kada je video svog prljavog, umornog i izmučenog sina kako se neodlučno i nesigurno vuče prema kući, otac je potrčao sinu u susret i dočekao ga sa zagrljajem. Nije bilo suzdržljivosti u njegovu srcu prema sinu koji je gadno grešio. Njegova je radost pokazivala potpuno praštanje i prihvatanje.

Bog ne zaboravlja našu pobunu, ni sebičnost. Duboko ga boli kada sami sebi i drugima nanosimo bol. Ali nas ipak uvek čeka da se odazovemo njegovoj ljubavi i da primimo njegovo oproštenje. Kada to činimo, on nas dočekuje slobodno i potpuno.

Dok razmišljamo kao o Bogu koji čeka, koji ljubi i oprašta, pripazimo da ga ne shvatimo kao slabog ili kao nekoga koga možemo gurati tamo-vamo, tj. manipulisati njime. On je uzvišen, on je iznad svega, on sve zna. Velika je snaga u njegovoj ljubavi. Njegova mržnja prema zlu ne donosi dvoličnost duše, a njegova je ljubav beskrajna za one koji imaju veliku potrebu za njime, za njegovom blizinom. On vidi naše srce. Zna naše najdublje misli. Nudi sigurnost svima koji iskreno žele biti u njegovoj porodici.

Tek kada sam progledao iznad svih svojih malih misli i ideja o Bogu Ocu, iznad svojih želja za diskusijama i argumentima kojima bi sebe opravdao, kada sam zamolio Boga da mi otkrije kako on vidi moju sebičnost - tek onda sam iskusio dublje zajedništvo sa Bogom.

Bog Otac čeka. On je Bog ljubavi, a i mnogo više od toga! Dok provodimo vreme sa Njime, otkrivamo nove strane njegovog karaktera i nove dubine zajedništva sa Njime.