Naslovna » Magazin » Arhiva » #49 » ....

Zašto ljudi odlaze iz crkve?

Bill Smalt
"Sudeći po posećenosti na bogosluženjima,
izgleda da u nebu neće biti gužve..."
(M. F. Powers)

Kada već završava zadnja pesma, u srcu propovednika raste osećanje radosnog zadovoljstva. Kada razmišlja o upravo završenom bogosluženju, oseća se divno: "Bilo je blagoslovljeno od samog početka sve do kraja, svako je osetio sveže delovanje Svetog Duha i silu Reči Božije."

Ali kako propovednik ide prema vratima da se pozdravi sa ljudima, letimice prođe pogledom mesto gde je pre par nedelja sedelo nekoliko ljudi, o kojima je poslednjih godina brinuo.

Osećanje o uspešnosti bogosluženja se polako gubi. Sad u svom srcu oseća bol - bol koju prilikom pozdravljanja sa ljudima pokušava da ignoriše.

Jedan od glavnih razloga zašto propovednici odlaze iz službe jeste - razočaranje. Gledati ljude kako odjednom iz godine u godinu odlaze iz zajednice, utiče na emocije propovednika i na rast razočaranja i osećaja neuspeha.

Propovednici se stalno suočavaju sa činjenicom da oni koji su dugo vremena bili deo zajednice odlučuju da odu. I to ljudi kojima su služili i kojima su posvetili mnogo pažnje da prođu kroz razne teške periode u njihovim ličnim životima. Iako se o ovome govori u zajednici, jako boli kada ljudi stvarno odlaze iz zajednice.

Zajednica je bila za to određena da bude zajedništvo, u kome će narod Božiji da raste i cveta. Psalam 52,8 kaže: "A ja sam kao maslina zelena u domu Gospodnjem." Ako iz nekog razloga odlaze - ljudi koji su bili u zajednicu zasađeni, napr. zbog preseljenja, za propovednika i za svakoga koje sa njima blizak nastaje vreme tuge. Ovaj osećaj gubitka, prekinutog odnosa za propovednika može biti sličan onome što oseća čovek prilikom razvoda.

Kada su ljudi po prvi put počeli da odlaze iz zajednice koju sam vodio, to me je bukvalno "uništavalo" i mesecima sam se borio sa pitanjem: "Gde sam pogrešio?" Nekoliko puta sam posetio ove hrišćane i nikada nisam mogao da shvatim, kako je moguće da su prestali da dolaze u zajednicu. Kasnije sam saznao da je razlog bio to što su se posvađali sa jednim mladim članom iz zajednice. Ipak nisam mogao da shvatim kako nije bilo moguće da se reši taj konflikt.

Biblijska škola me nije za ovo pripremala. Kada su mi razni ljudi govorili o ljudima koji su otišli iz njihove zajednice bez nekog ozbiljnog razloga, primetio sam bol u njihovim srcima i jecaj kao da su pitali: "Da li neko može da mi objasni zašto su ljudi otišli zbog takve gluposti kada sam im posvetio deo svog života?" Ako ovaj bol zbog gubitka jednostavno ne predate Isusu, to može negativno uticati na vaš brak i porodicu. Može da utiče na to da ćete stalno da se borite sa osećanjima neuspeha i razočaranjem. I što je čovek koji odlazi više bio uključen u zajednicu, i blizu propovednika tim postoji veća potreba da se prevaziđu ove negativne emocije.

Jedan propovednik mi je rekao kako je u sred jednog građevinskog poduhvata otišla veća grupa ljudi iz zajednice. Nekome se nije nešto svidelo u vezi građevine i počeo je javno da širi negativni stav među ostalim članovima.

Kada sam ga slušao osetio sam veliko razočaranje, koje je propovednik doživeo. Još pre mesec dana on je bio pun oduševljenja i radosti zato što je cela zajednica trebalo konačno da se preseli iz stare zgrade u novu. Ali sada sam ga slušao i naprosto nisam znao kako da mu pomognem. Odlučio sam da vidim šta Biblija kaže u vezi sa ovom problematikom.

Proučavao sam Božiju Reč i molio Gospoda da mi da neke biblijske odgovore na ova pitanja sa kojima se suočava svaki propovednik. Verujem da Božija Reč daje siguran pravac i ohrabrenje u vezi ove stvari. Postoji mnogo različitih razloga zašto ljudi odjednom odlaze iz zajednice ali bih hteo ovde da navedem samo pet, koji su najčešći.


1) Nisu dovoljno pustili korenje

Bez korenja se ljudi jako lako učlane u zajednicu ali isto tako i lako odu - i obično sa sobom povuku i neke druge ljude. Jedan od osnovnih razloga zašto ljudi odlaze iz zajednice je taj što nisu dozvolili Isusu da ih "zasadi" tako da njihovo korenje ode u dubinu da bi donosili rodove. Biblija govori da bez korenja ne možemo da cvetamo: "Pravednik se zeleni kao finik, kao kedar na Livanu zasađeni u domu Gospodnjem, zelene se u dvorovima Boga našega, rodni su i u starosti jedri i zeleni..." (Psalam 92,13-15)

Sam Bog je stvorio zajednicu. A ljudi su kao drveće: moraju da puste korenje da mogu da rastu i cvetaju.

Ovo primećujem već nekoliko godina, i govorio sam o tome sa mnogim propovednicima. Postoje ljudi koji posećuju nedeljna bogosluženja, i možda im se posveti i dušebrižnička nega, ali se čini da stalno stoje blizu "ograde", i stalno traže priliku kako bi izašli napolje.

Kada dolaze u zajednicu to je zbog toga da se malo nahrane i razvesele, no ne žele da rade na puštanju korenja, na predanju i samo je pitanje vremena kada će da odu. "Zeleniju travu" će uvek pronaći sa druge strane ograde. Uvek će naći nekog ko bolje propoveda od njihovog propovednika, ko ume bolje da se pobrine za njih, bolje da porazgovara sa njima i ima bolje darove. Isus gradi svoju crkvu i zna gde da nas zasadi, da rastemo i nosimo rodove. Nagli odlazak znači pokušavati sebe duhovno uništiti.

Pre nekoliko godina je jedan čovek, koji je izgledao kao da je gladan za Bogom, postao član naše zajednice. Činilo se kao da je postao deo vizije koju je imala naša zajednica, ali vreme i okolnosti su pokazale da on uopšte ne želi da bude deo te vizije. Poslednje što sam o njemu čuo jeste da ide iz zajednice u zajednicu i odlazi svaki put kada je pozvan da se preda Hristu.

Naravno da postoji i vreme kada Bog pomera ljude u drugu zajednicu. No, verujem da ako ti ljudi nisu u tome vođeni Duhom Svetim, to će izazvati veliku štetu u njihovom duhovnom životu i Božijim namerama koje On ima sa njima.


2) Nisu se uklopili u zajednicu

Ljudi često odlaze iz zajednice tada kada se nisu poistovetili sa vizijom i pravcem u kojem se kreće zajednica. Svaka zajednica je posebna i ima drugačiju viziju, koju joj je Bog poverio, da bi ostvario svoje planove. Moguće je posećivati zajednicu, ali nikada se ne poistovetiti sa vizijom koju je propovednik primio od Gospoda.

To se dešava zato što taj određeni čovek ima svoju sopstvenu viziju, koja mu je bitnija od vizije zajednice, ili je u toj viziji nešto sa čime dotična osoba ne može da se složi. Bilo jedno ili drugo, dok se situacija ne reši kroz molitvu i razgovor samo je pitanje vremena kada će čovek odlučiti da ode iz zajednice. Ako neko godinama dolazi u zajednicu, a ne poistoveti se sa vizijom koju je propovednik primio od Gospoda, posle određenog vremena ova vizija će postati za njega problem i stvar zbog koje će otići iz zajednice.

Mnogo godina sam posmatrao ljude koji su imali stvarnu viziju od Gospoda, ali nisu hteli biti deo veće vizije i da tako razvijaju svoje darove i službu. Video sam kako prelaze iz zajednice u zajednicu, od jednog propovednika do drugog a bez toga da rastu u svom karakteru i darovima.

Jelisije je morao neko vreme da se poistoveti sa lijinom vizijom, Timotej takođe sa Pavlovom vizijom. Kada se neko poistoveti sa nečijom vizijom, spojen je sa njime i obojica mogu da rastu u Božijim stvarima. Kao Jelisije, i Timotej je trebalo da bude sa nekim spojen pre nego što je mogao da vrši svoju službu. Oni nisu otišli pre vremena. Kada bi Jelisije napustio Iliju preuranjeno, nikada ne bi primio duplu porciju darova.


3) Bežanje od istine

Nismo ni svesni koliko se često ovo javlja kao razlog zbog kojeg ljudi odlaze iz crkve. Kada je Božija Reč propovedana u sili Duha, ona donosi istinu - i to kako o Bogu, tako i o nama. Posmatrao sam ljude koji su odbijali osvedočenje Duha Svetoga nakon što im je rečena istina.

Ne verujem u mlaćenje ovaca Božijom Reči. Istina iz Pisma nikada ne bi trebala da bude govorena grubo, već sa ljubavlju. Opomena nikada ne bi trebalo da ima za cilj da dovede ljude na naš nivo, već na nivo Božije Reči.

Ali jedno je sigurno, istina je uvek povezana sa time da želi da nas ispravi. Istina je put kojim u naš život dolazi osvedočenje. Istina nas čuva od laži i obmane. Većina opominjanja bi trebalo da se dešava indirektno: kroz propovedanje i izučavanje Reči Božije. To mora da se radi u sili Svetoga Duha. Nikada niko neće doći do određene tačke a da mu nije potrebna Reč Božija koja bi ispravljalja neka područja njegovog života. Ako smo ubeđeni da smo na takvom duhovnom nivou da nam više istina nije potrebna, onda smo jako blizu da padnemo.


4) Zbog toga što su bili povređeni

Toga takođe ima u zajednici. Pismo nam kaže do kakvog otvrdnuća može dovesti uvreda: "Uvređen je brat kao tvrd grad, i svađa je kao prijevornica na dvoru." (Priče 18,19) Kada se pojave borbe među članovima zajednice moramo ih rešiti, jer u suprotnom, ljudi će skoro uvek da odu. Može to da traje određeni period dok cela stvar ne eskalira, ali na kraju će jedna strana da ode i obično će sa sobom povući još nekoliko ljudi, sa kojima su bliski.

Postoje dve vrste povreda koje čine da ljudi odlaze iz zajednice: Stvarna povreda. Naprimer, kada neko ogovara svoga brata i to se raširi po zajednici kao "gorka vest". Kada takav čovek sazna da je o njemu reč onda je dotaknut. To se može rešiti jedino razgovorom sa ljudima koji su u to bili direktno uključeni.

Mora doći do istinskog pokajanja, oproštenja i mora doći duh ljubavi da ljudi koji su u to bili uključeni ostanu u zajednici. Isus nam je tu dao tačan savet: "Ako dakle prinosiš dar svoj na žrtvenik i onde se setiš da tvoj brat ima nešto protiv tebe, ostavi onde svoj dar pred žrtvenikom, i idi prvo izmiri se sa bratom svojim, pa tada dođi i prinesi dar svoj." (Matej 5,23-24). Mnogi darovi koji su svake nedelje ponuđeni Bogu ne dođu ni do plafona. Povreda je tako ozbiljna stvar da Bog od nas neće ništa dok to ne bude rešeno. Ljudi koji ne srede svoje uvrede, brzo će direktno ili indirektno da šire svoju gorčinu i mrzovolju na druge. U Jevrejima 12,15 nas upozorava: "da ko ne ostane bez blagodati Božije", i "da ne uzraste kakav gorak koren i ne uznemiri vas", i da se mnogi njime ne opogane." Koren gorčine može da izraste iz mnogih izvora, ali nijedan nije gori od povrede.

Lažne povrede. Uvideo sam da se u zajednicama mogu naći i tzv. umišljene ili lažne povrede. Ne radi se o stvarnim povredama, nego o subjektivnim, koje su zasnovane na naravi, zrelosti ili motivima čoveka kojeg se tiču.

Na primer u nekim zajednicama propovednici ne praktikuju razgovor sa osobama suprotnog pola nasamo, ali takođe poznajem ljude koji su time bili dotaknuti, kada nisu mogli da razgovaraju sa propovednikom u njegovoj kancelariji nasamo. Ovo je umišljena uvreda. Izgleda kao prava, ali nije. Ljudi opravdavaju svoje stavove i razloge zbog kojih su povređeni i zašto žele da odu. Tokom godina dok sam vodio zajednicu, uvideo sam koliko je teško ubediti ljude da njihove umišljene povrede nisu opravdane i da su rezultat samo subjektivne reakcije koje proizilaze iz njihovih ličnih stavova.

Umišiljene povrede mogu nastati kada se osoba ne slaže sa standardom koji je zajednica sebi postavila. Naprimer nikome neće dozvoliti da služi napred na podijumu - bilo da se radi o slavljenu, sviranju na muzičkom instrumentu, propovedanju - ako ne daje desetak. I svako ko želi da služi unapred je upozoren na ovu stvar. Reč Božija kaže: "Ako, dakle, niste bili verni u nepravednom bogatstvu, ko će vam poveriti istinito bogatstvo." (Luka 16,11).

Neki ljudi mogu biti dotaknuti kada su suočeni sa nedostatkom istrajnog davanja. I to je dalji primer umišljene povrede. Ljudi znaju pravila, ali ih jednostavno ignorišu. I kada su suočeni sa time jednostavno odaberu osećaj uvređenosti. I nije iznenađujuće što onda odlaze iz zajednice.


5) Gubitak duhovne gladi

Nekada ljudi odlaze iz zajednice zato što su jednostavno izgubili glad za Božijom Reči. Kada Bog vodi zajednicu na novi nivo, svako je pozvan da ide dalje i da neke stvari ostavi za sobom. Nekada se radi o duhu sveta, koji treba ostaviti ili je to neka tradicija, koju moramo ostaviti. Kada propovednik i zajednica idu napred sa Bogom i neko ne želi da ide dalje, to će neminovno doneti razdvajanje (odvojenje).

Pogledajmo na slučaj Rute, Nojemine i Orfe. Orfa se vratila u Moab ali Ruta je išla dalje u Vitlejem. Veoma teško posmatram ljude "koji se vraćaju unazad". Trudim se da uradim sve kako bih ih uključio i ohrabrio. Ali isto kao što je to bilo sa Rutom ili Orfom, postoje ljudi koji ne žele ići tamo gde ih vodi Sveti Duh, i postoje oni, koji ne žele da idu dalje.

Kada čovek ne reaguje na delovanje Svetoga Duha, onda počnu da ga nerviraju oni koji idu dalje. Naravno da to može da bude i motivacija da idu dalje. Propovednik mora da ima tu sposobnost da ohrabri i da stvori takvu atmosferu u kojoj svako može da raste i razvija (ima) duhovnu glad, tj. apetit za još.

Propovednik mora da upamti da će ljudi da dolaze i odlaze. Odsutnost nekih će na njega imati veći uticaj nego prisutnost drugih. Moraće da se izbori sa emocijama kao što je gnev, odbačenost i razočaranost.

Pavle je to doživeo kada ga je blizak saradnik u službi napustio zbog ljubavi prema svetu (Kološanima 4,14; Filimonu 1,23). Pavle je napisao: "Jer me Dimas ostavi - zavolevši ovaj svet". (2. Timotiju 4,10). Siguran sam da se i Pavle pitao kako je to moglo da se dogodi.

Ako si propovednik, koji je izgubio ljude, koji su ti bili bliski, približi se u poniznosti i čistoti, više ka Bogu. Kada to učiniš. Isus će obnoviti tvoju dušu i učiniće da ćeš doći na viši stepen duhovne zrelosti, snage karaktera i blagoslova u svom odnosu sa Ocem, koji i sada čeka da te zagrli.

Tagged: crkva| otpadništvo|
"Boga niko nije video nikad: Jedinorodni Sin koji je u naručju Očevom, On Ga javi."
- Jovan 1:18

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 363
Ukupno: 2337087
Generisano za: 0.005''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/magazin/arh/049/02.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.