• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

4. Kako su moguća čuda?

Četvrto pitanje je o čudima i suprotstavlja naturalizam super-naturalizmu. Kako čuda mogu biti moguća? U ovo naučno doba, kako može neka inteligentna osoba, koja posmatra rad svemira, da veruje u njih?

Ako ne dođemo do samog korena pitanja, možemo potrošiti duge sate razgovarajući da li je Hrist mogao hodati po vodi, da li je u stvari nahranio 5000 ljudi sa 5 hlebova i dve ribe, da li su sinovi Izraelovi stvarno prošli kroz Crveno more itd. Možemo odgovoriti na to pitanje samo ako idemo do osnovne pretpostavke. Pravo pitanje je: da li postoji Bog ili ne?

Ako Bog postoji, čuda su logična i ne postavljaju intelektualne kontradikcije. Prijatelj Japanac mi je jednom rekao da ne može verovati da čovek može postati Bog. U trenutku sam video njegov problem i rekao mu: "Dr Fukuma, i ja bih se namučio da to poverujem, ali mogu veoma lako prihvatiti da je Bog postao čovek." Po definiciji Bog je svemoćan, On može intervenisati i interveniše u svemiru koji je stvorio, na bilo koji način.

Konačno pitaju nas: "Kako mogu znati da Bog postoji?" Tu postoje različiti odgovori. Jedan je argumenat iz dizajna (svemira). Ako za moj ručni sat, relativno jednostavan, ne postoji "slučajnost" njegovog nastanka, onda izgleda nelogično i naivno da bi se svemir, u svoj svojoj beskonačnoj složenosti, mogao razviti "slučajno". Sličan dokaz baziran je i na zakonu uzroka i posledice.

Najveća indikacija postojanja Božjeg je Njegov dolazak u ljudsku istoriju. Kao što J. B. Phillips znao reći, da smo "pohođena planeta", u odgovaranju na bilo koje od tih pitanja, moramo konačno doći do istog zaključka: sam Isus Hrist je najveći dokaz tome. Znam da Bog postoji, ne zbog svih filozofskih argumenata za i protiv, nego zbog toga što je On došao u ljudsku istoriju u osobi Isusa Hrista i ja sam ga lično sreo u mom životu. Naš odgovor počinje sa Njim. Zbog toga što je Isus Hrist tvrdio da je Bog, treba se pitati da li Njegovi akreditivi potkrepljuju Njegovu tvrdnju. Svako, na kraju, može to tvrditi. Jedan čovek u Filadelfiji je tvrdio da je bog i da se zove "otac božanski". Međutim, važno je videti kakvim dokazima neko potkrepljuje takvu tvrdnju? Smem reći, da bih tu tvrdnju opovrgao za 5 minuta, i ti bi možda moju mogao za dve. No, kada razmatramo Isusa Hrista to nije tako jednostavno. Njegovi akreditivi, u svakom slučaju su verodostojni, na Njemu su se ispunila vekovna proročanstva, On je ustao od mrtvih.

Jedan od načina da se stimuliše nečije razmišljanje je kroz pitanje: Koju od druge tri mogućnosti o Hristu veruješ, pošto ne veruješ da je bio Istina (Bog)? Ima samo četiri moguća zaključka o Hristu i Njegovim tvrdnjama. Bio je ili lažov, ludak, legenda ili Istina. Osoba koja ne veruje da je bio Istina mora Ga označiti kao lažova, ludaka ili legendu. Prosečan nehrišćanin to ne shvata, te ga podsećamo, da neverom u Hrista kao istinu, ostavlja sam sebi samo tri preostale alternative.

Je li bio lažov? Čak i oni koji poriču Njegovo božanstvo neminovno će požuriti da nas uvere da je Isus bio samo veliki moralni filozof i učitelj religije. Nazvati tog dobrog učitelja lažovom bila bi kontradikcija. Zaista izgleda neverovatno da bi lagao u najvažnijoj tački svog učenja.

Možda je bio ludak. Taj zaključak bi razorio njegov moralni integritet. Mislio je da je činio pravo, ali je patio od preuveličavanja svoje ličnosti. I danas postoje ljudi koji zamisle da su Napoleon ili čak Hrist. Smetnja ovom zaključku je da klinički simptomi paranoje, kao što je poznajemo danas, ne odgovaraju ličnim karakteristikama Isusa Hrista. U njegovom životu ne nalazimo traga neuravnoteženosti koja karakteriše takve ljude. Razmatraj vreme Njegove smrti, napr., kada je bio pod ogromnim pritiskom. Ravnoteža i sabranost koju vidimo onda kod Njega, ne karakteriše ljude koji pate od paranoidnih poremećaja. Biblijski izveštaj ne daje dokaze da je On trpeo od paranoje ili nekog drugog mentalnog poremećaja.

Treća alternativa je da su naši izveštaji o Isusu Hristu puka legenda (bajka). Postoje zapisana predanja ili izreke koje On nikada nije izrekao i koja se Njemu pripisuju. One su stavljene u Njegova usta od pre-entuzijastičkih sledbenika u trećem ili četvrtom veku. Moderna arheologija, ipak, nudi dokaze, koji ne potkrepljuju održavanje ove teorije. Napr., skorašnji nalazi potvrđuju verovanje da su novozavetni dokumenti bili pisani za života savremenika Isusa Hrista. Razvitak savršene legende zahtevao bi više vremena. Ljudi u to skeptičko vreme ne bi bili skloniji da primaju legendu, isto kao što ni naši susedi ne bi bili skloni da šire izveštaj da je neki od naših predsednika tvrdio da je Bog, i da je imao vlast da oprašta grehe i da je ustao od mrtvih. Suviše mnogo ljudi koji znaju tog predsednika još uvek su tu. Sa toliko suprotnih svedočanstava prepričavanje se nikad ne bi moglo održati.

U razgovoru o egzistenciji Božjoj, moramo razmatrati šta to znači dokazati ili ne dokazati Boga. Bez da to shvata svako, verovatno očekuje dokaz naučnom metodom. Nikada ne možemo dokazati Boga naučnom metodom, ali to ne znači da je naš slučaj izgubljen. Naučna metoda kao sredstvo uveravanja ograničena je na uverljive aspekte stvarnosti. Zbog toga, naučna metoda je nesposobna, da dokaže ili potvrdi mnoge aspekte života. Niko nikad nije video 75 cm ljubavi ili kilogram pravde, ali ne negiramo njihovo postojanje. Insistirati da sve mora biti podložno naučnoj metodi, bilo bi isto toliko apsurdno kao insistiranje da se količina nekog gasa meri mikrofonom. To nije svrha mikrofona; ne može da radi ono za šta nije predviđen da radi, i u tom procesu negirati stvarnost.

Drugo ograničenje naučne metode je potreba ponavljanja da bi se potvrdila činjenica; ponavljanje je deo naučne metode a istorija je neponovljiva. Pošto nikad niko neće ponoviti Napoleona, ne možemo ga dokazati naučnom metodom. Ali šta to dokazuje? Ne mnogo. Pošto ne možemo ponoviti istoriju, ona je izvan dometa naučne metode dokazivanja. Ipak, postoji nauka o istoriji.

Preispitujući podatke koji govore u prilog hrišćanstvu, posebno dokaze o uskrsnuću, nalazimo pouzdani temelj na kome možemo temeljiti svoja uverenja.

To su ideje koje treba izneti osobi sa bitno materijalističkim pogledom na svet, temeljenom na racionalističkim pretpostavkama i tvrdnjama da su čudesa nemoguća, jer natprirodno (duhovno) ne postoji. Kad neko krene od ove pretpostavke, nikakvi dokazi ga neće uveriti u istinu. Ako otpočneš negirajući mogućnost čudesa, koji su to dokazi koji će te uveriti da se neko čudo zaista dogodilo? Ljudi koji kažu: "Kad bi mi se Bog sada objavio, verovao bih u njega", veoma su naivni.

Za svaki događaj oni će naći prirodno tumačenje. Hrist je o tome nešto kazao u Lk. 16,28-31 gde bogataš u paklu moli Avrama da pošalje Lazara da upozori njegovu braću. Avram ga podseća: "Imaju Mojsija i proroke; njih neka poslušaju!" Ali bogataš mu kaže: "O ne, oče Avrame! Nego, dođe li ko od mrtvih k njima, obratiće se." Avram mu odgovori: "Ako ne slušaju Mojsija ni proroka, sve da i od mrtvih neko ustane, neće poverovati." Taj princip još danas važi. Podaci koji govore da je Bog posetio ovu našu planetu, dovoljna su osnova da verujemo. Ako neko neće da prihvati te dokaze, nikakvi ga drugi dokazi neće uveriti.

Nastavak u sledećem broju...