Naslovna » U Hristu » Svedoci » ....

Obraćenje i kušnje

Viorika Toader

Da li ste pažljivo pratili šta ljudi govore kada, pred zajednicom, iznose svoja svedočanstva o veri, kada opisuju svoj pređašnji život i put koji ih je doveo Gospodu? Ja sam zapažala uglavnom ona svedočenja o teškim životnim situacijama, o dubokim krizama, o trenucima u kojima čovek, pritisnut sa svih strana problemima, besmislom, bezizlaznošću neminovno se okreće jedinom Spasu, Gospodu i vapi: Bože izbavi me, pomozi mi!

Takvo svedočanstvo bi me uvek duboko potreslo i vraćalo u dane kada sam i sama prolazila istim putem, kroz krize... kada sam očajnički tražila izlaz, kada sam lutala od jednog do drugog "spasonosnog" rešenja.

Razmišljajući sada o tim danima, pa o prvim koracima na putu vere, o prvom zanosu i o prvim razočaranjima, shvatam da sam u nečemu pogrešila na samom početku. Prvo - očekivala sam da se problemi u mom životu (ako ne svi, ono bar dobar deo) reše. Međutim, problemi su se još više gomilali. Očekivala sam da mi život bude bolji (po mom shvatanju), a u stvari kao da se kretao naopako. Drugo - želela sam da se u meni dese takve promene da one budu vidljive meni i vidljive drugima. Dešavalo se međutim, da sam postajala sve nezadovoljnija sobom.

U jednom trenutku sam zapisala (najverovatnije čitajući knjigu Klasično hrišćanstvo): "Istina je da još uvek hodam u tesnim, neudobnim cipelama i da još ne živim onaj pravi život u veri koji nam je Bog namenio. Nema promena koje sam očekivala. Sve su kraći i ređi periodi u kojima osećam Božije prisustvo, vođstvo, puninu, radost... a sve su duži periodi nezadovoljstva u kojima mi sve izmiče kontroli, pogotovo moje reakcije na okolinu, na probleme sa kojima se suočavam." Tu je onda došlo i ono treće - nezadovoljstvo samim mojim odnosom sa Gospodom. Nisam umela da se molim kao što se drugi mole. Gospod mi nije "govorio" onako kako sam slušala u pričama drugih. Bila sam na dobrom putu da postanem razočarana, da se osećam prevarenom, prepuštena samoj sebi. 

Sada kada je sve ovo daleko iza mene, smem da iznesem takva priznanja, i iznosim ih zbog drugih koji prolaze možda kroz ista iskušenja, koji trenutno žive u sličnim zabludama.

Nedavno mi je jedna, meni draga i bliska osoba, revoltirano rekla: "U početku se svi trude oko tebe dok te ne dovedu u crkvu, a onda te napuste i prepuste da se sam boriš, i ništa nije tako lako kao što se u početku kaže!" Moj odgovor je bio: "Moraš znati da te ljudi nisu doveli u crkvu već k Bogu, a On te ne napušta i ne ostavlja da se boriš sama. Ljudi te mogu razočarati, ali te Bog neće nikada izneveriti."

Do ove istine sam došla postepeno. Prvo sam shvatila da nam Bog ne nudi život bez problema, ali nam obećava da će nas On provesti kroz sve nevolje. Istina je da je "uzan put koji vodi u život" (Mt 7:14) i da odgovor nije u životu bez problema već u našem odnosu prema problemima. Shvatila sam dalje da nisam prepuštena samoj sebi, i da nisam sama jer je Gospod obećao da će biti s nama u sve dane i ohrabruje nas: "Ne boj se, samo veruj" (Mt 28,20). "U svetu imate nevolju, ali budite hrabri - ja sam nadvladao svet" (Jvn 16,33).

Prihvatanjem ovih istina, već sam načinila par značajnih koraka na putu uspostavljanja pravog odnosa sa Gospodom - odnosa poverenja i predavanja, imajući u vidu upozorenje našeg Gospoda: "...bez mene ne možete ništa činiti".

U životu vere dolaze i mnoge druge kušnje. Možda vam se ponekad čini da je propoved prošla nekako mimo vas i da ste sa bogosluženja otišli isto tako prazni kao što ste došli. Nemojte poći u crkvu a da ne znate šta očekujete da dobijete. Ta očekivanja predajte s pouzdanjem Gospodu i dobićete sigurno ono što vam je potrebno.

Možda vam nije uvek svejedno ko je za propovedaonicom. Neke vam se propovedi čine "nadahnute", neke suviše "učene", neke pak "siromašne".

Možda se pitate zašto neke ljude ne možete uopšte videti za propovedaonicom, ili zašto neke tako retko slušate? Možda ste ipak najviše navikli na reč vašeg pastora. Razmišljala sam i sama o svemu ovome i shvatila sam da je reč Gospodnja ta koja treba da dopre do nas, pa ma ko je propovedao u našim zajednicama. Može vam se učiniti da u zajednici ima već oformljenih krugova prijatelja do kojih vi ne možete dopreti. Nemojte uvek čekati da vas neko pozove - pozovite vi nekoga ako vam je potrebno zajedništvo i uključite se obavezno u neku službu - radeći za Gospoda zbližićete se i sa ostalim vernicima.

I još nešto - možda vas ponekad pogađaju postupci brata ili sestre kada ih pozdravljate a on ili ona prođe i ne primećujući vas. Ne zamerite im! Vi sami učinite ono što je do vas.

Šta reći na kraju? Ovo su moja razmišljanja, moja iskustva o onome sa čime se suočavamo na početku puta u životu vere - a možda i kasnije - razmišljanja koja su ograničena uglavnom na naš život u zajednici verujućih. Kušnje se međutim ne završavaju tu, naprotiv, borba nas očekuje i kada prekoračimo prag crkve, kada se uputimo svojim kućama, nevernim muževima, nevernim roditeljima...kada zakoračimo u život. Neka nas u svemu Gospod posveti istinom svojom! Nameće mi se jedna misao apostola Pavla iz poslanice Filipljanima 3,15-16: "... ako u nečemu imate drugu misao, Bog će vas i u tome prosvetliti. Ali od tačke koju dostignemo, jednakim korakom da napredujemo."

Gospodu hvala za sve! On nas ne ostavlja same. "Veran je Bog koji vas (nas) pozva u zajednicu Sina svog, Isusa Hrista, Gospoda našega." (1. Kor. 1,9).

Izvor: SESTRINSKI LIST, http://sestrinskilist.virtualave.net/.
"Može se bez Boga ići u pustinju, ali se bez Njega ne može vratiti."
- Egipatska

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 135
Ukupno: 2448144
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/svedoci/viorika.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.