Naslovna » U Hristu » Svedoci » ....

Ja sledim Hrista

dr Mahendra P. Singhal
"Izbor: Sledim Isusa Hrista.
Cena: Ići sam sa Gospodom."

Odrastati u ortodoksnom hinduističkom domu, što znači duhovno govoreći, uživati u ograničenoj slobodi. U mom slučaju to je bilo i više nego istina. Odrastao sam u strogo uspostavljenom i despotski upravljanom hinduističkom domu sa dobro očuvanom tradicijom, dobro razvijenim običajima i jasno formulisanim očekivanjima, svakako, zajedno sa velikom ljubavlju, razumevanjem i podsticanjem.

Uprkos svim spoljašnjim pokazateljima "mira" u našoj kući, u raznim "krizama" koje su s vremena na vreme znale izbiti, osećao sam napetost i nezadovoljstvo. Svaka nova epizoda bila je nota očaja u horu naših jadnih života. Svaki akord odzvanjao je bespomoćnošću koja se pojavljivala u svakoj fazi života u našem skromnom domu. Izričito se sećam da su mi iznova i iznova govorili da je sva naša nesreća zbog naše loše karme koja izaziva gnev bogova prema našoj porodici. Nisam mogao razumeti šta smo mi to učinili da smo tako nešto zaslužili, niti šta bismo mogli učiniti da se to promeni, ali moj mi otac nije dozvoljavao puno o tome govoriti.

Određenih dana u godini išli bismo u uobičajene posete hramovima različitih bogova. Sećam se kako smo dugo hodali, a ponekad se i dugim putem vozili u zaprežnoj tongi da bi smo dospeli do određenog Šivinog hrama, jednog od tri glavna hinduistička boga. Naoko kip Šive je bio užasan. Prikazan je bio kako sedi na vrhu sveta držeći u rukama ljudske lobanje; iz kose mu je tekla voda, a oči su zurile u tebe sa užasnom porukom: obožavaj me ili ćeš biti uništen. Idol, ukrašen cvećem i uvek premazan uljem i crvenom bojom. Ukupan dojam je bio stvoriti osećaj slutnje i straha. Iz hrama ste izlazili sa strahom i pitanjem: Šta to budućnost može doneti? Bez istinske nade, želeći da sve bude dobro i da on, Šiva, sa vama bude zadovoljan. Nikada se u hramu nisam osećao opušteno. Nakon hodočašća, strašna slika Šive je danima visila nadamnom.

Postojao je još jedan bog koji se u našem domu obožavao jednom u godini. Bio je to Ganeša, bog sa glavom slona i telom čoveka. Taj bog trebao je biti krajnje dobrohotan. Kao Šivin sin, bio je obožavan da bi se sprečile opasnosti. Svake godine kupovali smo "novi model" tog boga od gline i prema porodičnoj tradiciji, obožavali ga određenog dana.

Na jednoj Ganešinoj svetkovini vrlo sam se uznemirio u vezi bogova i našeg iskazivanja časti njima. Dobro se sećam te prilike. Ganeši su bili prineti slatkiši. Morali smo zatvoriti oči i moliti za njegove blagoslove na našu kuću. Ne znam zašto, ali nisam mogao zatvoriti oči. Užasnuo sam se kad sam video malog miša kako se spušta na prinos koji je bio stavljen ispred boga, a Ganeša nije bio u stanju kontrolisati to malo stvorenje. "Ako ne može zaštititi sebe", rekao sam u sebi, "kako može zaštiti ovu kuću?" Tog sam dana izgubio veru u tog boga i verujem da je moje putovanje da otkrijem istinskog Boga započelo opravo ovim događajem.

Odmah nakon toga, dva su se događaja dogodila u brzom nizu. Prvo, moj otac je ustrajao u tome da i ja budem učen iz hinduističkih svetih spisa, posebno iz Bhagavad Gite, Vede i drugih. Drugo, izašao je oglas u jednim lokalnim novinama o dopisnom kursu iz Biblije, koji me je i naveo na proučavanje Biblije.

Vede i druge knjige bile su zanimljive, ali bile su nesumnjivo sklone mnogom mozganju. U njima nije bilo definitivnih odgovora.

U drugu ruku, Biblija je ukazivala na definitivne odgovore. Bog je ljubio ljude. Bog je svoju ljubav pokazao ljudima na svoju vlastitu inicijativu kad je na svet poslao Isusa Hrista. Bog koji se zalaže za mene bio je zbunjujuća zagonetka.

Dok sam se trudio razumeti religije i religijske ideje, moje je sekularno školovanje napredovalo uobičajenim tokom. Nakon što sam diplomirao iz matematike, zaposlio sam se kao nastavnik u jednoj hrišćanskoj školi u Mussoorieu u Indiji. Školu su vodila neka hrišćanska misionarska društva kako bi studentima koji neophodno i nisu bili hrišćani prosledila i biblijske istine. Ljudi su pohađali tu školu zbog njezinog izvrsnog obrazovanja i jer je nastava bila na engleskom. Jezik se učio, podsticao i usavršavao. Škola je trebala nastavnika iz matematike i upravnik, australijski misionar, bio je kako mi je kasnije rekao, potaknut da mi ponudi položaj usprkos činjenici da nisam bio hrišćanin. On je (a ja sam zahvalan za njegovu voljnost da posluša Gospoda) odgovorio na vodstvo Gospodnje ne samo zaposlivši me da podučavam u školi, nego i da mi svedoči svojim odvojenim životom i prioritetima.

Neko od osoblja u školi spomenuo mi je žrtvenu smrt Isusa Hrista na krstu za mene. "Umro je za čoveka", izjavio je, "da bi bio oslobođen svoga ropstva i da bi zauvek uživao u pobedonosnom životu." To je zvučalo divno umirujuće, ali sam odbacio to svedočanstvo, jer je to po mome sudu bilo suviše jednostavno. Mora postojati nešto daleko više od jednostavne vere u Hristovu smrt na krstu! Prema rečima Upanišada, bio sam naučen verovati da "onaj uistinu poznaje brahmana ko ga poznaje iznad spoznaje; onaj ko misli da zna, ne zna ništa".

Bio sam učen verovati u traganje za odgovorima i bio sam učen da je za takvo traganje potrebno mnogo, mnogo života. Mudraci su vekovima nastojali otkriti istinu i stvarnost brahmana, ali bez uspeha. Bio sam uveren da je stvarna istina u sebi samoj. Bog i čovek u biti su jedno. Odvojenost dolazi zbog rođenja na ovom prividnom svetu koji hvata čoveka u svoj zagrljaj i mami ga da ne nađe istinsko značenje života i iskustva. Oslobođenje nije moguće, osim ako se neko odrekne svega onoga što svet nudi. Bio sam učen verovati da se Boga ne može spoznati i zbog toga on nije u čovečjem dosegu. A ovde je bio Isus Hrist koji je visio na krstu i iskrvario na smrt od ruku rimskih vojnika, i koji proglašava oproštenje nad njima za njihovu krajnju brutalnost! Bog je tražio čoveka, a ne čovek Boga u sebi.

U mojoj dilemi bila je još jedna dimenzija. S obzirom da sam dolazio iz porodice kakva je već bila, ako bi prihvatio Isusa Hrista, to bi prouzročilo da moji roditelji izgube poštovanje društva i položaj u čitavoj zajednici. Moja braća i sestre bi bili osramoćeni. A to je bilo nezamislivo. Iako sam radio van kuće, u drugačijem okruženju, nisam se zapravo osećao slobodnim da donosim vlastite odluke. O svom stanju pokušao sam razgovarati sa nekim misionarima, ali oni nisu mogli razumeti te teške kulturološke činioce. Oni su držali da neko jednostavno treba doneti odluku da sledi Isusa Hrista i da je to sve što je važno.

Neki misionari zaista nisu ništa znali o hinduističkoj tradiciji, što se pod time podrazumeva u društvu i kako se to nameće ljudima. Odbacili su moje argumente kao nevažne. Nisam bio spreman progutati argument da živimo, a onda i umiremo, samo za sebe, sami. Siguran sam da bi se beskrajna rasprava nastavljala da nisam sreo majora Ian-a Thomas-a iz engleskoga misionarskog društva Torchbearers koji je održavao sastanke u crkvi u Mussoorieu. On je odvojio vreme da sasluša moja oklevanja, argumente i analize. S velikom osetljivošću i oštrom pronicljivošću, objasnio mi je Isusovo pravo na moj život. "Nakon što prihvatiš Isusa Hrista", objasnio mi je, "on će ti dati snagu da rešiš svoje dileme. On će biti na tvojoj strani."

Major Thomas me nije doveo do konačnog predanja, ali je molio za mene i za zaj konačan ishod. Nakon što sam sa njime proveo pet sati, znao sam šta moram učiniti. Nije se mogla negirati činjenica da me Hrist zove da ga prihvatim kao svoga ličnog Spasitelja i da ga sledim bez obzira na cenu. Poziv je bio krajnje ličan i hitan. Još sam nekoliko dana o tome razmišljao, međutim, nisam se mogao otresti pritiska koji se sve više povećavao. Osećao sam da moram doneti odluku.

Isusu Hristu sam se obratio 16. jula 1963. godine u dva sata ujutro u svojoj spavaćoj sobi, potpuno sam. On je postao moj lični Spasitelj. Slava neka je Njegovom imenu!

Međutim, nisam računao na visoku cenu koju ću morati platiti za ovu moju odluku. Od prijatelja i rodbine, očekivao sam odbacivanje i ponižavanje. Očekivao sam, da će se neki od njih na meni ismejavati, ali nisam bio spreman na ono što je došlo nakon mog krštenja: moja vlastita porodica me se odrekla. Više nisam bio deo moje biološke porodice u kojoj sam rođen. Moji su me se prijatelji klonili. Počeli su me izbegavati kao da sam zaražen nekom smrtonosnom bolešću.

Sa svim bolima i bremenima, sa svom usamljenošću i sa svim borbama, ipak sam odlučio slediti Gospoda. On je moj odgovor, moje spasenje, moj prijatelj. Kao što me major Thomas i uveravao, nikada me nije izneverio, uvek je bio prisutan da mi pomogne i da me vodi. Ne sledim ideju, verovanje ili filozofiju. Ne tražim unutrašnje otkrivenje; ne radim na konačnom oslobođenju. Ne, ja sledim Isusa Hrista koji je poslednje otkrivenje i potpuno oslobođenje čovečanstvu.

Izvor: Christian Research Newsletter, Volume 2: Number 1, 1989.
"Zaista, zaista vam kažem: koji veruje mene ima život večni."
- Jovan 6:47

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 198
Ukupno: 2448207
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/svedoci/mahendra.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.