Priroda odbačenosti
Gotovo svi ljudi dožive odbačenost, na jedan ili drugi način, ali mnogi od nas nisu nikada razumeli samu prirodu i posledice odbačenosti. Odbačenost ste možda doživeli kao nešto beznačajno, ali u većini slučajeva to iskustvo ostavlja trajne rane koje obeležavaju čitav čovekov život.
Evo nekih najčešćih primera: niste bili izabrani u sportski tim školskih takmičenja; vaš prvi dečko nije došao na ugovoreni sastanak, a nije vam nikad rekao pravi razlog; niste bili primljeni na fakultet; dobili ste otkaz na poslu bez ikakvog objašnjenja - rekli su samo da ste "radni višak".
Ovo su samo neki "uobičajeni" primeri kada čovek oseti bol odbačenosti, i to onu bol koji ranjava najdublje, u samu srž naše ličnosti, to je bol koja nastaje spoznajom da vam otac nikada nije iskazao ljubav, ili ste osetili da vas majka nije želela, ili je vaš brak završio razvodom.
Takva iskustva ostavljaju trajne ožiljke, bez obzira da li ste vi toga svesni ili ne. Ali, imam dobre vesti za vas! Bog vas može isceliti od rana koje dolaze zbog odbačenosti, On vam može pomoći da prihvatite sebe i da Njegovu ljubav možete dati i drugima. No, pre nego što budete mogli primiti Njegovu pomoć, morate razumeti prirodu vašeg problema.
Odbačenost možemo definisati kao osećaj da ste neželjeni, nepotrebni. Vi želite da vas ljudi vole, a ipak verujete da vas ne vole. Želite biti deo grupe, ali se osećate isključeni. Kao da uvek ostajete napolju, željno gledajući unutra.
Usko povezane sa ranama odbačenosti, postoje rane izigranog poverenja i sramote. Sve te rane proizvode slične posledice u ranjenoj osobi, osećaj neprihvaćenosti i odbačenosti.
Ponekad je odbačenost toliko bolna, da se vaš mozak podsvesno isključuje i odbija to registrovati. Pa ipak, ta rana ostavlja dubok trag i znate da je nešto ostalo duboko zakopano u vama, dublje od uma, dublje od osećanja. To ostaje zakopano u vašem duhu. Knjiga Priča Solomonovih opisuje upravo ovu vrstu iskustva: "Veselo srce veseli lice, a žalost u srcu obara duh." (Priče 15:13)
Pisac ove knjige govori o tome kako ranjeni duh pogađa čitavu osobu: "Duh čovečiji snosi bol svoj; a duh oboren ko će podignuti?" (Priče 18:14)
Veseo duh pomaže čoveku. U životnim teškoćama, ali ubijen, ranjen duh osakaćuje svako područje ljudskog života.
Naše društvo danas trpi zbog progresivnog raspadanja međuljudskih odnosa. Vrlo verovatno da ste se i vi našli u situaciji poremećenih odnosa sa onima koje ste cenili i voleli, te se odjednom našli u unakrsnoj vatri međusobnog optuživanja i dokazivanja. Ljudi vama bliski, ljudi kojima ste mogli verovati, izneverili su vaše poverenje i zadali vam ranu odbačenosti.
Verujem da đavo, neprijatelj Božji i svega što je Božje, ima izvesnu meru predznanja. On zna da Bog ima ono najbolje za vas, da vas Bog želi spasiti, ispuniti svojim blagoslovima, tako da vaš život postane blagoslov drugima, i zato udara prvi. Zato su na neki način, njegovi nasrtaji, zapravo izvestan kompliment. To samo govori u prilog tome da se sotona boji, jer zna šta sve možete postati u Hristu. Zato nemojte biti obeshrabreni. U mom iskustvu, naučio sam da oni ljudi koji su bili bačeni najniže, najčešće završe visoko na vrhu. Biblija nas uči: "Svaki koji se sam podiže poniziće se!" (Luka 18:14)
Postoji citat u Evanđelju po Mateju, koji opisuje šta Isus oseća prema nama: "A gledajući ljude sažali Mu se, jer behu smeteni i rasejani kao ovce bez pastira." (Matej 9:36).
Grčka izvorna reč, ovde prevedena kao "sažaljenje", zapravo je neobično snažna reč. Odnosi se na vrlo snažnu fizičku reakciju u telu dotične osobe, u području utrobe. Ljudi koriste izraz "uzavrela mi sva utroba". To je fizička reakcija koja izaziva trenutnu reakciju. Osoba koja je pokrenuta sažaljenjem, ne može ostati ravnodušna. Zašto je Isus bio toliko duboko potresen sažaljenjem?
"Jer behu smeteni i rasejani kao ovce bez pastira." (Matej 9:36)
Možda se i ti upravo tako osećaš: umoran, frustriran, zbunjen, zabrinut, prestrašen i opterećen. Isus te vidi, isto onako kako je tada gledao mnoštvo naroda. On ima sažaljenja prema tebi. On čezne da te isceli, tamo gde te najviše boli.
Prvo, moramo razumeti pravu prirodu odbačenosti. Kako se događa odbačenost? Šta izaziva povredu? Kada odgovorimo na ova pitanja, tek tada možemo postaviti pitanje: Kako mogu zarasti rane odbačenosti?
Sećam se da sam 1964. godine, bio posebno zauzet oko pomaganja i služenja ljudima koji su bili zarobljeni zavisnostima, kao alkoholom i pušenjem. No, vrlo brzo sam otkrio da su te vrste zavisnosti zapravo samo tanke grančice koje rastu iz deblje grane. Najčešće, grana koja ih hrani i podržava, jesu razne vrste frustracija. Zbog toga, jedina delotvorna terapija jeste obračunati se sa tom debljom - nosećom granom. Kada je ta grana frustracije odrezana, tada je lako rešiti problem tankih grančica raznih zavisnosti.
Dok sam i dalje radio na raznim ličnim problemima ljudi, postepeno sam ulazio dublje u suštinu problema, slikovito rečeno, spuštao sam se uz deblo stabla, sve dok nisam došao do onog dela drveta koje leži pod površinom zemlje - do korena. Upravo je to mesto gde Bog želi posegnuti u naše živote.
"Već i sekira kod korena drvetu stoji; svako dakle drvo koje ne rađa dobar rod, seče se i u oganj baca." (Matej 3:10)
Gde se stablo seče? U korenu. Kad sam u svojoj službi stigao do korena, došao sam do otkrića koje me je isprva iznenadilo. Jedan od najčešćih korena svih ličnih problema ljudi, je upravo osećanje odbačenosti. Do ovog sam zaključka došao ne kao sociolog ili kao psiholog, već kao propovednik i učitelj Biblije.
Da li ste ikada videli malo dete u rukama svoga Oca?Jedna mala sićušna ruka uhvatila se za rever očeve jakne, dok svoju glavu stiska na snažne grudi svog oca. Oko tog deteta mogu besneti razne oluje i nedaće, to dete je sigurno. Njegovo lice odražava potpunu sigurnost. Dete je tamo gde pripada - u očevim čvrstim rukama. Bog je tako dizajnirao ljudsku prirodu, da svaka beba rođena na ovom svetu, čezne za ovom vrstom sigurnosti. Dete neće nikada biti potpuno zadovoljno, ispunjeno i sigurno bez roditeljske ljubavi, posebno očeve ljubavi.
Svaka osoba koja je zakinuta za ovu, vrstu ljubavi, neminovno je izložena dubokoj povredi odbačenosti. Znam da je u Americi, gotovo čitava generacija očeva izneverila svoju decu. Zbog toga imamo generaciju mladih ljudi, čiji je najdublji i najosnovniji problem - odbačenost.
Ovoj slici razorenih odnosa između roditelja i dece, moramo dodati i statistike razorenih brakova. Danas to pokriva preko polovine svih sklopljenih brakova. Gotovo redovno, nakon razvoda, jedna ili obe strane izlaze sa ranom odbačenosti. Vrlo često, tu je još dodata i bol zbog izigranog poverenja.
Kada uzmemo u obzir pritiske današnjeg društva, posebno raspad porodičnog života, moje je uverenje da barem polovina čovečanstva danas trpi od nekog oblika odbačenosti. Nema sumnje daje Bog unapred video ovu krizu razorenih odnosa poslednjih vremena, kada je dao obećanje preko proroka Malahije: "Evo, ja ću vam poslati Iliju proroka pre nego dođe veliki i strašni dan Gospodnji; I on će obratiti srce otaca k sinovima, i srce sinova k ocima njihovim, da ne dođem i zatrem zemlju." (Malahija 4:5-6)
Konačna posledica odbačenosti prouzrokovane slomljenim odnosom je prokletstvo. Ipak, onima koji se okrenu Bogu, po veri u Isusa, Bog je osigurao lek i izbavljenje od tog prokletstva.
Koji je to, zapravo, lek? Šta je suprotno od odbačenosti? Prihvatanje, svakako. To je upravo ono što Bog nudi, kada mu čovek odluči pristupiti, po veri u Isusa. "Bog nas je prihvatio u Ljubljenome" (Efescima 1:6, parafrazirano) - to jest, u Isusu.
Originalna reč koja je ovde prevedena kao "prihvatiti" je jedna vrlo snažna grčka reč. Daleko snažnija od samog pojma "privola, pristanak, odobravanje". Na primer, u Lukinom evanđelju 1:28, anđeo pozdravlja Mariju i koristi tu istu reč koja je ovde prevedena kao: "milosti puna" ili još tačnije "vrlo omiljena".
Kada verom pristupite Bogu, kada na temelju Isusove žrtve na krstu primite potpuno oproštenje, tada ste doživeli Božju ljubav i shvatate da ste jednako prihvaćeni i omiljeni kod Boga kao i sam Isus. lako zapanjujuće, vi jednostavno znate da vas Bog ljubi na onaj isti način kojim ljubi Isusa. Postali ste član Njegove porodice.
Prvi korak prema pobedi od odbačenosti je prepoznavanje problema. Jednom kada ste prepoznali problem, tada se možete s njim i obračunati. Niste u tome sami, prepušteni sami sebi. Bog je uz vas i on će vam pomoći.
Dozvolite mi da vam dam jedan praktičan primer ili ilustraciju. Za vreme Drugog svetskog rata, služio sam u sanitetskom vodu britanske vojske u pustinji Severne Afrike. Radio sam uz doktora koji je bio vrhunski stručnjak. Bomba izbačena iz neprijateljskog aviona pala je i eksplodirala blizu nas. Jedan od naših vojnika bio je pogođen komadom šrapnela. Došao je k nama u stacionar sa malom, crnom rupicom na svom ramenu. Pregledao sam pažljivo ranu i predložio doktoru da ranu pomažem medicinskom masti i zamotam zavojem. No, lekar je hteo sam da pregleda ranu. Tankom srebrnom iglom ušao je u ranu i prvih nekoliko trenutaka ništa se nije događalo. Odjednom, igla je dotaknula taj sitni komadić šrapnela i pacijent je zaurlao od bola. Doktor je znao da je pronašao uzrok problema.
Možda i vi pokušavate staviti malo kreme od religije na ranu koja neće zarasti. zbog nečeg unutra, što rani smeta da zaraste. Pa ipak, ako biste otvorili svoje srce Svetom Duhu, On bi vam pokazao pravi uzrok problenia. Ako Duh Sveti dotakne taj sitni šrapnel, vičite koliko god možete, samo nemojte odustati ili se opirati. Dozvolite Mu da izvadi ono što mora hiti izvađeno. Tek tada Bog može staviti lek koji će zaceliti ranu.
Dok budete dalje čitali, saznaćete kako možete krenuti iz odbačenosti prema prihvaćenosti. Usput ćete naučiti kako rešiti pitanje izigranog poverenja i sramote. Nakon toga ću vam pokazati kako možete dozvoliti Božjoj ljubavi da teče kroz vas prema drugim ljudima.
Pomogao sam mnogim ljudima koji su prepoznali svoje rane odbačenosti i bili izlečeni. I vi možete biti jedan od njih, kroz Božju milost.
Uzroci odbačenosti
Ljudski odnosi uvek su praćeni rizikom odbačenosti. Odbačenost se može dogoditi još u školskim danima. Možda ste nosili staromodnu i iznošenu odeću. ili ste imali fizički defekt, pa ste među vašim vršnjacima u školi uvek bili predmet ruganja. Mnogi ljudi ne mogu prihvatiti da je neko drugačiji. Kada se ne mogu poistovetiti s vama, ljudi će vas odbaciti.
Vrsta odbačenosti koja ima najrazornije učinke, događa se kada dete oseti odbačenost od strane vlastitih roditelja. Postoje uglavnom tri situacije koje mogu izazvati ovu ranu. Prvo, dete može biti neželjeno već za vreme trudnoće. Majka može nositi dete u svojoj utrobi, koje zaista ne želi. Možda ona to i ne izražava glasno rečima, ali takav stav nosi u svom srcu. Dete je možda začeto van braka. Ona to dete počinje postepeno odbijati, čak i mrzeti, kao nešto što je došlo u njen život samo da joj stvori dodatne probleme. Takvo dete može biti rođeno sa duhom odbačenosti.
Otkrio sam čudesnu stvar, dok sam služio ljudima u Americi. Vrlo često, ljudi određenog uzrasta, imali su redovno osećaj odbačenosti u najranijoj dobi. Kada sam to detaljnije ispitao, otkrio sam da su svi ti ljudi bili rođeni u vreme velike ekonomske krize u Americi, poznate pod imenom "Great Depression". Shvatio sam da majke u tom vremenu, sa mnogim ustima koje je trebalo hraniti, nisu mogle podneti ni pomisao da se moraju brinuti za još jedno dete. Njen unutrašnji stav ranio je to dete pre nego je uopšte i bilo rođeno.
Druga situacija koja najčešće izaziva odbačenost u najranijoj dobi je kada roditelji fizički ne izraze svoju ljubav detetu. Sećam se nalepnica sa porukom: "Da li ste danas zagrlili svoje dete?" To je vrlo dobro pitanje. Dete koje ne primi dovoljno fizičke nežnosti i dodira u ranom detinjstvu, može vrlo lako postati odbačeno dete.
Čak i onda kada roditelji zaista vole svoje dete, možda ne znaju kako fizički da izraze svoju ljubav. Nedavno sam razgovarao sa ljudima koji su mi rekli: "Pretpostavljam da me je moj otac voleo, ali nikad to nije znao pokazati. Nikad me nije stavio u svoje krilo, nikada nije učinio ništa da pokaže svoju ljubav prema meni." Takvo ponašanje moguće je doživeti i od majke, u oba slučaja dete će zaključiti: "Ja sam neželjeno dete, oni me uopšte ne vole!"
Ukoliko biste danas razgovarali sa decom koja su buntovna i ogorčena prema svojim roditeljima, oni bi vam rekli: "Naši su nam roditelji pružili što su mogli u životu, hranu, odeću, obrazovanje, auto, sve to, ali nam nikada nisu posvetili dovoljno pažnje i vremena, nisu nam nikada dali sebe!"
Postoje generacije mladih koji reaguju gorčinom i prezirom prema starijoj generaciji, samo zbog okrutnog materijalizma u kojem su odrastali bez ljubavi. To su, svakako, deca iz imućnih porodica, koja su mogla uživati u svemu osim u ljubavi, upravo ono što im je najviše trebalo.
Ova vrsta odbačenosti može pogoditi dete čiji su roditelji rastavljeni. Najčešće majka ostaje sa decom, ostavljena da sama nosi brigu oko podizanja dece. Dete je možda bilo posebno privrženo svom ocu, ali odjednom, otac više nije tu. Njegov odlazak stvara u detetu bolnu prazninu razorenog odnosa sa ocem.
Ukoliko je otac otišao sa drugom ženom, detetova reakcija je dvostruka: ogorčenje prema ocu i mržnja prema drugoj ženi. Ono što to dete nosi u sebi je duboka rana odbačenosti, koja govori: "Onaj koga sam najviše voleo i kojem sam najviše verovao napustio me. Više nikada nikome neću verovati'."
Isto tako, vrlo često samohrana majka, uz mnoge nove odgovornosti koje su pale na nju, nije više u stanju pružati svom detetu ljubav i pažnju koju mu je pre pokazivala. U tom slučaju, dete doživljava dvostruku odbačenost: od oca i od majke.
Treća okolnost koja uzrokuje odbačenost, jeste kada braća ili sestre ne primaju jednaku ljubav i pažnju svojih roditelja, bez obzira da li je to namerno ili nije. Primetio sam da porodica sa troje dece može imati najstarije dete koje je posebno pametno i zna sve odgovore. Kao najstarije dete, ono uživa sve prirodne prednosti. Sledeće dete dolazi u porodicu i nije toliko nadareno. Treće dete je posebno dražesno i osvaja pažnju svih ukućana. Srednje dete se stalno oseća zapostavljeno i manje vredno od ostalih. Nekako, ispada da roditelji stalno hvale najstarije dete ili ono najmlađe, no skoro ništa ne govore o svom srednjem detetu.
U mnogim slučajevima, srednje se dete oseća odbačenim i neželjenim. Ono razmišlja: "Moji roditelji vole mog starijeg brata ili moju mlađu sestru, mene uopšte ne vole!"
Sa druge strane, umesto da jedno dete u porodici doživi odbačenost, zna se desiti da jedno dete prima nepravednu meru ljubavi i pažnje, na račun druge braće ili sestara. Druga deca, upoređujući sebe sa tim posebno omiljenim detetom, doživljavaju odbačenost.
Sećam se jedne porodice gde je majka, između nekoliko kćeri, posebno volela jednu. Jednoga je dana čula čudan zvuk iz sobe. Misleći daje to njena mezimica, viknula je:
"Jesi li to ti, dušo?"
Čuo se odgovor razočarane druge kćerke: "Ne, to sam samo ja!"
Tek tada je majka shvatila koliki je učinak imao njen pogrešan stav. Pokajala se za to i odlučila popraviti oštećene odnose sa svakom svojom kćerkom.
Dozvolite mi da vam spomenem još jedan primer o tome kako se rađanje odbačenosti može dogoditi u vrlo ranom uzrastu i kakav razoran učinak može imati na dete. Pre mnogo godina održao sam seminar u jednoj crkvi u Majamiju, na Floridi. Za vreme posete u kući jednog od vernika, nekoliko dana pre seminara, učinio sam nešto što vrlo retko činim. Rekao sam gospođi: "Sestro, ukoliko ne grešim, u vama je duh smrti!"
Ona je imala svaki razlog u životu da bude srećna žena, no to nikada nije bila. Imala je dobrog muža i decu, no gotovo se nikada nije smejala niti pokazivala zadovoljstvo i sreću. To je bila osoba koja je neprestano živela u žalosti. Iako vrlo retko izgovaram ovakve reči, osećao sam da te večeri to moram učiniti.
Rekao sam: "U petak propovedam uveče u Majamiju. Ako dođete, moliću se za vas!"
Na početku službe, primetio sam tu ženu kako sedi u prvom redu. Ponovo sam učinio nešto što inače nikada ne činim: u određenom trenutku, usred službe, sišao sam sa bine, prišao toj ženi i rekao: "Ti, duše smrti, u Isusovo Ime, zapovedam ti da mi odgovoriš sada! Kada si ušao u ovu ženu?" Tada je duh, ne žena, odgovorio vrlo razgovetno: "Kada je imala dve godine." Rekao sam: "Kako si ušao?"
Ponovo je duh progovorio: "Osećala se odbačenom, neželjenom i usamljenom!"
Kasnije, te iste večeri, ta je žena bila oslobođena od duha smrti, ali narednih nekoliko dana taj se događaj vraćao u moje misli. Shvatio sam koje posledice može imati odbačenost u životu jedne osobe.
To otvara vrata za druge sile zla i uništenja, koje se žele naseliti i postepeno preuzeti nečiji život. Odbačenost je koren iz kog može izrasti toliko toga što uništava čovekov život.
Od tog vremena, sreo sam mnogo stotina ljudi koji su trebali i primili oslobođenje od duhovnih posledica odbačenosti.
Ova žena u prethodnom primeru, očito je bila mučena duboko u sebi, no odbačenost se često i ne vidi spolja na prvi pogled. Odbačenost može biti prikrivena, kao unutrašnji stav koji nosimo okolo sa sobom. Problem leži u području duha. Naučio sam kroz iskustvo, da svaka negativna emocija, reakcija ili stav iza sebe nosi odgovarajući duh. Iza straha. nalazi se duh straha; iza zavisti, nalazi se duh zavisti; iza mržnje stoji duh mržnje.
Ovo ne znači da svaka osoba koja doživljava strah, na primer ima u sebi duh straha. Pa ipak, osoba koja nema nikakve samokontrole, koja je navikla olako se prepuštati svakom strahu, pre ili kasnije otvoriće nesvesno i neoprezno svoj život za duh straha. Kada jednom duh straha uđe, osoba više nije u stanju u potpunosti upravljati svojim osećanjima, niti kontrolisati sebe.
Ovo podjednako važi i za druge emocije, kao ljubomora ili mržnja. U mnogo slučajeva, odbačenost otvara vrata za druge negativne duhove.
Kao sto sam već rekao, odbačenost je koren iz kog mnoge druge destruktivne emocije i stavovi mogu izrasti.
Evo kako taj proces deluje. Mlada devojka se oseća odbačenom od svog oca i mrzi ga zbog njegovog stalnog prigovaranja i nepažnje. Ta se mržnja produbljuje sve više i ne može se kontrolisati niti obuzdati.
Kada odraste, udaje se i ima vlastitu decu. Nakon izvesnog vremena, otkriva da i sama mrzi jedno od svoje dece. Njena mržnja je pakosna i suluda, ali je nije u stanju kontrolisati. To je duh mržnje. Kada otac više nije prisutan, ta se mržnja okomljuje protiv nekog drugog člana porodice.
Jedan drugi učinak duha mržnje može uzrokovati da žena počne mrziti sve muškarce. Može čak postati i lezbejka, koja izbegava svaki normalni kontakt sa muškarcima.
U sledećem poglavlju, upoznaćemo se sa oblikom odbačenosti, koji je preveliki broj ljudi iskusio u bliskim odnosima - izigrano poverenje ili izdaja. Takođe, želim govoriti o osećanju srama koji često prati ovu vrstu odbačenosti.
